Nove pesme

03.04.04

Imao sam u mladosti, kao što je lepo rekao Matija, svojih pet minuta, postigao sam gol i posle nisam morao da se otimam za svaku loptu, kaže autor čuvene poeme „Mostarske kiše” Pero Zubac (1945), pesnik, esejista i antologičar, rođen je u Nevesinju, a već četiri decenije živi u Novom Sadu. Prvu pesmu je objavio 1962, a prvu knjigu 1967. godine. Ovaj izuzetno plodni pesnik objavio je četrdesetak zbirki pesama, dvadesetak knjiga za decu, više knjiga eseja, a sastavio je i više antologija našeg i stranog pesništva.

Pesničku slavu stekao je poemom „Mostarske kiše”. Novosadski „Stilos” je objavio izabrane pesme Pere Zupca, u pet knjiga.

Zubac je dobitnik gotovo svih naših književnih nagrada, a nedavno je stiglo i priznanje kompanije „Instel” koje se dodeljuje za životno delo. Tim povodom objavljena je knjiga „Molitvenik sna”, u izdanju „Srpske knjige” i „Instela”.

Nema zaljubljenog gimnazijalca koji nije znao napamet barem deo „Mostarskih kiša”. Kako je nastala ova, sada već čuvena, poema?

- Napisana je u dahu, jedne večeri, krajem septembra 1965. godine u Novom Sadu. Znao sam samo prvih desetak stihova, ponavljao sam ih, u hodu, i onda se klupko sećanja odmotalo. Tako, vrelu i tek napisanu, poslao sam je uredniku „Telegrama” Zvonimiru Golobu u Zagreb i on je poemu objavio 7. oktobra. Kako jednom reče Dragomir Brajković, mladi pesnik je poemu napisao u perfektu, kao da piše iz gustog, nataloženog iskustva.

I što, nedavno reče moj dragi Matija Bećković, na dodeli „Instelove” nagrade za sve što sam uradio u poeziji, imao sam u mladosti svojih pet minuta, postigao sam gol i posle nisam morao da se otimam za svaku loptu.

U poemi je pod imenom „Svetlana” sakriveno moje nežno i setno sećanje na reči, ćutnje, osobenosti četiri moje mladenačke, rane ljubavi: Ljiljanu iz Beograda, Mirjanu iz Mostara, Veru iz Osijeka i Draganu iz Novog Sada.

Pesme u zasenku

Ova knjiga Vas je izbacila u pesničku orbitu, ali su u njenoj senci ostale mnoge druge Vaše važne knjige?

- Sve što sam napisao u svetu poezije, „Mostarske kiše” su odgurnule u zasenak. Jednom sam o tome pričao sa Đorđem Kadijevićem, koji mi je, na moje radosno iznenađenje, rekao da je poema jedna od onih knjiga koje mu noću stoje pored uzglavlja. U mladosti mi je to smetalo, a kasnije sam shvatio da ta dečačka, neprevrela poema otvara vrata svakoj mojoj kasnije napisanoj reči, da me po njoj znaju, zbog nje vole, ili mi na njoj zavide, da je ona i sada, na relevantnim umetničkim veb-sajtovima na Internetu, od ruskih do američkih, na svim velikim jezicima, prisutna kao omiljena lektira meni neznanih izbirača, tako da druge moje knjige, a ima ih nekoliko do kojih i sam držim, čekaju da ih ponovo iščita neko neznan meni, nerođen još, u nekom budućem vremenu. Ili neko od mladih koji će se, možda baš upućen „Kišama”, zagnjuriti u moje višetomno izdanje koje ste pomenuli.

Vaš zavičaj je Nevesinje, ali Vaši duhovni zavičaji su Mostar i Novi Sad. Šta pesniku znači zavičaj?

- Ne može se reći: „Ja živim u svom zavičaju”. Zavičaj je tek kada odemo, odmaknemo se, odmetnemo se, tada postoji rodni kraj, a zavičaj je već duhovna kategorija i, kako ste rekli, može ih biti više. I što smo stariji, to je zov zavičaja, opojan i orfejski, neodoljiv kadikad, sve prisutniji u našim mislima i snovima. Ja tako često sanjam da sam u Nevesinju, idem poljem sa mojim ocem Obrenom, jašemo konje, beremo lekovito bilje, uvek s njim, uvek pored njega, a tamo negde moje sestre brižne pevaju pesme koje nikada nisam slušao. Strašni zov zavičaja.

Mostar moje mladosti, Novi Sad moje zrelosti.

Ljubav je najlepše i najvažnije osećanje. Ali, šta se događa kada ljubav prođe?

- Ljubav nikad ne prođe, ma bila mala kao zeba, kao zrno biberovo, ostaje da traje u vremenu kao klupko zgusnute energije, koje će se u neku drugu dušu, ko zna kada, preseliti, kao udisaj vazduha, kao iznenadna sreća, kao molitva tkana od radosti. Jeste moćno osećanje i na njemu počiva svet.

Ljubav ne vezujete samo za mladost. Ljubav (i ljubavna pesma) moguća je i u poznim godinama?

- Toliko ljubavnih pesama velikih svetskih i naših pesnika znam napamet, toliko romana i priča bih umeo da prepričam, toliko filmova pamtim, kao scene iz „Kazablanke”, „Sjaja u travi”, „Velikog Getsbija”, „Džamilje”... a ne bih umeo da kažem definiciju ljubavi. Možda, u ovom trenu, čini mi se, samo jedna reč - ona.

Govorite i o poslednjem odlasku. Smrt ne doživljavate tragično, već kao put „u nepostojanje, u duša vrt”?

- Nema smrti, ima transformisanja energije. Čini mi se da sam tako razmišljao o smrti od kada sam ustanovio da umem da mislim. Sve u mome dečaštvu što se zbivalo, kada posmatram sada, izdaleka, kao da je bilo velika i bezbolna predsprema na odlazak na drugu obalu, kako to spominjem u pesmama. Pa i sada, kada mislim da sam odrastao i da filozofski promišljam svet u sebi i oko sebe, čini mi se da fatum smrti posmatram sa izvesnom premoći, da ja to umem, da se ne bojim. Pa kada dođu atovi iz Aleksinog predsmrtnog sna, možda i ne zateknu mene, no nekog ko se pretvara da sam to ja, a da sam ja već u nekome ko će živeti još dugo, dugo.

Vrhovno kosmičko pravilo

Čitav niz pesama posvećen je veri u Boga, toj najvećoj tajni sveta?

- Moja vera počiva na uverenju da postoji vrhovno kosmičko pravilo pravde koje sve prati i sve zna i da je u svakom vremenu sve zapisano unapred samo što kodove živi ne mogu da iščitaju, to im nije dano, jer se ne bi ponašali, bojim se, nimalo bogobojažljivo. Odmalena sam se sretao sa Hristom i to se prijateljstvo pretočilo u moje pesme. Angeli iz mojih snova najbolje znaju koliko ja poštujem svaku veru u čoveku i koliko umem da sumnjam, jer na sumnji počiva nada da se svet može izmeniti i prodobriti.

Sve o toj najiskonskijoj i najsuštinskijoj tajni življenja kazano je u mojim pesmama. Da li sam ga video? Nisam. Nigde i nikada. Da li smo se sretali? Jesmo. Ali on to neće potvrditi.

Veliki broj pesama posvetili ste „svetlim grobovima”. Da li su to samo Vaša pesnička sabraća ili i literarni uzori?

- Pre bih rekao uzori, ne usuđujem se da se bratimim sa velikima, onima od kojih sam učio i kojima sam se divio i divim se i sada. Obraćam se u pesmama mnogim velikim imenima svetske i naše umetnosti, spominjem Vermera, Trakla, Pasternaka, Crnjanskog, Dučića, Šantića, Pavezea, Bećkovića, D. Trifunovića, Zdravka Mandića, Savu i Dragana Stojkova, Verlena, pa Kristmana Gudmundsona, Dobricu Erića, Branka Miljkovića, Antuna Branka Šimića, Juru Kaštelana, Dobrišu Cesarića, Miroslava Antića... Svi oni, i mnogi drugi, promiču mojim pesmama ovih tamnih četrdesetak godina pisanja. I svi su tu. Kao da su oduvek bili u meni.

Pevate i o najnovijim događajima, o građanskom ratu, u poemi „Povratak Mostaru”. Da li je moguć povratak u grad u kojem Srba više nema, u kojem su srušeni pravoslavni hramovi, u kojem bronzani Aleksa leži na dnu Neretve?

- Poema „Povratak Mostaru”, taj rimejk „Mostarskih kiša”, svedoči o mom virtualnom boravku u Nevesinju i Mostaru i ti opori i setni „nevesinjski prizori” i sve slike Mostara kojeg nema govore da ja, u stvari, pišem, uglavnom, o onome čega nema.

Nisam odlazio ni u rodno Nevesinje, najdraži moj grad, ni u Mostar, oslonjen na moje detinjstvo i rane godine mladanja, već šesnaest godina. Kako mi čudno izgleda ta brojka kad je sad, govoreći sa Vama, izgovaram, jer sam otišao iz Nevesinja baš kada sam imao toliko godina. A sve što je bilo između, sećanje je samo.

Ima Srba u Mostaru, na obe strane, ima ih više nego što mislimo da ih ima. I vraćaju se, i vraćaće se, nadam se, ne čekajući godine starosti. Ponovo se gradi manastir Žitomislić, sve sa njegovim prelepim konacima, a i crkva pravoslavna, ona iznad Aleksinog groba, ponovo će biti izgrađena. I novi, Stari most je gotov. I Aleksa, sada veći i bronzaniji, ponovo je napravljen i na isto postolje postavljen.

Zoran RADISAVLjEVIĆ

19.07.03

SVE moje ljubavi vezane su za Mostar. Sve moje velike ljubavi. I onda i sada. Ako ih bude još, biće i one. A slutim da ih biti više neće. Što postoji, to je jedino ostalo. A ljubav postoji...
Tako, zagledan u daljine, u Mostar kakav više nije, mokar od kiša što ponovo padaju nad ovom mahalom, peva Pero Zubac. U Novom Sadu, u ravnici, kraj Dunava čijom obalom šeta često, s večeri, kao nekad pored Neretve. Korak mu je lak, a stih težak. Jak. Osvaja.
Dok kreće dalje, pesnika "presrećemo" za razgovor s dvostrukim povodom: nagrada "Gordana Brajović", koju dodeljuju "Novosti" za najbolju i najlepšu knjigu godine za decu i mlade, za "Ptice u grudima", u izdanju "Srpske knjige" i upravo objavljene "Izabrane pesme" u pet tomova, u izdanju novosadskog "Stilosa".
Sve što je za pet decenija sročio, Zubac je pretočio u pet knjiga: "Pesme iz šezdesetih", "Pesme iz sedamdesetih", "Pesme iz osamdesetih", "Pesme iz devedesetih" i "Nove pesme".
- Skupa čine 1.800 strana - sabira Zubac. - Pesme su nastale u tim godinama, otuda svaki naslov predstavlja desetleće. Uz njih idu i kritičarski tekstovi o pesmama koje su tu sadržane a objavljeni su po svim časopisima i listovima ondašnje Jugoslavije.
- U petoj knjizi "Nove pesme", ima napisa i iz potonje Jugoslavije, pa čak nekoliko iz Srbije i Crne Gore. U ovom petotomnom opusu objavio sam i svoje najranije pesme - priča Zubac, podsetivši na prvu pesmu koju je 1962. preneo sarajevski studentski list "Naši dani". - Tu ima i mojih gimnazijskih pesama, kao i poema, najčešće objavljivanih u zagrebačkom "Telegramu".
Dosada je objavio 36 knjiga za odrasle, 14 antologija, dve knjige parodija, knjigu eseja i 18 knjiga za decu.
- Kad se sve to sabere, pomislim, kako sam uspeo sve to da napišem - pita se začuđeno, i zaključuje: - Puno se radilo... Pišem u naletima. Dešava se da dugo ćutim i onda, odjednom, u dahu, napišem pola ili celu knjigu.
- Uistinu - dodaje Zubac - u tim našim oporim vremenima, od devedesetih, malo sam objavljivao. Trebalo je da se nađe hrabar izdavač (iz nekih sada efemernih razloga), pa da objavi moje pesme. A, bilo ih je i takvih. Recimo, "Dereta" beogradska, jedan od naših prvih privatnih izdavača koji nažalost, više ne štampa knjige.
U opusu od pet knjiga vidi se kako je pesnik mislio u periodu nastajanja pesama. Na taj izbor poezije sada nerado gleda, jer ga vraća u prošlo vreme. Oslikava jasnu fotografiju čoveka koji je sve to napisao.
- Ako neko hoće to da čita - rezonuje Zubac, uveren da ipak, ima onih koji hoće - raduje me kada me pitaju da li su obuhvaćene i moje rane pesme, ali isto tako poštujem i interesovanje za nove rime. Znam, ljudi pamte te pesme iz moje zlatne mladosti, tu su i "Mostarske kiše", koje čak ni ja više ne izbegavam. Hteo ili ne, ta poema je obeležila moj opus. Nekada mi je smetala. Svojom snagom skrajnula je u stranu neke druge moje stihove, međutim, ja tu ništa ne mogu.
Pod "Mostarskim kišama" Pere Zubca "prokisnule" su ne samo njeove druge pesme već i pesme kolega stihotvoraca. To je pokazala najmodernija, i možda jedina pravična, internetova antologija.
- Pomalo se i sam zanimam elektronskim meranjem naše, jugoslovenske (bivše i sadašnje) poezije - kaže pesnik. - Iščitavajući sajtove prijatno sam iznenađen svojom prisutnošću. Recimo, na jednom finskom slovenske pesnike predstavljamo Desanka Maksimović sa dve pesme, "Nenadmašna pesma" i "Čekaj me", i ja, odnosno, moje "Mostarske kiše".
Zubac je svoje pesme našao i na ruskim sajtovima: kod "Orvela", uz NJegoša i Gorana Kovačića, dok mu je "Beličnik", objavio "Mostarske kiše" na ruskom, u prevodu Irine Čivilihine.
- Pesma se sama probila - priznaje Zubac, koji je "pomirivši se" s "Mostarskim kišama" počeo posle toliko godina da piše poemu "Povratak Mostaru", koja već ima više od 50 pesama. - Čudna je to poema. Objavljujem je u nastavcima u modernim, hercegovačkim novinama, koje izlaze u Mostaru, a uređuje ih Hazlija Hebobović, moj davnašnji kolega. Stihovi sadrže puno toponima, imena koje mogu da prepoznaju samo stari Mostarci.
Povratak Mostaru, jeste neki "rimejk" "Mostarskih kiša", ali kako njen autor kaže, pesme su puno zrelije.

NOVE EDICIJE
PERO Zubac još uvek uređuje Dečji program novosadske televizije. Ipak, sve više vremena troši na poslove dečje literature. Tako planira da posle "Izabranih pesama". U "Stilosu" pokrene nekoliko edicija po ugledu na "Lastavicu", "Vevericu", "Poletarac"... Prva će biti štampana knjiga LJubivoja Ršumovića, potom, Dobrice Erića. U planu je i edicija "Najdraža knjiga mog detinjstva".

POKLON
ZA "Stilos" Pero Zubac radi kritičko izdanje poezije Duška Trifunovića, u dva toma po 400 strana, poezija i poezija za mlade. U trećem tomu naći će se pet romana Duška Trifunovića s predgovorom Franje Petrovića.
- To će biti poklon Dušku za sedamdeseti rođendan - kaže pesnik dodavši da je njegov sabrat po peru takav dar - zaslužio.

Zorica T. MIRKOVIĆ

17.12.03 Dnevnik - Novine i časopisi

Govoriti danas o pesniku Peri Zupcu kroz prizmu njegovih izabranih pesama sažetih u obimnom ali probranom petoknjižju nije nimalo lako. Kada se stane i pred ovih pet knjiga isto je kao da ste stali, ispred jedne neobične ali ipak planine, teško je i za pomisliti u prvi mah a kamoli i pokušati i obuhvatiti je, jer pred vama stoji jedan bogat, uspešan i nadasve plemenit i dug pesnički život. Koliko sati, dana i godina satkano je na ovim stranicama ljubavi, snova, tuge, nadanja i strepnji? Možda ovde u ovim knjigama ima ponajmanje radosti, ali je ima. U tuzi za rodnim krajem, smutnim vremenima, sećanjima na detinjstvo i porodicu kroz pero i reč Pere Zpuca jesu u suštini duboko poetski promišljeno činjenje radosti. Pero Zubac rođen je nešto dana nakon završetka (u Evropi) II svetskog rata, a u Nevesinju još kao gimnazijalac počinje da objavljuje pesme (1962) u studentskom listu “Naši dani”.
U već tada prepoznatljivom dnevničkom intimizmu, Zubac je započeo i ovaj izbor poezije koji je pred nama pod naslovom “Pesme iz šezdesetih” a prvi ciklus nosi tako dalek a ujedno i tako blizak naslov “Rane, gimnazijske pesme”. Ovaj put koji je tada trasirao a koji se tek nazirao u Zupčevim ranim pesmama, danas se može posmatrati kao linija u modernom jugoslovenskom i sprskom pesništvu i kao moderan, prepoznatljiv, senzibilitet i siguran auto-put. Kulimancija dozrevanja dolazi sa “Mostarskim kišama” (1965) a da je pesniku tek dvadeset godina. Dve godine posle, Zubcu izlazi i prva knjiga pesama “Never more” u ediciji Prva knjiga Matice srpske. U slavi mladog pesnika, koja je danas gotovo napojmljiva, Zubac se kao pesnik razvija pre svega u jeziku, poetskom izrazu i temama.
Dosledan sebi u sistematičnom pretvaranju svakodnevnice i događaja u stihove, kroz stranice svog pesničkog dnevnika, Zubac kroz posebnu, možemo reći jedinstvenu poetsku hronologiju, ulazi krajem šezdesetih u svet odraslih; u svetu velikih bio je već poodavno.
Iz svog Nevesinja doneo je u sebi i na sebi onaj dinarski arhaizam koji su nosili i njegovi zemljaci i prethodnici - Šantić i Dučić.
U pesmama kraja šezdesetih i početka sedamdesetih, pojavljuje se izvesna pesnička melanholija, pesnikovo promišljanje o smislu postojanja, životu i smrti... Zubac je u ovom periodu stvaranja na stazi stražilovskoj u našoj književnosti, onoj Radičevića i Crnjanskog. Tih godina dolazi i u Karlovce kao tragalac za izvorima i korenima naše savremene književnosti i podiže veoma prepoznatljiv duhovni most između Hercegovine i Fruške gore.
U pesmama sedamdesetih Zubac je već utemeljio prepoznatljiv sil, ostao pri tom svež i nov u jeziku i kročio u sam vrh savremene jugoslovenske poezije i pored toga što nije pripadao tzv. “pesničkim centrima moći” kao što su Beograd i Zagreb. Naizgled skrajnut, imao je prostora da ostane samosvojan bez nasilnih uticaja raznih krugova i pesničkih “družina”. Zubac je nastavio sa temama sa kojima je i počeo: ljubac, detinjstvo, zavičaj, prijatelji. Pesnik Zubac, poput Crnjanskog, ima nekoliko zavičaja i u tom raskoraku njegova poetika krajem sedamdesetih ima tanku liniju nostalgičnosti.
U kratkim pesničkim zapisima promalja se krajem sedamdesetih i ono što bi se moglo nazvati anegdotično-misaono u Zubčevoj poeziji. Pesnik je negde u “ruži vetrova” između Vaska Pope u formi i duhovnih anegdota jednog vladike Nikolaja u sadržaju. Sve više pažnje pridaje sjajnim poetskim slikama i krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih postiže punu pesničku zrelost. Zubac je tada definitivno originalna pesnička pojava, uz Raičkovića, Bećkovića, Simovića, Lalića i Antića.
Devedesete su godine preloma iz kojih je pesnik izašao zreo, snažan, filozofičan i pronicljiv, i jasno je da on definitivno nije pisac jedne pesme.
Poslednja u ovom izboru, peta po redu knjiga, nosi naslov “Nove pesme”. U toj knjizi dominiraju stihovi iz poslednje, objavljene pesničke knjige “Tamne rime”, možda i najzanimljivije Zupčeve pesničke knjige nakon onih prvih. Pesnik je ovde skladan, produhovljen, zreo kao staro dobro odležano vino, pitak i višeznačno neobičan. I onda se desio rat, moderan bez fronta i pozadine i sa uniformom i puškom, bez viteštva i junaka, svi postaju borci ili kolateralna šteta. Pesnik Zubac nije ostao ravnodušan i nem. Progovorio je žestoko. Zubac je najnovijim pesmama angažovan pesnik koji se gnuša stvarnosti i političkog blaga svakodnevnice, humanista i pritajeni neoromantičar.

Žarko Dimić