Nekoliko dana kolovoza

25.07.11 Popboks

Mirjana Dugandžija u svom literarnom prvencu prikaže dosta elegancije pri žongliranju trivijalnim i društveno intrigantnijim dimenzijama, a rezultat je roman vredan pažnje i hvale

Zoran Janković

Nekoliko dana kolovoza, debitantski roman hrvatske novinarke Mirjane Dugandžije, do srpskog izdanja dolazi nošen snagom dva dijametralno suprotna talasa. Naime, deo ondašnje javnosti je sa uživanjem prionuo u potragu za ključem kojim bi se objasnili stvarni identiteti najvažnijih muških i perifernih ženskih likova. Sa druge strane, ovaj roman je osvojio nekoliko hvalospeva iz usta i pera relevantnih i verziranih (Miljenko Jergović i Zoran Ferić, recimo), kao i par nominacija u užim krugovima za prestižne književne nagrade koje su namenjene delima tzv. ozbiljne/visoke literature.
I zaista, Nekoliko dana kolovoza pokazuje očigledan potencijal da zadovolji obe ove struje. Ljubiteljima/ljubiteljkama tzv. ženske literarature nižeg intenziteta Dugandžija pruža spoljašnji i površinski okvir priče koji se tiče kraha jedne ljubavi (da stvar bude zamamnija, reč je o turbulentnoj vezi razvedene žene sa deset godina mlađim i oženjenim muškarcem). Ljubitelji saharinski intoniranih sadržaja će se možda saplitati o mnogobrojne rukavce koji izranjaju iz osnovnog toka priče, a fragmentarno-impresionističku strukturu teksta će možda doživeti kao strano tkivo, ali svakako će biti zadovoljeni, tim pre ako se u vidu ima misterija glede stvarnosnih identiteta pojedinih aktera.
A potraga za identitetom upravo predstavlja idejnu okosnicu važnijih i književno intrigantnijih slojeva ove priče. Autorkin alter-ego, Ksenija je poput junakinja Dubravke Ugrešić žena u raskoraku koja istovremeno na plećima nosi basat povijesne zbilje. Ksenija je novinarka kojoj ponestaje daha, majka tinejdžera koji osvaja vlastite slobode, ljubavnica (možda ne i jedina) mlađeg muškarca koji ni sam ne zna šta bi tačno sa sobom, ćerka ostarelih i u istorijsko-porodičnom plusvamperfektu zarobljenih roditelja, žrtva porodičnog nasilja u prethodnoj bračnoj inkarnaciji, mesečarka zavisna o kupovini. Premda se radi o debitantskom radu iz domena lepe književnosti, Mirjana Dugandžija vešto balansira mnogoznačnostima biti junakinje.
Autorka ovde dovoljno umešno i samopuzdano varira pojavne oblike, menja ritam, ne ispuštajući iz vida magloviti cilj te potrage za vlastitim, stečenim i nasleđenim identitetima, i to u okruženju opšte ontološke nesigurnosti (odrednica sociologa Antonija Gidensa koju sama autorka navodi pri sredini romana).
Ova umnoženost suštinskih identiteta i/ili društvenih uloga autorki posluži kao dovoljno gipka odskočna daska u nezgodne i vazda mutne vode dobrano fragmentiranog romana sa nekoliko narativnih linija i važnih tema. Tako Nekoliko dana kolovoza nastoji da se pokaže i kao priča o ljubavnom brodolomu, i kao intimistički zapis o sporom i najčešće bolnom vapaju za istinskim sobom, i kao prikaz zlopaćenja novinara u tranzicionoj Hrvatskoj, ali i kao izdrobljena porodična hronika sa nekoliko nepoznatih i par bizarnih epizoda. I Dugandžija u najvećoj meri uspeva da izađe na kraj sa ovom ambicioznom konstrukcijom.
Svakako je najuverljivija u delu koji se tiče njenih posrtanja na ljubavnom polju, i, premda se odlučuje za pomalo agresivnu tehniku direktnog obraćanja ljubavniku koji joj izmiče, Mirjana Dugandžija uspeva da na književno vešt način (mada uz ponešto elipsa i nepotrebnih ponavljanja) uhvati i prikaže sinkope unutar dinamike jednog odnosa u značajnoj meri omeđenog apsurdnošću situacije (pozicija žene koja se bori da ostane broj dva, bez želje da zauzme tron) i teskobama, nemirima i dubokim unutarnjim nesuglasjima aktera te romanse na izdisaju. Ovde se javlja asocijacija na ton i pristup priči koji je odlikovao veoma uspeli roman Gutanje vjetra Đurđe Knežević (koji se, doduše, tiče drugačijih ljubavi).
Najzanimljiviji je dakako sloj priče koji se prevashodno bavi kulukom koji prolaze hrvatski novinari i ostali ljudi od pera na razmeđi koja deli recidive pređašnjeg socijalističkog poretka i dehumanizovanog kapitalizma shvaćenog na balkanski način, a to je međa koju Hrvatska već godinama drhturavim korakom i uz mnogo oklevanja prelazi. Na ovom planu Nekoliko godina kolovoza može da se prihvati i kao damski suptilan i manje srdit dodatak onome što smo imali prilike da pročitamo u romanu (takođe novinara) Denisa Kuljiša.
Po pitanju pokušaja da u oko 250 stranica romana udene i deo koji se tiče porodične hronike u nestajanju Dugandžija očigledno i zdravorazumsko nadahnuće pronalazi u novijim romanima Dubravke Ugrešić. Zapravo najkrupniji izazov za čitaoce, osim negde i na silu fragmentirane priče u situaciji kada linearnost u pripovedanju ne bi nanela primetnu štetu atmosferi i poenti, može da predstavlja upravo ova ambivalentnost sadržaja i čitave postavke. Upravo tu se nalazi povod za poređenje sa našom Ljubicom Arsić koja je sličnu bitku vojevala u svom Mangu pre par godin, istina, ključno oružje tražeći u samoironiji kojoj Mirjana Dugandžija očito nije toliko sklona.
Uprkos gore izrečenim opaskama, Nekoliko dana kolovoza je nesumnjivo štivo vredno pažnje, jer uz podosta digresivnog oklevanja i biranja sporednih staza Mirjana Dugandžija u krajnjem ishodu uspeva da dođe do dostojanstvenog, dovoljno zanimljivog romana prvenca bremenitog značenjima i implikacijama koji se nužno ne tiču pukog prepoznavanja aktera i događaja.

12.05.11 Vreme

Da si tad znao što se dogodilo, te jeseni kad je tip sjeo do mene i počeo pričati o jazzu, prijetio bi da ćeš me zbog toga ostaviti. Govorio bi da je kraj sve dok ne bih počela ulicama hodati kao sjena. Tad, još uvijek to nisu bile samo priče. U što su se poslije pretvorile, to je bilo poslije. Ali tad su još bile krvavo klupko, čija dva kraja povlačimo ti i ja. Dograbili bismo se, naravno, i sad, ali više, onako, za bez veze i reda radi. Sve bi trajalo mnogo kraće, jer u međuvremenu sve ti je to postalo, baš, zanimljivo.

Jak si, možeš to izdržati. Stalno pojačavaš svoju snagu, svako malo kao da te cijepim, jer uvijek nešto izvučeš iz mene, neku davnu sličicu koja raspiruje tvoju maštu, ili me u nešto gurneš, pa se poslije preko svega nadnosiš kao patolog, i sam pomalo bolesnik, koji se naslađuje nad spletom udova koje valja skalpelom razdvojiti po rubovima.

Do sada (pre)poznata "samo" kao novinarka - iz plemenitog dinosaurus-žanra "kulturnjačkih novinara" - Zagrepčanka je Mirjana Dugandžija prošle godine svojim debitantskim romanom privukla mnogo pažnje u Hrvatskoj (izvorni izdavač: EPH-Novi Liber), a sada je tih Nekoliko dana kolovoza, rasprostrtih na dvestotinak strana, dostupno i na srpskom tržištu, i onima koja mu (više) gravitiraju. Dobro, nije danas tako nejasno kako se pažnja privlači, strategije te vrste dobro su razrađene; problem nastaje kada pažnju treba i zadržati. Toga ipak nema bez dobre literature.

I ovom je romanu, bez sumnje, u startu zapretilo tabloidno čitanje, dakle brzo, kuso, beznačajno i krajnje zaboravno: em autorka nije nepoznato ime u književnim i medijskim krugovima domicilnog joj okruženja, em je ogovaraonicama i drugim svračijim zakucima Agrama, pa i mnogo šire, brzo prostrujala vest kako je ova knjiga nekovrsni "odgovor" na roman Tri Drage Glamuzine (u Srbiji takođe objavljen u Rendetu), jednu bespoštednu evokaciju ljubavnih trouglova i ostalih nevolja jedne primenjene geometrije... (nudge-nudge-say-no-more, rekli bi ovde Pajtonovci). Što je, uzgred, baš onoliko tačno koliko je i savršeno irelevantno. A irelevantno je upravo iz onih razloga iz kojih je knjiga srećno preživela i nadživela taj prvi talas pogrešno usmerene i investirane radoznalosti: zato što je "Nekoliko dana kolovoza" naprosto roman, i to sasvim dobar, posve nezavisno od razmera autobiografskog u tekstu.

Prvi roman ove perspektivne spisateljice knjiga je u čijem je središtu novinarka Ksenija, uhvaćena tu negde "na polovini svog životnog puta", ali bez Vergilija u blizini, osim ako takvog vodiča po paklu sredovečnog angsta ne prepoznajete u Borisu, bivšem kolegi i nesrećno, ali duboko oženjenom ljubavniku s kojim je u dugogodišnjoj rastrzanoj i traumatičnoj, ali strastvenoj i apsorbujućoj vezi, pa onda više nije u vezi, pa... Taj odnos Ksenije i Borisa jeste onaj magistralni fabulativni tok u ovom romanu, ali je veoma daleko od toga da ga učini tek "ljubavnim romanom", odnosno knjigom koja pred čitaoca istresa sitna crevca jedne ljubavne priče, dočim je sve ostalo u njoj tek senka, sfumatozna pozadina koja je tu zarad ovlašne, mada neophodne "kontekstualizacije". Naprotiv, ovaj je roman ništa manje i jedna porodična hronika, gde u jednom od naporednih narativnih tokova pratimo sudbine slavonske, bosanske i uopšte eks-austrougarske i eks-jugoslovenske, etničko-verski šarolike familije na vetrometini na kojoj je periodično izložena svakojakim organizovanim ludilima. Ni to nije sve: NDK jeste i nežno-ironijska posveta figuri oca, intelektualca i "humaniste" starog kova, pomalo smetenog u divljem i agresivnom vremenu. Na koncu, roman je i lucidan portret jednog (post)tranzicijskog stanja, jednog društva koje je pogubilo stare sisteme vrednosti, a nove ili nije stvorilo ili, ukoliko jeste, i ukoliko je to ovo, onda bolje da nije... Na još jednom koncu, a ponad svega, to je uglavnom s pravom merom elaboriran i odlično napisan autoiskaz pripovedačice koja počinje da rekapitulira životne dosege i promašaje, razabirući se u pletivu egzistencije kojoj su malko prečesto da bi se to dalo na nogama (sa uvek visokim potpeticama) izdržati i održati, nepozvani ljudi i spoljne, nebirane okolnosti ili svojstva, određivali ili barem ograničavali tokove.

Nekoliko dana kolovoza unosi majsku iliti svibanjsku svežinu na proznu scenu ovog jezika koji razvlačimo i mučimo od Sutle do Pčinje; neka vas namerno "kupoholičarski" dizajnirane korice ne uplaše i ne uvere da je ovo nešto sasvim, sasvim drugo. Mada naratorka, gle, jeste i opsesivna shoppingholičarka. Ali iz neke sasvim druge priče: iz one koju ima smisla (is)pričati i čuti.

teofil pančić