Nećemo o politici

16.01.12

Beograd - „Ničega se ne sećam, možda ima nešto u mom dosijeu, jer sam siguran da su doušnici obaveštavali nadležne da nešto pišem u onim međuvremenima kad ne psujem iste te i neke druge nadležne“, kaže za Danas Branko Dimitrijević, autor romana „Nećemo o politici“ koji je ovih dana doživeo novo izdanje (izdavač: Čarobna knjiga), govoreći o njegovom nastanku.
Igor Mandić je predstavljajući ovaj roman rekao da ovo delo govori o „vrsti koja izumire“. To su oni koji su od kafane napravili drugu kuću a od kuće - kad god je to bilo moguće, jer ipak uglavnom žive sa roditeljima - kafanu. U vreme liberalnog kapitalizma takva vrsta egzistencije sve je manje moguća pa će jednog dana ovaj roman služiti antropolozima i studentima da nas rekonstruišu. I onda će se čudom čuditi kako je uopšte neko vreme preživljavala jedna tako nepragmatična vrsta ljudi kojima je dobar štos važniji od rada na unapređenju karijere a nadrealizam prava slika realnosti. Naravno, čudiće se jer njima glavni junak ove knjige nije objasnio Pazolinijevu metaforičnu poruku s kraja jednog njegovog filma, a koja se nalazi i na kraju ovog romana.“
Branko Dimitrijević se priseća kako je stvarao ovo zanimljivo štivo. „Sedeo sam lepo u Amsterdamu i čekao da u septembru idem u Ameriku na te susrete pisaca. Međutim izašao je Oktoberfest i u maju me zovu da budem prisutan na promociji. Mislio sam da ću posle toga ići na razna letovanja do septembra ali su mi svi planovi jedan za drugim propadali, ne mojom krivicom. Pera je izgubio pare na pokeru pa nije imao sredstava, Žila je pozajmio auto Lazi da njegov tast preveze neku ciglu kod Ostružnice, pa nije više video ni Lazu ni auto, Đura se zaljubio (da li treba uopšte reći da se radilo o nesretnoj ljubavi) a bogami i meni se sve više dopadalo da u Beogradu nađem mesto u svakoj bašti i da ima hladnog piva, što je u ono vreme bila velika retkost“, kaže Dimitrijević i dodaje:
„Uzeo sam iz čiste dosade da sredim sobu i nađem jedan scenario za muzički film koji se nije realizovao usled raznih mahinacija nekih tada uticajnih ljudi. Rešim da ga bacim da me ne podseća na korupciju u našoj kulturi (kao da je podsećanje uopšte potrebno) ali pre toga ko velim ajde da ga još jednom pročitam. I tamo nađem jednu scenu koja mi se učinila zgodna za deo nekog romana. Sednem i počnem tu scenu da razvijam, svakog dana po malo. Krajem avgusta roman je bio gotov a onu prvobitnu scenu sam morao da izbacim jer se nikako nije uklapala. Ostavio sam roman na stolu urednika, koji je očigledno znao neke pouzdanije Pere, Žike i Laze, a o Đuri da i ne govorimo, pa je bio negde na odmoru. I kad sam bio već neki mesec u Ameriki, napiše mi mama da joj je urednik javio da će se roman štampati. Nikakve promocije u mom odsustvu nije bilo, pa je ovom prilikom ta istorijska nepravda valjda ispravljena.“
Postavlja se pitanje kome je namenjen ovaj roman. „Uvek sam zamišljao čitaoce mojih romana kao klince u pubertetu, znate one neprilagođene koji nisu sposobni za sportove, pate za pogrešnim osobama dok su im one prave tu ispred nosa ali oni ih ne primećuju, zainteresovani su za radikalni anarhizam i satanističke rituale, kradu mamama absint i laudanum“, ističe Dimitrijević i dodaje: „A kad se ohrabre i preporuče nekom normalnom moju knjigu, ovi ih posle sumnjičavo gledaju ili im pred svima kažu kakva ti je bre ono glupost, što si mi ono dao, ono mora da je pisao neki frik još gori od tebe. A kad ono, bar po reakcijama na internetu, dosta ženskog sveta je čitalo upravo Nećemo o politici, pa onda neki svet koji je čak zasnovao brakove, pa dobio i porod. To nisam očekivao.“
Mnogi nekadašnji studenti pamte Dimitrijevićeve predstave u studentskom kulturnom centru u Beogradu „Šta se dogodilo sa porodicom Rakočević“, „Pucajte na pijanicu“, „Ko je ubio kapetana Kuka“. Njegova tri romana „Hoćeš li da popiješ nešto“, „Oktobarfest“ i „Nećemo o politici“ su rasprodati u ozbiljnim tiražima te i ne čudi što je ovaj roman doživeo novo izdanje. Njegove pozorišne komedije „Godo na usijanom limenom krovu“ i „Ljubavni jadi Vudija Alena“ igraju se pred uvek prepunim gledalištem Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu.

V. Matković

07.02.12 Popboks

U Srbiji je sve moguće - pa i da najkvalitetniji srpski roman godine za nama zapravo doputuje iz daleko-daleke 1985. godine

Zoran Janković

Katkad se, a ne nužno u danima opijenosti zbog trijumfa ovdašnjih sportista, kao opravdana čini ocena da je Srbija zemlja čuda. Tako se, recimo, iz neprolazne zagledanosti u prošlost u retrovizoru izrodi i kakav nenadan dar i istinsko čudo. Tako se, na primer, dogodilo da nam bukvalno poslednji dani minule godine donesu najbolji srpski roman 2011, ali uz malu kosinu - roman Nećemo o politici Branka Dimitrijevića je prvobitno objavljen davne 1985. godine i tada je bio veoma zapažen, a ovo sada mu je blago remiksovano reizdanje za nova pokoljenja i otadžbinu u novom geopolitičkom ruhu.
Dimitrijević je možda najpoznatiji kao autor romana Oktoberfest, koji je preinačen i u ne toliko uspeo istomeni film u režiji pokojnog Dragana Kresoje, i Nećemo u politici (sada u izdanju Čarobne knjige) predstavlja vidan zaokret u odnosu na prethodnika. Dok u mračnijem Oktoberfestu Dimitrijević poentira na suštinskoj nemogućnosti efektne i smislene pobune, u Nećemo o politici okreće se ka satirčnom viđenju tadašnje stvarnosti, a kao moguć izlaz iz beogradskog/SFRJ sivila, birokratitizma i zlovolje on sugeriše kafanski život i prateća verbalna nadgornjavanja kao vid subverzivnog ataka na nemilu zbilju.
I zaista, protiv države koja uporno, a uz manje-više PR šminke otvoreno ratuje protiv svoga puka možda je i najdelotvornije boriti se kombinacijom eskapizma, hedonizma, humora, cinizma i upadljivog ignorisanja nametnutih konvencija. A lako je uočljivo da se malo šta u Srbiji korenski promenilo na tom planu u odnosu na pominjanu sredinu osamdesetih godina veka za nama. Otud Dimitrijevićevi junaci, dobrovoljno pasivizirani boemi i zgubidani i na čitanje u kontekstu ovog srpskog sada deluju prepoznatljivo i utemeljeni u stvarnosti kakva je namenjena uglavnom nemoćnom i anesteziranom plebesu.
Tako namesto logičnijeg proaktivizma Dimitrijević u Nećemo o politici sugeriše samoizabranu boemštinu, a umesto klasičnog narativa on ovde pruža izdašni niz razgovora na svakakve teme. Naracija je u srži pripovedanja i romana kao forme, ali Dimitrijević ovde uspešno zaobilazi taj uzus; srećom po roman, autor ovde konsekventno sprovodi svoj naum, istrajno oslonjen na dominantnu dijalošku formu, a kako pominjani razgovori plene višeznačnostima, duhovitošću i jetkom i pritajeno subverzivnom ironijom usmerenom ka sistemu, Nećemo o politici iz boja sa uvreženim zakonitostima pripovedanja priče izlazi kao pobednik. Branko Dimitrijević, na svu sreću, pogađa u sredinu mete, jer dovoljno jasno pojašnjava čitaocu zašto je ne toliko tipično književno ruho ovde zapravo najpodesnije za poentu ka kojoj je težio.
Nećemo o politici poseduje i znalački očitava još jednu krupnu vrednost; naime, ovo je savršen primer dela koje može da posluži i kao knjiški primer odraza vremena u kom je nastalo i koga autor nastoji da ovekoveči. Dimitrijević stvara maestralnu sliku društva koje hrli ka opštoj havariji, a kome, čini se, i nije preterano stalo do spasa. To što se srpska stvarnost nije znatno promenila u tom dugom međuvremenu između prvobitnog i novog pojavljivanja ovog izvanrednog romana, svakako je ponajmanje krivica autora koji se drznuo da (nanovo) dijagnosticira nešto očito i neprolazno, a, sa druge strane, može da predstavlja zasluženu pomoć u recepciji novopristigle čitalačke publike na ovo novo izdanje romana Nećemo o politici.