15.05.11
Ne zna se ko je baraba, a ko vitez
Biljana Srbljanović
Biljana Srbljanović, dramski pisac o malim, sporednim ljudima, Srbiji koja ima prednost kao i sve evropske države, ali ne zna kuda ide. Prošla me je potreba da menjam svet
UVEK govorim o nekim sporednim, suvišnim, običnim ljudima, koji se rode, pokušaju da žive i nestaju, a da nikada ne postanu veliki opšteprihvaćeni heroji, izuzetni i zauvek zabeleženi. Tako vidim svet, tako vidim i ovaj naš svet, zemlju u kojoj se ljudi rađaju i umiru, potpuno nezapaženi u društvu zagledanom u istorijske trenutke, prekretnice, velike promene, revolucije i preokrete. Moji junaci su uvek, na neki način, ono kako i sebe vidim - suvišni ljudi koji ostave traga u svom ličnom okruženju, i koji tako mogu da nestanu, a da samo taj trag za njima ostane. Ne vidim ovaj svet kao neko tragično mesto, niti ovo vreme kao vreme velikih preokreta, zamaraju me ta neispunjena obećanja i vizije, troši me to čekanje nečeg uvek velikog, u čemu nam promiču neiskorišćeni trenuci da se predamo onom važnom, a malom - kaže u ekskluzivnom razgovoru za „Novosti“ Biljana Srbljanović, dramski pisac čija dela danas imaju visoko mesto u evropskoj dramaturgiji.
Trenutno, na Velikoj sceni JDP reditelj Slobodan Unkovski režira njenu novu dramu „Nije smrt biciklo (da ti ga ukradu)“, koju je pokojnom posvetila ocu.
* Šta je važno da se danas glasno kaže, i koja sve pitanja otvara vaš novi komad?
- Pitanja su uvek ista - šta je ono što nas večno sukobljava u generacijama roditelja i dece, kako je odrastanje bolno i nekada traje do pozne starosti, i kako smrt donosi, osim logične tuge, i neku čudnu vrstu smirenosti. Komad govori o generaciji mog oca, generaciji Valtera u Sarajevu, o ovoj mojoj, zagubljenoj generaciji, i onim sledećim, koje nastavljaju taj ciklus porodičnih sukoba, opsesija, velike ljubavi i besa. Komad je za mene, pre svega, smešan, mada mislim da ti izuzetni glumci nalaze neki pravi ton između tuge i sete, i komike života i smrti.
* Koliko danas imamo od sistema vrednosti koji su ostavile generacije naših roditelja?
- To je starinski sistem vrednosti, prilagođen svetu kojeg više nema. Svetu u kojem se znalo ko je vitez, ko je baraba, i u kojem se teret i odgovornost preuzimala na sebe, kad se odlučivalo da se bude vitez ili baraba. Nisam osoba preterano zagledana u prošlost, takva mi je priroda, uvek težim nečem novom, privlače me i zadivljuju potpuno nove stvari, od mašina, aparata, umetničkih formi, medicinskih dostignuća, do pogleda na svet. Ipak, postoji nešto u tom starinskom sistemu vrednosti, što je, nažalost, nepravedno zanemareno i tužno zapušteno, zbog čega i naše društvo nikako da se utemelji.
* Generacija kojoj pripadate ovde još čeka da „započne život“, sve vlasti koje su se smenjivale tražile su od ljudi „strpljenje“ - „još samo malo“. Šta, zapravo, znači to neprestano „još samo malo“?
- Imam već punih četrdeset godina, i već najmanje dve decenije čekam to „nešto“. Sada je ta moja generacija polako ušla u zrelost, od nas više niko ništa posebno ne očekuje, a kamoli da mi još nešto čekamo. To je, jednostavno, jedna međugeneracija, na neki simboličan način - najozbiljnija kolateralna šteta jednog društva u permanentnom ropcu, već čitavih tih dvadeset godina. Mi smo započinjali studije, kad su ratovi započinjali, mi smo započinjali profesionalni život, kad su ratovi nastavljani, mi smo započinjali porodice, kad se išlo u podrume ili na ulične revolucije, i mi smo oni koji treba sada jednostavno da živimo, i najviše od sebe damo, kada zemlji, koja ne zna šta će sama sa sobom, više ne trebamo.
* Zbog čega smo mi taj „Skadar na Bojani“?
- Rekla sam to dosta davno, pre 2000. godine, koristeći tu metaforu za jedan temeljni nedostatak vrednosti i proste ljudske potrebe da se nešto sagradi, a preko noći ne razgradi. Činjenica da je ona još aktuelna samo govori i tome da naše društvo još nije našlo način da se temeljno preobrazi.
* Gde treba tražiti razloge za nesigurnost, konfuziju, jedan novi, zastrašujuće vulgarni svet koji stiže iz nekih medija, TV programa, i sve više preobličava našu javnost?
- Tu sam sklona priličnoj nesažaljivosti, možda čak i surovosti. Ono društvo i oni ljudi kojima taj besmisleni, vulgarni i ponižavajući svet koji dopire sa televizije predstavlja bilo kakav centar interesovanja, nisu ni zaslužili ništa bolje. Pod tim ne mislim samo na „regularne rijalitije“, nego i na šou-program Tomislava Nikolića, na primer. Jednostavno, za te ljude, iako su u većini, nemam nikakvog razumevanja, nemam nikakvu potrebu da im bilo šta „objašnjavam“ ili da im nudim alternativniji sistem vrednosti. Prosto, prošla me je ta potreba da menjam svet.
* Da li smo svesni šta su naše propuštene šanse u protekloj deceniji, postoji li nešto što je ostalo kao šansa ili bi možda moglo da se pretvori u to?
- Neću nikog iznenaditi ako ponovim da je naša jedina šansa, od 1991. godine do danas, bila formulisana politikom i ličnim angažmanom ubijenog premijera. Za mene se srpska politika tada završila, ostale su nezalečene rane, nerazjašnjene pozadine, nekažnjeni krivci i neki lagani i opšteprihvaćeni zaborav. Propustili smo šansu 1991. da ne uđemo ni u jedan od ratova, propustili smo je i 2003, da nas poslednji vizionar dvadesetog veka povede u neki drugačiji svet, i sada je propuštamo, kada od tog zločina nismo naučili ništa, već, naprotiv, samo ga prihvatili kao čudan splet pojedinačne sudbine, koju polako počinjemo da zaboravljamo.
SRPSKI, JUGOSLOVENSKI PISAC
* PIŠETE za najeminentnije evropske pozorišne kuće, i uvek su to neke priče o nama ovde, a i vaša nova drama doživljava praizvedbu u Beogradu. Šta to za vas lično znači?
- Komad je pisan kao porudžbina za nemački Šaušpilhaus u Bohumu, to je moja treća saradnja sa istim rediteljem i umetničkim direktorom Anselmnom Veberom, prvim stranim rediteljem koji je, pre petnaestak godina, radio jedan moj komad. I uvek isto sarađujemo - on me pozove da pišem za njega, i ne kaže mi ništa osim datuma. Ja zatražim pravo pre-praizvedbe za svoju matičnu kuću - Jugoslovensko dramsko pozorište, sve ostalo je u literaturi i u predstavi. Ipak, osećam se srpskim, jugoslovenskim piscem, i to o čemu govorim uvek su teme iz mog najbližeg okruženja. Zato što sam lično zainteresovana za ovo, a ne za neko tuđe društvo, jedino o tome i pišem.
* Trenutno živite u Bakuu, u Azerbejdžanu, putujete, imate priliku da iz lične vizure upoređujete Srbiju sa ostatkom sveta. U čemu je naš najveći problem, a, s druge strane, imamo li prednost u bilo čemu?
- Imamo prednost istu kao i sva evropska društva, imamo kulturnu tradiciju, ozbiljnu literaturu, umetničku scenu, lep i moćan jezik. Nemamo odgovornost i minimum konsenzusa u društvu o tome šta od sebe samih želimo, i kako to možemo da napravimo. U tome se ne razlikujemo od mnogih nesrećnih država na svetu, ali to ne olakšava stvar. Naprotiv, samo je pojačava i potcrtava.
* Šta je danas ovde najvidljivije, koja emocija preovladava?
- Ne vidim i ne osećam beznađe. Nije to emocija koja mi se čini preovladavajućom. Više neka ravnodušnost i neko zanimanje svojim poslom, bez posebnog razumevanja kako „opšte stanje“ i te kako diktira dokle se može dogurati, gledajući samo ta svoja posla.
* Mnogi predstavnici progresivne Srbije odustali su od kritičkog angažmana, gotovo se više i ne čuju. Zbog čega je prepušten taj važan „teren“?
- Mislim da je u pitanju neka opšta zasićenost, neka razočaranost, ili lično nepoštenje, čak. Ali, ne može ta stvar da se posmatra generalno, i da se donose ikakvi opšti zaključci, osim da ta angažovana scena možda i nije bila tako jaka, kada je u ovolikoj meri propala.
Ja sam dosta davno, i u jednom jasnom kontekstu, rekla da je u Srbiji sve samo pitanje tala, korupcije i kalkulacije. Ali, nažalost, mislim da to još uvek važi, i da je tačno.
* Može li da se dogodi da demokratske partije budu tužno iznenađene na sledećim izborima?
- Može, naravno, i to je, štaviše, sasvim izvesno. Ali, za to ne krivim partije sa kojima je Srbija devedesetih godina doživela najveći sunovrat, i koje su se u međuvremenu „presvukle“, zapravo, ne krivim nikoga. Samo mislim da je odgovornost i za takvu mogućnost na građanima i društvu. Svako društvo ima političku elitu kakvu zaslužuje. Zato to nije tuđa, već naša sopstvena, pojedinačna odgovornost.
* Više niste član LDP. Da li na političkoj sceni postoji neki demokratski korektiv vlasti?
- Postoji, i LDP jeste jedan deo tog korektiva. Postoji još uvek i jedna, iako sasvim mala i potpuno oslabljena, ali ipak postoji - nezavisna intelektualna scena.
* Za koju biste stranku glasali na sledećim izborima?
- U ovom trenutku izbore u Srbiji vidim kao ljušturu, kao praznu instituciju, skupu igračku. Izbori su samo forma, neka vrsta političke ATP liste, na kojoj se sve partije lepo rangiraju, pa posle, bez obzira na program, ideologiju ili politiku, prostom matematikom prave većinu. To govori o kraju politike, i za mene potpunoj suvišnosti izbora. Ne znam čemu oni služe, kad program i stav svake partije prema gotovo svim najbitnijim pitanjima sasvim lako može biti promenjen, u zavisnosti od koalicione ucene ili potencijala. Zasada me izbori uopšte ne zanimaju, ali se takođe nadam da će, do onog idućeg redovnog termina, i potreba birača jasnije da se profiliše i sazri.
* Kako danas osećate Beograd - da li je to i dalje vaš grad?
- To je, naravno, moj grad. Moj jedini, jedini grad.
LAMENT NAD SRBIJOM
*NAJAVLjUJUĆI režiju vaše drame, Unkovski je rekao da bi hteo da napravi svojevrstan lament nad Srbijom. Da li je taj lament vaša želja?
- On je veliki reditelj, u svojoj dugoj i izuzetno uspešnoj karijeri postavio je više od trideset praizvedbi, da ne govorim o ogromnom ukupnom iskustvu. Ono što me privlači njegovom pogledu na svet i načinu rada, jeste to što ne postavlja suvišna pitanja, i što pokušava da svaku tajnu komada kojem prilazi otkrije sam, prosto pročita ono što je napisano. Pričali smo u životu dosta, još kad je radio moje „Skakavce“ u Nemačkoj, pričali o mnogim stvarima, ali nikad - šta sam želela da kažem komadom. Ipak mi se čini da je sam jasno postavio tu osnovnu emociju, da je lament nad Srbijom taj neki ključ za otvaranje komada. To je priča o ljudima koje znam i koje sam znala, o porodičnim odnosima, o mom detinjstvu, o smrti mog oca i društvenoj klimi u kojoj je teško biti star, posebno kada se starim rodiš.
Radmila RADOSAVLJEVIĆ
13.12.06
Nosim svoj svet
Biljana Srbljanović
GODINAMA već, dičimo se Biljanom Srbljanović, čim se pročuje da je neki njen komad izveden u inostranstvu, ili u nekom od delova bivše Jugoslavije. Nedavno je dobila i "zvanično" priznanje od Evropske pozorišne unije, najvišu, Evropsku nagradu za novu pozorišnu realnost, zajedno sa estonskim rediteljem Alvisom Hermanisom (na prošlogodišnjem Bitefu gledali smo njegovu odličnu predstavu "Dug život").
Na domaćem terenu, međutim, Biljana je, uprkos ekskluzivnosti, nagradama, počastima, ponekad neshvaćena, pa i osporavana. Šta, po njenom mišljenju, njeno delo i njen uspeh znače za ovu našu sredinu?
- Ništa, ja mislim da za ovu sredinu to ne znači apsolutno ništa. Naši profesionalni krugovi daleko su od evropskih, politička elita na vlasti je sa Evropom u permanentnom sukobu, mi sami sebe isključujemo sa kontinenta, zauvek insistirajući da smo mi "nešto drugačije", mimo celog sveta. Sa mnogo cinizma i neverice, ljudi ovde dočekuju sve vesti o uspesima "naših" u inostranstvu, osim ako se to ne odnosi na teranje lopte. Sve drugo je posledica neke izdaje i zavere, oni koji ne znaju ništa ni o pozorištu, ni o mom radu, niti o kakvoj je nagradi reč, koji nikada nisu čuli za prethodne laureate, imaju najglasnije mišljenje o tome kako je u pitanju ponovo neka izdaja zemlje i kako se velika priznanja zarađuju mutnim radnjama. Nisu u pitanju samo hard kor nacionalistički krugovi, naša intelektualna elita, "proevropejska" takođe nije spremna da pristane na mene, Deset godina pišem i objavljujem i nikada nisam pozvana u PEN, iako ga godinama vode dramski pisci, nisam niti u jednom savetu niti jedne kulturne ustanove, nisam u "timovima" koji predstavljaju kulturu ove zemlje u retkim pozivima iz inostranstva. Nisam još dobacila ni do užičkog festivala, moj rad ne zadovoljava njihove visoke kriterijume. Ovde sve i dalje liči na Sterijine komade.
Vaši komadi igraju se sa uspehom u različitim sistemima, u različitim kontekstima. Samo jedan, koji je bio konkretno "ovdašnji", međutim, "Pad", kao da su domaća publika i kritika hteli da što pre zaborave. Kako to tumačite?
- Taj komad sam napisala vrlo angažovano i svesno , kao sopstveni manifest, u jednom veoma važnom trenutku u istoriji moje zemlje, on govori o veoma mračnom periodu uspona i pada ne samo jednog diktatora, već čitave jedne ideologije koja je osramotila i obrukala Srbiju. Taj komad sam pisala za nas, za našu publiku, za sebe samu, to je moj jedini komad koji je gotovo brehtovski "dramski pamflet" i zbog toga nisam želela da se igra igde u inostranstvu, već samo kod nas. Komad naša pozorišta nisu htela, reditelji nisu voleli, jedino je Nenad Prokić u Bitef teatru hteo da ga postavi, jedino je Gorčin Stojanović želeo da ga režira i jedino su ti hrabri i veliki glumci, predvođeni Mirom Karanović hteli da u njemu igraju. Premijera je bila samo nekoliko dana pre pravog "pada", policija je bila na ulicama, u publici je bilo grozno raspoloženje. Nakon toga je nastupila petooktobarska euforija, u kojoj su ljudi mahom mislili - dobro, posao je obavljen, sve smo završili, nismo mi više ti ljudi o kojima komad govori. A, naravno, ništa se tako epohalno tog jednog dana nije promenilo, mi i dalje živimo okruženi ideologijom o kojoj govori taj komad, ona je ponovo na vlasti, ona je ponovo moderna i popularna.
I ja na žalost mislim, da je ta dramska hiperbola i dalje moj najrealističniji komad.
Trenutno imate dve narudžbine, za Esen i Milhajm. O čemu je reč?
- Sada sam zatrpana narudžbinama ali imam manjak energije i želje da pišem za pozorište. Jednostavno, za poslednjih deset godina sam pisala jako mnogo, izmrcvarila hiljade nedužnih listova papira i sada malo teže odvajam reči, malo teže mogu da se motivišem. Imam porudžbinu za esensko pozorište, koje vodi reditelj Anselm Veber, inače prvi inostrani reditelj koji je ikada radio neki moj tekst i prema njemu imam i ličnu obavezu. Drugi projekat je za otvaranje sledećeg Trijenala u Milhajmu na Ruru, koje preuzima da vodi čuvena Mari Cimerman i koja želi da napravi veliku koprodukciju za tu priliku sa Jugoslovenskim dramskim pozorištem. Komad koji ću ja napisati, režiraće Roberto Čuli, a trebalo bi da igraju naši najveći glumci, među kojima su i oni koji su velike zvezde u Evropi.
PRVO - REDITELjI
KAKO vidite "novu pozorišnu realnost" u Evropi?
Kojim tokom ide, čemu dalje da se nadamo?
- POZORIŠNA realnost je prostor reditelja, to su pravi autori svetskog pozorišta, to je njihovo polje kojim vladaju, svi dolazimo negde iza njih. Utoliko mi ova nagrada više znači, jer je nekako uvek rezervisana za velika rediteljska imena kao što su Ostermajer, Martaler, Koršunovas... Ja imam svoj ukus, koji se bazira na nemačkim "zvezdama", na flamanskom plesu i na francuskim incidentima i to bi bila moja pozorišna realnost. Ali, kao što uvek kažem studentima, nemojte mi nikada verovati na reč, ako želite jednostavnu informaciju. Moja realnost je samo moja i nekada nema nikakve veze sa stvarnim stanjem stvari. Zato ja - gde god da živim, nikada ne odlazim, već jednostavno selim čitav svoj svet sa sobom. I tako zapravo, nikada nisam ni mrdnula iz svoje kuće.
SL. VUČKOVIĆ
13.10.06
Zamerila sam se nepoštenim ljudima
Biljana Srbljanović
Ima nešto u srpskom intelektualcu što ga goni ka guzici čoveka na vlasti. Ova zemlja je postala partijska pijaca, sve se rešava u odnosu na to koja kvota kome pripada, o tome se otvoreno govori, budale se čak i hvale time
U nedelju 15. oktobra će napuniti 36 godina. Ima izvedenih sedam drama, a većina njih se igra u više od 50 zemalja sveta. Lako je dokazati da je zbog svoje Beogradske trilogije, Porodičnih priča, Pada, Supermarketa, Amerike 2 i Skakavaca, Biljana Srbljanović najuspešniji srpski pozorišni proizvod na planeti. Odnedavno je udata za Gabrijela Kelera (59), francuskog diplomatu koji je bio ambasador Francuske u Beogradu.
Neposredan povod za ovaj razgovor je bilo nedavno priznanje koje je dobila u Nemačkoj. Naime, njena poslednja drama Skakavci je proglašena najboljim inostranim tekstom u ovoj zemlji u sezoni 2005-06.
Šta je bilo prvo što ste pomislili kada ste čuli tu vest? Mnogi bi pitali koliko je to u novcu? Kako iskazujete radost u tom trenucima?
- Ja sam jedan od tri pisca na toj listi sa najviše glasova, i to ne doživljavam baš kao svoj najveći uspeh, naprotiv. Na toj istoj listi, jedan moj komad je već bio vrlo visoko plasiran (1999. Porodične priče), na drugom mestu, sa samo nekim glasom manje od komada Sare Kejn, koja je nekoliko nedelja pre toga umrla od svoje ruke, pa je pozorišna javnost bila veoma uzbuđena. Bio je to za mene ogroman uspeh, nisam imala ni trideset godina i komadi su tek počinjali da mi se izvode; u svakom slučaju, bilo je mnogo važnije od ovog sada, ali za to naša sredina tada nije bila zainteresovana. To je bila godina u kojoj sam napisala Pad, objavila mnogo tekstova u relevantnim inostranim novinama, koje ovde takođe niko nije hteo da čita. Umesto toga, u patriotskim medijima pokretane su priče o tome kako sam izdajnik čije komade igraju jer “pljujem Srbiju”, a da niko, naravno, nije imao potrebu da pročita šta ja to zaista pišem i objavljujem u tom, tada “neprijateljskom inostranstvu”.
Ovde su se radije slušale dojave dijaspore sa desnice, ali i sa levice, o tome šta ja to zapravo govorim i pišem, nego što je neko stvarno uzeo da moje tekstove ikada pročita. Sećam se jednog novinara velikih dnevnih novina, koji me je pitao – da li je istina da ti sediš u Minhenu i pozivaš na bombardovanje, javili mi tako naši ljudi iz Nemačke. A čovek me gleda usred Beograda, usred tog istog bombardovanja. Pa kad mu kažem – je li, je l" ovo mi sad sedimo u Minhenu? Pa kad mu još i kažem – evo ti, pa sam pročitaj šta ja to objavljujem, on mi odgovori – kako ću, kad ne znam jezik? I tako mi se oduvek činilo da moja sredina nekako neće da razume moj jezik.
Ja sam kao relativno mlada, a u svakom slučaju veoma neiskusna, doživela najgora osporavanja u sopstvenoj sredini, tako da mi je, uz sav napor, teško da bez cinizma primim ova čestitanja, posebno za nešto što ni na koji način ne predstavlja najvažniju stvar u mom profesionalnom životu, a posebno ne u ličnom životu.
Hoću da kažem, moj odnos prema priznanjima u inostranstvu malo se promenio od tada. Tada mi je bilo čudno i bilo mi je žao što moja zemlja ne misli da je lepo i dobro da se predstavi između ostalog i mojom literaturom, kao delom svog autentičnog identiteta, radije nego zločinima Ratka Mladića, a sad mi više nije čudno, ali mi je i dalje malo žao.
Što se tiče novca, ja pišem jer mi je to zanimanje, što više pozorišta igra moje tekstove, to bolje po mene, a i po čitaoce NIN-a, jer što više zaradim, manje ću da pišem. Sanjam o tome da objavim jednu dramu svakih deset godina, a da u međuvremenu mogu da živim od zarade od prethodnog teksta i da me nigde nema.
Kako vas u Evropi određuju – kao srpskog pisca, pisca iz Beograda?
- U Evropi su me uvek nazivali srpskom dramatičarkom, a od kada živim u inostranstvu i sama se tako predstavljam. O tome sam, uostalom, i pisala u tekstu povodom afere sa Peterom Handkeom, ali NIN je, između dva nastavka potere za trećim metkom, odlučio da objavi samo Handkeove uvrede na moj račun, ali ne i ono šta sam ja rekla i napisala. Jer, Handke je dobar Srbin, a ja sam loš, Handke poznaje Srbiju, a ja ne.
A ja sam, ukratko, samo mislila da ono što smatram nepravednim jeste da je pravo na nacionalnu odrednicu zagarantovano samo protuvama koji su ime naše nacije jednostavno kidnapovali, prisvojili ga bez većeg otpora i sakrivši se iza njega, vršili sve – od sitnih pilićarskih kriminalnih akata do najvećih zločina i time poštene ljude doveli u situaciju da im bude muka od samog pomena tog kidnapovanog imena nacije. Kada Handke piše i govori o Srbima, on govori o Miloševiću, za njega, za slične intelektualne snobove kao što je Bernar Anri Levi, to je jedna te ista stvar. Mrzi me sada da ponovo objašnjavam kako to i zašto Milošević nije Srbija, i kako to zbunjeni i zapitani Handke zapravo doprinosi jednom ogromnom odijumu prema čitavoj našoj naciji, koja u krajnjoj konsekvenci dovodi i do toga da nam se, u dvadeset prvom veku, bespogovorno oduzimaju delovi teritorije. Taj naš stav prema međunarodnoj javnosti, to je jednostavno pucanje sebi u nogu, eto, pa javite Vrziću gde se zabio onaj treći metak. Ruža u ruci nad grobom diktatora, a u društvu onih koji su u politiku ušli bez gaća i čarapa, a iz nje izašli sa milionskim računima u inostranim bankama, sa onim koji je državnim parama plaćao sise i dupeta kafanskim pevačicama, a lajući sa televizije na moje školske drugove, slao ih da ginu i ubijaju po ratištima, pa ja od prvog mrtvog druga na demonstracijama devetog marta devedeset prve, za sve godine vucaranja po ulici za san i u ime jedne drugačije, građanske Srbije, nisam naučila šta je moja zemlja, treba mi jedan plaćeni avanturista da mi to objasni i vaše novine da mu za to pruže prostor.
Šta vam je u tom internacionalnom uspehu najveća satisfakcija?
- Kad sedim u kafani kraj Bobura, sa svojim najboljim prijateljima iz Beograda, a francuska kelnerica me pita da li sam ja Biljana Srbljanović i da li može da mi pokaže svoj magistarski rad o mojim dramama, devojka je teatrolog, a usput kelneriše, izdržavajući se kao i svi mladi. A u stvari – nije to najveća satisfakcija, već to što niko od mojih tog trenutka ne pomisli da je to sad nešto posebno, nego najnormalnije nastavi da jede i još mi kažu – e, ajde reci ovoj tvojoj da nam, preko veze, da još hleba.
Hoću reći, u uspehu je najvažnije da čovek ne poludi i ne pomisli da je važniji nego što jeste i da tačno zna gde mu je zapravo mesto.
I važno mi je i to što nikada nisam pristajala na geto, nisu me izdavali izdavači dijaspore, nije me država gurala kao zvaničnog umetnika, što nisam pristajala na “grupno predstavljanje” u bilo kojoj varijanti i što sam sve svoje sama sebi napravila. Pa sad mogu mirno da kažem da me baš briga za taj uspeh.
Ove godine, povodom Sterijinog pozorja, selektor Ivan Medenica mi je rekao da bi mogao da sastavi ceo repertoar Pozorja od vaših drama koje se igraju širom sveta. Da li vam ta činjenica više hrani sujetu pisca ili daje adute pred onima koji su u ovoj sredini spremni da vas osporavaju?
- Ni jedno ni drugo. Medenica je verovatno mislio da je video dovoljno izvođenja nekih od mojih komada, pa da nije mogao da se odluči, uostalom on to zna bolje, jer je u svakom slučaju gledao više od mene. S druge strane, ne razumem što bi sad baš neko osporavao jednu takvu stvar? Ja sad pišem više nego ikad, pa me zato i ima na Pozorju, kad sam bila jako mlada i početnik, tada mi je Sterijina nagrada bila važna, sad na to ipak gledam opuštenije. Ima puno ambicioznih ljudi koji pokušavaju da pišu, upravljaju, glume, a nedostatak talenta, znanja i veštine nadoknađuju poznanstvima sa ljudima na vlasti, makar to bila i jedna sasvim mala i ograničena vlast, to su ljudi koji su spremni na sve, na juriš na čitav pozorišni sistem, e da bi se konačno negde etablirali. Pogledajte samo upravne odbore i savete svih važnijih kulturnih, ili da govorim samo o onome što dobro znam – pozorišnih ustanova. Uz manjinu ozbiljnih i kvalitetnih ljudi, kojima svaka čast, kakva je tu samo gomila ljudi bez biografije, bez ikakvog integriteta, sa članskim kartama jedne ili više moćnih partija, u kojoj čak i nisu jer u ideju veruju, nego zato jer se isplati. Ova zemlja je postala partijska pijaca, sve se rešava u odnosu na ono koja kvota kome pripada, o tome se otvoreno govori, budale se čak i hvale time.
Kad smo već kod osporavanja, koliko je vaš javni angažman doprineo tome – umeli ste da se „zamerite” ne samo čuvarima režima, već i javnosti koja vam je osporavala elementarnu nacionalnu, da ne kažem patriotsku pristojnost?
- Znate šta, ja ipak imam utisak da sam se najviše u životu zamerila nepoštenim ljudima, a da mi je pri tom savest sasvim mirna. Ja zapravo ne znam šta je to “patriotska pristojnost” i odbijam da shvatim da to znači zataškavati zločin počinjen od srpske ruke, prećutkivati istinu, varati ljude u ime “nacionalnog interesa”, lagati birače, tretirati ih kao maloumne i nedozrele, nuditi im muda za bubrege, da me cenjeni NIN lakše razume.
Jer po toj “patriotskoj pristojnosti”, mi bismo sada svi morali da izađemo, na primer, na referendum i glasamo za novi Ustav, gutajući i način na koji je sastavljen i to što u njemu piše, pristajući da nas tretiraju kao glupe i neobaveštene i primoravajući nas da prihvatimo predizborni program srpske desnice kao epohalno ustavno rešenje, a ne kao poligon za otvaranje mnogih velikih budućih problema. Ideja da, ako u Ustavu piše da je Kosovo srpsko, to ostavlja mogućnost koju ima Kina prema Tajvanu, što podrazumeva i raskidanje diplomatskih odnosa sa državama koje priznaju Tajvan – u slučaju Srbije i Kosova može biti apsolutno pogubna. Jer, ako Kosovo ipak proglasi nezavisnost i ako ona bude i unilateralna i ako samo neke od zemalja iz okruženja uspostave odnose sa tom novonastalom državom, da li to znači da će nas naš Ustav obavezati na novu i duboku izolaciju? Poređenje sa Istočnom i Zapadnom Nemačkom još manje stoji, jer je, za razliku od nepomirljivih Srba i Albanaca, tamo u dve zemlje bio razdvojen jedan isti narod, koji je logično želeo kad-tad da se ponovo ujedini. Osim toga, ova nepomirljivost na koju bi nas ograničio novi Ustav u trenutku dok još uvek, barem nominalno, vodimo pregovore sa drugom stranom i međunarodnom zajednicom, ponovo je pucanj sebi u nogu, ponovo onaj treći metak, koji nas same dovodi u jednu bezizlaznu situaciju, u kojoj nema mesta suštinskim pregovorima. Toliko o “patriotskoj pristojnosti”.
Ali, ima i nešto drugo, na šta mene moja građanska pristojnost nagoni da otvoreno kažem i kada to u mom ličnom okruženju predstavlja jednu veoma nepopularnu stvar, a to je da Ustav sadrži i mnoge odredbe koje smatram epohalnim, u pozitivnom smislu i koje su priličan pomak u odnosu na zaostalost čitave naše sredine. Ta građanska pristojnost me primorava da kažem da je Ustav – u kojem piše da je ljudski život vrhunska vrednost – strašno važan. Tekst u kojem piše da je zabranjena svaka vrsta diskriminacije, posebno verske, rasne, polne i nacionalne, da su ljudi jednaki bez obzira na imovinsko poreklo, da je svako ropstvo, pa i seksualno – protivustavno, da je zabranjeno nasilje i mučenje i da je život neprikosnoven – za mene je takav tekst u današnjoj Srbiji strašno važan. U zemlji u kojoj ništa nije neprikosnoveno, a posebno ne ljudski život, a posebno ne neki drugačiji ljudski život, u kojoj vlast štiti haškog begunca jer je mučio i ubijao u ime “viših nacionalnih ciljeva”, u kojoj trafiking ljudi, seksualna eksploatacija, nasilje, diskriminacija svake vrste jeste nešto na šta se gleda kao na običajno pravo, tekst koji barem nominalno sve to ukida, mora biti užasno važan.
Ali, čak iako prenebregnemo način na koji je Ustav sastavljan, jer nije jedini u istoriji Evrope pisan u polutajnosti i od strane male grupe ljudi, činjenica je da on zapravo predstavlja pravu sliku nakazne političke trgovine između partija koje ni u ideološkom ni u pragmatično-političkom smislu, ni u unutrašnjoj niti u spoljnoj politici ne smeju da imaju ništa zajedničko. To je dokument za jednokratnu upotrebu, koji suštinski neće promeniti ništa, ali koji jasno pokazuje da je tragičnost sadašnje političke krize u kojoj se zemlja zaglavila zapravo u tome što je jaz između logičnih sagovornika Demokratske stranke i svih njenih derivata, postao strašno dubok i nepremostiv. Ja i dalje ne mogu da razumem kako partija za koju sam čitav život glasala, lakše razgovara sa jatacima Ratka Mladića nego sa vodećim ljudima antiratne akcije. Ne znam šta je to dovelo do toga da najznačajnija demokratska partija, najveće zemlje u regionu, bude tako vešto demontirana, da ni njene frakcije nisu u mogućnosti da međusobno razgovaraju, a kamoli da svi zajedno sednu za sto sa onima što su u tradicionalnom DS-u ostali.
Da li je nedavno priznanje Gintera Grasa o pripadnosti Hitlerovoj omladini za vas razlog da osporavate njegov lik i delo?
- Razumem, svakako, vašu eventualnu paralelu sa slučajem Petera Handkea. Naravno, bilo bi lepo da i vi razumete veliku razliku: Gras je u Hitlerove jedinice ušao kao dečak, pre šezdeset godina, u trenutku kada čitava Nemačka juriša u nacionalni i moralni sunovrat, kada je to jedina istina, jedina ambicija za milione i milione ljudi. Peter Handke je iz intelektualnog snobizma i samoreklamerstva po kojem je veoma poznat, kao i iz lošeg ukusa, istog onog zbog kojeg nosi tarzanku i pušta Cecine ploče hrvatskim novinarima koji sa njim pokušavaju da vode ozbiljan razgovor, napravio jedan glup i nepromišljen gest, koji, ako me shvatate, čak i nema tragičnu veličinu Grasove zablude. Ono što mene zanima u Grasovoj priči jeste kako to da jedna strašna životna greška, koja mu je očigledno toliko važna da ga je naterala u ovo priznanje mnogo decenija kasnije, kada više nema niti jednog čoveka voljnog da svedoči o tome – osim njega samog i njegove sopstvene savesti, kako se zapravo živi toliko godina sa takvom težinom na savesti i posebno kako se pišu hiljade i hiljade stranica velike literature, ali i teških optužbi na račun sopstvene države i nacije, a da se o svojoj zabludi ne progovori mnogo, mnogo ranije. Znam da je čitaocima NIN-a teško da razumeju kako neko može voleti svoju zemlju baš onda kada je žestoko kritikuje i da je zločin u ime nacije zapravo njena najgora izdaja, kao i da im je posebno teško da uvide razliku u veličini literature ova dva pisca, jer posebno Handke nije baš previše prevođen na naš jezik, a i vaši feljtoni im već oduzimaju previše dragocenog vremena, pa čitati je teško, lakše je i lepše pisati – knjige, memoare, memorandume, ustave, ali ja ipak da kažem: u celoj ovoj priči nalazim da je najtužnija u svemu sitna mera Dobrice Ćosića i drugova, koji su i u ovoj situaciji našli načina da se obrukaju, trljajući se uz ime Ive Andrića i sričući smešnu depešu sa zahtevom da Ginter Gras vrati Nobelovu nagradu. Ajte, molim vas.
Da li se danas kajete zbog nekih svojih izjava, zbog prozivanja nekih ljudi?
- Kajem se što sam u emisiji Peščanik rekla da Čedomir Jovanović mora da objasni odakle mu konj i da li ima konja, a da sam tu stvar pročitala u Kuriru ili NIN-u, posebno što nisam znala da je čoveku u tom trenutku i život bio u opasnosti. Ipak i dalje smatram da Čedomir Jovanović jednom za svagda mora da se obračuna sa pričama o konjima i džipovima, na jedini mogući način – jasnim i transparentnim otkrivanjem apsolutno sve svoje imovine, uz njeno poreklo, kao uostalom i svi drugi vodeći akteri na političkoj sceni.
Već duže vremena ste u Parizu sa povremenim boravcima ovde. Šta radite u Francuskoj?
- Isto što i tu. Sedim kod kuće, čitam, pišem. Živim svoj život.
Za koja izvođenja svojih komada biste kazali da su bila najbliža onome što ste napisali – koja su bila najdalje od vaših ideja i zamisli? I zbog čega?
- Mnogo puta sam govorila da ja zapravo i ne gledam previše izvođenja sopstvenih komada, niti čitam ono što sam napisala, i izvan veoma malog kruga ljudi u koje imam lično poverenje, uopšte ne razgovaram o svojim tekstovima. Zbog toga sam i počela da pišem didaskalije i lične komentare, koji u poslednje vreme prevazilaze dužinu same drame, da bih jednom rekla i opisala šta ja mislim, osećam i želim, dok svoj komad zamišljam, pa da se na tome svaki razgovor o značenju i interpretaciji okonča. Nakon toga svako je slobodan da moju literaturu tumači kako god hoće, to je sudbina pozorišnog teksta, pa još na malom jeziku, osuđen je na prevode i interpretacije koje jednostavno ne možete ni početi da kontrolišete, a da ne upadnete u ozbiljnu paranoju, niti uostalom imate prava na to. Drama je moja, ali je predstava rediteljeva i glumčeva i ja sam tu samo jedan običan gledalac. Sa neotuđivim pravom da na predstavu nikada i ne dođem.
Kundera, koji kao što znate, nakon nekoliko decenija života u Francuskoj, sada i piše na tom jeziku, u želji valjda da premosti tu neminovnu interpretaciju koju sa sobom nosi i najbolji prevod, poslednjih godina vreme provodi tako što poručuje prevode svojih prevoda, znači proverava šta je to zapravo potpisano njegovim imenom a na silnim jezicima na kojima se njegove knjige štampaju. I zadržava se oko svake reči, zareza, naravno i čitavih rečenica, u čini mi se – opsesivnoj želji da uradi nemoguće, da kontroliše život svojih knjiga.
Da li biste napisali dramu „iz života jednog političara”, i ako biste, ko bi vas inspirisao na to?
- Pa to uopšte nije ni moj stil niti predmet mog interesovanja. Qudi često mešaju moj lični javni angažman sa onim što pišem za pozorište, i to, mada je vođeno istim ili sličnim osećanjem neslaganja sa odnosom stvari u nekakvom realnom svetu koji me okružuje, nema mnogo veze jedno sa drugim.
Baš me briga za život političara, ja se sa njima niti poznajem, niti me impresioniraju, niti me uopšte zanimaju. Ima nešto u srpskom intelektualcu što ga goni ka guzici čoveka na vlasti, pisci se hvale poznanstvima sa moćnim političarima, koje redovno zovu ličnim imenom ili kućnim nadimkom, stupanj intimnosti se tako meri. A ja mislim da stvari treba da stoje obrnuto, da se političar hvali poznanstvom sa piscem ili nekim drugim umetnikom. Ja u principu ne poznajem mnogo ljudi, krećem se u jednom veoma malom krugu. Nikada nisam zvana na slave i svadbe onih viđenijih (a ovi moji niti slave slave, nit se žene) ali sam u stanju da stanem kraj nekog tokom predizborne kampanje, u čiji program i lični integritet verujem – ne zato što smo mi neki ortaci, već zato što se ne stidim svojih političkih uverenja.
Kada dramski pisac dobije priznanje kao što ste vi pre nekoliko nedelja u Nemačkoj, znači li to da će uskoro uslediti ponuda od nekog pozorišta da napišete tekst i kako biste na svom primeru objasnili maksimu da „ništa ne uspeva tako dobro kao uspeh”?
- Ja već godinama ne počinjem da pišem tekst a da me prethodno neko ugovorom i novcem nije obavezao na to. Tako je i sada, ništa se tu nije promenilo, imam dve porudžbine pred sobom, jednu koju pokušavam da ispunim upravo ovih nedelja, a za drugu, možda najveću i najozbiljniju ikada do sada, imam vremena do početka 2008. godine.
I inače, ne volim da pišem, više volim da čitam ili učim, to mi dobro ide, posebno volim da ništa ne radim, da živim u nekoj permanentnoj dokolici, to mi zapravo ide najbolje. Nisam ambiciozna i smešno mi je da primam čestitke za nešto što mi se događa potpuno bez mog sopstvenog učešća. Jedina ambicija koja me goni jeste da promenim svet. A za to je zapravo potrebno biti mnogo, mnogo dokon.
Radmila Stanković
06.05.05
Ožiljci na svima
Biljana Srbljanović
Ja pišem o svojim osećanjima, košmarima, snovima, o svojim prvim borama, o ožiljcima koji zarastaju na svima nama, a da ih nikada niko ne leči, o svojim razočarenjima i promašenim iluzijama
Otkako je 1996. godine izvedena njena diplomska drama Beogradska trilogija, za kojom su sledile Porodične priče, Pad, Supermarket, Amerika i scenski libreto Alisa, komadi Biljane Srbljanović igrani su u 140 pozorišta u svetu. Ona je, bez ikakve sumnje, naša najuspešnija i najznačajnija dramska spisateljica. Njen najnoviji dramski tekst, Skakavci, u režiji Dejana Mijača, premijerno je izveden na sceni Jugoslovenskog dramskog pozorišta prošle sedmice.
"VREME": Jugoslovensko dramsko pozorište poželelo je da obogati repertoar vašim tekstom, ne ograničavajući vas ni temom ni žanrom. Hteli su – Biljanu Srbljanović. Koliko vas je usmeravala činjenica da pišete za određeno, a ne za bilo koje pozorište?
BIljANA SRBljANOVIĆ: Usmerilo me je nešto što predstavlja tradiciju ovog pozorišta, a što je pre svega jedan moderan senzibilitet i jedna otvorenost i osluškivanje najbolnijih, najdubljih i najaktuelnijih tema. Pisala sam ja ono što mi se piše, ali sam imala na umu da pišem ne samo za ovo veliko pozoriste, već i za jednog konkretnog reditelja, Dejana Mijača, čoveka koji ima neverovatnu snagu i upornost da traži u tekstu i nasitniji podtekst, da traži i ono napisano belim na belom, ono potpuno skriveno, neku suštinsku motivaciju, neki pravi razlog, ne samo ono šta je napisano, već i zašto je baš to i baš tako napisano. Mislila sam, naravno, i na te velike glumce, tu nekakvu reprezntaciju srpskog glumišta, te ljude koji su govorili velike i male reči raznih pisaca, sami učestvovali i krojili modernu istoriju našeg teatra. Sve me je to usmeravalo da napravim nešto što će oni voleti da igraju, a onda će i ljudi voleti da gledaju.
Kod nas se taj pojam narudžbine u teatru najbolje i ne razume, ljudi misle da je to pismeni zadatak na zadatu temu, a zadat vam je samo datum predaje teksta i pare na računu od kojih živite dok to pišete, a da ne biste morali da radite ništa drugo. Ima i ono što nije izrečeno i ugovorom regulisano, a to je da vam je zadata i neka jeziva odgovornost da baš ne upropastite i sebe i te ljude koji veruju u vas. Dok sam pisala, puno sam razmišljala o tome šta je to što sam najviše volela u toj našoj, beogradskoj školi dramaturgije, šta sam naučila od tih pisaca, šta sam mrzela, čemu sam se podsmevala, a i iz čega sam stvarno postala. Ima mnogo toga važnog u toj Novoj evropskoj drami, ali ima važnog i u tradiciji našeg pozorišnog pisanja, čemu nekako mnogo više pripadam.
Publika od vas očekuje dramu jasno politički određenu i angažovanu. Međutim, Skakavci su, parafraziraću Dejana Mijača, jedna od retkih vaših drama koja deluje apolitično zato što njena tema nije dnevna već opšta – ljudi koji su "vrlo stari, naročito oni najmlađi", postoje, moguće, u svim državama a ne samo kod nas.
Mijač je zapravo rekao da je ovo naizgled apolitičan komad, odnosno da će oni koji očekuju glasnu i jasnu političku poruku, analizu, kritiku, uopšte takav angažman, koji meni nikako nije stran, biti iznenađeni. U stvari, mislim da je ovo drugačiji komad ne u svom odnosu prema političkom, jer ja zaista verujem da je politička, socijalna dimenzija sasvim neodvojiva od ljudskog bića, barem od onih koja mene zanimaju i o kojima ja pišem, već zato što sam se malo više bavila ljudskom prirodom, karakterima, psihologijom, kao korenom i uzrokom svega, pa i političkih posledica u krajnjoj konsekvenci. Tako živim u poslednje vreme, puno ćutim, pažljivo se izražavam, živim na jeziku koji sam tek naučila, govorim pipajući po gramatici i vokabularu, više slušam i gledam, osluškujem ljude. Živim jedan drugačiji život od onog na koji sam navikla, koji me je ispunjavao, ali i sasvim iscrpljivao, nisam više okružena poplavom reči, konstantim sukobom sa okolinom, nemam više priliku da na sve odmah reagujem iz sve snage i iz petnih žila. To me i čuva i manje troši, daje mi neki neobičan mir, ličnu sigurnost, ali mi i ukida one navale adrenalina što te drže zategnutim, prenašpanovanim, stalno pred pucanjem, pa brzo misliš i brzo radiš. Taj mir mi ukida onaj neki ludački optimizam, koji ipak, uprkos svemu, vodi sve nas koji se svađamo sa televizorima, uterujemo komšije u red, kritikujemo vladu i domaću i svaku stranu, ljutimo se na banke, na tajne službe, na ozonske rupe, na crkvu i ovu i onu, na stare što su stari, a na mlade što nisu ništa. Taj mir ti zameni iluziju da možeš i moraš da promeniš svet. E, ovo je takav komad, on govori o ljudima koji u svetu ništa ne menjaju, koji za sobom ništa ne ostavljaju, koji neće biti upamćeni ni po čemu, a koji žive i tu su, i koji smo zapravo mi.
U Skakavcima je prisutna gerontokratija. Vi ste i ranijih godina, u kolumnama i polemičkim tekstovima, glasali protiv starih koji mladima određuju život. U ovoj drami, za razliku od tih prethodnih tekstova, vi ne osuđujute ovu pojavu i ne navodite publiku da se odmah opredeljuje – sad je navodite da misli i odluči kako će i šta će s tim problemom.
Negde sam pročitala da se ljudski vek, posebno u razvijenim državama, iznenadno i rapidno produžava u tolikoj meri da će uskoro čitav naš sistem vrednosti na kojem počiva savremeno društvo jednostavno doći u pitanje. Ljudi i ovde sada žive dugo, ako nisu ubijeni nekim ratom ili nemaštinom, tugom i depresijom, ako su lečeni i nahranjeni, oni žive decenije u nekakvoj dubokoj starosti, u kojoj, po mom mišljenju, pristojnost mora da nalaže povlačenje iz svake vrste odlučivanja o budućnosti, jer je ona, kako god da se okrene, uvek tuđa budućnost. Mi imamo tu tragediju da više verujemo sedim glavama nego uplakanoj deci, mi imamo nekakvu strašnu sebičnost kao odliku svake generacije, niko ne misli ni na onog pre ni na onog posle sebe, jer i na njega samog niko nikada nije mislio.
Ja nemam odgovor na to zašto mi, na primer, ne poštujemo starost. Ja ne znam zašto ne verujemo u protok vremena, zašto i sam kalendar dovodimo u pitanje, čitav naš sistem sagledavanja vremena baziramo na grešci koju ne želimo da priznamo. I naša deca izgledaju kao da im je neko pokvario biološki sat, te devojčice sa lažnim sisama, sa devet u pubertetu, sa jedanaest u histeriji menopauze, te bebe sa mobilnim telefonima, ti dečaci umorni i razočarani životom, sa devetnaest dva mrtva i tri ranjena iza sebe, takvu mi decu pravimo i vaspitavamo, pa normalno je da to bije nečiju majku, čim se dovoljno nabilduje u teretani, danas tuđu, sutra svoju.
S druge strane imamo te ponižene stare ljude, koji se koprcaju, džilitaju i levo i desno, nešto pene i balave, nekome neku vakelu i dalje drže, nekome nešto za budućnost da iskroje, u panici bežeći pred tim modernim lapotom.
I kad nije tako drastično i tako nasilno, i kad nije u pitanju baš krajnja konsekvenca, kad je običan suživot sa svojim starima i svojim mladima u pitanju, stvari su u suštini potpuno iste. I istina je da ljudi nikada ne odrastu dok na neki način ne ubiju svoje roditelje, a kad jednom to konačno urade, tuga zbog učinjenog odmah ubije i njih same.
Opisali ste i tridesetogodišnjake izgubljenih iluzija. Da li u tom segmentu drame ima i vašeg ličnog iskustva?
Iluzije i služe za to da se gube, a ideali, moralni, filozofski postulati, e to je ono što je u problemu. U ovoj zemlji, gde deca ne rastu, nego stare, gde ubice odlaze u državnu penziju sa trideset pet godina, jer "tako je to u Službi", gde je jedan deo zemlje u strašnom, neprebrodivom sukobu sa većinom, gde ništa nije izvesno i sve je zapravo relativno, pa relativno je i da li je ubiti dobro, relativno je i da li je ukrasti pametno, relativno je i da li živeti uopšte, tu onda običan čovek nema više za šta ni da se uhvati. Vi ovde imate uobraženu vlast, koja mašta da će ući u istoriju Srbalja, a nije u stanju da organizuje gnjurce da izgnjure trinaest leševa onih nesrećnika iz Tise. Vi ovde imate bahate, uobražene ljude, koji nikome ništa ne odgovaraju, koji ćute na sva postavljena pitanja, koje brine Nebeska Srbija, a sve drugo im je ispod časti. Njima su pitanja života jednostavno ispod časti. Njima su plata, penzija, lek, benzin, avion, telekom, sve im je to ispod časti. Pa hoće li i tu njihovu Nebesku Srbiju da servisiraju marokanski aviomehaničari, da bi jednom stvarno mogla da poleti? U takvim okolnostima samo nepristojni ljudi mogu imati nekakvih iluzija. To stvarno više nije pitanje pameti, već elementarne pristojnosti.
Po formi, Skakavci se nadovezuju na Ameriku: kompozicija je fragmentarna, slike spaja isti problem, podseća na filmsku. Da li je to posledica neminovnog mešanja medija, ili života i pozorišta?
Ja jednostavno mislim da je i dramska književnost literatura, kao i svaka druga. Da su ograničenja tradicionalnog pozorišta odavno prevaziđena, da je gledalac naviknut i prihvata uslovnosti razbijanja i jedinstva mesta i jedinstva vremena, da nikoga više ne zanima da mu to sa scene bude "izigravano" i time uverljivo, već da ga zanima ono što prepoznaje kod sebe, oko sebe, kao svoj duboki, intimni problem, pa da se u tome postigne uverljivost. Ja pišem o svojim osećanjima, košmarima, snovima, o svojim prvim borama, o ožiljcima koji zarastaju na svima nama, a da ih nikada niko ne leči, o svojim razočarenjima i promašenim iluzijama, i uopšte me ne zanima da tome namećem nekakav lažni kalup nekakve prevaziđene forme. Pozorište čine uverljivi likovi koji nešto uverljivo rade, i to je jedino važno.
U predstavi, Milanov otac 35 godina pokušava da dobije premiju, a kad umre, sinu ostavi prazne listiće igre na sreću. Da li nam je tako tužno i bedno?
Svi mi znamo da ovde niko nikome ništa ne ostavlja. Stalno ponavljam da mi živimo kao u onoj narodnoj pesmi, što danju neko barem malo pokuša da sagradi, noću odmah neko razgradi, i tako decenijama ukrug. Daću vam jedan mali, nevažan, ali sladak primer: u Parizu, gradu koji je za nas uvek bio nekakav važan i blizak centar kulture, umetnosti, tradicije koja nam je bliska, postoji na primer i jedini kulturni centar naše zemlje u svetu, jedino mesto na čitavoj planeti na kojem bi naša kultura i umetnost trebalo organizovano da se predstave. U vreme kada se naša zemlja, posle petog oktobra, konačno otvorila, i taj centar je konačno okrenuo neko novo lice tom svetu, odustao od ideje da bude neadekvatna zamena nekadašnjim "udruženjima Jugoslovena" koja su zamenila rascepkana udruženja svake dijaspore ponaosob, pa sad nekom štruklice, nekom gibanica, a uvek isti zadah nacionalizma.
To je bio neki, kakav-takav dan. Onda dođe noć, dođe zaokret u matici, ovde onaj vlastan trepne krilima, tamo to preraste u zemljotres. Tako, eto, ministar Kojadinović za tri nedelje u Parizu otvara nedelju srpske kulture, na kojoj našu književnost, na primer, predstavljaju veliki srpski pisci Isidora Bjelica i Nebojša Pajkić, a biće tu i aforističar Aleksandar Čotrić, plus folklor i modna revija.
Doduše, na prethodnom Sajmu knjiga, gde su se naši takođe organizovali, Francuzi su već imali priliku da susretnu Radoša Ljušića, koji, na primer, a o trošku države, dođe u Pariz, a da bi u njemu, na srpskom, predstavio srpsku NEprevedenu knjigu o srpskoj reci Drini, pod interesantnim naslovom Drina. Zašto tu knjigu, s malo teksta i puno slika (Drine, dakako) neko nije preveo na francuski, pa još našao nekog ko taj jezik govori da je predstavi domaćinima, pa da možda neko i sasluša šta mi to lepo imamo da ponudimo svetu, da naše prirodne lepote nisu samo pećine koje prečešljava haška policija, to sad niko ne zna.
A mene zanima da li je to naša kulturna politika? Da li to znači da naša država nema čime drugim da se svetu predstavi osim tim ljudima? Da li je to svestan izbor, ili je to samo slučajno tako? Da li smo mi izabrali da to lice okrenemo svetu, da to pokažemo, da se tim ljudima i tim delima pohvalimo?
I znate šta, ne samo to, nego ja ovo sad javno mogu da kažem samo zato što ne živim ovde, pa neću morati da trpim izliv dijareje sa stranica "Kurira", kao osvetu za to što sam se uopšte usudila da nešto kažem. I još ipak moram, gutajući knedlu, onako kao usput da naglasim da ja nemam neku ličnu ambiciju, sve što sam ikad napisala tamo je već objavljeno, imam svoje mesto u francuskom pozorištu i baš me briga za promociju u organizaciji ove mutave države. Ali me boli zbog države, duša me boli da posle svega opet moramo da naokolo objašnjavamo da ovde ne žive samo takvi, naprotiv, sad su nešto nadošli, ali to je privremeno, još samo malo, evo časna reč, videće svet opet kakvi smo u stvari mi, samo dok ne prođe i ova noć.
Pre nekoliko godina izjavili ste da je društveni angažman vaša najintimnija vokacija. Poslednjih godinu i po ne živite u Beogradu, već u Francuskoj. Da li i dalje mislite isto?
Nakon više od decenije koju sam, zajedno sa mnogima, provela u nekoj vrsti groznice, društvenog angažmana koji do te mere okupira lični život da se sve drugo povlači pred njim, odjednom sam popustila pred privatnim razlozima i malo pomalo, kofer po kofer, prenela svoje cipele iz Beograda na novu adresu. To me višestruko zbunjuje, osećam se istrgnutom, osećam potrebu da nekako sama sebi dokažem da se nisam udaljila od sebe i svojih.
Iz Beograda sam otišla, a da uopšte nisam otišla. Ne samo da dolazim vrlo često nego sam i dnevno priključena, možda i mnogo više nego moji prijatelji u samom Beogradu, na gotovo sve vesti, događaje, manje ili veće skandale. Slušam radio i gledam program na internetu, ujutru uvek najpre pogledam srpske novine, pre nego što pređem na francuske. Sve vam ovo govorim da bih se žalila, to je moja glupost i nesreća da ne mogu da uspostavim nekakvu distancu i kažem da mi život, barem sada, kada imam priliku za detoksikaciju, neće zagađivati dnevna sramota domovine.
Jedino sam uspela da se "skinem" sa najgoreg treša, "Kurir" i "Nin" se na netu plaćaju, pa ih onda više i ne čitam. Nije stvar u toj bednoj pari, dnevne novine koje koštaju deset dinara sigurno ne zavise od tih deset dinara koje im neko plati, stvar je u tome da one jednostavno više nisu tako lako dostupne, pa kao i sve što ti zagađuje život, možda ne možeš da mu se odupreš, ali nećeš baš da se potrudiš da ti se to zapati.
I da vam kažem, a to je u stvari naš javni život, što je čovek iskreniji u ličnom angažmanu, on je više izložen svakojakim podmuklim udarcima, koji najpre dolaze iz tih neprincipijelnih medija. Znate, ljudi koji pišu u tabloidima obično su oni koji nisu uspeli ništa veće u životu da naprave, svaki od njih bi menjao svoju ubitačnu kolumnu, sva svoja sabrana dela, sva svoja politička ubeđenja, mamu, tatu, decu, lutajuću matericu, sve, za jedno činovničko mesto, sa makar malo zagarantovane prave moći. To što mi od njih očekujemo da se sami dovedu u red, da se urazume, da se civilizuju, to je ne samo uzaludno nego i glupo. To je posao za vlast, za zakon, za – opet ono isto ministarstvo. Znate, jasno je svima, pa i zadnjoj budali, da nije u redu da novine nazivaju ljude imenima polnih organa, da državni funkcioneri ne mogu da se javno ponašaju kao primitivne barabe, da je za pošten svet sramota intervjuisati ubice, zalivati kofom izmeta svakoga božijeg dana čitavu javnost. Ali, kada to dolazi od novina koje su i osnovane i finansirane da bi pravile takvu atmosferu, u kojoj je onda svako dostupan Zvekiju, čim evo odradi ovo razbucavanje suda, onda svi nekako sležu ramenima i kažu – pa šta očekujete od "Kurira"? Ja lično ne očekujem ništa, a najmanje da im premijer Srbije daje specijalne intervjue, a to nažalost jeste slučaj.
Ali kada na naslovnoj stranici "Nina", koji pretenduje da bude nešto sasvim drugo, vidite sliku Legijine žene, njegovog jataka i majke njegove dece, još i nešto ljute, besne, nekako uobražene, naprđene heroine moderne Srbije, onda vam se utroba prevrne zauvek. To lice na naslovnoj strani sada zauvek ulazi u arhivu nekada slavnog lista, i kada neko za trideset godina bude kopao po njoj, naći će naslovne strane sa slikama Bobe Selenića, Ivana Stambolića, Mihiza, Slavka Ćuruvije, naći će lice Zorana Đinđića, i barabar s njima lice majke malih legija. Sramota je to za ovaj narod, niko nama ne čini veće zlo od nas samih.
U ovdašnjoj kulturi vi ste brend. Šta ta pozicija podrazumeva?
Ta pozicija podrazumeva da mnogo moram da vodim računa da sama ne poverujem da sam ja nešto. Jer, stvarno nisam. Nemam nikakvu ambiciju u životu, nisam alava na uspeh, važno mi je samo da se ne brukam. Čovek ima jedan život i važno je da ga živi pošteno. Posle toga možda ima nešto, a možda dođe samo gusti mrak. A samo od te lične bruke ili poštenja zavisi da li će ti neko nekad zapaliti sveću, da ti svetli u tom mraku, ili će ti na grobu zapišavati koprive. Kad u Srbiji poštenje postane brend, onda će to biti nešto. Sve drugo me uopšte ne zanima.
Sonja Ćirić
