Njujorška trilogija

26.08.12 Danas

U jednom relativno starom tekstu, objavljenom u nedeljniku Vreme, Ivan Milenković je napisao „Od svih gradova u kojima nisam bio najviše volim Njujork“. U vezi sa tim, priznajem da sam i sam član kluba onih koji - dok telesno obitavaju u svojim balkanskim gradovima - duhom krstare njujorškim avenijama. Taj klub je jedna specifična grupa, vrlo je nezahvalno proceniti koliko nas je - izgledamo sasvim čovekoliko dok kao obični građani plaćamo račune, kupujemo sveže voće i povrće, nerviramo se zbog vesti o vrtoglavoj promeni kursa evra.

Ipak, koliko god bili (pre)uklopljeni u srbijansku stvarnost, članovi kluba na svom unutrašnjem, misaonom igralištu nikada ne prestaju da veruju da će uskoro - kroz mesec, godinu ili dve - otići u obećani grad (koji moguće, zaista, postoji još samo u maštanjima istrajnih konzumenata pop-kulture). Onda će u obećanom gradu sedeti pored Spajka Lija na utakmicama Njujork Niksa. Ili će ići da sluša džez orkestar Vudija Alena (mada, kaže Ivan Milenković u već pomenutom tekstu da se priča da to i nije neka svirka). Ili će jednog dana na ulici okrznuti kaput nekog prolaznika, okrenuti se i videti kako je pored njih upravo prošao Pol Oster.

***

Kada čitamo neku knjigu (gledamo film, slušamo muziku itd), čini mi se da postoje dva paralelna procesa. Nazovimo ih objektivni i subjektivni - svakako, nemam ambiciju da se kvazihegelovski proseravam, pa da se dalje u tekstu pojavi i apsolutni. Objektivni proces se sastoji od vrednovanja određenog umetničkog dela na osnovu znanja koje nam je obrazovanje omogućilo. To je, pre svega, kontekstualizacija dela na osnovu nekih, recimo, objektivnih (teorijskih, istorijskih ili već kakvih) parametara. Drugi, za ovu priču važniji, subjektivni proces se dešava na onom pominjanom misaonom igralištu. Jedino vrednovanje u tom procesu se dobija odgovaranjem na ono važno pitanje - A da li se mene na neki način tiče ovo umetničko delo? Jasno, za potpuno razumevanje važna su oba procesa, ali svi iole revnosniji čitaoci imaju One pisce čiji stvaralački svet toliko vole da ih nekako radije posmatraju kao dobre drugare sa misaonog igrališta nego kao autore o kojima će pisati disertacije. Jedan od mojih takvih playground friendova je - već najavljeni - Pol Oster.

***

Jasno je da ovaj tekst nije klasičan prikaz - no, pozabavimo se i samom „Njujorškom trilogijom“. Knjiga se sastoji iz tri ranije objavljena kratka romana („Grad od stakla“, „Duhovi“ i „Zaključana soba“). Bilo bi izlišno da na ovom mestu prepričavam fabule - umesto toga, baviću se onim što ove kratke romane čini skladnom celinom. Sva tri romana imaju naznake žanrovske književnosti („metafizički krimić“ je, ako se ne varam, često korišćen izraz pri opisivanju ove knjige). Ipak, kao što je to čest slučaj u postmodernističkoj umetnosti, žanr je samo labav okvir u koji se delo stavlja da bi se, istovremeno i poštujući i kršeći zakone tog istog žanra, došlo do unikatnog rezultata (ako za trenutak pređemo sa polja literature na polje filma, videćemo da je jedan Kventin Tarantino čitavu karijeru izgradio na transgresiji žanra). Pol Oster koristi krimić kao formu da bi ispisao priče o identitetskim kalumburima; priče u kojima pokušava da odgonetne ona čuvena ontološka pitanja (Čiji je ovo svet? Šta da se radi u njemu? Koje od mojih Ja treba to da radi? itd.) Osim ovog, uslovno rečeno, tematskog okvira koji drži sve romane zajedno - zajednički im je i jedan od „glavnih likova“. A taj lik je grad Njujork. Naravno, Oster nijednog trenutka ne ispisuje jeftine lokal-patriotske ode, već je grad prvobitno postavljen kao važan atmosferski sastojak. Međutim, i tu dolazi do transgresije, pa tako Njujork postaje neizbežan, gotovo ključni deo ove knjige - dok se Kvin, Blu, Fenšo i ostali likovi kreću gradom, stičete utisak da je sve što se dešava u knjizi negde duboko određeno neuhvatljivom unutrašnjom logikom tog Megalopolisa, jedinog grada na svetu koji je lepši uživo nego na razglednicama, kako bi to rekao Miloš Forman. I da ćete, ako ste čitalac određenog senzibiliteta, zauvek biti uvučeni u mrežu grada koga verovatno, zatočeni u svojoj tranzicionoj, posleratnoj zbilji, nikada nećete ni turistički obići.

***

Eskapizam (naš nasušni) je svakako jedan od ključnih razloga zašto toliko volim(o) Ostera. Sećam se, jedan moj nešto stariji prijatelj mi je jednom rekao: „Lakše je bilo podneti Miloševićevu Srbiju uz Osterovu trilogiju“ Dragi moj prijatelju, veruj mi, i sa postmiloševićevskom je isti slučaj - „Njujorška trilogija“ i te kako pomaže. Možda će, kao što se meni desilo sa moja dva grada u kojim živim - na eskapističkim vrhuncima izazvanim druženjem sa Osterom, Vudijem, Selindžerom, De Lilom i ostalom velikojabučnom bratijom - i vaše malo misto, vaš dirty old town bar malo zaličiti na Njujork. Naposletku, Njujork o kome ovde govorimo je duhovna ili možda čak mitološka, a ne geografska kategorija - naša draga, postmoderna Hiperboreja.

Bojan Marjanović

01.01.00

Reč
Decembar 1998.

Twin Peaks, Auster and Auster



IAKO TEK PREVODOM ROMANA Njujorška trilogija naša književna publika počinje da "otkriva" pisca Pola Ostera, Pol Oster, scenarista filmova Dim, Modri u licu i Pandorina kutija ovdašnjoj bioskopskoj publici već neko vreme nije nepoznat. U slučaju književnom, kao i u slučaju filmskom, Osterova priča o Njujorku teče paralelno sa pričom o "urbanom junaku" - jedino je donekle različit odnos između protagoniste i njegovog okruženja: dok je u filmovima dinamika ulice kontrastno naglašena stati Ivana Milivojević
nošću i ograničenošću prostora u kojem se likovi kreću, u prozi je prostor kretanja čitav grad, Novi Vavilon. Šetnja jednog junaka Njujorške trilogije blokovima grada ostavlja tragove u obliku slova TOWER OF BABEL, ali sam grafički zapis niza koraka smišljeno asocira na hijeroglife kojima se završavaju Poove Avanture Artura Gordona Pima - i ta slova, dakle, pokušavaju da kažu nešto što niko nikada neće potpuno razumeti. Kako se prostor širi tako se stvari razlivaju i postaju teže odredive: Njujork je više od simbola ili materijalizacije lavirinta, Osterov Njujork je mitski grad koliko i skladište, otpad, buvlja pijaca, metropolis koji u čoveku izaziva osećanje izgubljenosti unutar samoga sebe.

"Dok su stvari bile celovite, bili smo sigurni da možemo da ih izrazimo. Ali malo-pomalo, stvari su se razdvojile, rastočile, nastao je haos. A naše su reči ostale iste. Nisu se prilagodile novoj realnosti. Dakle, svaki put kad pokušamo da kažemo ono što vidimo, govorimo pogrešno, razarajući upravo stvar koju želimo da predstavimo." Sudeći po ovom citatu iz priče "Grad od stakla", autor je ponovo postavljen na pijedestal kreatora moderne epopeje, onog koji (ipak) stvara svet ni iz čega, ne bi li ga, paradoksalno, samim tim razorio. Iako je entropija realnosti donekle potisnuta specifičnom romanesknom formom, unutrašnji sklop Njujorške trilogije odlikuje se i jednom novom neuređenošću, anticipiranom osećajem za poredak stvari apstraktnog čitaoca. Naravno, sadržaj citiranog odlomka postaje besmislen ukoliko ga onaj koga zovemo čitaocem shvati doslovno. Pošto između umetničke konstrukcije sastavljene od reči i stvarnog sveta postoji podrazumevajuća i višestruka posrednost, čitalački odnos prema svetu (ovog) romana uslovljen je pre svega veštinom korišćenja te posrednosti, veštinom koja pripada onome ko pripoveda. Formalno, oblik umetničke "posrednosti" koji je Pol Oster izabrao podseća na oblik detektivskog romana.

Prva dva dela Njujorške trilogije počinju kliše-situacijama: "Sve je počelo s pogrešnim brojem", ili: "Slučaj deluje sasvim jednostavno. Vajt traži od Blua da prati čoveka po imanu Blek i da ga drži na oku koliko god to bude bilo potrebno." U trećem delu pripovedač polazi od filozofeme: "Životi nas nose na načine koje ne možemo da kontrolišemo, a uz nas ne ostaje skoro ništa. Sa nama i to nestaje, a smrt je nešto što nam se dešava svaki dan." Autor, naravno, zadržava ironijsku distancu prema žanru jednako kao i prema "filozofiranju", izmičući automatizovanim obrascima na različite načine: u priči "Grad od stakla" pisac u ulozi detektiva kreće u potragu iz kriminalistički neubedljivih razloga; priča "Duhovi" obiluje junacima-detektivima ali detektivski zaplet u potpunosti izostaje; "Zaključana soba" je čista metafora u čijim se okvirima "istražuje" jedino alter-ego glavnog junaka, neostvarenog pisca. U građenju poetičke igre detektivska forma poslužila je samo kao zgodna podloga - da bi se povisila napetost, da bi se na nestvarno lak način postavila pitanja o životu i smrti, da bi se dočarao suspense, da bi bizarni likovi delovali manje bizarno. Punoća i ekonomičnost žanra, kako kaže jedan junak Njujorške trilogije, "oslanjanje na činjenice" koje podrazumeva opisivanje događaja takvo da svaka reč tačno pristaje uz opisanu stvar, treba da navede čitaoca na odbacivanje bilo kakvog naknadnog razmišljanja o "sadržaju" priča. Pošto svaka od reči ima gotovo jednak značaj, a središte ne postoji, onda su i sama jezgra značenja istovremeno polazne tačke za obrazovanje lokalnih značenjskih konteksta i mesta koja nose akcenat, odnosno "dizajn" celine romana. Pravo Osterovo iskoračenje iz žanra počinje tek stvaranjem utiska da se reči u jednom trenutku odvajaju od činjenica, štaviše - da činjenice nestaju pod rečima čija se značenja sama od sebe umnožavaju.

Utisak da ono što je stvarno i verovatno postaje sve bleđe u lavirintu sastavljenom od reči ostvaren je postupkom prelamanja i praklapanja likova, pripovedača i meta-autora. Sa druge strane, Osterovim romanom gospodari iluzija da događaj koji ima više od jednog posmatrača prestaje da bude samo jedan događaj. Čak i nečije pasivno prisustvo aktivno menja čitavu situaciju i njen konačan ishod, uprkos tome što su ovde i junaci i pripovedači vlasnici tek drugostepenih saznanja koja ne predstavljaju ništa drugo do neku vrstu metajezika. Među iskonstruisanim likovima Njujorške trilogije je i izvesni Pol Oster, "visok, crnomanjast tip, star oko trideset pet godina, u izgužvanoj odeći i s bradom od dva dana", koji "u desnoj ruci, između palca i dva susedna prsta drži otvoreno naliv pero, još uvek iskošeno u položaj za pisanje". Ko je, dakle, Pol Oster? Autor, detektiv pod čijim je identitetom prokrijumčaren pisac krimi priča iz "Grada od stakla", ili junak sa margine zbivanja? U krajnjoj liniji, domišljenost tog lika zavisi jedino od "stepena slobode" samog čitanja.

Autor Njujorške trilogije ostavlja nas, zapravo, u nedoumici da li u ovom romanu likovi jedni druge jednostavno "gutaju", ili se, naprotiv, pred nama dešava nekakvo preslikavanje, multiplikacija jednog junaka koji u sebi sadrži i sve ostale. Pitanje je, u stvari, u tome da li se i taj lik gubi, ili razgranavanjem sopstvenih značenja postaje sve složeniji. Ako pažljivije pogledamo Osterove protagoniste, videćemo da je problem junaka u romanu Njujorška trilogija dobrim delom i problem samog jezika, jezika sa svim paradoksima istovremene eliptičnosti i višesmislenosti. Već se ime glavnog junaka "Grada stakla", Quinn (Kvin), "razleće u toliko malih pravaca u isto vreme": twin-sin-in-inn (blizanac-greh-u-krčma). Preuzimajući slučaj nepoznatog Pola Ostera, Kvin najpre upada u empatičko stanje sa junakom sopstvenih romana Vilijamom Vilsonom, zatim sa naratorom Maksom Vorkom, da bi nešto kasnije rekao : "najvažnije od svega: podsećati se ko sam ja. Podsećati se ko bi trebalo da jesam. Ne mislim da je ovo igra. S druge strane, ništa nije jasno. Na primer: ko ste vi? I ako mislite da znate, zašto nastavljate da lažete? Nemam odgovor. Sve što mogu da kažem jeste: slušajte me. Moje ime je Pol Oster. To nije moje pravo ime." Čitava stvar se komplikuje utoliko što se ispostavlja da dotični Pol Oster nije detektiv, nego pisac, (samo)ironično opisan već pomenutim malim portretom sa penkalom u ruci. Konačno, ni među ostalim umnoženim likovima Njujorške trilogije nije teško pronaći junake-blizance: postoje, na primer, dva Pitera Stilmana - otac i sin istog imena; Stilman-otac i Kvin koji ga prati u stopu; Blek i Blu koji jedan drugog špiuniraju, posmatrajući, metaforično, samo svoje likove u ogledalu; Fenšou i njegov prijatelj iz mladih godina. Sasvim izvesno, ta stalna ukrštanja i udvostručavanja tačaka gledišta i dijalogični odnosi koji vladaju Osterovim romanom predstavljaju u isti mah i ostvareni ideal i parodiju jedne poznate bahtinovske ideje.

"Pitanje je", reče Alisa, "da li vi možete da učinite da reči znače toliko mnogo različitih stvari." "Pitanje je", Hampti Dampti reče, "ko je gospodar -- to je sve." Pitanje koje postavlja pripovedač Njujorške trilogije citat je iz Kerolove Alise u zemlji čuda. U novom kontekstu reči Hamptija Damptija imaju drugačiju funkciju, pa samim tim i drugačiju intenciju, sličnu intenciji sadržanoj u esejističkom odlomku posvećenom Servantesu. O čemu se tu, zapravo, radi? Književni lik Pol Oster osvetljen je jedino kao pisac ironičnog, spekulativnog eseja o Don Kihotu. I sam pokušaj "pravog" Pola Ostera da se pomeri tri koraka unazad u nizu autor-pripovedač-junak fikcije zamišljen je tako da podseća na Servantesov autorski otklon u odnosu na poziciju svemoćnog tvorca teksta i na njegovo "pretvaranje" u priređivača prevoda-za-čiju-se-tačnost-ne-garantuje. Tako pasionirani čitalac viteškog romana i parodičar sopstvene omiljene forme, Don Kihotov dubler i par, postaje naš saveznik u otkrivanju više nego lake zagonetke: koji je to žanr naročito drag čitaocu sa imenom Pol Oster? Dok autor Don Kihota pruža svojoj publici jednu povest u čiju izmišljenost ni u jednom trenutku ne treba sumnjati, autor Njujorške trilogije poigrava se doživljajem "istinitosti" upravo provlačeći kroz svoju priču i ovu paralelnu metapriču. Ideja meta-autora je da se priče dešavaju samo onima koji umeju da ih ispričaju i da se na isti način iskustva ukazuju samo onima koji umeju da ih prožive: "Ove tri priče su, u krajnjoj liniji, jedna ista priča, ali svaka od njih predstavlja različit nivo moje svesti o tome", kaže Osterov pripovedač. Ako je, dakle, na piscu da kreira i menja jedan svet po svojoj volji, onda je on "stvarno" u poziciji da bude istovremeno u dva stanja: onoga ko pravi priču i onoga ko se nalazi u priči. Time i pitanje Hamptija Damptija, "ko je gospodar", prestaje da bude važno.

U čitanju Osterove Njujorške trilogije ima nečeg sličnog igri koja se odvija između mađioničara i njegovih gledalaca. Ako poverujete autorovim trikovima, neko vam se s pravom može nasmejati u lice. Ako sve trikove razotkrijete, sami ćete se zapitati: čemu pristajanje na igru ukoliko se ne prihvate i njena pravila? Koliko je na autoru da uspostavi ravnotežu između kreativne neodređenosti i onoga što je neophodno za razumevanje napisanih reči, toliko je na nama da priznamo kako je i naše čitanje često složenije nego što smo toga i sami svesni. Pošto izvesni momenti ličnosti autora i čitaoca treba da međusobno konvergiraju ne bi li dobra komunikacija uopšte bila moguća, onda je i predstava koju čitalac ima o autoru povezana sa predstavom koju ima o samom sebi kao recipijentu. Pa, dakle, da li volite detektivske romane?
Ivana Milivojević