Njegoš i moderna

01.01.00

Recjul - avgust#47Tatjana Rosic Ne bas sve o antipopulizmu Milo Lompar: Njegos i moderna, Filip Visnjic, Beograd 1998. . Aktuelne vesti: (anti)populizam I . 1. Jedan od rezisera iz bivse Jugoslavije koji je, verovatno, snimio najveci broj (pretezno ratnih) filmova, potrosivsi pri tom neverovatnu gomilu novca -- Veljko Bulajic, trenutno snima novi ratni film. Moguce je da se oni upuceni, medjutim, secaju kako je njegov pretposlednji "jugoslovenski" film Covek koga treba ubiti, prikazan 1979. u pulskoj areni, bio groteskno-spektakularna adaptacija crnogorskog mita o neobicnom samozvancu, koja podrazumeva i pozivanje na dramu Lazni car Scepan Mali P. P. Njegosa. Svakako jedan od umetnicki ambicioznijih Bulajicevih projekata, posvecen poslednjoj ofanzivi politickog Boga, dozvoljava da se nasluti, ne istina istorije koje kao da nikada nije ni bilo, nego istina pozornice, ne samo politicke. A pozornica jeste mesto za lakrdiju, za "budalasenje". Ali i za pokusaj, mozda nemoguc, da se oslusne dubina epohalnog potresa, da se nekako imenuje/oznaci istina promene, iako je sama Istina vec napustila scenu. 2. Jedan od nemackih rezisera koji se najaktivnije vracao temi nacionalsocijalizma i fasizma, autor americki dizajniranog filma Lili Marlen, ljubitelj umetnickih i karakternih osobenosti Hane Sigule, intenzivni uzivalac droga, alkohola, homoseksualne ljubavi i svih drugih oblika intenzivnog zivota, slabic kao i svi mi -- Verner Fasbinder, mrtav je, od svega toga, vec desetak godina. Pomenuti film, u kom Hana Sigula igra pop-zvezdu nacionalsocijalizma, ostavio je do danas svog gledaoca u nedoumici: afirmise li Fasbinder ili osporava, u kontrapunktu sa visokom i elitisticki doslednom jevrejskom kulturom klasicne koncertne muzike, aferu nacionalsocijalistickog populizma. I nisu li svi oni koji tokom osamdesetih verovahu da je to tema iskljucivo nemacka zateceni novim preispitivanjima nekih sasvim drugih nacija gde se tema nesvesne i indirektne krivice "celog naroda" ustanovljava kao krunska epohalna tema kulturnog identiteta i opstanka. . Knjiga o knjizi . Otvorenost naslova Njegos i moderna apeluje svojom dvosmislenoscu na mnogo siri kontekst nego sto je minuciozna, hermeneuticki utemeljena i filozofijom nihilizma inspirisana, interpretacija jedne knjige. Pa makar to bila i Njegoseva knjiga Lazni car Scepan Mali koja do sada (za razliku od Gorskog vijenca i Luce mikrokozme) nije dobila "svoju knjigu". I zaista samo u tom slucaju cini se opravdanim pomalo anahrona forma monografije: neupuceni se mogu oglusiti o jedno od njenih najboljih svojstava a to je savrsena mimikrija postmodernog tumacenja kojom se sopstveno telo interpretacije pretvara u jednu od Figura na pozornici sveta, svedoceci o funkcionisanju same pozornice koliko i o izabranom tekstu. Ali upravo zbog toga ovo nije, uprkos namerama autora da iscrpno uputi, knjiga za neupucene. "Moderna" iz naslova moze se prihvatiti bar dvojako: kao doba "moderne filozofije", oznaceno Niceovim prevratom, tacnije njegovim rukopisom Rodjenja tragedije objavljenim 1871. godine, ili kao stanje "moderne svesti" sto podrazumeva retroaktivno razumevanje ne samo Njegoseve drame nego i Niceovog prevrata, naknadno procitanog iz post-situacije savremenosti. (Knjizevnoistorijski pojam "moderne" ovoga puta prepusten je nekim drugim interpretativnim modelima.) U prvom slucaju rec je o vec pomenutom pokusaju da se zabelezi/oznaci istina promene iako je sama Istina sisla sa svetske pozornice. Taj pokusaj, koji podrazumeva i implicitnu rekonstrukciju epohe minulog, mogao bi se nazvati "rekonstrukcija ka": on predstavlja poslednji trag svesti o proslom, poslednju mogucnost izgubljene nade u kontinuitet, obezbedivsi poziciju kretanja "ka" novom tumacenju, "ka" epohi promenjenog horizonta. Zahvaljujuci tom pokusaju pojam metafizickog jos uvek ima odsjaj idealnog. U drugom slucaju moglo bi se govoriti, iako sasvim provizorno, o "ucitavanju u": koristeci iskustvo post-situacije autor, zapravo, mora da odgovori na zahteve mnogo sireg konteksta, onog koji se tice pitanja o kulturnom identitetu i opstanku, a samim tim i o odgovornosti i krivici, pre svega jednog sada. Ali to sada podrazumeva, zahvaljujuci dvosmernim kruznim vratima naslova, i kontinuitet sa jednim nekada, sto mozda jeste eticki postulat Lompareve studije isto koliko i njena neodbranjiva, idealisticka pretpostavka. Njena unutrasnja pukotina, onaj fini rez nedoslednosti o kome nam svedoce, npr. studije Nikole Milosevica o Unamunu ili Berdjajevu, a koja, u ovom slucaju, potvrdjuje duboko licnu angazovanost autora. Sto je bilo cudno pravilo strasne privrzenosti predmetu tokom cele istorije proucavanja Njegosevog dela, s jedne strane, ali sto pak, s druge; ovu studiju izdvaja od standardne i tekuce univerzitetske produkcije. . Pozornica: figure i horizonti . Tako jedna naizgled klasicno koherentna akademska studija uvodi u samo srediste disperzije, u ono istovremeno koje "ukida herojsko i odrzava ga u iluziji da postoji". Konsekvence promisljanja te istovremenosti dalekoseznije su nego sto pretpostavlja onaj koji veruje da se smena odigrala jos u antickoj tragediji kada Ajant svoj zasluzeni trofej heroja, silom politickih odredbi, ustupa Odiseju, oznacivsi trijumf politickog nad metafizickim, dopustajuci da nadalje Odisejeva promenljiva cud odredi nihilisticki i makijavelisticki koncipiranu ideju "savremenosti" i njoj primerenog delanja. Izabravsi dramu Lazni car Scepan Mali kao dosada marginalizovano delo Njegosevog opusa Lompar, takodje "istovremeno", hermeneutickim preispitivanjem dosadasnje knjizevnoistorijske interpretativne mreze Njegosevog dela raslojava klasicno shvatanje (utemeljeno kod nas odvec dugo) "akademskog zanra" kao ozbiljne studije koja bi, strogo i specijalisticki gledano, trebalo da se posveti samom predmetu. Pokusavajuci da zadrzi mogucnost kontinuiranog misljenja Lompar signalise epohu romantizma kao epohu decentriranja subjekta i njegove herojsko-metafizicke misije; takodje, uvodeci Niceovu misao kao neku vrstu odredjenja novog horizonta doba on ne moze da prenebregne svest (pomenutu povodom knjige Novice Milica Slucaj Nice pre nekoliko meseci u ovoj istoj rubrici) teksta o samome sebi, svest diskontinuiteta koja sugerise da je svako "o" istovremeno i "povodom", da nema vise nikakvih ozbiljnih, getoiziranih istrazivanja "predmeta" koja bi prenebregla pravo autora da ma o cemu govorio govori i o sebi. Ili: o sebi i drugima. "Ali, sudbina pesnikova postoji kao odjek, kao trag o tome ko, kako i kada cuje njegove reci, pa je ona, napokon, i pogotovo kao sudbina "ponavljam: najveceg pesnika nasega jezika" (Andric, 74) sudbina kulture. I nije, eto, samo njegova, nego je, u jednom da li nepovratnom smislu, i nasa sudbina." Umesto klasicne re-konstrukcije poetike romanticarske drame i njenog ukletog pobunjenika Lomparova interpretacija nudi, stoga, rekonstrukciju herojskog sistema vrednosti i njemu pripadajuceg sveta, tretirajuci zahteve knjizevnoistorijskog odredjenja poetike doba skoro kao cisto dekorativne. Njegova analiza opominje da se stvar "savremenosti" nikako nije zavrsila Odisejevom pobedom nad Ajantom i da nase secanje dopire dublje no sto zelimo da se setimo. Duga istorija odlaganja susreta tumacenja Njegosevog dela sa iskustvom citanja Nicea i Sloterdijka opominje na dalekoseznost sveobuhvatne populisticke represije tumacenja, na koju ne racuna niko do onaj koji represiju brizljivo strukturira. Tako tumacenje Njegosevog poeticki doslednog interesovanja "za istoriju odnosa, poreklo mrznje, razloge borbe" izvodi na pozornicu interpretacije, tj. sveta, figure Posrednika, Dogmate, Ironika i Postcinika. Figure su otelotvorene u pojedinacnim likovima koji se, pak, iz jedne figure transformisu u drugu, sto se registruje u svakom segmentu Lomparove uporno detaljisticke analize, koja ne zeli da propusti niti jednu nijansu promena. Ali, ono sto impresionira u ovoj analizi jeste transformacija same uloge, tj. lika teksta na pozornici sveopsteg zakona tumacenja. Kao u nekakvom alegorijskom srednjovekovnom mirakulu moze se zamisliti kako na trgu sveta i savesti, na toj prvoj i prvobitnoj, a zatim poslednjoj i potonjoj pozornici, tekst sam postaje Posrednik, Dogmata, Ironik, Postcinik, gradeci i razgradjujuci razlicite saveze, paktirajuci sa ovima i onima, objavljujuci smrt Boga i post-metafizicku situaciju, ne prezajuci od pozivanja na neprikosnovenost nepostojeceg. Ali sve je to dopustivo i podrazumevano na "stejdzu", pod svetloscu nepostojeceg Bozanskog vida, gde vise nema razlike izmedju glumaca i publike. Toj slobodi metamorfoze, kojom se prikriveno polemise i sa jednom represijom u okviru same, prirodno elitisticke tradicije akademske interpretacije, mozda doista smeta upornost pamcenja svakog od detalja promene teksta. Ta upornost zudi kontinuitet, simuliran i samom kompozicijom knjige cijih pet kljucnih poglavlja hronoloski razmatraju transformacije u svakom cinu ponaosob, zahtevajuci da se odnos sa sirim kontekstom desavanja, kome se Lompar obraca, ustanovi mimikrijom. Sama mimikrija, pak, otvara prostor igri diskontinuiteta: svaka je metamorfoza ne samo promena u kojoj se cuva secanje na proslo, vec i pad u zaborav novog, pad u nihilizam smene. Tako se metamorfoza samog teksta cini beskrajnim perpetuum mobile diskursa koji uspostavlja direktni kontakt sa svojim ratnim okruzenjem upravo zato sto je u njemu, zakonom meta-transformacija, sve dopusteno pod izgovorom metafizickog. Insistiranje na osvescenosti, ne samo za sebe vec za sve, sloboda te metamorfozicnosti je, pak, kontrapunkt metafizici-ubici; to je ukazivanje na najzad otkrivenog pocinioca zlocina koji je sve vreme imao saveznika u nasim najintimnijim potrebama za predrasudom: "U uzvisenoj casti koja se zadobija obescenjivanjem zivota i lakocom umiranja, ironicno resenje identifikuje nezdravu strast samorazaranja i oglasava svoju formulu herojske sudbine: zivi se od smrti, umire se od zivota." Sloboda teksta, tako, postaje izazov "sirem kontekstu" maksimalno suzenom politickom terminologijom stalnih pregovora o obimu i uslovima konacne getoizacije. Tekst je mozda epicentar mogucnosti Novog. . Sudbina pesnika: antipopulizam II . Vracajuci osecanju savremenosti (predrasudama o pogresnom ili pogresno prepoznatom identitetu izolovanog) "najveceg pesnika" naseg jezika, studija Mila Lompara ispostavlja se i kao jedna pomalo iznenadjujuca analiza kulturolosko-antropoloske situacije pesnika, pa i same poezije uopste. Ili, vracajuci se na sam pocetak ovog teksta o knjizi za upucene, to je jedna krajnje detaljna analiza istorije populizma kao vladajuce kulturne tendencije na ovim prostorima, cak i u oblastima zasticenim "univerzitetskim dogmama". Ostrije nego u svojim prethodnim knjigama o Milosu Crnjanskom i Dragisi Vasicu Milo Lompar metaforicno viseznacno komentarise neprikosnovenu vladavinu "zdravog razuma" koji se apsurdno, u odsudnim trenucima, poziva na patologiju suicidnu herojskog ideala. Otuda pesnik i njegovo herojsko pozvanje, njegovo delo, njegova sudbina. Kao bespogovorna oponenta ideolgiji zdravog razuma, kao post-situacija sveukupnog misljenja (Filosof) i pisanja (Pisac), kao naklon pred izvesno nimalo populistickim pokusajem odbrane sopstvenog zivota. Anahrono? Ili suvise kompleksno, ili, cak, opasno: jedino je pesnik opstao odbijajuci da, ucestvovanjem u proizvodnji diskursa rata, proizvodi svojim govorom rat sam. Usamljena figura, mozda uskoro bude prinudjen da i sam sidje sa pozornice, kao poslednji dokaz Pamcenja duse. Ali, po koju cenu ce se ovoga puta odigrati nihilizam smene?