Osnovnu skolu, gimnaziju i Filoloski fakultet zavrsila je u Beogradu. Prevela sa spanskog vise od sedamdeset bibliografskih jedinica, a na spanski je prevodila dela Andrica, Pavica, Simovica,Dusana Kovacevica i manje poznatog, ali dalekoseznog Milorada Rodica. Prevodi i sa katalonskog, francuskog i portugalskog, a pise i na engleskom jeziku.
Napisala je epistoralni roman Poslednje Kortasarove skolice /1991/; priredila prepisku Olje Ivanjicki i Leonida Sejke, pod naslovom Ogledalo ljubavi /1994/ ; tokom bombardovanja Beogradasacinila je knjigu Grad na gradovima, objavljenu u dvojezicnom, srpsko-spanskom izdanju /2000/.
Takodje dvojezicno, srpsko-spanski, objavljena joj je knjiga Ortegina klepsidra /2001/, o mogucoj primeni stavova spanskog mislioca Hosea Ortege i Gaseta na savremene balkanske prilike.
U pripremi za stampu joj je Mi, Salvador Dali monografija o Salvadoru Daliju.
Pise pesme, predgovore, pogovore, prikaze i druga pisma. Voli sve zivotinje, a narocito beskucnike.
Zivi u Beogradu, a radi posle ponoci.
Žene, priznanja i druge književnosti
Nagrada je u srpskom jeziku imenica zenskog roda. To nije slucaj i sa spanskim jezikom. U Spaniji su i nagrade i priznanja muskog roda.
Avaj! Medju finalistima knjizevne nagrade uglednog beogradskog nedeljnika, kojim se na neki nacin utvrdjuju dometi srpske knjizevnosti, ni ove godine nije bilo nijedne zene. Kao da zene neprednjace u bestselerima, cak i kada kod nas jos ne pisu romane o Hariju Poteru; kao da nema blistavih ogledala koje zene i danas pisu na nekadasnjem tragu jedne Anice Savic-Rebac ili jedneIsidore Sekulic; kao da tek medju pesnikinjama nema istinskih carobnica reci i savremenog osecaja sveta.
No, ni u Spaniji nema finalistkinja medju ucesnicima tamosnjih knjizevnih nadmetanja. Zena u Spaniji jednostavno dobija prvu nagradu. Dobija cak i trajno priznanje.
Doduse, kad je 1996. godine Ana Marija Matute postala treca zena koja je za tri veka primljena u Kraljevsku akademiju, nije propustila da kaze da je to podatak za razmisljanje. Pre toga joj jevec dva puta bila dodeljena Nacionalna nagrada za knjizevnosti, a dobila je i nagradu Planetu, Nagradu kritike, nagradu Nadal pa i nagradu Fastenrat same Akademije. Po sopstvenim recima,Matuteova ne pise za nagrade, ali s obzirom da se razvela kad se u spanskom drustvu razvod jos nije ni pominjao, te da je ostala sama sa detetom, bez uvijanja priznaje da su joj nagrade, sanovcane strane, bile dobrodosle.
Najzamasnija nagrada u tom smislu je vec pomenuta Planeta.
I prosle i ove godine ona je dodeljena spisateljicama koje su, da stvar bude jos gora, stasale u novinarstvu. Maruhu Tores, koja je nagradu dobila 2000. godine, za roman Dok zivimo, zbog togacak smatraju nekom vrstom teretnog vozila, jer je izvestavala sa bliskoistocnih ratista, ali je napisala i humoristicki roman o proslavljenom pevacu pod naslovom Ah, to je on!. U nagradjenomromanu, koji se uveliko prevodi na srpski, autorka govori o trima zenama koje traze svoje mesto medju ljudima preko predstave drugih zena o sebi.
Tek koju godinu ranije, nagrada Planeta dobila je Karmen Posadas, koja tako lepo izgleda da u stvari sumnja da ce joj nagrada uopste pomoci da konacno bude shvacena kao pisac, i to ociglednodobar: dobijala je ona i ranije niz nagrada i priznanja.
Veoma cenjena je takodje pominjana nagrada Nadal, a i ona je ove godine pripala jednoj spisateljici. Ova nagrada je upravo dodeljena Anheles Valjvej za roman Stanja oskudice. Uprkos naslovu,roman obiluje navodima autorkinih omiljenih mislilaca, pri cemu Uliks zivi sa sinom Telemahom jer ga je zena Penelopa napustila, pa sada radi kao modni dizajner.
Rosa Montero i dalje radi kao novinarka. Redovna je saradnica najvecih spanskih novina, ali je ujedno i velika zvezda knjizevnog neba na spanskom a i mnogim drugim jezicima. One godine kad jeobjavljen roman Ljudozdereva kci, sada dostupan i na srpskom, Monterovoj je dodeljena nagrada Primavera a knjiga je iste godine dozivela osam izdanja. Kritika je ovaj roman, zajedno sa josjednim romanom iste autorke, uvrstila medju sto najboljih romana na spanskom jeziku u 20. veku. Kad su spanski kriticari sastavljali taj spisak od sto najboljih proznih dela na kome su, recimo,autori Asturijas, Borhes, Kortasar, Rulfo, Karlos Fuentes, Garsija Markes, Vargas Ljosa, Unamuno i Valje-Inklan, ili pak Havijer Marijas, Munjos Molina i Antonio Skarmeta Rosa Montero je tekdovrsavala rukopis romana koji je, po njenom misljenju, jos i bolji od prethodna dva iz spiska.
U taj spisak je, izmedju ostalih spisateljica, usla i Katalonka Munsarat Rodj, ciju je izvanrednu monodramu Odbrana gospodje Klito Mestres i beogradska publika imala prilike da vidi u kanadskojprodukciji Dragane Varagic, koja istovremeno tumaci i naslovni lik predstave. Karmen Martin Gajte je usla na spisak sa tri naslova. Isto kao, na primer, Ernesto Sabato. Poput Gajteove, i SoledadPuertolas, takodje na spisku, nagradjena je ne samo za romaneskno stvarlastvo, vec i za esejisticka ostvarenja.
Suze su svakako O.K., ali u Spaniji cak ni pesnikinje nemaju razloga da placu, bar sto se nagrada tice. Stavise, neke od najdragocenijih nagrada se po pesnikinjama i zovu; Karmen Konde,Glorija Fuertes. Zanimljivo je inace da je tim dvema, a i jos nekim pesnikinjima, zivot ispisao, ono sto se kaze, pravi roman.
A u romanima spanskih spisateljica glavna junakinja otkriva citave uporedne stvarnosti vec i povodom zaturenog prstena. Ponekad, medjutim, zaturi i muza. Tada otkriva izdavaca.
15.01.04
Druga strana ogledala
Najličniji odnosi: Silvija Monros-Stojaković
Silvija Monros-Stojaković prevela je sa španskog više od sedamdeset knjiga, a na španski je prevodila dela Andrića, Pavića, Simovića, Dušana Kovačevića, Milorada Rodića. Prevodi i sa katalonskog, francuskog i portugalskog, a piše i na engleskom jeziku. Napisala je epistolarni roman "Poslednje Kortasarove školice" (1991), priredila prepisku Olje Ivanjicki i Leonida Šejke pod naslovom "Ogledalo ljubavi" (1994). Tokom bombardovanja Beograda sačinila je knjigu "Grad nad gradovima", objavljenu u dvojezičnom, srpsko-španskom izdanju (2000). Takođe, dvojezično, na srpskom i španskom, objavljena je njena knjiga "Ortegina klepsidra" (2001) o mogućoj primeni stavova španskog mislioca Hosea Ortege i Gaseta na savremene balkanske prilike. Priprema za štampu monografiju o Daliju pod nazivom "Mi, Salvador Dali".
Povod za naš razgovor sa Silvijom Monros-Stojaković je i njen roman "Nastaviće se.."., kao svojevrsan prikaz raznorodnih književnih postupaka i isprepletanih životnih priča njegovih junaka.
- U romanu "Nastaviće se..". dve susetke pišu scenario sapunske serije. Otkuda, onda, u toj priči Ortega i Gaset, Kortasar, Cvetajeva, Tin Ujević?
– Iako smatram da su sve priče odavno ispričane, ipak kao autor imam potrebu za novim, čak i onim koje se odnose na moj život. U ovom romanu da nisam svoju priču iznela, i da nisam iznoseći je svoj svet uspostavljala, stvarnost bi me u tom času do kraja iskidala. Ali to se čitaoca ne tiče. Mislim da su biografije uglavnom prelakirana ogledala za jednokratnu upotrebu. Mene zanima druga strana ogledala. Ono kako je, a ne šta je, ispričano. U jednoj od ravni "Nastaviće se.."., gde ništa nije izmišljeno, može da se čita i kao knjiga snimanja paradigmatske latinoameričke TV sapunice nepodnošljivih zapleta i raspleta, što je za mene Latinoamerikanku nastanjenu na Čuburi bio neodoljivi izazov. Jer televiziju ne gledam, pogotovo ne serije ovde tako omiljene. Sa Kortasarom, Ortegom provodim svoj duhovni život, razgovaram u sebi sa njima, tako da mogu skladno da ih uklopim u raznorodne oblike stvarnosti. Razlog za to je leksička, pripovedna i autorova sudbinska disperzija, a struktura romana je nalazi se, prema fragmentarnom ustrojstvu sveta, u odnosu označavajućeg i označenog.
Odabrana stvarnost
- Šta se nastavlja naslovom "Nastaviće se..".?
Posle ovog romana neće biti novih nastavaka na istom tragu. Mene i kod drugih autora zanima stalno ispitivanje drugačijih književnih mogućnosti. Književnost je za mene odabrana stvarnost, pa kad se sasvim isključim iz knjiga u nekoj dokolici, zanima me njeno razotkrivanje kao vrhunske obmane. Ipak, "Nastaviće se..". knjiga je o najličnijim odnosima večite ljudske prirode, o odnosima majki i kćeri, muževa, žena, unakrsnih sećanja i kontrapunktnih ljubavi. To je knjiga o odnosu prema drugom, prema sebi i prema jeziku. Takođe, to je knjiga o dva kontinenta, jednom potkontinentu i tri veka, kao i o filmskoj brzini kojom su se kod nas smenjivali nepojamni događaji, kad nam se zapravo činilo da smo naličjem istorije zakočeni u beskonačnom trenu.
- Često se u romanu vraćate poslednjem bombardovanju Beograda. Da li je pisanje vrsta zaklona od politike?
– Mir od svakodnevice nalazim najpre u tišini pisanja. Tako sam sačinila knjigu "Grad nad gradovima", o Beogradu u proleće 1999. godine. Delovi te knjige uneti su i u ovaj roman, a odnose se na brojna pisma koja sam putem interneta dobijala od ljudi iz celog sveta. Ali dok pišem opisivanje života me ne zanima, a nemam potrebu ni da izmišljam. Šta onda radim? Pa, ispitujem da li život može da napiše i telenovelu!
- Dva su rodna grada za Vas, Beograd i Buenos Ajres. Šta ih povezuje, i da li i u srpskoj književnosti postoji ona mitska mitotvoračka svest koja karakteriše latinoameričku književnost?
– Velike su sličnosti ta dva grada. I tamo ima stvari koje nisu dobro rešene. Ljudi su duhom slični. U stvari i tamo i ovde postoji jedna velika životna snaga u ljudima, uprkos teškoćama na sve strane. A srpska i latinoamerička književnost su veoma slične, naročito u pogledu hipertekstualnog stvaralaštva. Predstavnik nelinearnog načina pisanja u srpskoj književnosti je svakako Milorad Pavić, a taj postupak usavršio je mnogo pre otkrića kompjuterskih mogućnosti. Tu je i Goran Petrović, koji rečima gradi nove sklopove mirisa i smislova. Književnost nije samo broj objavljenih knjiga, književnost je mogućnost deljenja sa drugima onoga što volite.
Uspostavljanje mostova
- Kako se pisac i prevodilac slažu u Vama?
– Sve je to vrsta uspostavljanja mostova. Svi su smislovi odavno već postojeći, treba ih samo učiniti dostupnim, treba odrediti moguća tumačenja. Otuda moja privrženost Kortasaru, koji je rekao da su ljudi zvezda zajedničkog sazvežđa. Od naše sposobnosti predaje sazvežđu, od naše mogućnosti prepoznavanja u drugom, zavisi sjaj tog odabranog neba. A kada biram autora koga treba prevesti, gledam da u nečemu slično mislimo. Ortegom se bave svi naši susedi i svima je bio značajan u, naizgled, bezizlaznim društvenim prilikama. Kod ovog mislioca osnovni je podsticaj što zagovara promenu sagledavanja okolosti, a čoveka vidi kao nacrt budućnosti.
- Koji je sledeći prevod koji pripremate?
Predložila sam izdavaču špansku autorku Fani Rubijo. Napisala je knjigu o nestalima u Argentini za vreme vojne hunte od 1976. do 1983. godine kad je nestalo 30 hiljada osoba. Dobar deo radnje smešten je u Buenos Ajres, a priča se dalje kreće ka Španiji i Madridu, gde jedna baka dolazi u potragu za svojim unukom. Kada bolje razmislim, redovno čovekovo stanje su ratni lomovi, a čist je ćar kada pomislimo da je svet naš, "odavde do večnosti".
Marina Vulićević
12.07.03
Izazov za sladokusca
Silvija Monros -Stojaković, prevodilac i pisac, o cipelama, klineks maramicama i radosti prevođenja
Kad god shvatim da me prevazilazi količina stvarnosti koja se obrušuje na mene, sklad u sebi nalazim razrađujući tu građu putem pisanja
Iako se "najudobnije oseća u patikama", Silvija Monros - Stojaković, prevodilac sa španskog i pisac, (neki je, "po Kortasaru", zovu i Silvija-Školica) dobila je prvi nagradu u Španiji za priču o cipeli.
- To je nagrada koju, već peti put, dodeljuje muzej obuće na jugu Španije, tačnije u mestu Elda. Tamošnji meštani su vekovima okrenuti obućarskom zanatu, pa je zbog toga otvoren i muzej gde su izložene i najveće i najmanje cipele na svetu, cipele znamenitih ličnosti, tu su, recimo, kraljevi, a tu su i cipele iz raznih zemalja, pa je svoje mesto, među njima, našao i naš opanak. Na čelu žirija bio je španski režiser Luis Garsija Berlanga. Njegov film "Pariz - Tombuktu", koji smo imali prilike da gledamo na Festu, govori o tome kako junak voli savršenstvo lutke više nego bilo koje žive žene. Za mene je bio izazov da napišem nešto što će se takvom sladokuscu dopasti.
Ako se to pitanje može postaviti, zašto pišete?
- Kad god shvatim da me prevazilazi količina stvarnosti koja se obrušuje na mene, sklad u sebi nalazim razrađujući tu građu putem pisanja. Neki nepristrasni književni znalci koji su, čitajući me, postali moji pristrasni i kritičari i nimalo površni saučesnici, sad kažu da bi trebalo samo da pišem. Ipak, neko treba i račun za struju da plaća. Pa, ako je neizvestan hleb prevodioca, još je neizvesniji piščev. Naročito za onog pisca koji inače ne piše da bi bio pisac.
Položaj prevodilaca kod nas?
- Ima prevodilaca i prevodilaca... O položaju bih mogla da govorim ako imate dovoljno klineks maramica. Ipak bih to ostavila za interne sastanke našeg udruženja koje se odgovorno odnosi prema svim problemima naše delatnosti.
Da li i dalje prevodite "da biste sa prijateljima podelili književnost"?
- Da, prvenstveno prevodim da bih s drugim podelila svoju radost. Radost već napisanog.
Nastaviće se
Priča "Osamnaest godina" Silvije Monros-Stojaković izabrana je na konkursu za najbolji rad na temu "cipele", koji već peti put raspisuje i dodeljuje Muzej obuće u Eldi. Tema nagrađene priče je satenska sandala, koju je junakinja pozajmila od majke za svoj osamnaesti rođendan.
Silvija Monros-Stojaković, najvredniji prevodilac sa španskog kod nas, približila nam je, između ostalih, klasike Borhesa, Paza, Kortasara, ali i savremene romane "Ljudožderova kći" Rose Montero i "Dok živimo" Maruhe Tores. Poslednja dela koja je sa srpskog prevela na španski su drame "Doktor Šuster" Dušana Kovačevića i "Putujuće pozorište Šopalović" Ljubomira Simovića. Za vreme bombardovanja Beograda vodila je dnevnik, koji je izašao pod naslovom "Grad nad gradovima - cigle zidane pisanjem tokom 77 dana jedne beskrajne noći", a nedavno je izašao i njen prvi roman "Nastaviće se...", parodija latino serija.
Lj. Pupezin
