01.01.00
Vreme
11.03.2000.
Publicistika
Lomljenje leda
Miloš Mišović ispreda hroniku uspona i padova novinarstva u permanentnom vanrednom stanju, istoriju obazrivog otimanja novina iz kandži Partije i ponovnog upadanja u njene čeljusti
Napraviti pouzdanu istoriju jednih novina "iznutra" - naročito ako one kontinuirano postoje nekoliko decenija - u izvesnom je smislu rizično: ovakvo kretanje po skliskom terenu autora može odvući ili u odbojnu pre(ten)cioznost ili u hagiografsko himnopojanje. Ili će, naime, taština pisca naterati da sebi prida ulogu i značaj besprizivnog presuditelja nad vremenima i ljudima, ili će autorsku neskromnost zameniti preteranim uvažavanjem prema temi svog istraživanja, odnosno nekritičkim, prigodničarskim veličanjem dotičnog lista.
Novinar i publicista Miloš Mišović (rođ. 1916) odlučio se, srećom, za "mekši" pristup i prepustio reč drugima, uz tek neophodne autorske intervencije i pojašnjenja; rezultat ovog višegodišnjeg napora jesu svojevrsni prilozi za biografiju NIN-a (lista u kojem je proveo veliki deo radnog veka), ostvareni kroz razgovore sa svim posleratnim glavnim urednicima ovog nedeljnika, od Najdana Pašića do Milivoja Glišića, sabrani u knjizi "Naslednici bez testamenta" (Nezavisna izdanja Slobodana Mašića, Beograd 1999).
Da je Mišović ostao na ovome, moglo bi se reći da se radi o "namenskoj" literaturi, posvećenoj i zanimljivoj (samo) onima koji su učestvovali u životu jednih novina, te njihovim čitaocima i "fanovima". Vrednost "Naslednika bez testamenta" jeste, međutim, u tome što, kroz priču o jednom političkom nedeljniku, prerastaju u upečatljiv portret jedne tehnike vladanja, u nenametljivu, a dojmljivu, hronologiju uspona, osione vladavine i propasti jednog društvenog sistema (koji je, dakako, konačno s treskom "pao jer je padu sklon bio"...) i ljudi koji su u njemu bili zaduženi za nadzor nad vazda latentno neposlušnim i nepouzdanim "šarenim" novinama isuviše "zapadnjačkog" dizajna i stila. Kroz ispovesti glavnih urednika - u kojima, dakako, ponegde sevne onaj "odviše ljudski" poriv za naknadnim retuširanjem vlastite profesionalne bi(bli)ografije, ostvarene u "olovnim godinama"... - Miloš Mišović ispreda hroniku tegobnih uspona i frustrirajućih padova novinarstva u permanentnom vanrednom stanju (jer, kako drugačije nazvati jednopartijski sistem na Ustavu zasnovane "diktature proleterijata", odnosno njegovih klasno najosvešćenijih predstavnika?), istoriju obazrivog otimanja novina iz kandži Partije i neumitnog ponovnog upadanja duboko u njene proždrljive čeljusti. Razume se, svo to "otimanje" bilo je daleko od onoga što se danas podrazumeva pod "nezavisnim novinarstvom", više stvar načina i stila nego generalnog (ne daj bože političkog) stava. To mu, pak, ne oduzima na ozbiljnosti i značaju; bez takvog "tihog otpora" srpsko novinarstvo ne bi ni dočekalo na životu varljivi pluralizam ranih devedesetih, kada je novo-stari postkomunistički režim bio primoran da počne makar da se pravi da priznaje činjenicu da je Berlinski zid pao, i da su mršave šanse da će se pojaviti, majci, taj zidar koji će ga obnoviti. Ovo, naravno, samo dok nije "konsolidovao snage" - osokoljen progresivnom mišlju Prve Drugarice, koliko i podrškom zarozanih srpskih neofašista - i krenuo da traži nove sponzore u Moskvi, Minsku, Pekingu i Mjanmaru, ili kako se ta bratska država već zove. Pa tako danas, blago nama, živimo u vremenu mutantne represije, kada umesto "očinskog" ribanja u Komitetu (što je, manje-više, najstrašnije što se novinaru ili uredniku moglo desiti u vreme poznotitoističkog i posttitoističkog "mekog totalitarizma"), novinare disciplinuju globljenjem, hapšenjem, a ako treba i ritualnim ubijanjem.
U mnogo čemu, tadašnji NIN je bio "ledolomac", onaj koji je prvi - ili prvi izvan rezervata specijalizovanih časopisa - otvarao "škakljive" teme ili ih reinterpretirao na do tada neviđen način; to je bila nekako prirodna, "strukturna" uloga za jedan newsmagazin koji je u svim svojim srećnijim fazama objedinjavao najbolje tradicije "autorskog" pisanja i visoke novinarsko-esejističke kulture, te probojnost anglosaksonske formule "investigativnog" novinarstva (kako su to tada "uvijali" oni kojima je "istraživačko" zvučalo previše iritantno za moćnike - "šta ti imaš tu da mi istražuješ?!"), ostajući pristupačan za sve osim za - dosadu. Što je u (za)datom okruženju bilo već samo po sebi subverzivno. Takva formula uspeha brižno je građena decenijama, uz sjajne zalete i mučna odustajanja, uz osvežavajuće proboje koliko i potuljene kompromise; tek je pred kraj osamdesetih, s naletom novog, nacionalpopulističkog režima (razbaškarenog na staroj partijskoj infrastrukturi, "drugovima kadrovima" i represivnim resursima), ta formula, neumoljivim dekretom, definitivno razbijena, pretvorivši NIN u tek još jedan od šarenih biltena "antibirokratske revolucije" kao vesnika neminovne kataklizme. Ništa logičnije od toga, kako na jednom mestu kaže pisac pogovora Milan Milošević: "U osnovi NIN je bio jedan liberalno-levičarski, modernistički list s jakim ali rafiniranim angažmanom." Zato je egzekucija bila tako neumoljiva: "liberalno" i "modernističko" postaće u Srbiji Slobodana Miloševića gore psovke nego u vreme najrigidnijeg komunizma. Treba reći, bez namere da se govori pro domo sua: upravo će iz otpora prema takvom opasnom i demagoškom glajhšaltungu nastati nedeljnik koji čitate: ako je jedna formula, ona koja je omogućavala kakvo-takvo "pravljenje rupa" u dotadašnjem režimu bila iscrpljena, neki od najkreativnijih ninovaca, pojačani još nekim beogradskim novinarima, osnovaće "Vreme" kao autentični, grassroot nezavisni list u privatnom vlasništvu, prilagođen medijskoj sceni postkomunističkih devedesetih, koje Srbiji nisu donele tranziciju i demokratiju, nego besmislene osvajačke ratove i uspon našminkanog, postmodernog sultanizma. Oni koji su, pak, ostali, gledali su da posle prolaska prvog udara "populističke oluje", spasu što se spasiti dade - s promenjivim uspehom, što je u tim okolnostima neizbežno - i upravo o toj borbi govori poslednja, današnjem čitaocu verovatno i najzanimljivija četvrtina Mišovićeve knjige.
Poznata floskula kaže da "novine žive samo jedan dan" (ili nedelju); biće, međutim, da se njen autor ipak nije odlikovao nekom raskošnom pameću: svojim (is)traja(va)njem u vremenu, svake dobre novine postaju brana prolaznosti i Organizovanom Zaboravu. Knjiga Miloša Mišovića je negde na tom tragu: opisujući, kroz istoriju jednog lista, kako je bilo, autor kao da upozorava kako bi (nam) još - u zašešeljenim društvenim okolnostima - moglo biti.
Teofil Pančić
