Nauka o jeziku

01.02.12 Lipar

Nauka o jeziku Tijane Ašić, profesora Opšte lingvistike i francuskog jezika na Filološko-umetničkom fakultetu u Kragujevcu, nastala je u okviru projekta Ministarstva za nauku Republike Srbije Dinamika struktura srpskog jezika (broj 178014), koji se izvodi na Filološko-umetničkom fakultetu u Kragujevcu. Knjiga predstavlja udžbenik/priručnik za predmet uvod u opštu lingvistiku koji pokriva aktuelne teme i prati savremene trendove u lingvističkim disciplinama. Ono što ga sa sigurnošću izdvaja od do sada najčešće korišćenog udžbenika opšte lingvistike među generacijama srednjoškolaca i studenata Uvoda u opštu lingvistiku Ranka Bugarskog jeste, pre svega, struktura kojom se pokazuje donekle drugačiji pristup nauci o jeziku. Takođe, autorka više prostora posvećuje najbitnijim savremenim lingvističkim teorijama vodeći pritom računa da svaka bude objašnjena sa dovoljno preciznosti i jasnoće kako bi bila približnija studentima. Na kraju, dat je dosta obimniji prikaz istorije lingvistike sistematično odvojen po podpoglavljima.

Knjiga je, ne računajući ZAHVALNICU, odeljak nazvan ČITAOCIMA, i UVODNE NAPOMENE (5–8), podeljena na devet celina na sledeći način: 1. JEZIK: POREKLO, OSOBINE I FUNKCIJE (9–26), 2. JEZIK, GLASOVI, SLOVA (27–47), 3. REČ: MORFOLOGIJA, TVORBA I LEKSIKOLOGIJA (48–69), 4. REČI, SINTAGME, REČENICE – SINTAKSA (70–86), 5. REČ, REČENICA, ZNAČENjE – SEMANTIKA (87–103), 6. MOĆ ISKAZA – PRAGMATIKA (104–119), 7. JEZIK I MIŠLjENjE (120–138), 8. JEZIČKA RAZNOLIKOST I JEZIČKO RASLOJAVANjE (139–162), 9. KRATKA ISTORIJA LINGVISTIKE DO XX VEKA (163–175). Svaka celina je podeljena na više podpoglavlja i sadrži Uvod kao i Zaključak. Na samom kraju knjige, autorka daje zaključne napomene u vidu odeljka koji naziva I na kraju... (176–177), kao i REČNIK LINGVISTIČKIH POJMOVA.

Prvo poglavlje JEZIK: POREKLO, OSOBINE I FUNKCIJE autorka započinje opštom relacijom čovek – jezik, naglašavajući da se priča o jeziku mora započeti opisivanjem njegovih osnovnih osobina i funkcija. Dalje u okviru poglavlja, u delu Nastanak i počeci jezika dat je kratak pregled evolutivne istorije čoveka do momenta kada se pojavio jezik. Sa pojavom prvih jezika dolazi i do prvih problema, a osnovni među njima je pokušaj da se iznađe objašnjenje za prilično zbunjujući podatak da se jezik nije pojavio istovremeno kada i Homo sapiens. U okviru raznih hipoteza koje nude odgovor na ovo pitanje, autorka izdvaja tri: Hipotezu Zec iz šešira, Hipotezu Zec se penje uz brdo, kao i Hipotezu Rasplamsavanja Logorske vatre i daje objašnjenje za svaku od njih. Nakon toga, uvodi se termin protojezik, a sa uvođenjem ovog termina i novo pitanje – šta je doprinelo da on preraste u sistem znakova koji odražava apstraktno simboličko mišljenje. Kao jedan od mogućih odgovora predlaže se da su i „jezik i mišljenje zapravo načini borbe za opstanak“ (12). U okviru sledećeg podpoglavlja Osobine modernog jezika navode se i objašnjavaju neke od najznačajnijih osobina modernog jezika poput dvostruke artikulisanosti, produktivnosti, arbitranosti, rekurzivnosti, kao i ekonomičnosti. U delu naslovljenom Jezičke funkcije govori se o kognitivnoj, socijalnoj, kulturnoj, simboličkoj, estetskoj, magijskoj, izvođačkoj, kao i kontaktnoj ili faktičkoj funkciji. Takođe, data je i podela jezičkih funkcija prema elementima govorne situacije koju čine govornik, sagovonik, predmet razgovora, i kod. Poslednje podpoglavlje Jezički znak, struktura jezika i lingvističke discipline govori ukratko o Sosirovom označenom i označitelju i daje se kratak pregled linvističkih disciplina od fonetike do pragmatike o kojima će detaljnije biti reči u poglavljima koja slede.

Naredno poglavlje naslovljeno JEZIK, GLASOVI, SLOVA započinje definicijama fonetike i fonologije. U nastavku, navode se tri fonetičke subdiscipline: artikulaciona, akustička, i auditivna fonetika. U drugom podpoglavlju Fonetika detaljno se govori o ulozi govornog aparata i načinu proizvodnje glasova. Nakon toga sledi deo koji autorka naslovljava Glasovi u jeziku u kojem se, nakon definisanja glasa, predstavlja pet parametara na osnovu kojih se mogu opisati svi glasovi u jezicima sveta. Sledi podela samoglasnika i suglasnika u srpskom jeziku kao i prikaz tabele, preuzet od Ranka Bugarskog (1996: 123), na osnovu koga se dolazi do zaključka da se ukrštanjem mesta i načina artikulacije mogu definisati svi suglasnici u našem jeziku. Postavlja se i pitanje kako ljudsko uvo i mozak čuju, prepoznaju, i analiziraju govor. Percepcija govora označava se kao aktivan proces pri kome se zvučne vibracije vazduha trasformišu u mehaničke vibracije, hidrauličke promene, i električne impulse, dok se slušanje definiše kao izuzetno složena aktivnost koja obuhvata najmanje tri zadatka – prepoznavanje govornika, poruke, i emotivnog stanja sagovornika. U trećem delu ovog poglavlja govori se o cilju fonologije, objašnjavaju se pojmovi poput foneme, minimalnog para, alofona, i fona. Ističe se da u okviru fonologije postoji posebna oblast fonotaktika koja opisuje pravila ulančavanja fonema i njihove distribucije u različitim položajima u reči i pokazuje nam koje su kombinacije i oblici reči mogući u datom jeziku a koji ne. Takođe se govori i o prozodiji, a u okviru nje definišu se i objašnjavaju pojmovi – akcenat, ton, intonacija, tempo, slog. U poslednjem delu drugog poglavlja Istorija pisma ukratko se predstavlja razvoj jezičkih grafičkih sistema i pokazuje kako je došlo do toga da elementi glasovne forme jezika dobiju pisani izraz. Naglašava se da je alfabetsko pismo najsavršeniji oblik grafičkog izražavanja koji nam zbog preslikavanja principa kombinatorike omogućava da sa jako malim brojem znakova dobijemo daleko veći broj jezičkih jedinica.

Treće poglavlje, REČ: MORFOLOGIJA, TVORBA I LEKSIKOLOGIJA, govori o važnosti analize i interpretacije reči u jeziku. Definiše se pojam reč i napominje relacija jezik – mišljenje. Takođe se definišu morfema i morfofonema. Nakon toga, govori se o konceptualnim i proceduralnim, kao i slobodnim i vezanim morfemama, i definišu se koren, afiks, prefiks, sufiks, infiks, i nastavci za oblik. U okviru podpoglavlja Tipovi jezika data je podela jezika na osnovu morfoloških kriterijuma na korenske, aglutinativne, flektivne, i polisintetičke, dok se u delu Tvorba reči napominju osnovni morfološki procesi derivacije, kompozicije, i kombinovane tvorbe, kao i manje produktivni načini tvorbe. Naredni deo Vrste reči ukazuje na određenje pojma vrsta reči i objašnjava odstupanja pri određenju vrste u okviru pojedinih jezika. Podpoglavlje Leksikologija uvodi pojam leksikologije, a zatim lekseme kao apstraktne i reči kao konkretne realizacije lekseme. Naglašava se i postojanje frazeologizama, idioma, kolokacija, i klišea. Dalje u okviru podpoglavlja govori se o etimologiji kao posebnoj nauci i predstavljaju se pojedini primeri etimološke analize u našem jeziku. Uvode se i pojmovi neologizam, dijalektizam, internacionalizam, pozajmljenica (adaptirana i neadaptirana), kalk, tuđica, varvarizam. Poslednji deo trećeg poglavlja bavi se leksikografijom i razlikom između rečnika i glosara, a napominje se i uvođenje posebnih računarskih programa za potrebe mašinskog prevođenja.

Četvrto poglavlje po redu naslovljeno REČI, SINTAGME, REČENICE – SINTAKSA pokušava da objasni predmet istraživanja moderne lingvistike i da opiše njene metode. Polazi se od tradicionalnog pristupa, zatim se definišu pojmovi reč, sintagma, i rečenica. Dalje u poglavlju govori se o generativnoj gramatici, njenom značaju, nastanku, tvorcu, i etapama. Izdvajaju se tri etape: Standardna teorija, po kojoj se jezik određuje kao sistem pravila i uvode se nivoi sintaksičke reprezentacije, Proširena standardna teorija, čiji je najznačajniji doprinos formulisanje X bar teorije, i Teorija principa i parametara, nastala kao rezultat pomirenja zahteva deskriptivne i eksplanatorne adekvatnosti. Poslednji deo ovog poglavlja bavi se onim na šta je Noam Čomski ukazivao u svojim ranim radovima, a to je da gramatičnost i smislenost nisu isto. Odnosno, on govori da jedna rečenica može biti potpuno gramatički ispravna, ali da u isto vreme nema nikakvu smislenu poruku.

Peto poglavlje, REČ, REČENICA, ZNAČENjE – SEMANTIKA, autorka započinje definisanjem pojmova značenje reči, denotacija i referenca. Nakon toga, dat je kratak pregled najbitnijih pravaca u semantici. Leksička semantika predstavljena je kroz tri osnovna problema na koja se fokusira: određivanje semantičke strukture reči, definisanje značenjskih odnosa među rečima, i utvrđivanje promena značenja reči. Problemi semantike rečenice objašnjeni su kroz princip kompozicionalnosti i pojmove kao što su dvosmislenost rečenice, rečenična sinonimija, jaka implikacija, i presupozicija. Kognitivna semantika predstavljena je kroz objašnjenja fenomena metafore i problema kategorizacije, a semantika gramatičkih izraza ukazivanjem na pitanja koja se nameću lingvistima u pokušaju da se definišu značenja predloga, glagolskih vremena i veznika. Na samom kraju, autorka predstavlja formalnu semantiku i u ovom segmentu akcenat je na primerima za formalno predstavljanje jezika.

MOĆ ISKAZA – PRAGMATIKA uvodi u zasebnim podpoglavljima osnovne ideje teorije govornih činova, teorije relevantnosti, i komunikativne kompetencije. Objašnjena je Ostinova podela iskaza, Serlova podela govornih činova i pojmovi konverzacijska i konvencionalna implikatura, princip kooperacije, i konverzacione maksime. Objašnjeno je i kako paralingvistički elementi i elementi neverbalne komunikacije utiču na značenje. Definiše se i pojam jezičke kulture i sumiraju pozitivna i negativna komunikativna svojstva govora. Jezik je predstavljen i kao potencijalno sredstvo ideološke manipulacije. Na samom kraju predstavljena je nova pragmatička subdisciplina, interkulturalna pragmatika, koja se bavi razlikama u konverzacionim normama u različitim kulturama i odlikama interkulturalne komunikacije.

U poglavlju, JEZIK I MIŠLjENjE, autorka polazi od problema usvajanja jezika koji je predstavljen kroz objašnjenja LAD (Language Asquisition Device) teorije i Hipoteze kritičnog perioda. Autorka u ovom poglavlju govori i o dokazima jedinstvenosti ljudskog jezika u odnosu na sisteme za komunikaciju kod drugih životinjskih vrsta i o argumentima za povezanost, ali i nezavisnost, kognicije i komunikacije. Predstavljena je i ideja o urođenoj univerzalnoj gramatici koncepata. Ukratko je objašnjeno poreklo ideje o lingvističkom determinizmu i njen razvoj od Humbolta do E. Sapira i B. Li Worfa. Na samom kraju, autorka uvodi čitaoce u osnovne teme i probleme neurolingvistike, i upućuje ih na savremene trendove praćenja moždane aktivnosti koji se oslanjaju na najnovija tehnološka dostignuća.

JEZIČKA RAZNOLIKOST I JEZIČKO RASLOJAVANjE počinje prikazom distribucije jezika po kontinentima. Dat je pregled jezika sa najvećim brojem govornika, ali se skreće pažnja i na veliki broj jezika čiji je broj govornika toliko mali da im preti odumiranje. Lingvistička raznolikost je posledica činjenice da se jezici menjaju i autorka navodi uzroke i pojačivače ovih promena. Naspram jezičke raznolikosti stoje lingvističke univerzalije koje su posledica naših anatomskih i neuroloških odlika. Sledi i izuzetno detaljan i sistematičan prikaz jezičkih porodica. Razmatraju se i uzroci nastajanja pidžina i kreola kao i odlike ovih fenomena. Raznovrsnim primerima autorka je ilustrovala kako se jezik koristi u službi izgradnje rodnog, rasnog ili nacionalnog identiteta, a objašnjeni su i fenomeni koji se tiču višejezičnosti: diglosija, promena koda i mešanje kodova.

Poslednje poglavlje udžbenika je KRATKA ISTORIJA LINGVISTIKE DO XX VEKA. Iako je lingvistika nastala tek u 20. veku, ideje o proučavanju jezika stare su „koliko i ljudska filozofska misao“ (163). Autorka navodi da njen cilj nije da pruži jedan iscrpan i detaljan opis svih lingvističkih pravaca od starog veka do danas već da ukaže kako su se neke od najznačajnijih ideja rađale ili umirale kroz istoriju. Autori udžbenika/priručnika opšte lingvistike najčešće prikaze istorije nauke o jeziku smeštaju na sam početak knjige, ali ovde to nije slučaj. Tek nakon što se čitaoci dobro upoznaju sa trenutno aktuelnim idejama u nauci o jeziku, pruža im se prilika da uvide kako su se te ideje rađale i razvijale kroz istoriju. Ovakva struktura udžbenika podržava autorkinu ideju da „otkrivajući „stare zablude“ mladi naučnik postaje svestan da su aktuelna i popularna shvatanja o jeziku i mišljenju tek hipoteze koje se mogu dokazati ili osporiti“ (175).

Na samom kraju udžbenika, u odeljku koji je nazvan I na kraju... autorka je vrlo smelo pokušala da poveže lingvistiku i genetiku i da ukaže na sličnosti i razlike između strukture ljudskog jezika i strukture DNK lanca.

Udžbenik sadrži i REČNIK LINGVISTIČKIH POJMOVA koji daje objašnjenja za preko tri stotine pojmova i termina. Između ostalog, i ovaj rečnik pojmova dokazuje da je udžbenik/priručnik, iako nevelik po svom obimu, izuzetno bogat pojmovima čije razumevanje je čitaocu neophodno kako bi ispratio dosadašnja dostignuća i znanja iz oblasti opšte lingvistike.

Ovaj udžbenik je prvi moderni udžbenik opšte lingvistike na našim prostorima. Autorka je uspela da vrlo sistematično predstavi širok spektar lingvističkih disciplina i tema kojima se svaka od njih bavi. Izbor tema u okviru svake discipline je reprezentativan i daje jasan uvid u probleme, pitanja, i jezičke fenomene kojima se svaka od disciplina bavi. Osim što su obrađene teme koje su najrelevantnije za jedan opšti uvid u nauku o jeziku, obrađene su i teme koje su izuzetno aktuelne u svetskim lingvističkim krugovima. Autorka sa puno topline i ljubavi pokušava da podeli svoje znanje i svoju ljubav prema jeziku sa onima kojima je ovaj udžbenik posvetila – onima koji vole jezik koliko i Tijana Ašić.

Neda Vidanović, Jelena Josijević