Iz poglavlja AUTOSTOPERSKA IZBIRLJIVOST:
... Zaključavam bicikl na stajalištu ispred velikog, dvanaestospratnog mansiona u Takadanobabi. Ovde stanuju imućni ljudi – prema japanskim standardima. Ili, milioneri po svetskim standardima, jer za jedan ovakav stan može da se kupi luksuzna kuća na Floridi, ili palata u Vilanovu.
To je moj jedini čas kod predstavnika japanskih viših klasa. Tačnije, srednje više klase: predajem deci hirurga i njegovih suseda, takođe lekara. Stan ima gotovo evropsku površinu, na podu su daske a ne tatami, stolovi normalne visine i stolice s nogama: potpun luksuz po zapadnim merilima. Tu je i sofa, palma i kristalni luster u salonu. Za potpunu sreću nedostaje samo orman od orahovine. Ali, zato je u podzemlju garaža, u garaži mercedes, a na recepciji – uniformisani domar.
Od svih grupa učenika, ovu iz Takadanobabe najmanje volim. Deca su puna osećaja više društvene vrednosti u odnosu na gaiđina koji se po Tokiju vozi na biciklu. U određenim delovima grada ne vozi se, jasna stvar, na biciklu po ulicama. A pogotovo ne sa gitarom na leđima. A ako predaje engleski, onda je u najmanju ruku Amerikanac, ako baš mora Englez, ali sigurno nije Poljak...
U očima dece, uostalom, pao sam nisko na različitim frontovima. Diskvalifikuju me, između ostalog, stanovanje u apato, ispijanje piva na ulici i motanje po Tokiju noću. S druge strane, spašava me prestiž mog univerziteta: Joći Daigaku (Univerzitet Sofija) ? prestiž, uzgred budi rečeno, u devedeset procenata proističe iz toga što je na njemu studirala izuzetno popularna pevačica: Hajami Ju...
Čas brzo prolazi, ponavljamo pesmice iz ove godine i govorimo o godišnjim odmorima. Naterati decu da postavljaju pitanja je teško kao i obično, jer ih japanska osnovna škola uspešno odučava od toga.– Hajde dalje, pitajte me sada kakvi su moji planovi za godišnji odmor.
Tišina. Četiri kamena kipa čekaju dok ne naredim ko da me pita. Tri godine škole uspešno su ih naučile da inicijativa nanosi štetu.
Zato sledi pokazivanje prstom i odabrana žrtva, blago se kriveći, izbacuje iz sebe:
– Učitelj... gde... idete... odmor?
– NA odmor – ispravljam. – A idem na Kjušu, u Kumamoto.
– Hmm... – mrmljaju s umerenim uvažavanjem. Nije to Pariz, ni Florida, ali može da prođe. Dobro da ne ide kod siromašnih rođaka u Saitamu...
– Sledeće pitanje, hajde, čekam!
– Ovaj... too... neee... Čime... putujete... gospodine... učitelju? Bicikli...? – (Kikoću se).
Shvatam da ne znam kako se na japanskom kaže autostop. Zgrabim rečnik – evo: ... zvuči ovako: hićći ha-i-ku].
Deca se zalede, savršeno nepokretna, što je u Japanu sinonim za rečenicu: “Ne razumem u potpunosti šta želite da kažete”.
– Znate – prelazim na japanski, već je kraj časa, a na engleskom to sigurno neće razumeti – idete duž puta, mahnete rukom, automobil se zaustavi...
Oči su im još razrogačenije. Ubrzo zatim jedan od dečaka preneraženim šapatom tumači ostalima:– Znam, čitao sam u knjizi: on će da moli NEPOZNATE ljude da ga prevezu...
Na licima dece oslikava se ničim prikriveni užas. Pokušavam da objasnim da je to veoma lepa tradicija, da se sklapaju nova poznanstva, da gomila studenata u Evropi tako provodi raspust; ali kada dođem do spavanja u šatoru u šumi ili na livadi, dočekuje me toliko neverice i zgražavanja da odustajem. Ispostavilo se da je Poštovani Gospodin Učitelj ispao beskućnik koji prosjači prevoz na autoputu i spava kojekuda po poljima. Skandal! Ne može se ni zamisliti...
Konačno se pozdravljamo, dobijam belu kovertu, danas sa posebnim bonusom za kraj semestra. To je znak zahvalnosti majke dece, supruge čuvenog hirurga, koja je daleko skromnija nego njeno potomstvo, uopšte nije naduvena, jednostavno normalna, draga gospođa. Idem do njene sobe da se pozdravim, ali čekam, ne ulazim – upravo svira nokturno na pijaninu. Ne naročito dobro, ali poštovanje prema umetnosti i Frediju naređuje mi da sačekam. Veoma se rastuži kad joj kažem da je ovo poslednji čas, da sam završio studije i da od septembra počinjem da radim puno radno vreme u kompjuterskoj firmi. Klanja mi se nisko i moli da svratim i da im ispričam kako živim.
