Orhan Pamuk je rođen u Istanbulu 1952. godine. Odrastao je u istanbulskoj četvrti Nišantaši, u porodici nalik onima kakve opisuje u svojim romanima Dževdet-beg i njegovi sinovi i Crna knjiga. Po završenoj gimnaziji studirao je arhitekturu na Istanbulskom tehničkom univerzitetu. Napustivši studije arhitekture, upisao se na Institut za novinarstvo Istanbulskog univerziteta gde je diplomirao 1976.
Pamuk, koji za sebe kaže da je u detinjstvu i mladosti maštao o tome da postane slikar, aktivno se posvetio pisanju 1974. godine. Izdavačka kuća Milijet dodelila mu je, 1979. godine, nagradu za rukopis prvog romana Dževdet-beg i njegovi sinovi, koji je objavljen 1982, a godinu dana kasnije dobio je prestižnu nagradu koja nosi ime slavnog turskog pisca Orhana Kemala. Iste godine, 1983, iz štampe izlazi Tiha kuća, njegov drugi roman, koji opisuje tri generacije jedne istanbulske trgovačke porodice. Godine 1984, ovaj je roman, preveden na francuski, dobio nagradu Madarali, a 1991. i Nagradu za evropsko otkriće (Prix de la découverte européenne).
Istorijski roman Bela tvrđava (1985), u kojem je opisana veza između mletačkog roba i njegovog turskog gospodara, proširio je popularnost i slavu Orhana Pamuka i izvan granica Turske. Ova knjiga, ciji je prevod na engleski New York Times pozdravio rečima „Nova zvezda ukazala se na Istoku“, prevedena je na sve velike zapadne jezike.
Njegov cetvrti roman, Crna knjiga (1990), zahvaljujući svojoj složenosti, bogatstvu i punoći izraza, smatra se jednim od najkontroverznijih, ali i najpopularnijih romana savremene turske književnosti. Na osnovu ove knjige, Pamuk je napisao scenario za film Tajno lice, koji je režirao čuveni turski reditelj Omer Kavur. Ovaj je scenario objavljen kao knjiga 1992. godine. Roman Novi život je za kratko vreme po objavljivanju (1994) postao jedan od najčitanijih savremenih turskih romana. Na izrazito veliko interesovanje, kako u Turskoj, tako i u inostranstvu, naišao je njegov istorijski roman o životu i umetnosti osmanskih majstora minijature u kasnom šesnaestom veku, pod imenom Zovem se Crveno (1998), koji je 2003. godine dobio International IMPAC Dublin Literary Award i Prix Médicis étranger 2005. Godine 1998, Pamuk je, praveći izbor iz napisa u svojim beleškama koje je vodio od rane mladosti, pod naslovom Druge boje: izabrani spisi i jedna pripovetka, zajedno sa do tada neobjavljenom dugačkom pripovetkom „Gledanje kroz prozor“, objavio svoje odabrane tekstove, eseje, novinske članke, kritike, reportaže i putopise. Godine 2002, objavio je roman Sneg, a 2003. knjigu tekstova posvećenu svom rodnom gradu pod naslovom Istanbul: uspomene i grad. Dobitnik je Nagrade za mir knjižara Nemacke (Friedenspreis des Deutschen Buchhandels) u 2005. godini i Nobelove nagrade za književnost 2006. godine.
Knjige Orhana Pamuka prevedene su na četrdeset svetskih jezika i prodate u tiražu od više miliona primeraka.
29.10.05
Književnost je moja religija
Orhan Pamuk
Turski pisac Orhan Pamuk ovogodišnji dobitnik nagrade frankfurtskog Sajma knjiga.
Vesna Roganović
Ovogodišnja Nagrada za mir nemačkih izdavača i knjižara, dodeljena je turskom piscu Orhanu Pamuku u prošlu nedelju, na završetku frankfurtskog sajma knjiga, a pre nekoliko nedelja, pominjan je kao jedan od najozbiljnijih kandidata za Nobelovu nagradu za književnost.
Ipak, njegov veoma hvaljeni novi roman Sneg delimično je u senci još uvek neizvesne sudbine pisca. Od februarskog intervjua koji je Pamuk dao švajcarskom listu Tages-Anzeiger, kada je otvoreno progovorio o zločinima koji su Turci pred sam pad Otomanske imperije izvršili nad Jermenima, autor se suočava sa nesmanjenom količinom mržnje i proganjanja u svojoj rodnoj zemlji. Nacionalisti su na demonstracijama spaljivali njegove knjige i cepali fotografije, vlasti su pozvale na povlačenje njegovih knjiga iz biblioteka, a u najvećim turskim novinama nazvan je "bednim stvorenjem". Internacionalna književna asocijacija PEN bezuspešno je zahtevala od turske vlade da zaustavi te napade. Poslednjih meseci Pamuk je dobijao čak i pretnje smrću, što ovaj slučaj približava poznatom slučaju bacanja fatve na Salmana Ruždija, koji se i sam oglasio u javnosti tekstom u odbranu Orhana Pamuka, objavljenim prošle nedelje u poznatom nemačkom listu Die Zeit.
Pogled na Bosfor
Orhan Pamuk (52) je rođen u Istanbulu, u kom i danas živi. Prozor njegove radne sobe gleda na Bosfor, liniju razdvajanja između Evrope i Azije, koja je i realno i simbolički prisutna u njegovim romanima. Pamuk pripada elitnoj istanbulskoj porodici, koja je i jedna od najbogatijih u gradu. Kao mlad je maštao da bude slikar, ali posle studija arhitekture i novinarstva, koje delom provodi u Njujorku, definitivno se odlučuje za poziv pisca.Istorijski roman Bela tvrđava, koji se pojavio sredinom osamdesetih, proširio je njegovu popularnost izvan granica Turske, a drugi roman Tiha kuća osvojio je francusku nagradu za evropsko književno otkriće, postavivši svog autora u red najznačajnijih savremenih evropskih pisaca. Devedesetih nastaju romani Crna knjiga, jedan od najkontroverznijih, ali i najpopularnijih dela turske književnosti, i Novi život. Pamuk je dobitnik mnogih značajnih evropskih i turskih književnih nagrada, a dela su mu prevedena na preko 35 jezika.
- Ne pišem politički roman da bih stvarao propagandu bilo koje vrste. Želim da opišem stanje ljudskog duha u gradu. Grad se zove Kars, i nalazi se na krajnjem severoistoku zemlje, ali to je mikrokosmos koji donekle korespondira sa celom Turskom.
Po pitanju forme, Sneg je polifonijski roman u tradiciji Dostojevskog. Sledeći tehniku "višeglasja", Pamuk je svesno dao poziciji svakog lika jednako prostora i argumenata, bez otkrivanja autorovog ličnog stava:
- Mene ne interesuje osuđivanje svih islamista kao zlikovaca, kao što je čest slučaj na zapadu. U isto vreme sam kritičan prema islamističkoj percepciji sekularista kao nedostojanstvenih imitatora omraženog zapada. Želim da uništim klišee koje su stvorile obe strane. To je ono što ja smatram ciljem političkog romana, kaže Pamuk.
Ovakav samokritičan odnos prema istoriji čini Sneg tipičnim evropskim romanom. Pamuk ipak naglašava da se roman dešava u određenom vremenskom periodu, od kog je proteklo deset godina, tokom kojih su se mnoge stvari u Turskoj izmenile.
- Moj roman se bavi unutrašnjim konfliktima između Turaka danas, kaže Pamuk, kontradikcijama između islama i modernosti, čežnjom da se bude deo Evrope, i istovremenim strahom od toga.
Takva klima posebno pogoduje nacionalističkim strujama, koje se trude da iskoriste svoju poslednju šansu. Kao drugi faktor, često zanemarivan od strane zapada, Pamuk navodi pad Otomanske imperije, koji je ostavio iza sebe pustoš: "Ova nacija je dvesta godina vežbala tranziciju iz jedne civilizacije u drugu", kaže on.Autobiografsko u knjizi razdeljeno je između pripovedača, koji se zove Orhan, i glavnog junaka, pisca, koji prevazilazi stvaralačku krizu kad se vrati kući iz egzila u Nemačkoj i prepusti se potisnutoj religioznoj čežnji. Ipak, koncept religije koji roman nudi je veoma zapadnjački, ličan. Glavni junak želi da pripada svom okruženju, ali ne po cenu odricanja od svega što je naučio ili zavoleo na zapadu. Pamuk pokazuje i da je islam postao utočište mnogih bivših marksista, zato što im je omogućio da nastave svoju borbu protiv države i protiv zapada.
Pošto glavni junak romana sebe smatra ateistom, na pitanje novinara da li bi i za sebe rekao isto, Pamuk odgovara da je književnost njegova "prava religija". Kada ga pitaju da li doživljava sebe kao muslimana, kaže:- Ja sam musliman koji povezuje istorijsku i kulturnu identifikaciju sa religijom. Identifikujem se sa svojom kulturom, ali sam srećan da živim na tolerantnom, intelektualnom ostrvu, gde se mogu baviti Dostojevskim i Sartrom, koji su obojica moji veliki uzori.
Zbog pominjanja turskog genocida nad Jermenima, što je ocenjeno kao "javna kleveta", Pamuka čeka suđenje 16. decembra, kada može da dobije zatvorsku kaznu u trajanju i do tri godine. Iako je Pamuk dao dotičnu izjavu u februaru, sudiće mu se po novom zakonu, donetom u junu, koji predviđa stroge kazne za pripadnike medija koji uvrede bilo kog člana državnih institucija, sa otežavajućom okolnošću da ne postoji konkretno odeđenje šta se sve može smatrati uvredom.
U obrazloženju odluke žirija koji je Pamuku dodelio ovogodišnju nagradu između ostalog stoji:
- U svojim romanima on kombinuje orijentalnu pripovedačku tradiciju sa stilističkim elementima zapadnog modernizma, stvarajući slike i koncepte koji će biti potrebni našem društvu u sveobuhvatnijem razumevanju Evrope.
22.03.05 Blic
Sudar
Novi život, Orhan Pamuk
Zbog anđeoski lepe, tajanstvene, nedostižne devojke Džanan, junak romana, Osman, uviđa svoju prosečnost i hoće da se promeni. On napušta rodni grad (majku) i, vođen slučajem (đavolom), putuje (sazreva) po turskim kasabama, tragajući za smislom magične knjige (života, ljubavi, sebe). Nadajući se da (Rilkeov, devinski, divni i strašni) anđeo otkriva mudrost u predsmrtnom trenutku, on pokušava da nastrada u saobraćajnoj nesreći; da bi se oslobodio svog (nedovoljnog, običnog) identiteta, on prisvaja imena (i živote) poginulih.
Svestan da mu slučajne i prazne pustolovine ne pomažu, pobeđeni Osman se, zavidljiv i zloban, trudi da liči na filmske akcione junake i pokojnog oca krivi za sopstveni neuspeh; kada su laž i neverstvo učinile Džanan dostupnijom, on ubija njenog idealnog dragog (Mehmeda), ali sa njim, i svaku nadu da će ikada prevazići sebe. Podstaknut na putovanje željom da bude „poseban, neko ko ima cilj kakav niko drugi nema“, junak (ulovljeni lovac, ubijeni ubica) pronalazi samo „granice sopstvene bede“ i miri se sa (beživotnim) životom, tešeći se bolećivim uspomenama iz detinjstva; Osmanova sudbina je dokaz udela lektire u oblikovanju ličnosti, odnosno, čovekove (čitaočeve) dobre ili zle sreće.
Težeći knjizi „u kojoj je sve zapisano“ i koja podseća na „predele... s onu stranu reči“, pripovedač koristi „sočivo neke drugačije logike“ i dočarava svet okrećući ga naglavačke. Ovaj neobičan i uzbudljiv roman (igračka, „najveći izum zapadne civilizacije“) svedoči o strahovitosti sudara (mističnog) Istoka i (racionalnog) Zapada, uzvišenog i niskog, prirodnog i veštačkog, knjige i njenog tumačenja.
Vesna Trijic
