Noć svih svetih

21.06.10 Polja

Odavno je izašlo iz mode da se na žanrovsku literaturu gleda svisoka i o njoj govori s nipodaštavanjem; njena vitalnost, prilagodljivost i podatnost za korišćenje u oblasti visoke literature spadaju među osobine kojima je zaslužila taj modni zaokret. Ovu poslednju karakteristiku možemo nazvati parodibilnošću, imajući na umu, recimo, vrhunsko ostvarenje umetničke književnosti poput Zločina i kazne u onoj perspektivi u kojoj predstavlja parodiju krimića: dakle, parodibilnost ne u kolokvijalnom smislu humorističkih efekata i izlaganja podsmehu, nego u smislu iskorišćavanja narativne strukture, obrazaca i elemenata nižeg žanra u autorsko-umetničke svrhe, radi stvaranja književne građevine koja višestruko i u svim pravcima prevazilazi parodirani obrazac, ispunjavajući ga slojevima smisla i značenja kojih u obrascu nije bilo, niti bi tamo bili mogući.
Čitajući prvih nekoliko desetina stranica Noći svih svetih, novog romana Zorana Ćirića, suočio sam se sa tekstom tipičnim za žanr krimića, tipa hardboiled, podvrste noir. (Za neupućene: klasični krimići su, recimo, romani Konana Dojla o Šerloku Holmsu; na jednoj strani imamo postojano društveno ustrojstvo i pouzdane moralne norme, a na drugoj zločin kao skandalozno i užasavajuće prekoračenje tih normi; hardboiled krimić razlikuje se od klasičnog po izvesnom odsustvu sentimentalnosti: zločin ne izaziva moralno zgražanje nego rezignaciju i cinizam, njegovim razrešenjem iznova se ne uspostavlja korektan društveni poredak, već je zločin neotklonjiv i večno prisutan društveni fenomen koji se može samo privremeno zalečiti, a brutalno nasilje je sredstvo kojem pribegavaju kako kriminalci, tako i detektivi, koji nisu gospoda kao Holms i doktor Votson – pa je čak i zlokobni Morijarti nekakav džentlmen koji na izvestan način vodi računa o fer-pleju – nego psuju i rugaju se isto kao i oni koje pokušavaju da uhvate. Noir je, pak, podvrsta u kojoj fokus naracije napušta detektiva, pa se roman pripoveda iz perspektive tamne strane – gangstera, ubica i tako dalje, sa svim time uslovljenim promenama.)
Budući da je ovo knjiga ozbiljnog autora, dobitnika NIN-ove nagrade, koji spada u prvu ligu savremenih srpskih prozaista, očekivao sam da u nekom trenutku parodija pokaže svoje dejstvo i smer, a Noć svih svetih se pokaže kao roman umetničkog ustrojstva i ambicija. Međutim, ređale su se nove desetine stranica, a to se nikako nije događalo. Do svog kraja ovaj roman ne iskoračuje iz žanrovskog modela: plaćeni ubica dolazi u Nišvil da likvidira nekoliko osoba po nalogu svog šefa; čim stigne, takođe u okviru naloga koji je dobio, aktivira bombu i ostavlja je u kolima da bi tako ubio svog vozača, uzima gradski taksi i njime se prevozi od jedne do druge mete; kad ih sve pobije, ubije i taksistu, a zatim njega ubija onaj vozač s početka knjige, za koga je čitalac mislio da je mrtav. Nemodifi kovana linearnost ovog obrasca nedvosmisleno upućuje na to da Ćirić uopšte na umu nije imao nikakvo, parodiranjem žanra uobličeno, stupanje u oblast umetničke književnosti; na stranu Zločin i kazna, ali recimo da bi se model pisanja o mafi jaškim bosovima i plaćenim ubicama mogao veoma efi kasno povezati sa našom savremenom stvarnošću i na taj način komponovati angažovan, kritički roman čija bi dubina sociološke i psihološke analize zavisila jedino od piščeve volje i umeća; to bi, recimo, bila jedna mogućnost, jedan pravac preoblikovanja prihvaćenog modela. Ali ništa od toga – Noć svih svetih je samo krimić, od početka do kraja. Šta s tim da činimo? Nije dovoljno da žanr-roman napiše jedan sertifi kovano „ozbiljan“ pisac, pa da samim tim taj roman bude nešto bolje, vrednije i dostojnije čitalačke pažnje, da samom činjenicom svog autorstva pređe u visoku književnost – čak i da je u žanrovskom smislu besprekorno napisan. Noć svih svetih, nažalost, ima nedostataka i u okviru sopstvenog žanra.
Najpre, siže nije do kraja uverljiv: ubica koji dolazi u nepoznat grad da u toku jedne noći pobije nekoliko ljudi trebalo bi, valjda, da se trudi da bude što manje upadljiv; međutim, scena u kojoj plaćeni ubica preko radio-veze naširoko zastrašuje vlasnika taksi-agencije, kako bi ovaj dao slobodnu noć taksisti koga je izabrao, u tom smislu je potpuno neverovatna. (Uverljivije bi, recimo, bilo da taksistu jednostavno odmah zaseni nekom vrtoglavo velikom svotom novca, u zamenu za celonoćnu vožnju bez suvišne priče, i naknadnu apsolutnu diskreciju – s idejom da će ga pred jutro ionako ubiti i uzeti novac natrag.) Jedina svrha te radio-tirade (a ovde već stupamo na teren sledećeg unutaržanrovskog nedostatka), čini se, jeste da glavnom liku pruži priliku da izgovori još nekoliko bizarnih, upečatljivih i u dobroj meri nerazumljivih fraza, uglavnom zasnovanih na nespojivim i preterano razrađenim poređenjima, kakvih je roman prepun. Te mačo i cool fazone, koji inače jesu prepoznatljiva osobenost hardboiled detektiva, u Noći svih svetih ne izgovara bez prestanka samo glavni junak, plaćeni ubica Kenzer, nego i ostali likovi, a takođe – što je posebno iritantno i zamorno – i glas sveznajućeg pripovedača, sve vreme; evo nekoliko nasumično izabranih primera:
Istoniran u skladu sa bojom komandne table automobila u kojem odrađuje zadatke. Koji mu se poveravaju kao što se detetu poverava mrtav pas na čuvanje. (str. 11) U to ime, Kenzer počeša svoja jaja, slepljena od duge magistralne vožnje i željna razmrdavanja koliko i nežnosti. [...] Izgledao je kao da je gurnuo prst u vodu Lamanša samo da bi osetio kako smrdi, a potom zagazio u Bosfor i čekao da mu vetar osuši noge. (str. 17) Tek, suviše je odavao utisak karakternog epizodiste, spremnog na sve i ništa. Spokojan poput vozača kamiona koji prevozi retke i skupe stvari tako što velikom brzinom prelazi most koji deli njegovu ukopanu garažu od dela grada gde je ulica drum s radarskom kontrolom i priključenjem na autoput. (str. 29)
Prostorija je podsećala na pećinu za rudarski odmor i stojećko [sic!] obeznanjivanje. (str. 159)
Detinjasto gađenje ga spopade, poput rumenila koje obuzme pupuljaste devojčice: one koje više nisu zrele device, ali su i dalje ilegalno dobre. Prokleto dobre ili jebeno dobre? (str. 229)
Udrvljeni baja se držao kao da je u kabini prinudno prizemljenog spejs-šatla. (str. 231) Najznačajniji žanrovski nedostatak ovog romana, međutim, jeste to što nije napet i uzbudljiv. Sve se događa polako, ujednačenim ritmom, na predvidljiv i očekivan način, vožnja gradskim ulicama traje beskrajno dugo, jedina isprva nepoznata stvar koja se tokom radnje postepeno otkriva jeste razlog za sva ta ubistva (nije poslovni, kao što je čitalac možda mogao očekivati, nego ličan: mafi jaškog šefa ostavila devojka, pa on šalje ubicu njoj i svima koji su s njegovim ljubavnim bolom i poniženjem na neki način povezani), i što glavnog ubicu na kraju ubija lik za kog čitalac misli da je mrtav (sama činjenica da ubica biva ubijen ne iznenađuje, zapravo je očekivana, budući da čitava operacija započinje tako što on uklanja svog vozača, te je očigledno da je na repertoaru tip operacije koja ne trpi preživele svedoke).
Iz čitavog toka pripovedanja dramatičnošću se izdvaja scena razgovora sa ostarelom, ogorčenom i očajnom majkom taksiste Kleše koji ubicu Kenzera vozika po Nišvilu, ali to čitaoca Noći svih svetih tek na trenutak trgne iz dosade. Dalje, ako uporedimo, recimo, jednu detektivku iz krimića iz prošlog veka, kao što je gospođica Marpl, junakinja Agate Kristi, sa jednom savremenom detektivkom kao što je doktorka sudske medicine Kej Skarpeta, glavni lik u nizu romana Patriše Kornvel, biće nam jasno na koji način, zadržavajući nepromenjen osnovni obrazac, žanr krimića uspeva da ostane relevantan i zanimljiv savremenom čitaocu (ko nije čitao romane Patriše Kornvel, neka se seti televizijskih serija tipa CSI – reč je o srodnom tipu dramske dinamike i naučno-popularne sadržajnosti, da ne pominjem narativno angažovanje problematike roda, seksualne orijentacije i odnosa moći, čime romani Patriše Kornvel otvaraju vrata ozbiljnoj interpretaciji, istupajući jedan veliki korak izvan žanrovskih ograničenja); nažalost, u Noći svih svetih ne nalazimo pokušaj zadobijanja takve relevantnosti, pa čak ni lokalizovanu i osavremenjenu radnju koja bi se makar tom vrstom prisnosti nametnula čitaocu: opisi Nišvila su generički i mogli bi da stoje uz ime bilo kog siromašnog mediteranskog, afričkog ili južnoameričkog grada; ako zamenimo savremene automobile kočijama, jasno se ukazuje da ništa u strukturi zapleta ovaj roman ne čini savremenim i aktuelnim – možemo ga zamisliti situiranog u devetnaesti vek, u Petrogradu koliko i u Nišvilu. Time roman ne zadobija dodatni kvalitet univerzalnosti (svaka žanr-shema po defi niciji je univerzalna), već gubi draž prepoznatljivosti za lokalne čitaoce i draž zanimljivosti vezane za savremeni kontekst i tematiku.
Dakle, ne samo što novim romanom Zoran Ćirić svesno i namerno ostaje izvan terena umetničke književnosti, već ne ostvaruje ni primerno delo u okviru žanra. Ali ova druga zamerka, u krajnjem ishodu, zanima samo poklonike žanra – dobar ili loš krimić, nekoliko sati dobre ili ne toliko dobre zabave... Mi ostali, koji smo od nove Ćirićeve knjige očekivali više od pukog pokušaja zabave, ostajemo prikraćeni.

Ivan Radosavljević

04.02.10 Vreme

Najpre da razjasnimo jedno: roman Noć svih svetih svakako i bez sumnje nije nikakav "nastavak bestselera Hobo" kako piše na naslovnoj strani knjige, dizajniranoj po uzoru na bezbrojne anonimne žanrovske knjižurine sa anglosaksonskim industrijskim pečatom. Sa "bestselerom Hobo" ova knjiga deli tek dvoje: famozni Nišvil kao poprište, te izvesnu noir atmosferu, u kojoj se Podzemlje i Nadzemlje mešaju tako da je sve teže ustanoviti gde jedno prestaje a drugo počinje. U svemu drugom, Noć svih svetih je romaneskna celina za sebe. Ako već treba tražiti linkove i izdavačke mamipara-navlake, to bi pre bio film Collateral; i sam će pisac rado priznati da je ova knjiga svojevrsni poklon njegovom sinu, koji je poželeo da nešto takvo pročita iz pera svog oca; pa ti sad reci da g. Magični nije zakleti sentimentalac u duši...
Kenzer, profesionalni likvidator koji valjda više ni sam ne zna radi li više sa ove ili one strane zakona, i da li ta granica još uopšte postoji kao nešto što je moguće pouzdano razaznati, dolazi iz prestonice u Nišvil da za račun onoga-s-kim-nema-cenjkanja (a nije ni Bog ni Đavo, ili je možda malo od jednog i drugog), hm, sredi izvesne račune sa raznim živopisnim karakterima koji su se zamerili jednoj moćnoj Službi (moćnijoj od one na koju se obično misli kad se kaže Služba), ali i univerzalno kriminalnoj družbi i njenom bossu... Usput će, bogme, o istom trošku posvršavati i neke svoje stare račune koji – gle čuda – imaju neke veze sa jednom izneverenom, ili čak neostvarenom ljubavlju, a koja opet i te kako ima veze sa Službom i Družbom... A sve se to ima obaviti za jednu noć, uz nevoljnu pomoć jednog slučajno (hm?) odabranog taksiste, prekaljenog noćnika Kleše. Koji pak, taksista, i sam ima izvesnih ideja, a bogme i osvetničkih motiva...
I to vam je otprilike to, na fabularnoj ravni, kada je Noć svih svetih u pitanju: južnjački pulp fiction koji pršti od akcije i krvi. Deluje kao nešto lako čitljivo i još lakše zaboravljivo. Hm, donekle i jeste tako... Ono što čini da knjigu ipak ne odbacite pre kraja ono je što "ne staje u Priču": to je onaj kvalitet više koji je Ćirić neretko u stanju da isporuči i onda kada se čini da radi na automatskom pilotu. Naime, malo je kada Zoran Ć. u jednu knjigu uložio toliko predanosti i jezičke strasti kao u ovu; bivajući ponekad, doduše, i odveć pompezan i sentenciozan, nakićen i razbarušen, Ćirić ovaj prozni tekst gusto filuje premodeliranim tobože streetwise parabolama (iza kojih viri čisti ćirićevski barok!) koje mu daju osobitu draž a da bitno ne otežavaju čita(la)čku prohodnost. Zato je ova knjiga jača kao skup upečatljivih slika i slikovitih fragmenata nego kao koherentna celina (mada u ovom drugom svojstvu zadovoljava žanrovske standarde, a pretpostavljam da je to i bila autorova namera): scene noćnog drajva kroz Nišvil, diskretno bluzerski pasaži olupanosti taksija, ulica, otužnih pljeskavičarnica i ljudskih egzistencija, kriminalnog nuvo riš prostaštva, ili pak svakovrsne porodične patologije – uključujući i Klešinu, a naročito Kenzerovu; Kenzer, uostalom, ne bi ni postao to što jeste bez toga – ono su što ostaje nakon što Kenzer pokoka sve što je trebalo da pokoka (ne bojte se, neću vam otkriti šta je bilo na kraju, jer to nije kraj...), a čitalac zaklopi korice ovog romana. Ne, to nije HOBO; a nije ni naročito NOVO, ali je sasvim intrigantna stilska vežba iz žanra za pisca koji možda nikada nije bio saživljeniji sa svojim filmofilskim, a u posrednijem smislu i rokenrolersko-kantribluzerskim referencama. Što će reći: čitati uz Džonija Keša, najbolje uz njegov famozni zatvorski nastup. Razumećete zašto...

Teofil Pančić

11.09.09 e-novine.com

Ono što dodatno kvari utisak "Noći svih svetih" jeste odsustvo nekog etičkog poretka u priči. Pod ovim, naravno, ne podrazumevam manihejsku podelu na dobro i zlo, već na činjenicu da roman nastaje u okviru žanra u kome bi trebalo da postoje oni koji su čitaocima simpatični, što ih nužno ne stavlja na stranu dobra. Čak i taksista Kleša, koji je dat kao lik od koga se stalno nešto očekuje, u stvari je ono što bi se uličnim žargonom reklo „smrad“. Naravno, uvek se možemo pozvati na Srbiju i na to da je roman nastao u jednoj bezdušnoj i pokvarenoj zemlji, međutim, ponavljam da je u pitanju žanrovski roman, koji te okvire gotovo da i ne napušta.
Žanr krimi romana u svojoj osnovnoj varijanti deli se na dve podvrste: klasični, koji su lansirali pre svega Britanci na čelu sa Arturom Konanom Dojlom i tvrdi (hardboiled), koji su u svet doneli Amerikanci i pre svih čuveni duet: Rejmond Čendler i Dešiel Hemet. Američki krimić odlikuje lik pripovedača, veoma često je to i protagonista, koji iz scene u scenu upada u nevolje tražeći rešenje za slučaj koji je preuzeo. U igri je obavezno i neka dama s kojom treba biti oprezan. Kako bilo, ovi romani sadrže jasnu podelu na dobre i loše momke i imaju svoju socijalnu funkciju, koju neki od njih, iskoračivši kvalitetom, nadrastaju pretvarajući se u umetnička dela najvišeg ranga.
U Srbiji i njenoj književnosti postoje pokušaji pisanja žanrovskih romana i neki od njih su zaista veoma lepo prihvaćeni, kako u domaćoj, tako i u svetskoj javnosti. Bez obzira na to, ja delim mišljenje Frederika Džejmsona koji je izrazio veliku skepsu kad je u pitanju žanrovska književnost u zemljama trećeg sveta, ali dopuštam mogućnost da je ona, barem kad su u pitanju namere autora, moguća. Kad su u pitanju čitaoci i čitalačke interpolacije, teško da bi u zemlji u kojoj se sve, s pravom, čita kao politički čin, neka tamo epska ili, pak, naučna fantastika uspela da bude očišćena od čitalačkih aluzija i povezivanja sretne današnjice sa slatkom sutrašnjicom.
S druge strane neki žanrovi nude (ako dozvolite oksimoron) komotne okove i dopuštaju slobodu transgresije. Jedan od takvih je i žanr tvrdog krimića koji je, posebno u Americi, odavno nadrastao sebe i u svoje okvire primio neke od najvećih pisaca koje je ta književnost dala. U Srbiji ova podvrsta romana ima svog autora Zorana Ćirića, koji od nagrađenog romana Hobo pokušava da ponovi uspeh i čitanost. Njegov ovogodišnji pokušaj Noć svih svetih (Alnari, 2009) upravo je i najavljen kao nastavak bestselera iz 2001. godine, ali čini se da od te najave neće ostati mnogo šta.
Zamišljen kao priča o plaćenom ubici Kenzeru koji stiže u Nišvil sa zadatkom da eliminiše sve one koji bi mogli da posvedoče o sramoti nekog moćnog tipa po imenu Denka, Noć svih svetih ima problem u samoj srži priče. Naime, roman jeste organizovan oko lika hitmena koji se pokazuje kao potpuno šizofrena osoba. S jedne strane, on nema frku da ubija sasvim nedužne ljude, poput ljubavnica jedne od meta, ili da spava sa svojom bivšom ljubavnicom sa kojom je doživeo neke emocije i da joj nakon toga bez milosti ispali tri metka u glavu. S druge strane, on ima unutrašnji život, on pokazuje razumevanje i samilost prema Kleši, taksisti koji ga vozi kroz Nišvil. Moguće da je moje znanje psihopatologije nedovoljno, ali mi konstantna igra „out of character“ (ispovedanje taksisti, reminiscencije na slike iz detinjstva, odnos prema devojci, s jedne i nemilosrdno ubijanje, s druge strane) smeta i ukida jedno od aristotelovskih pravila o verovatnom i mogućem.

Ono što dodatno kvari utisak Noći svih svetih jeste odsustvo nekog etičkog poretka u priči. Pod ovim, naravno, ne podrazumevam manihejsku podelu na dobro i zlo, već na činjenicu da roman nastaje u okviru žanra u kome bi trebalo da postoje oni koji su čitaocima simpatični, što ih nužno ne stavlja na stranu dobra. Čak i taksista Kleša, koji je dat kao lik od koga se stalno nešto očekuje, u stvari je ono što bi se uličnim žargonom reklo „smrad“. Naravno, uvek se možemo pozvati na Srbiju i na to da je roman nastao u jednoj bezdušnoj i pokvarenoj zemlji, međutim, ponavljam da je u pitanju žanrovski roman, koji te okvire gotovo da i ne napušta.
Naprotiv, u nekim trenucima čini se da ih i sužava. Osim protagoniste i taksiste, Don Kihota i Sanča Panse, nema ni jednog lika koji prevazilazi epizodnu ulogu. Sva ubistva koja Kenzer izvrši deluju kao epizode u nizu koje nemaju kulminaciju. Dakle, ne postoji neko s kim je Kenzer u sukobu, i u tom smislu, posredi je odsustvo sistema unutar delovanja zla koje neizbežno podseća na pretposlednji film braće Koen „Nema zamlje za starce“. Čak i arhizločinac Denka, zbog svog imena, dodatno potvrđuje stav o urođenosti zla u čoveku koji Ćirić možda preuzima od američkih filmadžija, ali je to pitanje koje se javlja još u priči o Kainu i Avelju. Ipak, da se ne lažemo, nema roman tolikih potencijala da bi mogao da ovako obiljnu temu uzdigne na dovoljno visok nivo. On se iscprljuje u iznova prepričanoj priči o vrzinom kolu zla koje će se smenjivati sve dok bude mlađih, lepših i spremnijih da ulete u priču.
Postoji nekoliko marketinških trikova i u naslovu i na nekoliko mesta u tekstu koji pokušavaju publici da prodaju rog za sveću. Naime, potpuno je nejasno zbog čega roman nosi takvo ime, eventualno zbog podsećanja na čuveni film Noć veštica, mada za to nema nikakvog intertekstualnog osnova. Druga stvar koju je Ćirić pokušao da proturi je da niz ubistava u romanu ima političke implikacije jer se pominju pokojni premijer Petrović i general Tucić, koji svoje nesumnjive parnjake imaju u srbijanskoj stvarnosti. Drugim rečima, Noć svih svetih pokušava da se proda i kao politički triler, iako nije baš najjasnije kako.
Da ne bih bio potpuno nepravedan, u romanu se mogu naći ostaci Ćirićevog raskošnog talenta i veštine u baratanju jezikom. Povremeno, njegova fraza ima tu britkost koju su negovali svi veliki majstori žanra. Povremeno se ritam pripovedanja učini odgovarajućim, a intertekstualna igra sa popularnom muzikom (pre svega sa Džonijem Kešom) ima zaista funkciju prizivanja novih ravni značenja. Nažalost, to je suviše retko.
Opremljen kao bestseler, roman Noć svih svetih svojim izgledom prilično vara. Nema u njemu onog što je nudio Hobo, uglavnom se radi o lošoj reciklaži materijala koji se danas nalaze dostupni svuda i u obliku koji sami možete da birate. Ako, pak, izaberete Noć svih svetih, mislim da ćete se jednostavno razočarati.

Vladimir Arsenić