Natalija Cvetković

08.12.05 Politika

Kako konvencije epohe mogu da utiču na jednu moguću karijeru? Kako je prilagođavanje tradiciji i potrebama preživljavanja odredilo profesionalni put jedne darovite i obrazovane slikarke početkom 20. veka? Odgovori na ova pitanja se nalaze u nedavno objavljenoj monografiji posvećenoj slikarki Nataliji Cvetković (1888–1928) iz pera istoričarke umetnosti Simone Čupić.

Reč je o petoj knjizi biblioteke „Žene u srpskoj umetnosti” (izdavači Topy i Vojnoizdavački zavod) kojoj su prethodile monografije Milene Pavlović Barili, LJubice Cuce Sokić, Katarine Ivanović i Bete Vukanović.

Natalija Cvetković svakako nije ime koje zvoni na način kao prethodna, iako su njena dela zastupljena u svim važnim muzejskim kolekcijama. Knjiga Simone Čupić približava delo slikarke u kontekstu vremena koje je u mnogo čemu bilo sputavajuće za žene koje su želele da se bave umetnošću.

Tragajući za svim detaljima života ove slikarke, Simona Čupić je u Vojnom muzeju u Beogradu pronašla Natalijinu vežbanku za francuski jezik. Primetila je, da je na vrhu prve stranice velikim slovima ispisiana reč hipokrizija. Putokaz za slikarkin doživljaj vremena u kome je živela. Za razne vrste ograničenja koja su joj se nametala na profesionalnom putu.

Jer, početkom 20. veka žene nisu primane na Minhensku akademiju, a za neki od slikarskih ateljea bilo je nemoguće dobiti stipendiju. U zemlji nije mogla da dobije posao u gimnaziji već u zanatskoj, stručnoj školi...

Slikarski rad Natalije Cvetković objedinjuje dve celine. Pejzaž i predstavu ljudske figure, kao portret ili u enterijeru.

NJeni pejzaži su uglavnom pejzaži bez ljudi. Oni nemaju nikakvu vremensku prepoznatljivost. Kada slika ljudske figure, stvari stoje drugačije. Kroz njih se može čitati njena društvena pozicija, prikazi porodice koja je oblikovala slikarkin život, njeno okruženje.

Kada je reč o aktu, po rečima Simone Čupić, Natalija Cvetković uklapa se u zahteve epohe. Aktova je malo i po pravilu su ženski. Žena nije smela da pokaže da zna kako izgleda nago muško telo...

Simona Čupić zaključuje da je Natalija Cvetković bila umetnica koja je bila prinuđena da svesno ili podsvesno pravi izbore. Slike Natalije Cvetković nikada neće biti promovisane u najveća dela srpskog modernog slikarstva, ali njeno stvaralaštvo, kao što ističe autorka monografije, svakako odlikuje diskretno beleženje mogućnosti i ograničenja epohe, čija definicija nije samo ono što je glasno izrečeno. Simona Čupić bavila se analizom vremena u kome je živela i stvarala umetnica ne pretendujući da ga pretvori u opravdanje za ono što slikarka nije postigla niti u precenjivanje onoga što jeste. Uostalom, ma koliko se danas odlike tog vremena činile neverovatnim , potonje decenije, pa i sadašnje godine 21. veka, neretko signaliziraju da je položaj žena umetnica i dalje pitanje za diskusiju. O tome svedoče mnogobrojni radovi protagonistkinja savremene umetničke scene, ali i glasovi o diskriminaciji „slabijeg pola” u umetnosti koji su se čuli na ovogodišnjem bijenalu Veneciji.

M. Đorđević