06.12.07
Život drugačije zamišljan
Vjera Trifunova- Mujović
MEŠOVITOG porekla, srpskog i crnogorskog, Vjera Trifunova- Mujović ukršta i dve umetnosti: kao uspešna pozorišna, filmska i televizijska glumica, potvrđuje se u književnosti. Posle “Registra kreveta, čežnji i opomena”, knjige u kojoj je izbrojala krevete u kojima je spavala po planeti, sada nam u knjizi “Nisam ovako zamišljala život” koju je ilustrovala umetnica Eda Kadirić, a objavila “Čigoja”, hrabro prikazuje jedan sasvim drugi krevet - bolnički.
Sećanja na februar pre tri godine, kada je na granici sa Mađarskom doživela tešku saobraćajnu nesreću, ležala u bolnici nepokretna 40 dana, bila devet puta operisana...
“Išli smo belom “bubom”, iz Beograda u Berlin, preko Budimpešte, B. i ja... da gledamo Bergmana... ali nikada nismo stigli...”, piše Vjera. Simbolika slova B koje se pretvara u bele mantile, bele plafone, bolničku stravu i - bol.
- Ovo je dokumentarni, horor katalog. Zbirka samaca koji su ulazili, izlazili, koje su dovozili i odvozili iz šok-sobe, iz jedne balkanske bolnice. A u katalogu opisane tri kategorije ljudi: teroristi - lekari, sveukupno medicinsko i bolničko osoblje, mi - zatočenici, mučenici, povređeni, i na kraju oni koji su nas posećivali - živi i mrtvi - priča Vjera.
Istovremeno sa sažetim, ispovednim, opominjućim utiscima bolesnika, ovo je i priručnik kako se treba ponašati u bolnici, šta treba poneti, šta ne, kako se nositi sa korupcijom u bolnicama. A imena u knjizi nisu promenjena. Neki su se prepoznali, negoduju, čak prete, ali autorka kaže da je to i bio cilj pisanja.
- Da bih mogla da zaboravim i imala zrelost da oprostim, da bih deo života koji nastavljam živela onako kako sam ga zamišljala. Koliko je to moguće. Niko od nas ne živi život kako ga je zamišljao. Pokazala sam portrete sapatnika i saputnika koji su me naučili da svako mora da raskršćava sa svojom razmaženošću, samoživošću. Naučila sam da nisam tako važna i da čovek mora da bude vredan, pokoran i posvećen. Ne smemo da oguglamo na patnju, da nam se smanji granica za bol i saosećanje - kaže Vjera.
- Poruka je šira: bolnica je kao geto i Balkan je kao geto, a svaka vrsta getoizacije je opasna, ali vas natera da se vratite sebi, da se borite i ne pristajete - tvrdi naša sagovornica. Knjiga je posvećena i Čehovu, Bulgakovu, Selinu - lekarima koji su znali da leče rečima bolje od medicinskih sredstava, što nam je važna opomena.
- Svaki zatvoreni sistem na Balkanu liči jedan na drugi, tako da bih i o pozorištu pisala vrlo slično. Pošto ne nameravam da se vratim u bolnicu, odlučila sam da napišem ovu knjigu crnohumornog sadržaja, ali kad budem prestala da se bavim glumom, pisaću i o pozorištu. Pre ovoga, mislila sam da može da se piše samo o ljubavi. I kad je nije bilo. Nadam se da ću se, ipak, vratiti ljubavi i ljubavnim čežnjama...
NOVA SERIJA
U MATIČNOM Narodnom pozorištu u Beogradu Vjera Mujović nedavno je imala premijeru predstave “Opasne veze”, a u pozorištu Slavija sa Lanetom Gutovićem i Ivanom Bekjarevim sprema predstavu “Vlast” po Nušiću i snima TV seriju “Moj rođak sa sela” u produkciji RTS-a.
20.11.07 Pobjeda
Nova knjiga Vjere Mujović u izdanju "Čigoje"
"Nisam ovako zamišljala život"
Dramska umjetnica Vjera Mujović predstavila je danas svoju novu knjigu, zbirku kratkih priča pod naslovom "Nisam ovako zamišljala život" u izdanju "Čigoje". Knjiga je nastala na osnovu ličnog iskustva od prije nekoliko godina, nakon ozbiljnog preloma i boravka u bolnici, a njen podnaslov je "Dokumentarni horor katalog". Na promociji u beogradskom restoranu "Pire" glumica je rekla da je to knjiga o opstanku, "o životu u getu, o šok-životu u šok-sobi". Književnik Dragan Lakićević ocijenio je da autorka "sažeto, kao da piše povrijeđenom rukom, nalik rendgenskim snimcima, dočarava spoljne i unutrašnje portrete sapatnika i saputnika u specifičnoj ustanovi". "Vjera snažno, resko i duhovito sjenči čovjeka - sa obje strane života", istakao je Lakićević. Recenzent Božo Koprivica zapisao je da nas ova knjiga "opominje da tu, iza ograde, iza onih prozora postoji svijet nesrećnih ljudi" i "kako je bijedna svakodnevica zdravih i zadriglih i kako vas samo zelena živica dijeli od pakla". Inače, glumica Narodnog pozorišta ponovo je na sceni, a njena najnovija uloga je u drami "Opasne veze", čija je premijera bila prošlog mjeseca.
09.10.07 Politika
Patnja, životom ubijena
Lemurova ljubav, Ivana Kuzmanović / Nisam ovako zamišljala život, Vjera Mujović
Kada Karlos Fuentes zavirujući u detalje intime „Dnevnika“ Fride Kalo, zaključuje da su njene dve najveće nesreće: tramvajska i Dijego Rivera, on svesno opovrgava mit o mističnom u odnosu žene i muškarca. Između dve nesreće, one saobraćajne i one ljubavne, smeštena je radnja dva tematski srodna romana, koji potvrđuju, ali i proširuju saznanje o tragičnosti (ljudske) ženske patnje. Međutim, umesto da drama nadvlada život, ona u oba slučaja postaje duhovni pokretač umetničkog ostvarenja. Reč je o književnim delima: „Lemurova ljubav“ Ivane Kuzmanović (Evro-Giunti, 2007.) i „Nisam ovako zamišljala život“, Vjere Mujović (Čigoja, 2007.)
Vjerin „dokumentarni horor katalog“ sa sto osam lica, nekoliko mumija i fantoma, par vampira, više anđela, samoubica, bednika, vila i ala, je neobično traganje za onim isečcima, „vlastitog života“. U kojima je, u jednom trenutku, sažet i sam život spisateljke. Njenih saputnika i sapatnika. „Nisam ovako zamišljala život“ je roman o ne-svakodnevnici viđen iz posebnog ugla. Kreveta. I bolničke sobe.
Bol je neopisiv, uverava nas Virdžinija Vulf. Vjera nas u to razuverava.
Bol je neobjašnjiv. To neobjašnjivo snažno inspiriše Vjeru u njenom književnom delu. Bol se može iskazati. Bol, kao telo, grad, država. I udes. Eto, on se Vjeri dogodio.
Na putu iz Beograda u Berlin, ona i njen saputnik, gle bergmanovske igre sudbina! doživljavaju nesreću. Bol, u belom. Bela je i „Niva“. Bela su i kola srpske Hitne pomoći koja ih spasavaju. Na putu za Beograd. Sve je belo u toj noći Vjerinoj. Kao u nordijskim predelima magle. Strah i patnja, kao parabola života, postaju smisao postojanja. Njena - Bergmanova drama odvija se u belini bespuća.
To je nit Vjerine agonijske poetike u esejima-pričama o: glasovima i licima, belom i belim, mantilima, maskama i belim bolničkim plafonima. Vjera je u svom životu prevela bol na jezik umetnosti. I kada se u svom romanu obraća svom saputniku, koga pominje inicijalom B., (Dijego Barišnjikov?), izmučena, zamalo ubogaljena, ona je Frida koja priznaje da je u svom životu doživela dve nesreće: saobraćajnu i ljubavnu. Zvanu Dijego? Ili svoju, ljubavnu zvanu B.?
Vjera-Magdalena. Lorkina. Vjera, po imenu Silvije Plat. Koju priziva onda kada leži u bolničkoj postelji. Zapenušena od sedativa, a duhovita. Vjera je Frida. Vjera su sve One. Velika imena za Bol. Saputnice i sapatnice Vjerine.
Sugestivnom atmosferom ova knjiga nadahnuto govori o ljudskosti u bolu, veri i Vjeri. U ovoj prozi bezvremeno lirskog nalik dnevniku, blago ironično, a ipak oporo, spisateljka će iz samoće sobe, van njenih zidova, uteći u neku, za nas, drugu stvarnost. Fragmentima proze, u upečatljivoj atmosferi posebne ustanove, veštinom slikanja likova: svih tih bolničara, sestara, frau doctora, partizanki i ljubavnica bivših generala, terapeuta, terorista i zatočenika, ona „šaljivo-ozbiljnim“ tonom pripoveda o svom bolničkom životu. I sve tako, nižu se prizori bolničkog jada i Vjerine usamljenosti. Da bi pred kraj, ako ga ima, „stvarnost (napisanih knjiga) zamenila fikciju mučnih pitanja“, zapisuje Danilo Kiš 1977. u Času anatomije. A Vjera imenovala svoju vlastitu stvarnost kroz upečatljive skice nedovršenih minijatura. Kroz patnju - ubijenu životom.A na priču o večito povezanim suprotnostima, ljubavi i patnji, nadovezuje se i „Lemurova ljubav“ Ivane Kuzmanović . Ovo je roman u kome spisateljka istančano gradi snažnu priču o ljubavi. Doživljeno-nesnevanoj. Ljubavi, koju Ivana pruža, opisuje i prenosi na čitaoca, koja se doživljava kao iskreno i životno ispričana životna drama. Kako se iz nje izvući?
Kroz pouke koje nam saopštava, spisateljka daje povod za moguća svestranija značenja patnje - zvane voljenje. On je uspešan poslovni čovek, oženjen i otac dvoje dece, igra tenis, proputovao ceo svet, raznovrsnog iskustva u poslovima s one strane zakona. Uspešan proizvod tranzicije, reklo bi se. Ponikao s Dorćola.
Ona ima trideset osam godina. Lepa, inteligentna, zabavna. Ostvarila karijeru manekenke, menadžerke, pevačice i novinarke. Zanimljiv i buran život u Njujorku, na Kipru i raznim drugim mestima sveta, zamenjuje pevanjem u jednom beogradskom klubu. Voljena, pa ostavljena, u braku pred razvodom, ona je zatečena ovom novonastalom „varijantom jedan na jedan sa oženjenim čovekom“. U to nas Ivana svojim delom uverava.
Bez ulepšavanja i ustezanja, ona u romanu opisuje bolne procese ostavljanja, nestajanja i gašenja (njegovih) emocija. Potreba za voljenjem postaje njena opsesija voljenja. Tlo pod njenim nogama se otvara i zatvara. On nestaje. Da bi se u više navrata misteriozno pojavljivao i ponovo nestajao. U ovoj životnoj drami, tranzicionih bogaćenja i sunovrata, sumanutih života i sveopšte sociopatije, ostaje dilema. Šta ako joj on pruža sva materijalna bogatstva ovog sveta, a ona se oseća kao junakinja filma Plinsko svetlo? Šta ako je ljubav samo igra? Onda je to u ovom kontekstu, kao i u pomenutom filmu, to njegova igra. Igra psihopatičnog.
Voljenje, strast, ljubav, zapitanost, zebnja, preispitivanje osećanja, glavne su teme koje je načeo ovoj roman. Od početne ljubavi i čežnje, roman se u svom drugom delu pomera ka priči o praznini, odsustvu i gubitku voljenog, i, što je možda još važnije, u priču o tome kako se ljubavlju i patnjom može izgubiti samog sebe. Međutim, spisateljka nudi i psihološki utemeljen „recept“ kako se rascep može izbeći. Na kraju, ona sebe sagledava u svetlu svojih zavodljivih projekcija. Jer, rečnikom psihologa, ono u šta se zaljubljujemo, po pravilu smo mi sami. Vidimo samo ono što želimo da vidimo. Ta relacija je najčešće nesrećna, često tragična. Spisateljka je oseća i umetničkim postupkom saopštava. U traganju za sobom i spasom za sebe, ona okreće drugi „list“. Snagom svoje ličnosti pronalazi radost u gubitku voljenja. Šta onda reći za lemurovu (lemurovsku) ljubav?
Ako je to, posebno treba istaći, i simbolički aspekt ovog romana, onda je on nagovešten već u naslovu. Usložnjavanjem njegovog značenja, spisateljka paralelno gradi njegovu višesmislenost i na trenutke opscenost. Jer lemur, postoji. To je onaj niži primat sa Madagaskara, naravi dvojake. Pokadkad krvoločan. Inače umiljat. Dosadan i naporan. Mio i drag. Srećan je onaj ko ume da (ga) voli.
Nije ni čudo, da čitalac biva uhvaćen iskrama dvojakih (lemurovskih) osećanja. I u tom tekstu prepozna svet lemurove ljubavi. U kome možda ostaje zatečen i zatočen smislom ljubavi.
Mirjana Marinšek Nikolić
Pitanja:
Sećam se Sergejevog stiha: „ A šta će nam u ljubavi snaga“?
Osuđeni smo na to da budemo nežni. I to je, možda dozvoljeno. A kad smo nežni i sami, kako bi rekao Ibzen, mi smo najjači. Tu, jednostavno nema foliranja. Nemajućem se nema šta više oduzeti. U sreći je malo ko postao pisac. Sreća je, izgleda, i što nismo srećni.
Slabost, tj. bolećivost, čini se, vodi opštem pojeftinjenju nivoa u literaturi. Trivijalizovanje životnih vrednosti, pojeftinjenje duhovnih stvari, jeste jedana od stavki sa kojima se bori glavni lik u vašem romanu. Da li u tome treba tražiti ključ?
Jednostavno, život je oijava trivijalna, svakodnevica banalna.
Ali pisac ne sme da bude dosadan. Ako je nekome dosadno da čita, slobodno može da ga pozove i da mu se izjada. Da se izviče, zašto da ne! Danas nemamo prava na to da budemo dosadni.
Ovaj roman, ako je to roman (nismo ga slali ni na kakve konkurse za roman) ima čudnu sudbinu.
