Zoran Bognar, pesnik, esejista, prozni pisac, književni kritičar i antologičar, rođen je 30. januara 1965. godine u Vukovaru. Poezija Zorana Bognara prevođena je na italijanski, francuski, engleski, mađarski, nemački, švedski, slovenački, makedonski, španski, turski, jermenski, grčki, holandski, friski, poljski, rumunski, arapski i bugarski jezik. O književnom delu Zorana Bognara objavljeno je preko 200 eseja, kritika i studija, kao i jedna monografija (Vladan Panković i Nikica Banić: Atletsko hodočašće nad jelisejskim vodama i poljima Zorana Bognara, Užice,2002). Dobitnik je mnogih nacionalnih književnih nagrada od kojih izdvajamo "Pečat varoši sremskokarlovačke" (1993), "Matićev šal" (1994), "Stevan Pešić" (1994), "Blažo Šćepanović" (1996), "Rade Drainac" (1999), "Isidora Sekulić" (1999), "Srboljub Mitić"(2000), "Milutin Uskoković" (2003), „Slobodan Džunić" (2006), "Milan Bogdanović" (2009), "Dimitrije Mitrinović" (2010), Visoko specijalno priznanje Akademije "Ivo Andrić" (2010); tri internacionalne nagrade: "Vannelli" (Italija, 1997), "Mediterranean Lion" (Montenegro, 1998) i "Hubert Burda" (Nemačka, 1999); kao i prestižne stipendije fondacije Ville Waldberte (Nemačka, 2002), jedne od najetabliranijih evropskih kuća pisaca u kojoj su boravili i stvarali mnogi svetski priznati pisci kao što su Tomas Man, Zbignjev Herbert, Hlebnjikov, Mihael Kriger, Ištvan Erši i mnogi drugi. Živi i radi u Beogradu kao profesionalni književnik. Predsednik je Fonda „Ars Longa" za očuvanje lepih umetnosti.
01.01.00
maj 2000.
(Reč na uručenju nagrade "Rade Drainac")
Groznice i kontroverze
Neosporno je da je Drainac bio boem izuzetnog ponašanja i provokativnih shvatanja i da je kao i drugi boemi imao dva naglašena lika - masku obavijenu skandalima i onaj drugi, čist, bez maske i otvoren
Vreme nastanka Drainčevog dela je period između dva svetska rata; u tom vremenu je ono situirano i nosi njegove karakteristike: političke i socijalne protivurečnosti, etičke i psihičke nemire, mrak i svetlost, istine i zablude, nadanja i razočarenja - dakle, sve elemente koji određuju jednu epohu. Već utvrđeni fakti koliko je to vreme bilo burno i dramatično, koliko je u njemu začeto novih političkih, kulturnih, a posebno književnih procesa, odredilo je da ovaj pristup ne bude ulaženje u integralne tokove književnih i kulturno- istorijskih procesa, već težnja da se pokaže koliko je traga Rade Drainac ostavio u njemu, kakvom ga je sadržinom obogatio, da li mu je dao neke nove impulse i koliko je iskoračio ispred njega...
Neosporno je da je Drainac bio boem izuzetnog ponašanja i veoma provokativnih shvatanja i da je kao i drugi boemi imao dva naglašena lika: masku koja se manifestuje skandalima i raspusnim i lutalačkim životom. I drugi lik, onaj bez maske, čist i otvoren, s jasnim ciljem i opredeljenjem: humanizacija sveta i čoveka, odnosno, nepristajanje na uobičajenu destruktivnu sliku sveta imperativne konačnosti i neponovljivosti u vidu svojevrsne pobune protiv mogućeg besmisla i stohastičkog ustrojstva materijalnog univerzuma.
To su ujedno osnovni postulati i moje poetike i verujem da je upravo ova paralela prevagnula pri donošenju ovogodišnje odluke uvaženog žirija. Dakle, ovaj izražajniji Drainčev lik, bez maske, to je pesnik za kojim tragamo, slobodan i oslobođen od predrasuda - on nas interesuje, njegova misao, osećanje sveta izraženo kao pesma, pripovetka, roman, putopis, zapis, kao kritika ili esej - dakle, kao kontempliranje, preispitivanje i prosuđivanje. Do sada su ispoljene dve pretpostavke o Draincu kao pesniku: prva su tvrđenja da je bio diletant-boem, pesnik bez opredeljenja koji je po nekoj čudnoj slovenski raspevanoj melanholičnosti plovio po nemirnom životu, da nije bio originalan i da se batrgao između različitih uticaja, posebno Dučića, Disa i Rakića; dok su drugi kritičari i pesnici koji su se studioznije bavili Draincem, oslobođeni predrasuda, videli u njemu sjajnog autohtonog pesnika.
Naravno da ovakve dve konfrontacije shvatanja i tumačenja Drainca i njegovog književnog dela imaju svoju izuzetnu vrednost jer otvaraju mogućnost za racionalniji, oprezniji i temeljniji pristup. Sigurno je da u prvoj pretpostavci ima mnogo proizvoljnosti, netačnih kvalifikacija, pa čak i obmana. Tvrdnja da je Rade Drainac bio nedovršena ličnost bez ikakvih stavova - ne samo što je površna i cinična u svojoj suštini, već je ona i etički destruktivna. Isto tako je neprihvatljiva tvrdnja da je ovaj pesnik smisao života video u dezorijentaciji i da je haos njegov metod i oblik egzistiranja.
Istina, Drainčeva poezija kao i ostali vidovi njegovoga stvaralaštva puna je kolebanja, ekscesa, romantičarske jetkosti i ironije - sve je u njemu postavljeno tako da u životu nema reda, kao da je sve, jejtsovski rečeno, anarhija i razaranje. Ipak, sve to nije tako: Drainac sigurno nije zagovarao rušenje sveta kao celine, naprotiv, on je bio za rušenje samo onih odnosa koji su obezvređivali čoveka, koji su ga ugrožavali u njegovom postojanju. Njegova vizija protivurečnosti bila je izraz njegovog senzibiliteta, ponekad njegove razbarušenosti i rasplinutosti njegove prirode.
Uopšte, Drainčevo suprotstavljanje nosi u sebi groznice, bolove i kontroverze: u jednom trenutku je prkos, u drugom melanholija; u jednom trenutku je izraz raspadanja snage, u drugom pak samouverenost do brutalnosti. Sve te emotivno-misaone i idejne amplitude zaista čine Drainca, i posle bezmalo šest decenija od njegove smrti, avangardnim pesnikom, stoga ovu prestižnu nagradu koja nosi njegovo časno ime danas primam s velikim ushićenjem i poštovanjem.
Zoran BOGNAR
01.01.00
Blic
23.06.2000.
Zoran Bognar: Književni klanovi postoje i uvek su postojali, no, da ovoliko malograđana i hipokrizije nikada nije bilo. Oni koji čine klanove primorani su, zbog svoje netalentovanosti, da deluju kao ?horski pevači"
Ponižavanje i poništavanje života
Pesnik, esejista, prozni pisac, prevodilac, književni kritičar, glavni i odgovorni urednik izdavačkog preduzeća Ars Longa, autor je i dva romana ?Noć praznih ruku" i ?Budno stanje sna", knjige eseja ?Fotografije glasova" i trinaest zbirki poezije. Dobitnik je više književnih priznanja, a prestižne nagrade ?Rade Drainac" i ?Isidora Sekulić" je dobio nedavno za knjigu poezije ?Novi čovek". Šta mu one znače?
- ?Naravno da mi imponuje što je moja poslednja knjiga nagrađena ovim prestižnim nagradama koje nose imena najznačajnije žene u srpskoj kulturi i pesnika koji je i nakon bezmalo šezdeset godina od svoje smrti avangardni pesnik čiju poetiku karakterišu isti postulati kao i moju, a to je pre svega: humanizacija sveta i čoveka, odnosno, kako ja to volim metaforično da kažem, poetsko hodočašće od letargije do liturgije. No, ne treba oko toga dizati pompu. Nagrade su, ipak, biografija knjiga, a knjige su biografija pisca.
U ?Ejdetskim slikama" pišete o književnim udruženjima, književno-čaršijskim glasinama...
- Iako je ta knjiga krajnje intimistička i autopoetična, ona nije izgubila svoj univerzalni karakter. U njoj sam otvorio i pokrenuo mnoga pitanja iz oblasti umetnosti i filozofije (posebno estetike i etike), psihologije, religije i antropologije. Kroz ?Ejdetske slike" provejavaju misli o kultnim knjigama, poeziji, buntu, amputiranju duha kao ponižavanju i poništavanju života, o književnim kla- novima i lobijima...
Da li pisac danas može opstati ako deluje izvan svih klanova? Postoje li, uopšte, klanovi u našoj književnosti?
- Na drugi deo pitanja bi mogli i vrapci da vam odgovore. Naravno da književni klanovi u našoj književnosti postoje i uvek su i postojali, no, čini mi se da ovoliko filstara i hipokrizije nikad ranije nije bilo. Ipak, oni koji čine te klanove, primorani su, zbog svoje netalentovanosti, da se udružuju i deluju kao ?horski pevači", jer kao individualci nemaju nikakvog kreativnog dometa... A da li pisac može da deluje i opstane izvan svih klanova svedoče vam, osim moga, i primeri Vladislava Bajca, Radivoja Šajtinca, Jovice Aćina, Radivoja Stanivuka, Duška Novakovića, Novice Tadića, Ljiljane Jokić Kaspar i mnogih drugih nena- metljivih sjajnih pisaca i intelektualaca.
Jedan ste od najprevođenijih naših pesnika. Šta vama znače prevodi? Kako se što bolje predstaviti svetu sa našom književnošću?
- Za pisca koji potiče iz književnosti malog jezika prevodi znače sve. Vidite, nas Srba, zajedno sa dijasporom, ima oko dvanaest miliona. Danas toliko stanovnika imaju jedan Pariz, Tokio, Hong Kong, Suidad di Meksiko... Nije li, onda, poražavajuća činjenica, ukoliko vas ne prevode, da čitavog života pišete za samo jedan grad, za samo toliko stanovnika koliko danas već imaju pojedini gradovi... NATO agresija na našu zemlju koštala me dosta i na kreativnom planu. Naime zbog raznoraznih predrasuda došlo je do prolongiranja u publikovanju nekih mojih knjiga u inostranstvu, ali verujem da će ove godine ?Novi potop" biti objavljen u Argentini (prevod Karmen Vegas) i bugarskoj (prevod: Amelija Ilova i Biljana Kurtaševa); ?Novi Nojev kovčeg" u Makedoniji (prevod Branko Cvetkoski) u izdanju skopske ?Kulture"; koautorska knjiga sa Urošem Zupanom i Majom Vidmar na nemačkom povodom prošlogodišnje internacionalne nagrade ?Hubert Burda" (u prevodu Petera Handkea, Žarka Rad- akovića, Aslana Mahmutija i Elke Švarc), kao i kraći izbor iz moje poezije pod nazivom ?Protoklepsidra" na engleskom jeziku (u prevodu Dejana Mar- kovića i redakturi etabliranog kanadskog pesnika Džejmi Rida) u izdanju vankuverskog izdavača ?Dadadaby eleven".
Kakav je vaš odnos prema kulturnoj sceni Beograda?
- S obzirom da je Beograd u poslednjih deset godina najanatemisanja metropola i da pored svih mogućih blokada trpi i kulturnu blokadu neizmerno se divim ljudima koji kulturnu scenu Beograda čine ovoliko živom i vitalnom. Gradu koji ima FEST, BEMUS, BITEF; gradu koji u korak prati najaktuelnija zbivanja iz oblasti, filma, muzike, književnosti, slikarstva, pozorišta; gradu koji svake večeri ima po desetak zanimljivih kulturnih manifestacija u vidu koncerata, izložbi, pozorišnih predstava, filmskih produkcija, promocija knjiga i performansa mogu da zavide i mnogo veće i ekonomsko-politički i socialno-kulturološki sređenije evropske i svetske metropole.
U poslednjih nekoliko godina vrlo se četo vraćate svom rodnom gradu Vukovaru. Kako sada posle deset godina doživljavate Srbiju i Hrvatsku?
- Na kulturološkom planu Hrvatska se ne može meriti sa Srbijom ni sa filmskom, ni sa pozorišnom, ni sa književnom, čak ni sa klasičnom muzičkom scenom (tu pre svega mislim na naše briljantne operske pevačice i violiniste), ali na planu rock muzike stvari stoje malo drugačije. U Hrvatskoj se pojavio čitav niz sjajnih rock grupa koji su našoj javnosti za sada nepoznate, ali koje su na nivou naših nekadašnjih najvećih rock sastava. Ovom prilikom bi izdvojio grupe ?Urban & 4", ?Putokazi", ?The Bastards" i ?Gustafi"...
A ako se vaše pitanje odnosi na političke prilike, onda sa žalošću moram da kažem da se Hrvatska demokratizovala pre nas, ali s velikom nadom očekujem da će se i Srbija probuditi iz desetogodišnje agonije i vaistinu vaskrsnuti.
