Džulijan Barns rođen je u Engleskoj, u Lesteru, 19. januara 1946. godine. Školovao se u Londonu od 1957. do 1964, a visoko obrazovanje iz oblasti savremenih jezika stekao je na Koledžu Magdalen u Oksfordu. Diplomirao je 1968, a potom je tri godine radio kao leksikograf na Oksfordskom rečniku engleskog jezika. Barns je 1977. počeo da radi kao kritičar i urednik književne rubrike u časopisima Nju stejtsmen i Nju rivju. Od 1979. do 1986. pisao je TV kritiku, prvo za Nju stejtsmen, a zatim za londonski Obzerver.
Dobitnik je više prestižnih nagrada i diploma, uključujući i nagradu Somerset Mom (Metrolend, 1981). Dobitnik je Bukerove nagrade (Ovo liči na kraj, 2011) za koju je ranije tri puta bio nominovan (Floberov papagaj, 1984, Engleska, Engleska, 1998 i Artur&Džordž, 2005). Pored ostalih, dobio je i nagradu Memorijala Džefrija Fabera (Floberov papagaj, 1985); Pri medisi (Floberov papagaj, 1986); nagradu E. M. Forster, koju dodeljuju Američka akademija i Institut za umetnost i književnost (1986); Gutenbergovu nagradu (1987); nagradu Grincane Kavur (Italija, 1988); i Pri Femina (Troje, 1992). Barns je proglašen vitezom (1988), potom oficirom (1995) i komandirom francuskog Reda umetnosti i književnosti (2004). FVS fondacija mu je 1993. dodelila Šekspirovu nagradu, a 2004. osvojio je Austrijsku državnu nagradu za evropsku književnost. Nagradu Dejvid Koen za životno delo dobio je 2011. godine.
Do sada su objavljena njegova dela: Metrolend (1980), Pre no što me je srela (1982), Floberov papagaj (1984), Zureći u sunce (1986), Istorija sveta u 10 1/2 poglavlja (1989), Troje (1991), Bodljikavo prase (1992), Pisma iz Londona 1990- 1995 (1995), Obale Lamanša (1996), Engleska, Engleska (1998), Ljubav, itd. (2000), Cepidlaka u kuhinji (2003), Sto od limunovog drveta (2004), Artur & Džordž (2005), Nije to ništa strašno (2008), Puls (2011), Ovo liči na kraj (2011), Nivoi života (2013). Dela su mu prevedena na više od trideset jezika.
28.11.13 NIN
Žalost je vertikalna
Nivoi života, Džulijan Barns
"Izgubili smo stare metafore i moramo naći nove" – kaže Džulijan Barns negde pri kraju svoje knjige, shvatajući da ne možemo biti Orfeji i Euridike na stari način. "Ne možemo sići onako kako je on sišao." Možda su Nivoi života – proza u najlepšem smislu te reči, kad nije ni roman, ni priča, ni esej, ni memoarska književnost, a ipak dotiče granice gotovo svih tih vrsta – pokušaj da se pronađu nove metafore; napiše novi bedeker za "silazak u podzemni svet".
No, ova knjiga od stotinak stranica počinje u visinama. Njen prvi deo Greh visine posvećen je letačima balonom koje manje zanima horizontalno, a više vertikalno (visina i dubina). Jedan pukovnik iz Kraljevske konjice, zatim Sara Bernar ("ličnost kojoj tako izvrsno pristaje upadljivost" kako je pisao Henri Džejms) i Feliks Turnašon u svom balonu nad balonima, sredinom devetnaestog veka, pokušavaju da sagledaju svet iz druge perspektive. Jedan uporno pali cigaru ne hajući što curi gas, glumica sa visine baca praznu flašu šampanjca i kore pomorandže na običan svet, dok treći, krakata figura s grivom crvene kose, inače novinar, karikaturista, fotograf, balonista, preduzetnik i izumitelj, pokušava da fotografiše iz korpe.
U drugom delu Na nivou reč je o onoj drugoj "korpi": o jednom neuspešnom udvaranju i Sari Bernar koja još uvek nije spremna za miran život. Sledi Gubitak dubine. Džulijan Barns u trećoj, ključnoj celini, opisuje očajanje posle smrti svoje supruge.
Kako spaja ta dva vremenski udaljena sveta? – pitanje je koje će verovatno postaviti svaki čitalac. Odgovor je već u prvom pasusu: "Spojiš dve stvari koje nikada ranije niko nije spojio. I svet se promeni." Ove reči, poput refrena, povezuju različite perspektive i nivoe, uz još nekoliko motiva koji preleću iz celine u celinu. Kao mirovanje, na primer, prividno kretanje u oblacima, zatim izbacivanje balasta, određivanje položaja, tlo ispod tebe, pad i nadjakna od plute (ako upadneš u ledeno Severno more).
Ukoliko prati trag reči metafora ili metaforično, čitalac brzo shvata da se sve tri proze u Nivoima života nalaze u istoj korpi, pod istim balonom. "Žalost je vertikalna – i vrtoglava – dok je tugovanje horizontalno", zapisuje Džulijan Barns, pripovedajući o svojoj boli. Opisuje kako u ljubavi izmičemo mecima, kao vitka Sara Bernar kapljicama kiše. Ali uvek je tu negde skriveno koplje, uvek na kraju lupimo o zemlju.
Mića Vujičić
