Nivo za napredne

16.09.11

Nije nemoguće razumeti Balkan

Autor: V. Matković

„Veoma sam zadovoljan prijemom svojih knjiga kod ovdašnje publike, a posebno kritike. Dopadaju mi se kritike koje su ovde objavljene, veoma su lucidne, britke, duhovite“, kaže u razgovoru za Danas bugarski književnik Alek Popov koji je gost Međunarodnog kongresa PEN-a kao sekretar bugarskog PEN centra. Geopoetika je do sada objavila četiri knjige Aleka Popova - „Misija London“, „Psi u niskom letu“, „Saputnik radikalnog mislioca“ i „Nivo za napredne.“
Popularnost knjiga Aleka Popova kod nas ne treba da čudi, budući da je on jedan od retkih spisatelja koji crnim humorom i duhovitošću nastoji da se razračuna sa balkanskim mitovima i legendama koje sami o sebi imamo. „Mnogo je sličnosti između naše dve kulture“, ističe Popov, „ali ima i nekih istorijskih razlika. Reč je o sličnom mentalnom sklopu koji dominira u obe kulture, što je izuzetno važno.“ Budući da je reč o veoma sličnim jezicima pitali smo gosta iz Bugarske koliko je zadovoljan prevodima svojih dela na srpski: „Imate odlične prevodioce. Odlično uočavaju nijanse i sličnosti u oba jezika i svoj posao rade sjajno.
Alek Popov je ostao dosledan sebi. Recimo, u rukopisu „Nivo za napredne“ otvoreno ismeva pojedine bugarske, ali i slovenske osobine. Sve nam je to odlično poznato: opšta nekultura, neznanje, nepoštenje, nesnalaženje, bahatost. U britkoj kritici bugarskog mentaliteta, Popov ne štedi ni sveobećavajući Zapad (naročito u pričama koje se bave prostorom bivše Jugoslavije). Ta autorova oštrina i gruba iskrenost ponekad su prosvetljujuće, a uvek duhovite: do suza; no beskompromisnost cinizma, ironije i crnog humora ponekad dovedenog do nelagode, zalečena je jasnom dobronamernošću i željom da ljudi i svet oko njih - budu bolji.
Alek Popov i može da napravi odlično poređenje između kultura Istoka i Zapada Evrope budući da je jedno vreme radio kao ataše za kulturu u bugarskoj ambasadi u Londonu. Pitamo ga kako nas onda Zapad, razume i koliko je zapadnjacima teško da razumeju Balkan: „Nije nemoguće razumeti Balkan, mada onima koji ne potiču iz tog kulturnog miljea jeste pomalo teško. Ne treba zaboraviti da slika koju Englezi imaju o Balkancima potiče od njihovih putopisaca. Reč je o predstavama iz devetnaestog veka. Njih živopisna folklornost, karnevalnost i grotesknost naših balkanskih kultura pomalo zbunjuje. Na kontinentu Evrope situacija je nešto drugačija. Problem je u tome što mi mislimo da je taj deo kulture bitan. A zapravo reč je o nečemu mrtvom i zastarelom što više nikoga ne zanima.“
Koliko se međusobno poznajemo, pitamo Aleka Popova. „Poznajemo se, ali nedovoljno. Nužno je uspostaviti bolju komunikaciju, uspostaviti zajedničko tržište. Suštinski je važno znati šta misle pisci iz regiona, šta i kako stvaraju. Zato bismo morali da imamo zajedničko kulturno tržište. Jezičke barijere se lako daju prevazići. Važno je da poznajemo sami sebe što je bitno za očuvanje naše kulture i našeg zajedničkog kulturnog identiteta.“
Bugarska je ne tako davno postala i članica Evropske unije. Na pitanje koliko je bugarska kultura dobila, odnosno izgubila, Popov odgovara: „Ništa nije ni dobila ni izgubila, stvari u kulturi idu svojom dinamikom. U svakom slučaju niko ne želi da čuje glasove koji kritikuju režim. To je svuda isto.“
Podsetimo, naš sagovornik je dobitnik prestižnih nagrada „Graviton“ za fantastiku (1995), „Pavel Vežinov“ za kriminalističku priču (1994), „Raško Sugarev“ za najbolju proznu knjigu u 2002. godini, nagrade časopisa Clouds u kojem je „Misija London“ objavljena na engleskom jeziku (2004), kao i (2005) Nacionalne nagrade za dramaturgiju „Ivan Radoev“. Prisutan je u nekoliko svetskih antologija (Francuska, Nemačka, Slovenija i SAD), a njegova proza prevođena je, između ostalih, na nemački, francuski, engleski, danski, poljski, češki, turski, mađarski, srpski, slovenački, albanski, makedonski i turski.
„Moj novi roman treba u Bugarskoj da izađe do kraja godine i radim na jednoj crnohumornoj drami“, poručuje svojim ovdašnjim vernim čitaocima (kojih nije malo) Alek Popov.

30.06.13 Danas

- Ti bi uništio svet kada bi od tebe zavisilo? - upita me Rus nabadajući krastavčić.
- Smesta - rekoh bez razmišljanja: - Jebô bi mu majku.

Ako je verovati trećim očima, zonama sumraka i tabloidima sličnog usmerenja, u poslednjoj deceniji smo proživeli sto pedeset šest hiljada apokalipsi i smakova sveta. I u pop kulturi su već uvrežene stereotipne slike Sudnjeg dana - recimo, dobar deo njih sasvim podseća na one kadrove iz Kameronovog klasika „Terminator 2“ kada se Sara Konor hvata za žičanu ogradu i nemoćno vrišti dok dečije igralište i omladinci na njemu gore u večnoj (konkretno, nuklearnoj) vatri. A bogami, ne samo deca i igralište, nego u toj „Judgment day“ atmosferi i drveni konjići tužno stoje.
No, šta ako su tabloidiotari na neki čudan način u pravu? Šta ako se taj nesretni smak sveta desio i šta ako je upravo prvih nekoliko rečenica ovog teksta zgodna ilustracija apokalipse koju smo već okusili? Izgubili smo veru u sve velike narative - osim, razume se, u neoliberalni, ali on je toliko moćan i veliki da je uspeo da nas ubedi da on sam zapravo nije čak ni narativ, nego prirodno i nužno stanje. Dakle, mi smo tek rasuti i mizerni, atomizovani pojedinčići - pa nas je, doduše, u balkanskim, bliskoistočnim i inim podrumima Fukujaminih maštarija, onda još i lakše zbrajati u ove i one redove i slati na pokretne trake istorije, te „velike klanice“. Šta ako su sve ovo indikatori da je svet već smaknut - samo su nam glave zabijene u virtuelni pesak, te još to nismo provalili? Eto, toliko smo cinični i grozni se zezamo na račun dece u nuklearnom plamenu. I da li je uopšte takvom nitkovskom vremenu potrebna sad neka umetnost? Sviraju li nam crni i znojni anđeli kakav postapokalipso? Upravo na tlo takvog (mogućeg) sveta stupaju priče Aleka Popova. I šta onda tu jedan pisac može da uradi? Može mnogo toga - živa je umetnost, umrla nije - ali ako govorimo o Popovu, onda može da se, pre svega, odlično zajebava.
Na početku, morao bih napomenuti da Popova treba čitati i iz jednog bednog razloga - taj bedni razlog se zove jugoslovenska, a docnije srpska sujeta. Ili, moglo bi se reći - ima još balkanskih pasa, osim nas srpskohrvatskih šarova. Standardno smo navikli da je Bugarska sinonim za tri lepe nerazvijene i da je to zapravo država u kojoj uspevaju samo jeftini godišnji odmori i Hristo Stoičkov. A, sada, zamislite, govorimo o književnosti i to vrlo dobroj književnosti kojom bi se ponosila bilo koja svetska kultura (ako uopšte ima smisla svetsku kulturu parčati na kulture). U tom smislu, Popovova knjiga priča „Nivo za napredne“ dobro će nam svima leći kao šamar sujetnim budalama.
Međutim, nije lečenje kompleksa viših vrednosti jedini razlog zašto treba čitati ovu knjigu. Priče sakupljene u ovom izboru urnebesno su duhoviti i pronicljivi izveštaji sa ovog našeg ruba svetova, ruba sa koga se dobro vide i grozote zapada i strahote istoka, a naročito se dobro uviđa kako se smiješane najlakše piju. Popov je bolno ciničan i nemilosrdan prema kompleksima malih državica i njihovih vekovnih istorija punih junaka i heroja, ali ništa se manje njegove tekstualne strele ne zabijaju u tobože zdravo, čisto i namirisano tkivo zapadnih spasitelja. Priče su uglavnom ispripovedane u pomerenom registru i često ih autor dovodi do granica montipajtonovskog apsurda. Sami likovi su upečatljivi, premda je karakterizacija izvedena obično tek preko neke izrazite osobine junaka ili, češće, simboličke odlike određenih grupacija - autorovo posezanje za ovom vrstom „plošnosti“ likova opravdano je, između ostalog, i time što je većina priča u knjizi prilično kratka.
Ipak, u izboru postoji i nekoliko uradaka koji u dominantni diskurs knjige uvode neke drugačije perspektive. Pritom, takve priče ne štrče, nego upravo popunjavaju sliku i autorski izraz Aleka Popova. Takva je, recimo, priča „Small women“, koja je, i pored svoje sublesaste postavke, ispala retko dirljiva i autentična ljubavna priča. Ovog vikenda će se u Beogradu u okviru Krokodila na BELEF-u raspravljati o tome kako se može u književnosti govoriti o ljubavi, a da ne upadnemo u izlizani i patetični koji na povraćanje tera, te ovom prilikom budućoj raspravi dajem svoj skromni doprinos ukazujući na ovu sjajnu priču. Malo li je od jednog teksta tek i atomizovanog mene?

Bojan Marjanović

04.11.10 Vreme

Pišući o prethodnim prevedenim knjigama izvanrednog bugarskog pisca Aleka Popova (roman Misija London, v. „Vreme" br. 709; zbirka eseja Saputnik radikalnog mislioca, v. „Vreme" br. 857; roman Psi u niskom letu, v. „Vreme" br. 942) svaki bih put kukao kako je krajnje vreme da se među koricama knjige nađu i njegove odlične pripovetke, kojih se podosta dalo naći rasutih po našoj periodici ili antologijama i panoramama savremene bugarske proze. I eto, možda je i to moje čantranje bar mrvičak doprinelo da dočekam(o) i taj dan: ukoričenog Popova-pripovedača...
Zbirka priča Nivo za napredne teško da će bitnije promeniti vaš pogled na pisanje Aleka Popova; drugim rečima, sva najbitnija obeležja njegovog spisateljskog sveta, stila i – štono kažu po seminarima – weltanschauunga, prisutna su i ovde, samo „zakrivljenija" za onaj jedan tako bitan stepen koji omogućava skliska, ali tako izazovna forma kratke priče.
Uvodna pripovetka Stipendista – dostojna ekranizacije od braće Cohen, Stiva Bušemija ili tako nekoga – o bugarskom tranzicionom kulturtregerskom mutikaši koji sam sebi, khm, sredi da dobije stipendiju u Njujorku, da bi ga tamo dočekalo veeeliko neprijatno iznenađenje (i hiljade konzervi špageta) – u koje će, dakako, biti upletena i jedna slatka zemljačka osveta starom kraju... – ukazuje na magistralni pravac Popovljevog pripovedanja: zjap između „tripoznog" ekskomunističkog Istoka i iz tog svesno tupog ugla uvek pomalo apstraktnog i nerazumljivog Zapada te bugarsko/balkansko/istočnoevropsko istrajavanje ili u prazilučkom autizmu ili u grotesknoj pokondirenosti. A sve to uz maestralno oslikanu teskobnu atmosferu koju kao da je stvarao nekakav Kafka na esidu, a sve to na Gornjem Menhetnu... Tom east-west ciklusu pripada i sjajna naslovna priča (koju kao da je pisao mahniti i genijalni Dovlatov!) sa ukrajinskom lepoticom tragično netalentovanom za učenje engleskog, i grupom njenih imigrantskih sapatnika u večernjoj jezičkoj školi, koji shvataju da moraju da je se nekako otarase ako ikada žele da nauče taj jezik – end samvan hez tu du d drti vrk... I U diplomatskoj poseti Batu, koja kao da je neki slučajno izostavljeni odvojak Misije London; potom Metabolički ljudi, koja govori o tome šta biva kada Zapad reciklira govna a istok ih jede...; ili Dolazak Deride, otrovna minijatura o maleru iskompleksiranog intelektualnog „balkanskog provincijalca"; pa Linking parts, pomalo zaumna alegorija o misticizmu tranzicije kao onog večitog peljevinovskog prelaza „iz niotkuda u nikuda"; a i Veliko božićno čišćenje, u kojem se smorenoj balkanskoj domaćici lično ukazuje impersonator Mister Propera, kao ovaploćenje potrošačkog ideala Savršene Čistoće, dovedenog do krajnjih konsekvenci...
Ruska elektronska pošta, savršena muškosvinjska sajber-mistifikacija sa zločinačkim anhepiendom, jedan je od vrhunaca ove zbirke. A gde su Rusi, tu je negde i kraj sveta i pitanje smisla poslednjih stvari – vredi li ovako životariti, ili ipak pritisnuti dugme za apokalipsu – a sve to u priči Niniva... U Cyber Faustu ćete videti kako to izgleda kada pokušate da kupite/prodate dušu preko interneta, s onom olakošću kojom se sve „preko interneta" i radi...; Poslednji zalogaj kao da je smućkao klarkovske motive iz Odiseje u svemiru 2001 sa vonegatovskim cinizmom, pa još na temu ostvarenja ultrasifražetske utopije o nestanku zlih i prljavih muškaraca – osim jednog koji se bio zaglavio u kosmosu, u onoj majortomovskoj limenoj kanti, i upravo se – mada u dosta nikakvom stanju – survava ka Zemlji... Na drugoj strani, hm, Čovek-penis ima taj problem da mu pokretački mehanizam Donje Glave okupira baš svu životnu energiju; Small woman, još jedan biser iz „stipendističkog žanra", vrti se duhovito i pronicljivo oko kulturoloških razlika ali i oko umalo kobne zabune nastale oko zvukom tako sličnih a značenjem tako različitih reči eighteen i eighty, dočim je Usluga još jedan zonosumračni insert iz tamne strane tranzicionog ludila, u kojem vaskrsava i jedan pravi pravcati dželat – a zašto i ne bi, kad je potpomognut od „Evropskog fonda za tradicionalne zanate"... Odiseja na Kosovu 2001. kao da je stilska vežba iz „vučjeg horora"; Oink, oink je vitriolska persiflaža vrednosnog sudara Poezije i Kapitala u kojem, ispostaviće se, svinje na jednoj velefarmi mnogo bolje „rade" kad slušaju poeziju Uvaženog Pesnika! Simić je mrtav izvanredna je priča čiji je „trigger" iznenadna smrt srpskog prevodioca bugarskog pisca koji ga, doduše, nikada nije ni upoznao, ali ipak oseća obavezu da mu ode na sahranu i poseti njegove bližnje u Kragujevcu – a sve to tokom NATO bombardovanja 1999, u atmosferi sasvim otvorenog i masovnog bunila. Zbirku, sasvim logično, zaključuje priča Iz zemlje izlazećeg i zalazećeg sunca, briljantna parabola o Istočnoevropljanima sa dveju obala Crnog mora, Bugarinu koji je već „u Evropi" (gde, jbg, radi kao mesar u hipermarketu), pa sanjari o Nacionalnoj Samobitnosti i Slavnoj Viteškoj Prošlosti, i drugome, Gruzinu sa „pogrešne" obale, koji uzdiše za svetlima Evrope „kojoj pripada", za Bečom i Parizom, Amsterdamom i Londonom...
Nivo za napredne dobar je za „napredne" poznavaoce Aleka Popova, ali uopšte ne škodi ni kao uvod u njegov opus. Kada se raspituje o piscima koje nije čitao, Popov obavezno pita: is he/she funny? Za sebe može da bude miran: em je funny, em je štošta drugo.

Teofil Pančić