Svetislav Basara rođen je u Bajinoj Bašti 1953. godine.Autor je više od dvadesetak knjiga – romana, zbirki pripovedaka, drama i eseja. Dobitnik je više srpskih i međunarodnih nagrada za književnost, a njegov roman Fama o biciklistima smatra se jednim od najboljih romana druge polovine dvadesetog veka u srpskoj književnosti. Objavio je knjige: Napuklo ogledalo, Peking by Night, Kinesko pismo, Fama o biciklistima, Bumerang, Džon B. Malkovič, Kratkodnevnica, Looney Tunes, Mongolski bedeker (Nolitova nagrada), Na Gralovom tragu, Na ivici, Sveta mast, Ukleta zemlja, Srce zemlje, Uspon i pad Parkinsonove bolesti, Izgubljen u samoposluzi, Dnevnik Marte Koen, Stradija, Fundamentalizam debiliteta...Za roman Uspon i pad Parkinsove bolesti dobio je NIN-ovu nagradu za najbolji roman objavljen 2006. godine.Prvi je dobitnik nagrade Fondacije Borislav Pekić.Drame su mu izvođene na mnogim scenama a knjige prevođene na engleski, francuski, nemački, mađarski, bugarski, italijanski i makedonski jezik.
11.03.09
Narodna monarhija
Svetislav Basara
Hteo bih da političari vide predstavu, sretnu se s tekstom, da se postide - rekao je Svetislav Basara, pisac komada „Nova Stradija”, čija je premijera, u režiji i adaptaciji Kokana Mladenovića, 12. marta na sceni Narodnog pozorišta Beograd.
„Svojevremeno su mi Predrag Ejdus i Kokan Mladenović ponudili da radim rimejk ‘Stradije’ Radoja Domanovića, pisca do kojeg izuzetno držim od najmlađih dana i koji je, zapravo, bio prorok.”
U predstavi se srećemo s „narodnom monarhijom”, „demokratskom dedovinom”... Novi oblici društvenog uređenja?
- To je rediteljska intervencija, ali se potpuno slažem s tim i tvrdim da je to žanrovski čist realizam. Svi mi ovde, pa čak i oni koji još nisu punoletni, živesmo u pet-šest država.
Ova predstava je, kažete, polemika sa realnošću, a koji je najmarkantniji momenat...
- Problem i muka je što nema markantnih momenata. Nanjavo i njunjavo ne može sadržati ništa markantno. Ovo je polemika sa 200 godina novije srpske istorije (s akcentom na savremenom trenutku), koja se, zapravo, teško uopšte može nazvati istorijom. Pre bi se moglo reći da je reč o izigravanju istorije i o gubitništvu. A pozorište je dobar medij da se to kaže.
Napomenuli ste da je pozorište jače od knjige?
- Ima jači glas. Jače ječi. Skupi se veliki broj ljudi na jednom mestu i to drugačije uobličava energiju.
Kažete da bi političari trebalo da „Novu Stradiju” vide i da se postide?
- Ma, gde će se oni postideti!? To su ljudi bezobrazni. Obično kada se o nekom delu govori, priča se kako su to tamo neki (drugi ljudi, druga vremena)... Ja sam pisao o nama sada, o onima koji vladaju.
Ko vlada nama?
- To ne zna niko. Ti ljudi koji se pretvaraju da vladaju stoje i sede tu da bi se lično bogatili i napravili neko ime. A oni ne vladaju ni samima sobom, a kamoli nekim drugim, u pravom smislu te reči. U ovoj je zemlji velika konfuzija, odvojeno ono što treba da bude spojeno, i obrnuto. Politika treba da je politika, privreda privreda, crkva crkva. Ovde se iz nekog razloga ukrštaju interesi. Ono što bi trebalo da radi politika radi crkva (donose zakone), ono što bi trebalo da rade privrednici, pa makar bili i tajkuni, zapravo rade političari, završavajući im poslove i nameštajući uslove za zaradu... Imamo kalambur iz koga ništa dobro ne može izaći.
A šta će biti s nama? Šta da radimo?
- Šta me briga. Popijte nešto.
