Noćni voz

Ja sam policija. Ovo možda zvuči kao neobična izjava – ili neuobičajena konstrukcija. Ali to je izraz koji upotrebljavamo. Među sobom nikada nećemo reći ja sam policajac, ja sam žena policajac ili ja sam pripadnik policije. Prosto ćemo reći – ja sam policija. Ja sam policija. Ja sam policija i zovem se detektiv Majk Hulihan. Takođe sam i žena.
Ovde ću izneti najgori slučaj koji sam ikad vodila. Odnosno, najgori slučaj za mene. Kad si policija, „najgore“ je vrlo rastegljiv pojam. Ne možete zapravo utvrditi šta je „najgore“. Granice se pomeraju svakog dana. „Najgore?“ – upitali bismo. „Najgore ne postoji.“ Ali za detektiva Majk Hulihan ovo je bio najgori slučaj.

U gradu, u Upravi za kriminalističke istrage, s njenih tri hiljade zaposlenih, ima mnogo odeljenja i pododeljenja, odseka i jedinica, čija se imena neprestano menjaju. Organizovani kriminal, Teški zločini, Telesni napadi, Seksualni prestupi, Krađe vozila, Bankovne prevare, Posebne istrage, Zaplena imovine, Obaveštajno, Narkotici, Otmice, Provale, Pljačke – i Ubistva. Postoje staklena vrata na kojima piše Poroci. Nema staklenih vrata s natpisom Gresi. Grad je napadač. Mi smo odbrana. To je opšta zamisao.
Evo moje „lične karte“. U osamnaestoj godini upisala sam kriminalističko pravo na univerzitetu Pit Braun. A zapravo sam želela ulicu. I nisam mogla da čekam. Prijavila sam se na ispite za Državnu policiju, za pograničnu patrolu, čak i za Državnu popravno-vaspitnu službu. Sve sam ih položila. Prijavila sam se i na ispit za policiju, pa položila i taj. Napustila sam Pit i upisala Akademiju.
Počela sam kao pozornik u Južnoj četvrti. Bila sam član Jedinice za stabilizaciju susedstva u Četrdeset četvrtoj ulici. Patrolirali smo pešice i odlazili na telefonske pozive. Zatim sam pet godina bila u Jedinici za rešavanje pljački starih lica. Sprečavanje pljački – namamljivanje i hvatanje – bilo mi je karta za civil. Kasnije, još jedan ispit, i premeštaj u Upravu, s detektivskom značkom. Sada sam u Zapleni imovine, ali osam godina bila sam u Ubistvima. Radila sam ubistva. Bila sam policija za ubistva.
Nekoliko reči o mom izgledu. Telesnu građu nasledila sam od majke. Mnogo ispred svog vremena, ona je izgledala onako kako danas zamišljaju visokoispolitizovane feministkinje. Mama je mogla da igra glavnog zločinca u nekom postnuklearnom avanturističkom filmu. Imam i glas poput njenog, a dalje sam ga produbila za tri decenije zloupotrebe nikotina. Crte lica nasledila sam od oca. Više su seoske nego gradske – ravne, neodređene. Kosu farbam u plavo. Rođena sam i odrasla u ovom gradu, u Mun Parku. Ali sve to se raspalo na komadiće kad sam napunila deset godina, a posle toga odgajala me je država. Ne znam gde su mi roditelji. Visoka sam metar i osamdeset i teška skoro osamdeset kilograma.
Neki kažu da ništa nije kao adrenalin (i prljavi novac) Narkotika, a svi se slažu kako su Otmice da umreš od smeha (ako su u Americi ubistva većinom crnačko-crnačka stvar, onda su otmice uglavnom delo bandi upereno protiv bandi). Seksualni prestupi imaju svoje sledbenike, i Poroci svoje poštovaoce, a Obaveštajno radi baš ono što mu ime kaže (Obaveštajno roni duboko i izvlači prestupnike iz debelog mora), ali svi su potajno svesni da su Ubistva majka. Ubistva su Predstava.
U ovom drugorazrednom američkom gradu, osrednje slavnom po svojoj Vavilonskoj kuli stvorenoj od japanskih para, po lukama i marinama, po svom univerzitetu, po korporacijama svesnim budućnosti (kompjuterski programi, aerokosmička i farmaceutska industrija), po visokoj stopi nezaposlenosti, po katastrofalno velikom broju utajivača poreza među siromašnijim stanovništvom, policija za ubistva odradi možda desetak ubistava godišnje. Nekad si vodeći istražitelj na slučaju, a nekad si prateći. Radila sam na sto slučajeva ubistva. Moj procenat rešenih ubistava je malo bolji od proseka. Umem da pročitam mesto zločina, a moju tehniku saslušavanja vrlo često su opisivali kao „vrhunsku“. Moji izveštaji su izuzetni. Kad sam došla u Upravu za kriminalističke istrage iz Južne četvrti, svi su očekivali da mi izveštaji budu kvaliteta predgrađa. Ali bili su kvaliteta centra grada, od samog početka. A ja sam se trudila da ih dalje poboljšam i ulagala u to svu snagu. Jednom sam obavila vrlo, vrlo stručan posao kritički poredeći dva suprotstavljena svedočenja na veoma vrućem slučaju ubistva u Sedamdeset trećoj ulici – jedan svedok/osumnjičeni protiv drugog svedoka/osumnjičenog. „U poređenju s onim što mi vi donosite na čitanje“, izjavio je detektiv narednik Henrik Overmars mašući mojim izveštajem pred celim Odeljenjem, „ovo je prokleta beseda. Ovo je posrani Ciceron protiv Robespjera.“ Radila sam svoj posao što sam bolje umela sve dok nisam ušla u sopstvenu slepu ulicu i nisam više mogla. U svoje vreme videla sam možda hiljadu sumnjivih smrti, od kojih se za većinu kasnije ispostavilo da su samoubistva, nesrećni slučajevi ili jednostavna posledica zanemarivanja. Prema tome, videla sam ih sve: skakače, koljače, padače, pucače, šmrkače, davljenike, obešenike. Videla sam tela isprebijanih beba od godinu dana. Videla sam leševe devedesetogodišnjih starica silovanih na redaljku. Videla sam mrtve koji su tako kasno otkriveni da je jedini način određivanja vremena smrti bilo merenje težine crva. Ali nijedno od tela koje sam videla nije ostalo uz mene, u mojoj utrobi, kao telo Dženifer Rokvel. Sve ovo govorim jer je to deo priče koju ću ispričati, i zato što osećam kako treba da dam nekakvu sliku o sebi.
Od danas – drugog aprila – slučaj je za mene „Rešen“. Zatvoren. Rasvetljen. Gotov. Ali njegovo rešenje samo ukazuje na dalju složenost. Uzela sam dobar, čvrst čvor i od njega načinila masu slobodnih krajeva. Večeras se sastajem s Polijem Noom. Postaviću mu dva pitanja. On će mi dati dva odgovora. I onda je gotovo. Ovaj slučaj je najgori slučaj. Pitam se: da li ja to umišljam? Ali, znam da sam u pravu. Sve je istina. Takav je slučaj. Takav je slučaj. Poli No je, kako to mi kažemo, državni sekač. On seče za državu. Raseca ljudska tela i kaže od čega su ti ljudi umrli.
Dozvolite mi da se unapred izvinim za nepristojan jezik, bolesni sarkazam i zadrtost. Sve policije su rasisti. To je deo našeg posla. Njujorška policija mrzi Portorikance, policija Majamija mrzi Kubance. Hjustonska policija mrzi Meksikance, policija San Dijega mrzi američke Indijance, a portlendska policija mrzi Eskime. Mi ovde mrzimo uglavnom sve koji nisu Irci. Ili nisu policija. Svako može da postane policija – Jevreji, crnci, Azijati, žene – a kada jednom tu uđete, postajete pripadnik rase po imenu policija čija je dužnost da mrzi sve ostale rase.
Ovi papiri i prepisi prikupljeni su postepeno u periodu od četiri sedmice. Izvinjavam se takođe za neusklađenost glagolskih vremena (što je teško izbeći kad se piše o nedavno preminuloj osobi) i za neformalnosti iznesenih dijaloga. Izvinjavam se, rekla bih, i zbog ishoda. Žao mi je. Žao mi je, žao mi je. Za mene je sve počelo četvrtog marta uveče, a zatim se razvijalo iz dana u dan, pa ću tako i ispričati ovaj deo priče.

Četvrti mart

Te večeri bila sam sama. Moj dečko Tob otputovao je van grada na nekakvu kompjutersku konferenciju. Nisam bila ni počela da spremam večeru; sedela sam na kauču sa svojom biografijom iz Diskusione grupe otvorenom pored pepeljare. Bilo je 20.15. Upamtila sam vreme jer me je iz dremeža prenuo noćni voz – prošao je ranije, kao i uvek nedeljom. Noćni voz od kog se trese pod po kom hodam. I zbog kog mi je stanarina niska.

Zazvonio je telefon. Zvao je Džoni Mak, takođe poznat kao narednik Džon Makatič. Moj kolega iz Ubistava, od onda je napredovao do nadzornika odreda. Sjajan momak i vraški dobar detektiv.
„Majk?“ – rekao je. „Tražim od tebe veliku uslugu.“
A ja sam rekla pa, da čujem.
„Ovo je gadna stvar, Majk. Hoću da odneseš poruku umesto mene.“
Poruka znači o.o.s., odnosno obaveštenje o smrti. Drugim rečima, želeo je da saopštim nekome da mu je neko blizak umro. Da je mrtav neko koga je voleo. Ovo je već bilo jasno iz njegovog glasa. I da je umro iznenada. I nasilno. Razmislila sam. Mogla sam da kažem: „Ne moram to više da radim“ (iako Zaplena imovine zapravo viđa podosta leševa). A onda smo mogli da obavimo jedan od onih glupavih televizijskih razgovora, gde on govori Moraš mi pomoći, Majk, preklinjem te, a ja kažem Zaboravi i Nema šanse i Nemoj ni da sanjaš o tome, drugar, sve dok se oboje ne ugnjavimo namrtvo i ja najzad legnem na rudu. Mislim, zašto reći ne kad moraš da kažeš da? Da bi se krenulo dalje. Zato sam samo ponovo rekla: Pa, da čujem.
„Kći Pukovnika Toma se ubila noćas.“
„Dženifer?“ I onda mi je prosto izletelo. Rekla sam: „Zajebavaš me.“
„Voleo bih da te zajebavam, Majk. Zaista. Ovo je gadno, stvarno gadno.“
„Kako?“
„Metkom iz dvadesetdvojke u usta.“
Čekala sam.
„Majk, želim da odeš i obavestiš pukovnika Toma. I Mirijam. Ovog časa.“
Upalila sam novu cigaretu. Ne pijem više, ali, čoveče, pušim i te kako. Rekla sam: „Poznajem Dženifer od njene osme godine.“
„Tako je, Majk. Razumeš? Ako nećeš ti, ko će?“
„Važi. Ali moraš da me odvezeš na mesto događaja.“
U kupatilu sam se našminkala. Kao neko ko obavlja neprijatan posao. Briše pult. Opako stisnutih usana. Nekad sam bila parče, čini mi se, ali sada sam samo debela matora plavuša.
Otkrila sam da sam i ne misleći ponela beležnicu, baterijsku lampu, gumene rukavice i svoju pucu kalibra 38.

U policijskom poslu vrlo brzo se upoznate s onim što zovemo „samoubistvo kako da ne“. To je kad uđete na vrata, osmotrite telo, pogledate po prostoriji i kažete: „Aha, kako da ne.“ Ovo svakako nije bilo samoubistvo kako da ne. Poznavala sam Dženifer Rokvel od njene osme godine. Bila mi je ljubimica. S druge strane, bila je svačija ljubimica. Sjajna, lepa. Aha, mislim ja – sjajna da umreš, lepa da padneš mrtav. I nije plašila ljude – odnosno, plašila ih je onoliko koliko sjajni i lepi plaše ostale i protiv svoje volje, koliko god pristupačno delovali. Imala je sve i baš sve je imala, i još malo više. Tata joj je pajkan. Njena znatno starija braća su pajkani – obojica u Upravi policije Čikaga, u Šestoj oblasti. Dženifer nije bila pajkan. Bila je astrofizičar, ovde u Maunt Liju. Momci? Skupljali su se oko nje kao muve, bila je kraljica Državnog univerziteta Kalifornije. Ali poslednjih – Gospode, ne znam tačno – sedam ili osam godina živela je s jednim drugim genijalcem, čovekom iz snova – s Trejderom. Profesor Trejder Fokner. Ovo svakako nije bilo kako da ne. Ovo je bilo samoubistvo nema greške. Džoni Mak i ja zaustavili smo neobeleženi auto. Avenija Vitmen. Kuće duž široke ulice pod drvoredima, same ili spojene po dve. Akademska spavaonica na domak Dvadeset sedme ulice. Izvukla sam se iz kola, onako u pantalonama od streča i ravnim cipelama.
Patrolna kola i pozornici već su bili tu, kao i ekipa za materijalne dokaze, medicinski istražitelj. Tu su bili i Toni Silvera i Oltan O’Boj – u kući. I nekoliko suseda. Ali na njih ne obraćaš pažnju, nego gledaš kroz njih. Uniformisane prilike su se jatile ispod uličnih lampi. Znala sam da su se povinovali iznenadnim prioritetima. Kao u Južnoj četvrti kad uključiš mikrofon i kažeš da je policajac pogođen. Pogođen u nekim slučajevima znači sjeban za ceo život, negde u nekom prolazu posle potere, na podu skladišta, ili tetura na napuštenom uglu gde se prodaje droga s obema rukama na očima. Kad neko blizak policiji za ubistva postane uzrok prekovremenog rada policije za ubistva, primenjuju se posebna pravila.
Mašući značkom prokrčila sam put kroz tunel od uniformi ispred ulaznih vrata, sigurna da će gazdarica biti najbolji svedok ili poslednja osoba koja je videla žrtvu. Krupni puni mesec podsećao je na sunce na mojim leđima. Čak ni italijanska policija nije sentimentalna prema punom mesecu. Pun mesec znači povećanje posla za dvadeset pet do trideset pet odsto. Kad je petkom pun mesec, dobijete dva sata u Hitnoj pomoći i duge redove na ulazu i izlazu iz Službe za povrede.
Na vratima Dženiferinog stana dočekao nas je Silvera. Silvera. On i ja radili smo zajedno na mnogo slučajeva. Stajali smo zajedno ovako u mnogim domovima pogođenim smrću. Ali ne baš ovako.
„Gospode, Majk.“
„Gde je ona?“
„U spavaćoj sobi.“
„Jesi li bio? Čekaj, nemoj da mi kažeš. Idem tamo.“
U spavaću sobu ulazi se iz dnevne. I znala sam kuda treba da idem. Zato što sam već bila u ovoj kući, možda desetak puta u dvostruko manje godina – da donesem nešto od Pukovnika Toma, da odvezem Dženifer na utakmicu, zabavu na plaži ili prijem u Upravu policije. Jednom ili dvaput povezla sam i Trejdera. Bilo je to takvo prijateljstvo, funkcionalno, ali lepo smo ćaskali u kolima. Dok sam prolazila dnevnom sobom i naslanjala se na vrata spavaće, u sećanju mi se javilo leto pre dve-tri godine, zabava koju je Overmars priredio povodom završetka nove otvorene terase, kada sam uhvatila Dženiferin pogled dok se smešila nad čašom belog vina koju je pijuckala celu veče. (Svi ostali, osim mene, naravno, bili su potpuno naroljani.) Pomislila sam tada – evo nekog ko je istinski nadaren za sreću. Bila je prepuna zahvalnosti. Meni bi trebala megatona skoča da tako zaplamtim, ali ona je izgledala opijena ljubavlju posle pola čaše vina.
Ušla sam i zatvorila vrata za sobom.
To se radi ovako. Polako se okrećeš i posmatraš mesto. Prvo ivice. Telo na kraju. Mislim, znala sam gde je ona. Radar mi se okrenuo ka krevetu, ali ona je to uradila na stolici. U uglu, desno od mene. Inače – zavese napola navučene zbog mesečine, uredan toaletni stočić, čaršavi s resama i laki miris pohote. Pod njenim nogama stara, crnim mrljama prekrivena jastučnica i brizgalica sredstva za čišćenje oružja „303“.
Već sam rekla da sam naviknuta na blizinu mrtvih tela. Ali preplavio me je snažan talas vreline kad sam videla Dženifer Rokvel potpuno nagu na stolici, otvorenih usta, još vlažnih očiju, s izrazom detinjeg iznenađenja. Lakog iznenađenja, ne snažnog, kao da je našla nešto što je izgubila, a više se nije nadala da će naći. I ne sasvim nagu. Oh, Bože. Uradila je to s peškirom umotanim oko glave poput turbana, kao kad sušite kosu. Ali peškir je, naravno, sada bio potpuno mokar i potpuno crven i činio se težak, kao teret koji nijedna živa žena ne može da ponese.
Ne, nisam je dodirnula. Samo sam profesionalno brižljivo pisala beleške i crtala figuru od štapića – kao da sam ponovo u smeni. Revolver kalibra 22 ležao je prevrnut, gotovo na cevi, oslanjajući se na nogu stolice. Pre nego što sam izašla iz sobe, rukom u rukavici na trenutak sam ugasila svetlo i tu su bile njene oči, još vlažne na mesečini. Mesta zločina koja gledate su kao zagonetni crteži u novinama. Uočite razlike. I nešto nije bilo u redu. Dženifer je imala divno telo – ne biste se usudili ni da se molite za takvo telo – ali nešto s njim nije bilo u redu. Bilo je mrtvo.
Silvera je ušao da spakuje oružje u kesu. Zatim će tehničari kriminalističke laboratorije uzeti otiske, izmeriti razdaljine i snimiti mnoštvo fotografija. A onda će medicinski istražitelj da uđe i odveze je. I da je proglasi.

O ženama policajcima porota još veća. Da li može da ih podnese. I koliko dugo. S druge strane, možda je problem u meni – možda sam ja samo još jedno sjebano biće. U Upravi policije Njujorka, na primer, ima petnaest odsto žena. I širom zemlje žene detektivi neprestano obavljaju izuzetan posao, slavljen posao. Ali ja mislim da su to sigurno neke vrlo, vrlo posebne dame. Dok sam bila u Ubistvima, mnogo puta sam rekla sebi: Idi odavde, curo. Niko te ne zadržava. Samo idi. Ubistva su muški posao. Mukarci ih izvršavaju, muškarci čiste posle njih, muškarci ih rešavaju, muškarci ih pokušavaju. Zato što muškarci vole nasilje. Žene se tu mnogo ne računaju, osim kao žrtve ili ožalošćene. I kao svedoci, naravno. Pre deset-dvanaest godina, za vreme trke u naoružanju krajem Reganovog prvog mandata, kad su svima u glavi bile atomske bombe, činilo mi se da se približava konačno ubistvo i da ću jednog dana čuti dispečera kako me obaveštava o pet milijardi mrtvih: „Svi osim tebe i mene.“ Pri punoj svesti, usred bela dana, muškarci sede za stolovima i stvaraju krizne planove da ubiju svakog živog. Stalno glasno pitam: „Gde su žene?“ Gde su bile žene? Reći ću vam. Bile su svedoci. One očerupane kokoške pod šatorima u Grinhem Komonu u Engleskoj, koje su vojsku dovodile do ludila svojim prisustvom i svojim netremičnim pogledima – one su bile svedoci. Prirodno, nuklearni dogovori, nuklearna mašinerija, bila je čisto muška. Ubistvo je muški posao.
Ali ako postoji makar nešto u radu na ubistvu što žene obavljaju hiljadu puta bolje od muškaraca, onda je to nošenje poruke. Žene su dobre u tome – u saopštavanju vesti. Muškarci zajebu stvar zbog načina na koji postupaju s osećanjima. Oni uvek moraju da glume prilikom obaveštavanja o smrti, pa se pojave kao propovednici ili gradski dobošari, ili budu umrtvljeni i hipnotisani kao da čitaju ekonomsku prognozu ili rezultate kuglanja. Onda ih u pola posla zvizne u glavu šta zapravo rade pa se vidljivo pogube. Viđala sam pozornike kako prskaju u smeh pred nekim bednikom kome je ženu upravo pregazio šleper. U takvim trenucima muškarci shvate da se pretvaraju, a onda može svašta da se dogodi. S druge strane, tvrdim da žene odmah osete stvarnu težinu situacije, i posle toga događaj je težak, ali ne i neprirodan. Ponekad, naravno, oni prsnu u smeh – navodno ožalošćeni, mislim. Taman uđete u rutinu „moja tužna obaveza“, a oni krenu da bude susede u tri ujutru i prave žurku.
Pa, to se večeras neće desiti.
Kuća Rokvelovih je u severozapadnom predgrađu, prema Blektornu, dvadeset minuta odavde. Rekla sam Džoniju Makatiču da ostane u kolima, a ja sam otišla na zadnja vrata kao što bih normalno učinila da dolazim u posetu. Išla sam uz kuću i stala. Da zgazim opušak. Da dišem. I videla sam ih, kroz prozore od olovnog stakla, iza biljaka u saksijama u kuhinji, videla sam Mirijam i Pukovnika Toma kako plešu. Plesali su tvist, sporo, bez mnogo savijanja kolena, uz zavodljivi saksofon koji je cvrčao kao večera u šerpi. Kucnuli su se čašama. Crno vino. Gore je treperio mesec, pun, a oblaci koji su jurili preko neba kao da su bili mesečevi oblaci, a ne naši. Da, nezaboravno lepa noć. I ta lepota je deo ove priče. Kao da ju je neko postavio mene radi, kao slika uokvirena kuhinjskim prozorom – četrdeset godina dug brak u kom još ima kresanja. U noći tako slatkoj da liči na dan.
Kad nosite vesti kakve sam ja nosila, nastaju telesne posledice. Telo se oseća zbijeno. Oseća se važno. Poseduje moć, jer donosi moćnu istinu. Kažite šta hoćete o ovakvim vestima, ali one su istina. To je istina. To je slučaj.
Pokucala sam na stakleni gornji deo vrata.
Pojavio se Pukovnik Tom. Obradovao se što me vidi. Ni traga mrštenja od nelagode da ću možda potamneti sjaj te večeri. Ali čim je otvorio vrata, osetila sam da mi se lice ruši. I znala sam šta misli. Mislio je da sam ponovo počela. Mislim, piće i to.
„Majk. Gospode. Majk, jesi li dobro?“
Rekla sam. „Pukovniče Tome? Mirijam?“ Ali Mirijam je već nestajala i gubila mi se iz vida. Nestajala je ubrzanjem od devet zarez osamdeset jedan metar u sekundi na kvadrat. „Izgubili ste kćer danas. Izgubili ste svoju Dženifer.“
Izgledao je kao da i dalje pokušava osmehom da pobije ovu vest. Osmeh mu se polako pretvarao u molbu. Dobili su Dejvida jedne godine, pa Jehošuu sledeće. A onda, deceniju i po kasnije, Dženifer.
„Da, nema je više“, rekla sam. „Umrla je od sopstvene ruke.“
„To je ludost.“
„Pukovniče Tome, znaš da te volim i da te nikad ne bih slagala. Ali, izgleda da je tvoja mala oduzela sebi život, gospodine. Da, jeste. Da, jeste.“
Uzeli su kapute i odvezli smo se u grad. Mirijam je ostala u kolima s Džonijem Makom. Pukovnik Tom obavio je identifikaciju naslanjajući se na vrata hladnjaka u sedištu medicinskog istražitelja, na uglu Baterija i Avenije Džeferson.
Oltan O’Boj odvešće se na istok, u kampus. Da saopšti vest Trejderu Fokneru.

Peti mart

Probudila sam se jutros, a Dženifer je stajala u dnu mog kreveta. Čekala je da otvorim oči. Pogledala sam, a ona je nestala.
Duh mrtve osobe mora, za početak, da se podeli u mnogo duhova. Njegov posao je težak, za početak. Zato što mora da obiđe mnogo spavaćih soba i da stoji iznad mnogo spavača.
Neke spavače – možda svega dvoje ili troje njih – mrtvi nikad neće ostaviti.

Šesti mart

Utorkom radim noćnu smenu. Zato utorkom obično po podne odsedim u Lidbeteru. Obučena u smeđesive pantalone i sako, sedim u sopstvenoj kancelariji osamnaest spratova iznad mesta gde se Vilmotova ulica slepo završava u Grejndžu. Ovde sam honorarni savetnik za bezbednost, a preći ću na pola radnog vremena ili nešto bolje kad moj DSND najzad ostane obaveznih dvadeset pet godina iza mene. Taj datum – moj Datum Stupanja Na Dužnost – je sedmi septembar hiljadu devetsto sedamdeset četvrte. Penzija me već njuška da vidi jesam li sazrela.
Zovu me s recepcije i kažu da imam posetioca – pukovnika Rokvela. Iskreno rečeno, iznenađena sam što uopšte izlazi iz kuće. Koliko sam shvatila, momci su došli iz Čikaga, a telefonska slušalica je stalno podignuta. Rokvelovi su se ukopali.
Spustila sam brošuru o osiguranju u koju sam zurila i popravila šminku. Pozvala sam Lindu na interfon i zamolila je da dočeka lift i odmah uvede Pukovnika.
Ušao je.
„Zdravo, Pukovniče Tome.“
Zakoračila sam napred, ali on je izbegao zagrljaj koji sam mu ponudila, a brada mu je bila na grudima dok je uz moju pomoć skidao kaput. Glava mu je ostala oborena kad je seo u kožnu stolicu. Vratila sam se za sto i rekla:
„Kako si, Pukovniče Tome? Mili moj.“
Slegnuo je ramenima. Polako je uzdahnuo. Podigao je pogled. A ja sam videla ono što se retko viđa kod ljudi pogođenih bolom. Paniku. Iskonsku paniku, paniku niskog koeficijenta inteligencije, u njegovim očima – onakvu kakva vas navede da razmislite o izrazu zečina. Od toga sam se ja uspaničila. Pomislila sam: On je u noćnoj mori, a sada sam i ja stupila u nju. Šta da radim ako počne da vrišti? Da i ja zavrištim? Treba li svi da zavrište?
„Kako je Mirijam?“
„Veoma je tiha“, reče on posle male pauze.
Čekala sam. „Samo polako, Pukovniče“, rekla sam. Pomislila sam da bi bilo dobro da učinim nešto beznačajno i umirujuće, recimo da pregledam neke račune. „Kaži koliko želiš, malo ili mnogo.“
Tom Rokvel bio je nadzornik Odeljenja veći deo vremena koje sam provela u Ubistvima. To je bilo pre nego što je ušao u sopstveni ekspresni lift i pritisnuo dugme s natpisom „Gore“. Za deset godina napredovao je do poručnika i dužnosti komandira smene, zatim do čina kapetana zaduženog za Telesne napade, a onda je postao načelnik čitave Uprave za kriminalističke istrage sa činom pukovnika. Sada je budža. Nije policija, nego političar, žonglira statistikom, budžetima i odnosima s javnošću. Mogao je da postane zamenik načelnika za Operacije. Čoveče, mogao je da postane gradonačelnik. „Moj posao je obično isterivanje demona i lizanje dupeta“, rekao mi je jednom. „Znaš šta sam ja? Ja nisam pajkan, ja sam komunikator.“ Ali sada je Pukovnik Tom, komunikator, samo sedeo, veoma tih.
„Majk. Nešto se događa.“
Ponovo sam čekala.
„Nešto nije u redu.“
„I ja sam to osetila“, rekoh.
Diplomatski odgovor – ali oči su mu živnule.
„Šta si namirisala, Majk? Ne kao prijatelj. Kao policija.“
„Kao policija? Kao policija moram ti reći da izgleda kao samoubistvo, Pukovniče Tome. Ali mogao je biti i nesrećan slučaj. Tamo je bila krpa, i ’tristatrojka’. Pomislio bi da je čistila revolver i...“
Trgao se. I, naravno, shvatila sam. Aha. Zašto je gurnula cev revolvera sebi u usta? Možda ga je kušala. Probala ukus smrti. A onda je...
„Trejder“, reče on. „Mora da je Trejder.“
Pa, trebalo mi je malo vremena da ovo prihvatim. U redu. Dakle, ponekad je tačno da se očigledno samoubistvo posle pregleda pretvori u ubistvo. Ali taj pregled traje oko dve sekunde. To je vest u deset sati iz Dekstrija ili Oksvila. Neki crnja je upravo na komadiće razneo svoju ribu sačmarom. Ali trenutak-dva kasnije on razvija vrhunski plan – učiniće da izgleda kao da je ona to učinila. Obriše oružje i uspravi žensku na krevet ili već negde. Možda čak bude dovoljno domišljat da nažvrlja poruku, sopstvenim krasnopisom. Nekada smo jednu takvu poruku držali pričvršćenu na oglasnoj tabli jedinice. Pisalo je: „Sbogom ohrutni svetu.“ Pa, ovo je baš sranje, Marvise, kažete kad stignete tamo odgovarajući na Marvisov poziv. Šta se desilo? A Marvis kaže: Bila je depresivna. Zatim neupadljivo napušta sobu. Odigrao je svoju ulogu. Šta čovek još može da učini? Sada je red na nas. Pogledate leš – nema opekotina ni opiljaka čaure u rani, a krv je isprskala pogrešan jastuk. I pogrešan zid. Pođete za Marvisom u kuhinju, a on stoji tamo s najlonskom kesom u jednoj ruci i zagrejanom kašičicom u drugoj. Ubistvo. Heroin. Lepo, Marvise. Pođi s nama. U grad. Zato što si posrani ubica. I izopačeni kreten. Eto zašto. Ubistvo je došlo na bal prerušeno u samoubistvo – to očekuješ od polumrtvog mozga nekog idiota iz Sedamdeset sedme. Ali od Trejdera Foknera, docenta filozofije nauke na Državnom univerzitetu Kalifornije? Molim vas. Pametna ubistva se naprosto ne dešavaju. To je sranje. To je tako... bedno. Profesor je ubica. Aha, kako da ne. Ubistvo je glupa stvar, mnogo glupa. Samo dva činioca daju dobrog ubicu – sreća i iskustvo. Ako imate posla s relativno mladom i zdravom osobom, i ako je sredstvo nasilno, onda je siva zona između samoubistva i ubistva televizija, sranje, priča za decu. Nemojte se zavaravati, mi ćemo videti o čemu se radi – zato što želimo da samoubistvo bude ubistvo. Rešeno ubistvo znači prekovremene sate, povoljne podatke i čestitke u jedinici. A od samoubistva niko nema nikakve koristi. Ovo nisam ja, pomislila sam. Ne sedim ovo ja ovde. Ja nisam tu.
„Trejder?“
„Trejder. Bio je tamo, Majk. On ju je poslednji video. Ne kažem da je on... Ali, to je bio Trejder. Trejder je poseduje. To je bio Trejder.“
„Zašto?“
„Ko drugi?“
Naslonila sam se, daleko od svega ovoga. Ali on je nastavio svojim sputanim glasom.
„Ispravi me ako grešim. Jesi li ikad upoznala nekog srećnijeg od Dženifer? Jesi li ikada čula za nekog srećnijeg od Dženifer? Stabilnijeg? Ona je bila, bila je vedra.“
„Ne, ne grešiš, Pukovniče Tome. Ali, čim pokušaš da zaista shvatiš nekoga. I ti i ja znamo da uvek ima dovoljno bola.“
„Nije bilo nikakvog...“
Tu kao da je štucnuo od straha. Pomislila sam da sigurno zamišlja njene poslednje trenutke. Progutao je nekoliko puta, a zatim nastavio.
„Bol. Zašto je bila naga, Majk? Dženifer. Gospođica Čednost. Ona ni bikini nikad nije imala. S onakvim telom.“ „Izvinite, gospodine, da li neko radi na slučaju? Da li ga Silvera vodi ili šta?“
„Ja sam ga zadržao, Majk. Slučaj čeka. Zato što želim da mi nešto učiniš.“
Televizija i tako dalje vrše užasan uticaj na zločince. Daju im stil. Televizija je zauvek uništila američku porotu. I američke advokate. Ali televizija je takođe sjebala i nas policiju. Nijedna druga profesija nije toliko maštovito i netačno prikazana. Spremila sam bila brdo odličnih rečenica, tipa: Baš sam krenula kad si ušao. Sad krećem dvostruko brže. Ali ovo je Pukovnik Tom. Zato sam govorila suštu istinu.
„Spasao si mi život. Učiniću sve za tebe. Znaš to.“
Posegao je u svoju torbu. Izvadio je fasciklu. Dženifer Rokvel. H97143. Pružio mi je dosije rekavši: „Donesi mi nešto s čim mogu da živim. Zato što ne mogu da živim s ovim.“
Pustio me je da ga pogledam. U očima mu više nije bilo panike. A ono ostalo, pa, videla sam to stotinama puta. Koža ugasla, bez trunke svetlosti. Pogled koji ne gleda nikuda. Ne prodire. Sedeći s druge strane stola, već sam bila daleko od njegovog domašaja.
„Ovo je malo zajebano, zar ne, Pukovniče Tome?“
„Da, malo je zajebano. Ali tako ćemo to i obaviti.“
Nagnula sam se napred i eksperimentalno rekla: „Pokušavam da dokučim. Sediš i kao igraš se tim – oružjem. Čistiš ga. Poigravaš se. Onda naiđe izopačena misao. Detinjasta misao.“ Mislim, tako inteligentna deca saznaju šta je šta – stavljaju stvari u usta. „Staviš ga u usta. Hoćeš...“
„Ovo nije bio nesrećan slučaj, Majk“, reče on ustajući. „Dokazi to opovrgavaju. Očekuj pošiljku sutra u ovo doba.“
Klimnuo mi je glavom. Tim pokretom kao da mi je rekao da će me ta pošiljka otrezniti.
„Šta mi šalješ, Pukovniče Tome?“
„Nešto za tvoj video.“
A ja pomislih, oh, Bože. Nemoj mi reći. Mladi ljubavnici u svojoj dizajniranoj tamnici. Prosto sam mogla da vidim. Mladi ljubavnici u njihovoj prilagođenoj zatvorskoj ćeliji – Trejder u kostimu Betmena, a Dženifer vezana lisicama za gredu, samo s katranom i perjem na sebi.
Ali me je Pukovnik Tom odmah umirio.
„Snimak obdukcije“, rekao je.

26.03.05 Danas

Martin Ejmis je stekao ugled jednog od najinovativnijih i najuticajnijih predstavnika britanske književne scene. Zajedno sa Džulijanom Barnsom, Ijanom Mekjuanom, i još nekoliko pisaca srednje generacije, pripada grupi koju popularno nazivaju "oksfordske mudrice" (Oxford wits), zbog svog obrazovanja i uticaja koji imaju na književne tokove u Britaniji.

Rođen 1949. godine u Oksfordu, gde mu je otac, čuveni pisac i dobitnik Bukerove nagrade, Kingsli Ejmis, radio doktorat, detinjstvo provodi u Južnom Velsu, gde otac dobija mesto predavača. Kasnije se iz istih razloga porodica seli na godinu dana u Prinston, da bi se potom vratili u Englesku i skrasili u Kembridžu. Sa dvanaest godina roditelji mu se razvode, a on provodi sledeću godinu sa majkom, bratom i sestrom na Majorci u Španiji. Zbog prihvatanja uloge u filmu prekida školovanje. Bio je to film "Vetar sa Jamajke" (1965), sa Entonijem Kvinom i Džejmsom Kobnurnom, u kome je Ejmis igrao jednog iz grupe mališana čiji brod otimaju pirati...

Školovanje, potom, nastavlja sa privatnim učiteljima, od kojih ga jedan opisuje čak kao "retko neobećavajućeg". Nakon što ga je maćeha, spisateljica Elizabet Džejn Hauard, upoznala sa delom Džejn Ostin, odlučuje da se sprema za Oksford, koji završava sa najboljim ocenama. Dugo godina radio je u novinarstvu, najpre kao kritičar za londonski "Observer", a zatim i kao književni urednik mnogih novina, kao što su "Times Literary Supplement" i "New Statesman". Iako je napustio posao urednika da bi se posvetio pisanju, i danas mu redovno izlaze članci u "Njujorkeru".

Martin Ejmis do sada je napisao osamnaest romana. Za prvi roman "Rachel papers", iz sedamdesetih, dobio je nagradu Somerset Mom, istu koju je dobio i njegov otac za svoj prvenac; osamdesetih slede Novac (Money), Ajnštajnova čudovišta (Einstein’s monsters), zbirka priča koja tretira temu atomskog rata, i Londonska polja (London fields). U romanu Vremenski putokaz (Time’s arrow, objavljenom i na srpskom, Clio, 2001), s početka devedesetih bavi se temom holokausta, tražeći rešenje u modernom, skoro fantastičnom ključu koji pretvara stradanje u ponovno stvaranje. Vidljiva tendencija Ejmisovih romana je da parodiraju određeni žanr. Tako se i najnoviji roman iz 2003. godine, Žuti pas (Yellow dog), u formi viktorijanskog romana bavi pitanjima monarhije, tabloida i veza preko interneta.

U svojim memoarima osvrće se između ostalog i na odnos sa slavnim ocem, koji mu nikad nije sasvim priznao vrednost. Dok je Kingsli Ejmis klasični realista, kod kog još postoji vera u smislenost i zakonitost koje upravljaju svetom, Martin Ejmis, kao pisac srodan postmodernizmu, u svojim delima odražava osećaj gubljenja čvrste veze između pojava i njihovog značenja. Suštinska prekretnica za postmoderno osećanje sveta je stvaranje atomske bombe, na šta se Ejmis osvrće u jednom od svojih romana, zaključujući da posle Hirošime više ne postoji bezbrižnost, koja je uprkos ranijim ratovima ipak postojala.

Stil njegove proze je veoma karakterističan, iako se u jednom trenutku pojavila čitava grupa mladih pisaca koji su pokušavali da pišu na sličan način. On je obeležen pre svega eksperimentisanjem sa jezikom i formom : "Imam odnos prema delima koje sam stvorio kao Bog prema svetu", kaže Ejmis, parafrazirajući Džojsov "Portret umetnika u mladosti".

Zbog prikazivanja ljudske mračne strane optuživan je za mizoginiju, mada poriče da je njegov stav prema ženama imalo gori od onog prema muškarcima.

Ejmisov roman "Noćni voz" (1997), potkraj prošle godine objavila je beogradska Laguna, a sa engleskog ga je preveo Nenad Dropulić.

Svi Ejmisovi romani imaju izvestan kvalitet filmičnosti, što potvrđuje podatak da su mnogi od njih i ekranizovani. U romanu koji je pred nama to se ogleda kako u uzbudljivom zapletu, koji sve do kraja zadržava čitaoca u stanju napetosti, tako i u poetizovanoj atmosferi američkih gradova i siromašnih predgrađa. Poznati režiser Nikolas Reg najavio je da će adaptirati ovaj roman za film, a nedavno je i slavni i kontroverzni Kronenberg najavio da namerava da režira "Londonska polja"."Noćni voz" se na prvi pogled može podvesti pod takozvani "noir" triler, međutim, kako se brzo ispostavlja, ovo delo izneverava sva očekivanja koja bi čitalac ovog žanra mogao da ima. To je već poznati modernistički i postmodernistički postupak poigravanja sa žanrovima, iako u ovom romanu on ima i dublje značenje, čvrsto povezano sa slikom sveta koja se nudi u detektivskim, policijskim i sličnim romanima. Osnovna razlika između njih i "Noćnog voza" je idejna - umesto poverenja u uzročno posledične veze među stvarima, po kojima svaki zločin ima motiv, Ejmisov roman se bavi posledicama postmodernog sveta, koji je svojom preteranom surovošću obesmislio sve razloge i objašnjenja. Na formalnom planu isto tako je vidljiv odmak od strukture detektivskih romana, najpre u izostavljanju interpunkcije prilikom prenošenja dijaloga koji detektivka vodi sa osumnjičenima, zatim u povremenoj pojavi unutrašnjih monologa, koji stilski odudaraju od jezika američkog slenga kojim je roman ispripovedan. Konačno, ključna razlika koja se dotiče i sadržaja i forme je završetak, koji paradoksalno za ovu vrstu romana ne nudi nikakvo razrešenje. Koliko se detektivka više upinje da otkrije razlog zbog kog je mlada, lepa i uspešna devojka izvršila samoubistvo, toliko je dalja od razumevanja, što se može tumačiti i kao alegorija o nemogućnosti poznavanja sebe, ili poznavanja sveta.

Tema samoubistva se već ranije pojavljivala u Ejmisovim romanima, a ovde joj je dato centralno mesto. Autor cinično nabraja "načine" da se izbegne samoubistvo - "Nemojte biti doseljenik... Nemojte biti Rumun. Nemojte biti Japanac. Ne živite tamo gde sunce nikad ne sija. Nemojte biti homoseksualac u pubertetu... Nemojte biti depresivni. Razvedrite se." Roman se neočekivano uobličava u oproštajnu poruku same detektivke, koju je razorila besmisao sa kojim se suočila u svom poslednjem slučaju. To nas vraća na čuveni Kamijev esej "Mit o Sizifu", koji samoubistvo, kao akt čoveka suočenog sa apsurdnim svetom, proglašava najvećim filozofskim problemom. Kami odbacuje samoubistvo u korist mirenja sa apsurdom, dok se ovde u dosta mračnom zaključku ostavlja skrivena i dvosmislena, ali ipak prisutna nada u ljubav kao mogućnost razrešenja sukoba.

Tijana Spasić