Nevladine organizacije

14.07.07 Danas

Kada je društvo dobro, i kada političari organizuju, ekonomija pokriva, socijalna strana balansira, i kultura harmonizuje, ne postoji potreba za građanskim organizovanjem
P. Harmont

Studija Žarka Paunovića jedno je od retkih zahvata u više nego zanimljivu tematiku nevladinih organizacija u našoj sredini. Autor je višegodišnji akter događanja na NVO-sceni u nas, jedan od «očeva osnivača» trećeg sektora, dugogodišnji direktor beogradskog Centra za razvoj neprofitnog sektora, ali i osoba koja je dala ogroman doprinos i u teoretskom sagledavanju ove, nadasve zanimljive i dinamične oblasti. Nije stoga čudno što je dobar deo svojih istraživanja i konkretnih aktivnosti iz ove oblasti, Paunović pretočio u knjigu, a agilni izdavač, Službeni glasnik, delimično popunio prazninu izdanja iz ove oblasti.
Studija je podeljena u četiri tematske celine. U prvoj, Fenomenologija nevladinih organizacija, autor nas upoznaje sa pojmom, ulogom i značajem nevladinih organizacija u savremenim društvima, NVO kao novim partnerima u društvenim promenama, klasifikacijom nevladinih organizacija, kao i sa specifičnostima i brojnošću nevladinih organizacija u svetu. Ova celina sadrži i deo o razvojnom ciklusu nevladinih organizacija u Srbiji, pa tako imamo deo o organizacijama posle Drugog svetskog rata, od 1945. do 1990. godine, zatim o NVO u periodu pluralizma, da bi se ova celina završila delom o trenutnom stanju nevladinog sektora u Srbiji. Tako autor naglašava činjenicu da je posle demokratskih promena u Srbiji 2000. godine, došlo do ekspanzije ovog sektora, a «strah javnosti od NVO se smanjio pošto država više nije proganjala aktiviste nevladinih organizacija. Veći interes medija i otvorenost vlade za saradnju sa NVO takođe su doprineli izraženijem i pozitivnijem profilu NVO sektora». Tako su istraživanja pokazala da nevladine organizacije imaju potencijal da u značajnoj meri doprinesu stvaranju pravednijih i efikasnijih društvenih odnosa, jer su se iskazale kao fleksibilne, tehnički osposobljene, sa značajnom senzibilisanošću za solidarnost u akcijama, nove vrednosti, te brzom shvatanju nove realnosti i spremnošću za učenje i aktivno hvatanje u koštac sa problemima.
Druga celina studije posvećena je pravnom statusu nevladinih organizacija, gde autor podvlači činjenicu da pravni osnov za formiranje organizacija proističe iz prava čoveka i građanina na slobodu udruživanja, koja je sa osnovnim slobodama i pravima nužni uslov demokratskog razvoja modernog društva. Paunović nas podseća na važne dokumente, deklaracije o pravima i slobodama, koji su kroz istoriju utemeljili razvoj demokratije i slobode i prava građana, te na ustavne garancije slobode udruživanja u modernim državama. Ovaj deo se nastavlja razmatranjem internacionalizacije slobode udruživanja, a autor naglašava stav da je ova aktivnost dobila na značaju obrazovanjem UN, kad su prava i slobode građana prestali da budu stvar samo unutrašnjeg prava država, već su postali i međunarodna obaveza. Ove obaveze su regulisane mnogobrojnim univerzalnim aktima (Univerzalna deklaracija o ljudskim pravima) i regionalnim aktima (Evropska konvencija o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda). Preduslov za udruživanje građana u organizacije jeste postojanje zakonodavstva, usklađenog sa međunarodnim standardima i iskustvima iz ove oblasti, uz aktivno prusustvo države. Tendencija u savremenom svetu je da se jednim opštim i sveobuhvatnim zakonom zaštiti pravo građana na udruživanje i stvaranja organizacija, a da se za specifične slučajeve donose posebni zakoni. Paunović naglašava činjenicu da se u zemljama Centralne Evrope otišlo dalje u pogledu zakonodavstva vezanog za ovu oblast, nego u nekim razvijenijim zemljama, i to tako što je osim "krovnih" zakona, donešeno i više specifičnih, vezanih za rad organizacija od opšteg interesa, fondacija i zadužbina, profesionalnih udruženja i slično, čime se lakše regulišu i poreska pitanja vezana za ovu materiju.
Što se tiče slobode udruživanja u Srbiji, autor je vezuje za drugu polovinu 19. veka, kada Ustavom iz 1888. godine, biva proklamovana sloboda udruživanja građana. Iako je tokom tog veka u Srbiji doneto više ustava i zakona, prava i slobode građana nisu bili dovoljno zaštićeni, a odredbe ovih akata nisu u dovoljnoj meri bile sprovođene. Kršenja i ograničenja slobode udruživanja su bila česta. U novoj državi, Kraljevini SHS, nakon usvajanja Vidovdanskog ustava (1921), pristupilo se donošenju Zakona o javnim zborovima i udruženjima (redizajnirani zakon iz 1891), koji je brzo anuliran donošenjem Zakona o zaštiti javne bezbednosti i poretka u državi, kojim je bitno umanjena sloboda građana na udruživanje. Dolazi do velike političke nestabilnosti, uvođenja diktature, i oktroisanog ustava (1931), koji propisuje pravo građana na udruživanje, što je regulisano Zakonom o udruženjima, zborovima i dogovorima (1931), gde je za osnivanje udruženja bilo potrebno samo tri građanina. Ograničenja za rad udruženja su se sastojala u već pominjanom Zakonu o zaštiti javne bezbednosti i poretka u državi, na osnovu čega se vrlo lako mogla izgubiti dozvola za rad udruženja, te u pravu upravne vlasti prvog stepena da prisustvuje radu skupštine udruženja, koji je istu mogao i raspustiti!
Prvim zakonom socijalističke Jugoslavije, iz 1945. godine, udruženja su podeljena na politička (partije), kulturna, naučna, tehnička, fiskulturna i druga. Za formiranje je bilo potrebno deset osnivača, program i pravila rada udruženja. Udruženja koja su delovala pre rata, bila su dužna da ponovo podnesu zahtev za registraciju. Tokom više decenija postojanja socijalističkog sistema, doneto je više ustava i zakona kojima se ova materija tretirala, uz osnovnu karakteristiku da je u njima nečelno bilo zagarantovano pravo udruživanja građana, dok su u praksi korišćeni metodi ograničavanja prava, kršenja i gušenja istih.
Od 1990. godine, pa do danas, na zakonodavnom planu nije urađeno ništa, tako da i pored svih promena u državi, od menjanja imena, ustava i političkog sistema - oblast nevladinih organizacija još uvek pokrivaju Zakon o udruživanju građana u udruženja, društvene organizacije i političke organizacije koje se osnivaju na teritoriji SFRJ, donet za vreme vlade Ante Markovića, 1990. godine, te Zakon o društvenim organizacijama i udruženjima građana, SR Srbije, iz 1982. Govoriti o usklađenosti ovih zakona sa savremenim međunarodnim tendencijama ispostavlja se neozbiljno, a njihovi pozitivni efekti na rad nevladinih organizacija skoro da ne postoje. Sve težnje aktivista nevladinih organizacija, teoretičara civilnog društva, stručnjaka iz ove oblasti, ali i dobronamerne sugestije predstavnika međunarodne zajednice, u smislu donošenja produktivnog zakona vezanog za ovu oblast, razbile su se o tvrdokornost birokratske vlasti u Srbiji, koja je imala slabo ili nikakvo razumevanje za aktivnosti nevladinog sektora. Tri vlade formirane posle oktobra 2000. godine davale su čvrsta obećanja o zakonskoj regulaciji ove oblasti, da bi ona ostala, kao jedna od retkih, sa preživelim zakonima iz duboke prošlosti, koji više odmažu, nego što rešavaju ovu bitnu ljudsku delatnost.
Jedno od objašnjenja takvog tretmana može ležati u iskrivljenom poimanju nevladinih organizacija i njihovog delovanja, od strane aktera političkih procesa u državi, po kojima se nevladine organizacije postavljaju kao partneri - oponenti, političkim partijama i opcijama, dakle kao pretendenti na deo «političkog kolača». Ovo bi shvatanje bilo lako odbraniti, kada bi političari i partije u Srbiji imali prepoznatljive programe i političke ciljeve, te ih dosledno sprovodili i insistirali na njima, kao i na njihovom sprovođenju, kad su na vlasti. Optuživati nevladine organizacije za «drskost» što ih opominju na obećanja, na nesprovođenje strateških ciljeva od kojih zavisi budućnost zemlje, na neispunjavanje međunarodno preuzetih obaveza vezanih za međunarodne integracije, poštovanje ljudskih prava, funkcionisanje institucija - jeste samo skretanje pažnje sa činjeničnog stanja da se produktivna politička zajednica pravi na temelju odgovornosti, gde politika brine za jednu vrstu problema, nevladine organizacije, kao predstavnici civilnog društva za drugu stranu, ali nisu i ne smeju biti međusobno isključive, već saradnički motivisane i orijentisane.
Autor Žarko Paunović, ovom je studijom obradio mnoge aspekte rada i organizovanja nevladinih organizacija. Pri tom je napisao dobru knjigu, pristupačnu stručnoj, ali i široj čitalačkoj javnosti, usuđujemo se reći, već sada nezaobilaznoj, kada se izučava vrlo kompleksna oblast nevladinog organizovanja. Takođe je i pokrenuo određena pitanja, koja će biti predmet, nadamo se, njegovih i/ili istraživanja drugih autora iz ove oblasti. Autor je profesor Fakulteta za pravne i poslovne studije iz Novog Sada

Dr Duško Radosavljević