Never Mind Nirvana

16.12.04 Vreme

On se zove Pit Tajler, ima trideset i šest godina ("skoro četrdeset!", vajka se u panici nejasnog porekla, kakva ume da obuzme savremenog muškarca u razdražljivoj nisam-više-klinac-ali-još-ne-znam-šta-jesam životnoj dobi), dobra kola, samački stan na strateškom mestu u Sijetlu, skupo fensi odelo, pravnički ćitab i posao zamenika tužioca; takođe, Pit ima i jednu zaturenu bolju (?) prošlost u vidu rokenrol karijere u jednom manje značajnom bendu sa grandž (grunge) scene Sijetla s kraja osamdesetih (sikter more, rekao sam grandž, a ne grand!), jednu zagubljenu staru ljubav na koju nikako da ponovo natrči i nekoliko poluuhodanih poluveza kojima je zajedničko da ništa "dublje" ne znače i nikuda ne vode, osim što rasterećuju Pitovu postadolescentsku erotomaniju. A onda upoznaje nekoga ko će to možda promeniti, a možda i neće, a to kanda zavisi od Pitove volje i sposobnosti da se promeni, da nepovratno i ozbiljno "odraste". Elem, šta je zapravo ono što Pit Tajler nema, i bez čega ne bi bilo romana, jerbo niko nije tako lud da piše o ljudima sasvim zadovoljnim onim što jesu, a obaška i svetom kakav jeste? Hja, reklo bi se da je to ono što bi Nil Jang prelepo odunjkao kao peace of mind iliti duševni spokoj, onaj koji proishodi iz čovekovog saglasja sa vlastitom egzistencijom, da se tako parafilozofski izrazim... Bez šale, Pit je Tajler podoban čoveku koji je stao nasred prometne raskrsnice i zvera na sve četiri strane, nevoljan da se vrati otkud je došao, ali i da se odluči kuda će dalje (a u međuvremenu, dok se ne opasulji, nešto bi moglo i da ga zgazi). Rokenrol "kao način života" (ogavne li frazetine!) nije bio nešto s čime je mogao dospeti daleko – da je bilo drugačije još bi se klatio okolo s gitarom, ne bi ulazio u japijevska odela i "državnu službu"; ali ni taj "novi" Pit nipošto nije onaj "pravi", recidivi su isuviše snažni, život u srcu Sistema još je svrbljivo vrpoljenje u tesnoj koži; da stvar bude još komplikovanija, grandžera u penziji sve više opseda građanski san o Porodici, o "smirivanju", jedino mu nije jasno s kim bi sve to ostvario, a bogme ni kako bi sve to pomirio sa svojom lutalačko-promiskuitetno-dečačkom prirodom. Odgovor se nameće sam od sebe – čemu se uopšte uplitati u sve to? Ali, za Zamenika Tužioca u tom je smislu već prekasno: on će neminovno "odrasti" i sve što uz to već ide, pitanje je samo koliko će još ljudi u međuvremenu povrediti, prilika propustiti i, uopšte, koliko će još potrajati svi oni bezbrojni, traumatični i konfuzni Rituali Opraštanja sa "slatkom pticom mladosti". A jedan od tih rituala ispada da će, "kolateralno", biti i "slučaj" njegovog poznanika i vršnjaka, čoveka sa lokalne grandž-scene optuženog za nešto što bi moglo biti silovanje, osim ako nije samo obostrana budalaština iz jedne pijano-drogirane noći: Pit će voditi taj slučaj (mamurni tužilac protiv mamurnog gitaroša: kakav Sraz Titana!) i tako se simbolički suočiti s vlastitim bivšim "plemenom" u kojem će učvrstiti status Prokletog Otpadnika, čoveka dragovoljno otkupljenog od Sistema, od Države, od posla-od-devet-do-pet, ili naprosto od Odraslosti...

Mark Lindkvist (Lindquist), književni otac Pita Tajlera, glavnog junaka romana "Never Mind Nirvana" – izvorno objavljenog bombastične 1999; ima u knjizi momenat kad Pit na TV-u gleda intervjue sa lokalnim pilotima "koji učestvuju u NATO bombardovanju Beograda"...) pripadao je onoj u jednom periodu onoliko razvikanoj severnoameričkoj brat pack generaciji, ali svojim prvim romanima iz poznih osamdesetih (Sad Movies i Carnival Desires) nije postigao onako ogroman uspeh kao Brett Easton Ellis, Jay McInnerney ili Tama Janowitz. I vidi vraga, baš kao Pit sa muzičke, tako se i Mark odmeće sa književne scene ne bi li završio prava; i baš kao njegov Tajler, i Lindkvist radi u tužilaštvu, tačnije, zamenik je specijalnog tužioca za seksualne delikte u oblasti Pirs... Razlika je kanda u tome što se Lindkvist, baš ovim romanom, ipak vraća književnosti, i to na povelika vrata: Never Mind Nirvana postigao je u Americi vrlo solidan uspeh i zaradio mahom pozitivne kritike – uključujući i hvalospeve gorepomenutih slavnijih kolega – i preveden je na više jezika.

Šta je to što je omogućilo Lindkvistu da baš ovim i ovakvim romanom otključa šifriranu bravu Uspeha? Nije teško uočiti da Mark L. nije jedan od onih Velikih Stilista, niti je od pisaca čija vas razoružavajuća duhovitost i lucidnost teraju da ih čitate u cugu, vapijući za "još". Ne, njegovo je pripovedanje malo odviše ravno, ponekad čak suvo iliti krto, što ume da (mi) zasmeta. Na drugoj strani, on je i dovoljno mudar autor da se ne upinje da bude nešto što nije i ne može da bude – bilo stilski, tematski ili kako god. Zato je njegova Priča građevina dovoljno čvrsta da ponese manje-više sve što je autor naumio da pokaže.

U ovoj pomalo nikhornbijevskoj priči o (ne)mogućem muškom odrastanju u okružju pop-kulture (a bogami ni onaj Karanovićev Nišlija – v. prethodni broj "Vremena" – nije uopšte tako daleko, naprotiv, podudarnosti su brojne; biće da se ovde radi o jednom uslovno "globalnom" generacijskom weltschmerzu!) Mark Lindkvist pouzdano vodi čitaoca kroz kultna mesta i prizore onog mitskog Sijetla, ali deset godina posle izbruha Scene na površinu, i pet godina nakon (takođe "ritualne") smrti Kurta Kobejna kao simboličkog vrhunca i kraja epohe. Pisac u građanskoj odori tužioca ispisuje tako još jednu u beskrajnom nizu spisateljskih vežbi iz prihvatanja sveta i s radikalnom fanovskom predanošću "impregnira" svoju priču vaskolikom grandž i ostalom muzikom, toliko da bi i ovaj soundtrack jako valjalo imati, kaogod i Hornbijev ili onaj Zvonka Karanovića... Pri tome je Never Mind Nirvana istovremeno i priča onih koji znaju da, uprkos spoljnim znacima "socijalizacije", posle temeljito "prorađenog" iskustva supkultura druge polovine dvadesetog veka više nikada ništa neće biti isto, da je Svet drugačiji, da smo mi drugačiji, i da je možda neminovno to što su Microsoft i Starbucks osvojili Sijetl – a potom i ceo svet – ali da će za neke među nama uvek biti važnije pitanje: koji je bend bolji – Pearl Jam ili Nirvana? Pit Tajler zna pravi odgovor. Doduše, ni onaj drugi nije pogrešan; pogrešno je samo prezrivo otkloniti ovakvu Egzistencijalnu Dilemu.

Teofil Pančić