Zoran Bognar, pesnik, esejista, prozni pisac, književni kritičar i antologičar, rođen je 30. januara 1965. godine u Vukovaru. Poezija Zorana Bognara prevođena je na italijanski, francuski, engleski, mađarski, nemački, švedski, slovenački, makedonski, španski, turski, jermenski, grčki, holandski, friski, poljski, rumunski, arapski i bugarski jezik. O književnom delu Zorana Bognara objavljeno je preko 200 eseja, kritika i studija, kao i jedna monografija (Vladan Panković i Nikica Banić: Atletsko hodočašće nad jelisejskim vodama i poljima Zorana Bognara, Užice,2002). Dobitnik je mnogih nacionalnih književnih nagrada od kojih izdvajamo "Pečat varoši sremskokarlovačke" (1993), "Matićev šal" (1994), "Stevan Pešić" (1994), "Blažo Šćepanović" (1996), "Rade Drainac" (1999), "Isidora Sekulić" (1999), "Srboljub Mitić"(2000), "Milutin Uskoković" (2003), „Slobodan Džunić" (2006), "Milan Bogdanović" (2009), "Dimitrije Mitrinović" (2010), Visoko specijalno priznanje Akademije "Ivo Andrić" (2010); tri internacionalne nagrade: "Vannelli" (Italija, 1997), "Mediterranean Lion" (Montenegro, 1998) i "Hubert Burda" (Nemačka, 1999); kao i prestižne stipendije fondacije Ville Waldberte (Nemačka, 2002), jedne od najetabliranijih evropskih kuća pisaca u kojoj su boravili i stvarali mnogi svetski priznati pisci kao što su Tomas Man, Zbignjev Herbert, Hlebnjikov, Mihael Kriger, Ištvan Erši i mnogi drugi. Živi i radi u Beogradu kao profesionalni književnik. Predsednik je Fonda „Ars Longa" za očuvanje lepih umetnosti.
01.01.00
Rec
Novembar 1997
#39
Nenad Milosevic
Mozaik bizarnih krhotina
PESNICKI OPUS Zorana Bognara (ex Calica) spada medju najobimnije u generaciji takozvanog "mladjeg srpskog pesnistva" ili, kako ga jos nazivaju, "pesnistva kraja veka". Ovaj pesnik objavio je jedanaest zbirki poezije, dva romana i jednu knjigu eseja. Dobitnik je nekoliko uglednih knjizevnih nagrada. Zbirka pesama Novi Nojev kovceg predstavlja drugi deo pesnicke trilogije "Novi svet", koja ce objavljivanjem najavljenog treceg dela Novi covek biti zaokruzena, po pesnikovoj zelji, 2000. godine. Novi Nojev kovceg cini tridesetak pesama svrstanih u dva ciklusa. Prvi, znatno veci, nosi naslov: "Maroderi, Luciferov protokol", i manji: "Tihi obnovitelj"; na kraju knjige dat je i "Recnik malo poznatih reci i mitoloskih pojmova". Knjiga je posvecena Novom potopu, Novom Nojevom kovcegu i Novom coveku. Dva podnaslova knjige glase: "Dopisivanje sa Apokalipsom" i "Ejdetske slike, molitve".
Osnovne ideje Novog Nojevog kovcega koje su naznacene i u naslovu i u podnaslovima jesu "stvarnost" koja je izgubila veze (kontinuitet) sa grckim i hriscanskim mitovima na kojima pociva zapadna civilizacija, zatim ideja spasa, odnosno stvaranje novog Nojevog kovcega (sama knjiga) i, nakon toga, nastanak Novog coveka, koji ponovo uspostavlja pokidane veze sa grcko-hriscanskom, ili anticko-hriscanskom mitologijom. Zaista, na nivou naznacenih pravaca pevanja i tematizacija sve je u redu: u kasnom popodnevu kulture, kada mitovi koji su nekad podsticali ljude na velika dela opstaju kao "zanimljivi antikviteti", kako bi rekao Filip Vilrajt, kada pesnici zive u nemitoloskoj pustinji, i kada smo svi inhibirani nedostatkom zajednicke svesti o mitu -- ova knjiga obecava, samim naslovom, posvetama, uvodnim citatima iz Biblije i Bele Hamvasa, pravu aktuelizaciju onoga sto se tice same sustine i poezije i zivota: mogucnost spasa i izbavljenja modernog coveka, dramu bozanskog i satanskog, iskupljenje i olimpskih i htonskih grehova, dakle, vecne teme svih knjizevnih rodova i vrsta! Ali, nazalost, ove tematizacije su ujedno i najveca "vrednost" knjige Novi Nojev kovceg. Sve sto posle uvoda sledi je manje ili vise neuspesan metazurnalizam -- tematizovanje novinskih naslova, naslova knjiga i recnika, i reakcija pisca na kvazijavno mnjenje o ratu na Balkanu, propasti Evrope i Amerike, ratnih zlocina, perfidnosti Vatikana i feminizma... Kao "zalog" istinitosti stavova ipod svake pesme je datiran vremenski period u kojem su nastajale i navedeno mesto nastanka, iz cega se vidi i to da je pesnik "spartao" po raznim mestima Balkana, Evrope i Sredozemlja.
U prvoj pesmi u knjizi "Tamo mozda nista nema" pesnik nam govori kako su "oni" (mi, vi?) oduvek imali snage da gledaju "... kako se bogomoljke/ medjusobno prozdiru, kako/ su ogromna ostrva potonula u ponor/ ... da gledate period/ optimizma do perioda crnine/ ... ali oduvek/ ste se plasili da pogledate sebi u/ dusu, jer tamo mozda nista nema..." Dakle, oni koji imaju snagu, nemaju smelosti; u savremenom svetu postoji snaga bez duse, itd. Uopste, ono sto pesnik "pokrece", tematizuje, apsolutno je "nepisljivo", pesnik porucuje da "u dusi niceg nema", da smo se "... tako brzo zaboravili" ("Papaver Saunifrum"); da "... tvrdoglavost odvede do bezumlja..." ("Maroderi"); da su "Medjuljudski odnosi psihicki labilni..." ("Vetrovi utrobe"); da se "Kapus/ oseti na kupus bez obzira/ u kakvom se kazanu kuvao..." ("Matrikula"); da smo "... oduvek bili razapeti/ izmedju vecne enigme/ i spoznaje" ("Tihi obnovitelj") itd, jer "Ovaj svet je samo privid. Mozaik/ sacinjen od bizarnih krhotina/ samoljublja, licemerja i pohlepe."
Monotoniju (ali i zabavu za kriticara) ove knjige pesnik pokusava da spase grafijskim intervencijama i slikama, latinskim citatima. Posle citanja citalac, medjutim, moze da pomisli kako se svaka novinska informacija, ili neki fragment "romorne" komunikacije u javnosti, upotrebom termina iz mitologije, te "oplemenjivanjem" citatima i imenima pesnika i mislilaca moze postati pesma. Mozda poezija i jeste alhemija, ali i za alhemiju su potrebni cisti elementi. Doslovno, svaka Bognarova pesma krije neku opstu ideju, iza koje malo sta ostaje. Poezija bi valjda trebalo da pocne tamo gde novinarstvo, nauka, pa i filozofija prestaju. Izmedju stvarnosti i opazanja stvarnosti umetnici cesto posezu za umetanjem mitova, ali tu se i krije najveca opasnost i za ljude i za mitove i za ljudsku stvarnost. Vulgarizacija mitova ponistava njihovo dejstvo.
"Posebnu pricu" ove knjige predstavljaju neodrzive recenice i nivoi apstrakcije pojedinih recenica. U pesmi "Arkanum" citamo: "Flegmaticni pacov impotentno prolazi/ pored raskosne tacne mirisljavog otrova/ namenjenog cetvorostrukom saltu njegovog zeluca./ Podsvest -- Arkanum!". U pesmi "Filistar" stoji: "Od svih zivih bica/ jedino covek/ pije i kad nije zedan,/ jede i kad nije gladan,/ prica i kad nema sto reci". A druga bica, dodali bismo mi, cute kad nemaju sta reci. "... Medjuljudski odnosi su psihicki labilni/ i oni nas navode na ono najgore: na/ antipacifisticka razmisljanja naseg/ drveca, korena i lisca... ("Vetrovi utrobe"); "... ni NOzni/ prsti vise nisu stabilni, kao pre,/ na mekanom tlu." ("Matrikula").
U pesmama Novog Nojevog kovcega primetan je svaki sav, svaki spoj izmedju recenica koje pripadaju razlicitim stilovima (registrima) govora. Upravo je stil ono sto bi trebalo da od tih razlicitih "registara govora" (od kojih se knjizevnost i sastoji), pomocu ritma, figurativnosti, topike -- sacini "pesnicko pismo". Topika pesama Novog Nojevog kovcega je, medjutim, sasvim nefunkcionalna. Umesto da siri i skuplja (postepeno i ravnomerno) citaocevu paznju, pesnik kida mrezu smisla i znacenja, vezu koju s vremena na vreme uspostavi sa citaocem. Time "dobija" na ekspresivnosti ali gubi na "znacenju" i "smislu". Pesnik Novog Nojevog kovcega krece se gotovo samo u prostoru univerzalnog dok je lokalno i licno izostavljeno, ili nedovoljno ispoljeno. A pesnicka uverljivost i vestina upravo se sastoji u kretanju izmedju univerzalnog do pojedinacnog i licnog, od licne i lokalne do univerzalne simbolike. Zato ovu pesnicku knjigu pre mozemo doziveti kao zbirku pamfleta ili transparenata uperenih protiv hidrogenske bombe, Novog svetskog poretka, droge, ateista, Filistara, Marodera, Jehovinih svedoka, Vatikana, Erike Dzong i lezbejstva, Amerike, Evropske zajednice...
Izgleda da umetnost danas ne moze izbeci da u svojim delima ne odrazava tehnike i strategije masovnih medija. To je dobro i "pozitivno". Umetnik mora "pristati" na stvarnost. Medjutim, njegova uloga u posredovanju "slike sveta" upravo se i sastoji u intelektualnom "medju-citanju" ili "sa-citanju" te slike sveta, u socijalizaciji predstava sveta. I upravo to "medju-citanje" kardinalno nedostaje knjizi Novi Nojev kovceg.
Ako je uloga knjizevnosti, po Rolanu Bartu, da od citaoca potrosaca stvori citaoca proizvodjaca, i ako je "pisljivo" (ono sto je moguce pisati, zeleti, ispoljiti kao snagu u ovom svetu) jedina vrednost, onda mozemo reci da Novi Nojev kovceg stvara jednog umornog i razocaranog citaoca koji pocinje da sumnja u dobre namere savremene poezije i pesnika. Ima necega, u ponasanju ovog pesnika, u sadrzaju njegovih pesama, poruka, sto podseca (a mozda je u strukturi isto) na izbornu kampanju, na plakat kandidata, na politicki slogan. Mozda je srpska knjizevnost danas do kraja uvucena u dramu politickog spektakla kao jedna od njegovih prikrivenih formi? Ostaje nam da samo postavimo pitanje: gde prolazi granica izmedju politike (politikanstva) i knjizevnosti, "literarnosti"? I ako je citanje jos samo, opet po Bartu, "referendum", onda postavljamo pitanje: referendum o cemu?
