Naše nebo

19.08.10

POEZIJA je iznenadno proširenje sveta, kako je to lepo rekao Anri Mišo. Ona bogati naš unutrašnji prostor. Pomera granice. Pesma jeste neka vrsta molitve. Ne govori li onda današnja opšta nebriga, koja se vidi na nivou cele zajednice, izdavača i pojedinačnih čitalaca, o iznenadnom suženju sveta? Ne radi li se tu o gubitku istančanosti i spontanosti? U takvom, suženom svetu, i ljudi su drugačiji: oni imaju oči, ali ne vide; imaju uši, ali ne čuju.

Priča ovako, za „Novosti“, pesnik Vojislav Karanović, i tiho zaključuje:

- Poezija, kao i druge umetnosti, pokušava da se jednom ovakvom sužavanju sveta suprotstavi.

Jedan je od onih velikih umetnika srpskog jezika koji iza sebe imaju zvučne književne i pesničke nagrade („Meša Selimović“, „Branko Ćopić“, „Branko Miljković“, „Đura Jakšić“, „Vasko Popa“...), ali malo medijske pažnje. Nedavno je dobio nagradu - „Istok-Zapad“, sa adrese Matične biblioteke „Svetozar Marković“ iz Zaječara, gde će mu u renomiranoj ediciji „Istok-Zapad“ na jesen objaviti novu zbirku „Osnovi tišine“.

- Većina pesama kruži oko tog pomalo neuhvatljivog pojma - tišine. Ali što se njemu prilazi bliže, nailazi se na sve dublje paradokse. Reč koja se izgovori, napiše, ili samo pomisli, izgleda da tišinu narušava. Sa ovim paradoksom relativno je lako izboriti se, ukoliko osećamo „unutrašnju“ stranu jezika. A nju možemo da osetimo kroz poeziju. Teže se izlazi na kraj sa paradoksom koji se sreće u drevnoj mističkoj tradiciji, a koji je oličen u izreci: Tišina je jezik Boga, sve ostalo je manje ili više loš prevod. Ako je to tako, čemu onda sve ovo: svi naši govori, tekstovi, razgovori...? Zar je naša sudbina uvek samo to, stvaranje prevoda koji je nužno loš? Od ovog pitanja se može pobeći, ali onda kao da bežimo sami od sebe. A ako pokušamo da na njega direktno odgovorimo - rizikujemo nestanak, gubitak sebe.

* Gde onda leži odgovor?
- Odgovor se može potražiti i pomalo zaobilaznim putem. Može se reći: ako je svaki naš govor prevod, hajde da pokušamo da ovladamo tim govorom, da naučimo veštinu sporazumenja njim. Da stvarno savladamo taj jezik. I da na taj način, kao prevodioci sa jezika tišine, postanemo i sami stvaraoci.

* Kakvo obličje u tom slučaju poprima tišina?
- Tišina se tada ne ukazuje kao odsustvo, kao nešto što zvuk ili glas mogu da naruše, nego kao novi jezik. Pri tome mi sami sebe možemo da doživimo kao one koji govore ili se bar služe tim jezikom. Svi mi, dakle, na izvestan način jesmo prevodioci sa tog jezika. Samo što je, naravno, u prevođenju neko manje a neko više kreativan. U obzorju ove knjige to mi se čini sasvim zgodnom definicijom: pesnik je prevodilac sa jezika tišine.

* Koliko „utišan i melanholičan glas“ uspeva da odjekne na srpskoj kulturnoj sceni i može li da provocira današnjeg čitaoca koji nema vremena za čitanje i traži zabavu?
- Ako su pesnici prevodioci sa jezika tišine, podrazumeva se da njihovi „prevodi“ nemaju prođu na tržištu gde se prodaju samo „buka i bes“. A to tržište je svuda oko nas. Ali, na sreću, nije to jedino tržište. Iako jeste najveće, nije jedino. A možda nije ni najmoćnije. Postoji i tržište duha i mašte. Uostalom, bez duha i mašte ne bi nastao ni novac, pa ni ono što se za novac kupuje. Treba reći i to da će svaki pravi čitalac uvek naći dovoljno vremena za čitanje, za susret sa knjigom. Takav čitalac zna da je to zapravo susret sa samim sobom.

* Šta karakteriše stasalu generaciju srpskih pesnika na početku 21. veka?
- Postoji više autentičnih pesničkih glasova. Oni se među sobom dosta razlikuju. Tu nije reč samo o gubitku poverenja u pesničke škole i o distanci prema stvaranju u okviru unapred zadatih poetika, već i o osvojenoj svesti da je poezija jedinstvena i neponovljiva avantura, da ona uvek afirmiše ličnost. Poezija čoveka ne doživljava kao delić nekog većeg mehanizma, bilo da je u pitanju društvo, jezik, ili duh, nego upravo sugeriše suprotno: da je čovek središte, varnica od koje nastaje plamen, da je to ono što pokreće svaki mehanizam.


B. ĐORĐEVIĆ

13.02.08 Polja

Razmišljajući o onom stihu Pišem mahom jednostavne pesme iz jedne od Karanovićevih pesama „Poezija nastaje“, ne mogu a da se ne zapitam da li nam ova autopoetička izjava pomaže ili odmaže pri čitanju nove zbirke, Naše nebo. Jer, ako je u prethodnoj zbirci, Svetlost u naletu, ta jednostavnost bila prisutna na jezičkom planu, ako se ona pomaljala kao vezivno tkivo neuhvatljivih semantičkih udara, ona se, u zbirci pred nama, katkada pokazuje tako izravno, tako nedvosmisleno, da je čitalac primoran da ustukne, te da pesmu malko zamagli svojim kratkovidim pogledom. Kako pomiriti ovu krajnju jednostavnost i napeti kritičarski nerv željan tumačenja? Naše nebo jeste knjiga satkana od pomirenja, a doprinos teističke crte, nenametljivo provučene, nije neznatan pritom. Reklo bi se da ona odražava i neku vrstu svesti o iscrpljivanju jednog poetičkog usmerenja, ali da nastoji da, upravo na tom mestu gašenja, na prostoru iza čina i iza pokreta, još jednom pusti glas. Jer, ova zbirka, sasvim je to jasno, posebno kada je reč o izgradnji pesničke slike, nastaje na tragu Svetlosti u naletu, ali ide i korak dalje od prepoznatljivih Karanovićevih poetičkih putokaza. Neke pesme, u tom raskoraku, uspevaju da uspostave onu teško dosežnu meru jednostavnosti i zrelosti. Druge pak pokazuju da se tim putem dalje ne može.
Na početku prvog ciklusa zbirke, nazvanog „Iznad tla”, nalazimo stihove koji mogu poslužiti kao predvorje ovog pesničkog sveta – „Svaki tren jeste prozor/ kroz koji može da se/ vidi uzdrhtalo telo sunca” („Dani, noći“). Pesnik je taj koji prozore otvara, koji pesmom zahvata i onu prašinu probuđenu pod mlazom sunca, on vraća čulima njihovu zakržljalu funkciju. U pesmi „Tuneli“, dočaran je odnos zaglušenih, zatomljenih čula, koja su se odvikla od svakog neposrednog pristupanja, i okolnog sveta što se opire kušanju. Svest o uranjanju u vazduh, kao da je reč o vodi ili zemlji, neophodna je da bi se pojmilo koliki su raskoli među ubrzanim bićima što se samo po obrisima međusobno naslućuju. Za pesmu je potrebno usporiti svet, pa je tek pod njenim anestetičkim dejstvom mogućno sagledati da između nas postoje gromade vazduha ili tišina. Pesma koja ciklusu daruje ime, na posebno upečatljiv način pokušava da dočara jednu zaboravljenu sferu, prostor koji je neuništiv, ali se lako previđa. Gotovo ritualno izokretanje sveta, kosmičko preraspoređivanje, očigledno je i u poigravanju naslovom. Jer, u tkivu pesme, razjašnjava se da to „iznad tla neba ostaju/ još malo da lebde/ mišići, žilice, vlakna –// ti vilinski konjici/ koji kroz naša tela lete/ kao kroz zemlju svog sna” („Iznad tla“). Tlo neba je ono što pesnika odeljuje od zvukova, od krupnih kadrova i od svesti, i on će, poput vilinskog konjica, zalebdeti telom svemira. I čini se da nam karanovićevska sumnja ipak ostavlja mogućnost da poverujemo da postoji neka prostorno-vremenska dimenzija u kojoj će to biti primetno, u kojoj će taj let izazvati potres.
„Potres” je naziv narednog ciklusa, kao i jedne od ključnih pesama. „Potres koji se u zemlji/ tišine osetio/ epicentar je imao/ u misli jednog/ njenog stanovnika// onog što se setio/ reči: život”. Pesnik traga za suptilnijim, nežnijim znakovima bivstvovanja, jer biti grubo, biti naočigled i nauštrb živ, ne znači domognuti se svesti o sopstvenom postojanju. Utrnula, prolaznim zaokupljena svest, reaguje samo u trenutku nečijeg rađanja ili smrti, pa, nespremna da se suoči sa tim iskonskim iskustvom, nesvarenu izbacuje parčad spoznaje. Samo u tišini može da odjekne misao i da zahvati „beline između reči,/ oblake, i čitavo/ nebo jezika” („Potres“). Ova jednostavna slika, koja uobličenom autorskom intencijom postiže snažan efekat, na nivou je Karanovićevih ostvarenja iz odlične prethodne zbirke. Sličan utisak uobličenosti, sa nenametljivim poentiranjem na kraju, postižu i pesme „Drhtaj“ i „Rana“, u ovom ciklusu. S druge strane, autopoetičkom nizu naslovljenom „Poezija nastaje“, pridružuje se ovoga puta ne baš uspelo ostvarenje, pesma koja je, čini se, i bukvalno u procesu nastajanja. Ona nudi interesantne smernice, ali kao da ostaje negde na granici pesme, nedovoljno svedena, tako da ne uspeva da oživi ono osećanje za kojim autor traga.
U okviru ciklusa „Obala koju zapljuskuju slike”, nešto jasnija postaje slućena predstava neba, ključna za ovu zbirku. Ako je čovek oblak, košmar plavetnila („O čoveku“), jasno je da nebo nije nešto nedodirljivo, visoko iznad. Ono jeste naše, ali ga postajemo svesni tek isključivanjem iz svih drugih sfera kojima svakodnevno plovimo. Zato je mogućno da iznad tla i iznad tla neba bude isti prostor na ravnici stiha. Da bi se duh otvorio osmehnutom nebu, priznao mu da postoji, on mora da išeta na obalu onoga što jeste („Na obali“) i da prihvati sudbinu koju deli sa oblacima. Bio to mesec ili čovek posred neba, on mora sopstvenom svetlošću duha da greje lepu apstrakciju našeg neba. U ciklusu „Osmeh, akrobata”, ta će se apstrakcija pojačati teističkom crtom, razmišljanjem o stvaranju i o grehu. Slika ljudi kao mrava razmilelih u duši sanjara („Mravinjak, u snu“), upečatljiva je upravo zbog nemogućnosti onoga koji sanja da se seti sadržine svoga sna, dok sanjani ne uspevaju da spoznaju celinu u koju ih sanjar spliće. I odatle, sasvim prirodno, dolazi spoznaja da je čovek tajanstven koliko i Bog. Kada lirski subjekt pesme „Tajna“, poredeći Boga i čoveka, kaže – „Zato što je blizu, i otvoren,/ što ne stanuje u tajni,/ teško ga je prigrliti – svedoči/ tvorac pesme Hleb i vino./ Čovek se zatvara, sklanja/ od sveta i od samog sebe,/ sebe vidi kao kroz dvogled”, on ukazuje na još jedan vid čovekove (auto)mistifikacije i njegovog bega od lekovitog otvaranja svetu. Tako je i potraga za uzrocima sopstvene grešnosti, u pesmi „Psalam“, jedna beskrajna zapitanost koja se uvek vraća, bez odgovora, tamo odakle je i pošla, povlašćenom prostoru – jeziku. Pre tog povratka, jer tako je nazvan i poslednji ciklus Karanovićeve zbirke, moram pomenuti jednu od njenih najuspelijih pesama, naslovljenu „Dodir“. Nju čini suptilna, nežna slika konja u galopu koji juri tamnim nebom, ekvivalent one noćne ustreptalosti čula koja pokušavaju da razaznaju poreklo šumova i zvukova prenaglašenih sveopštim snom i tišinom. Tu je postignuta prava mera između nenametljivog, blagog efekta, otvorene, ne do kraja iscrpljene ideje i prizvanog osećanja.
Pre nego što pesmom „Povratak“ zaključi svoje putovanje kroz drugo, opipljivo nebo, pesnik daje još jedan uvid u unutrašnju rascepljenost modernog čoveka. Pesma „Zid“, tako, predočava neobičnu dijalektiku u ljudskom biću, koje je samo sebi i oblak i zid. Pokretač i prepreka, prisustvo i odsustvo, Sizif i kamen, rana i oštrica, varka i varani, sve to u sebi naporedo oblikuje onaj koji se čovekom predstavlja. Nit te spoznaje provučena je od prve do poslednje pesme zbirke i čini se da je upravo hinjena jednostavnost slike ili, bolje rečeno, njena jednosmernost, na nekim mestima tanji. S druge strane, zaokruženost vizije i sveža koncepcija otvaraju nove tematske sfere i pomeraju ona stalna, opsesivna pesnička pitanja. Drugačije je, u ovoj zbirci, Karanovićevo osećanje sveta, menja se i onaj udeo sumnje i pristajanja na dato, u subjektu i van njega. „Čovek, napokon, dolazi sebi” („Povratak“), kaže pesnik, on se samo privremeno može pronalaziti u pomirljivosti i pokroviteljstvu okolnih fenomena. A pesmi se time, zasigurno, otvaraju neslućeni prozori.
Sonja Veselinović

15.12.07 Politika

U gotovo svakoj pesmi Vojislava Karanovića pominje se reč pogled ili reč videti. Ili, pak, neka treća reč koja priziva ovo intenzivno čulno iskustvo. Karanovićeve pesme, znamo to i odranije, jesu poezija otvorenih čula i u njima se vodi nesvakidašnje pronicljiv dijalog o vidljivom i nevidljivom, jasnom i senovitom, čulno dostupnom i skrivenom. Onaj koji nam govori u ovoj poeziji, glasom stišanim i u toj stišanosti sabranim, oseća se kao „živa rešetka“ - tako i glasi naslov jedne od najvažnijih pesnikovih knjiga - između različitih planova stvarnosti, između čulnih iskustava i nesmirene refleksije, između spoljnjeg sveta i uskomešane unutrašnjosti samog subjekta. Ali u knjizi Naše nebo taj dijalog je postao ne samo osnovni sadržaj ove poezije već je zadobio i neke forme kakve ranije u njoj nismo prepoznavali.
Nikada ranije pogled subjekta u Karanovićevoj poeziji nije bio tako nedvosmisleno upućen gore, prema nebu, kao što je to upravo u ovoj knjizi. U prethodnim knjigama Sin zemlje i Svetlost u naletu taj pogled je najavljivan, imajući povremeno vrlo srodan intenzitet, ali je u pesmama iz Našeg neba od tog pogleda oblikovan prvorazredan pesnički izazov. Na jednoj strani, nebo je jedna od najčešćih tema u knjizi, a metafore koje su u vezi sa nebom ispunile su većinu Karanovićevih pesama. Nebo, i stari i uvek moderni pesnički simbol, nije samo stanište gornjih sila, ni poslednja instanca kojoj će se obratiti subjekt ove poezije, ono je uključeno u intenzivnu pesničku raspravu o vidljivom i nevidljivom, o vidljivom i onom što stoji iza njega, o epifanijama i onome što ih održava u tankoj, sve tanjoj vezi sa prizorima svakodnevice. Naše nebo i inače pokazuje takve integrativne ambicije, spajajući u jedno i neraskidivo različite nivoe stvarnosti i ukrštajući metaforičke sklopove različitih jezičkih i pesničkih tradicija. U tome se, između ostalog, i vidi snaga ove knjige, pa možda čak i mogući nastavak pesnikove stišane avanture.
Suočena sa „licem praznine“, sa nestalnošću slika i varljivošću čula, sumnja jedinke je primirena samo u čudesnim slikama oka i uma. U Karanovićevoj poeziji epifanije nisu samo čuda oživljena pred očima zasluženog posmatrača, već i simbolički ispunjeni i zaustavljeni prizori svakodnevice. U uvodnoj pesmi vodi se jedna takva rasprava o vidljivom i onome što smo spremni da sagledamo. „Svaki tren jeste prozor“, kaže pesnik, da bi ubrzo potom retorički i smisaono preokrenuo početnu poziciju: „Ali, prozore niko ne otvara.“ Upravo je neponovljivost slike, o čemu je reč i u izvrsnoj „Pesmi o stvaranju“, uzrok važnosti čula i vrednosti refleksije. Vidljivo, čulno, taktilno stoje naspram refleksivnog, stišanog, skrivenog, ali se ta stajaća dvojstva Karanovićeve poezije ovde neprestano prožimaju i stapaju. Izgovarajući ono što je vidljivo i u svojoj vidljivosti izuzetno, ovi stihovi streme prema poslednjoj granici ljudskog pogleda, tamo gde samo oko nije dovoljno i gde se radoznaloj refleksiji prepušta da rasvetli šta stoji iza vidljivog.
Subjekt Karanovićeve poezije nije prepušten samo svojim čulima. On je i sa svojim jezikom i sa predstavama koje stvara uz njegovu pomoć, nastojeći da čulna iskustva izrazi, ali i da ih proširi. Otuda se slikovni potencijal i samo značenje ovih pesama često oblikuje u kretanju između početne percepcije događaja, preko naslućene, intuitivne spoznaje, sve do poništavanja čulne percepcije koja ustupa mesto refleksivnim uvidima u svet. Tako se ospoljavaju događaji mogući u jeziku, ali nedosegnuti u čulima.
Iskušavajući na ovaj način jezik i služeći se postupkom neprestanog preokretanja perspektive, Karanovićeva pesma hoće da se primakne onome što jezik sluti, neizrecivom. U tom smislu odustajanje od jezičkih konvencija i ustaljenih opisa i poređenja nije samo način kako nastaje poezija, kako se kaže u jednoj Karanovićevoj pesmi sa jakom poetičkom intonacijom, već i pokušaj oblikovanja uporedne jezičke stvarnosti, sačinjene kako od čulnih senzacija, tako i od meditativnih otkrića, kao moguće slike stvarnog sveta. Sagledati svet iznutra, prepoznati i pobrojati male drhtaje jedinke i skrivene prizore svakodnevice u kojoj jedino i možemo očekivati epifanijske vidike, eto, to je veliki zahtev Karanovićeve poezije. Tom zahtevu knjiga Naše nebo dodaje jedan važan glas.

Gojko Božović

03.11.07 Danas

Dobra knjiga je živa kao organizam, pruža otpor, pokazuje uvek drugo lice, iskežene zube ili umilni osmeh. Ogist Roden je govorio da telo nije površina nego nešto što buja, pupi, izbija iz zamišljenog središta i tako je stvarao svoje skulpture. To važi i za dobru knjigu, ona izvire iz središta imaginacije i čitalac jaše na njoj kao na tigru, kroti je celim bićem. Pesnik je samo naštimovao mehanizam jezika, sam odigrao ovaj neizvesni rodeo u srcu svog bića.
Vojislav Karanović, pesnički akrobata na zraku sunca, svojom novom knjigom Naše nebo, hoda po tom užetu razapetom između blejkovskog tigra i anđela, pokušavajući da nas i naslovom knjige uvuče u svoju igru. Odmah ću reći da knjiga ima genijalnih (Nebo 1, 2), dobrih ali i slabijih pesama. Ovo poslednje zbiva se kada pesnik pokušava da bude aktuelan (Rat), provokativan (stidne dlačice sunca - Psalam) ili kada previše racionalno obrađuje temu (Zapisi). Zato u nekim pesmama poenta razočarava jer je tautološka, poučitelna, dok na drugim mestima poslednji stih upravo uspe čvrsto da veže nežno tkivo pesme i produbi je (Potres, Muzej). Ovakvi, manje uspeli krajevi pesama V. Karanovića izgledaju kao ostatak neodgovorne metasvesti, kao danak vremenu, zbog čega mu je od kritičara prilepljena etiketa postmodernog pesnika, iako je on pesnik u izvornom smislu, supstancijalan, s beskrajnim poverenjem u svet i u jezik, u punokrvnom, starinskom i metafizičkom smislu. I u ovoj knjizi, kao i u nekim prethodnim, postoji još jedna pesma pod naslovom Poezija nastaje, u kojoj je autor eksplicitno autopoetičan na najbolji način. To važi i za pesmu O pisanju pesama, kao i za druge koje obeležava autoreferencijalnost koja s lakoćom izvrće perspektivu sveta kao rukavicu. U tome je virtuozna draž ove poezije.
Ovaj pesnik, najbolji, ako ne i jedini pravi od Brajovićevih tzv. transsimbolista, ostaje veran svojim dihotomičnim vizijama, paralelizmima (prolazno/večno) i to kroz prizmu tela, svetlosti, pogleda, (ne)mogućnosti komunikacije. Posle pljuska svetlosti iz prethodnih knjiga, autor je počeo da se vere po oblacima imaginacije kao nekakav prosvetljeni tigar, posmatrajući i propadajući kroz svoje pruge, živu rešetku sopstvenog ega. Ova knjiga je nebo i pakao (mada se V. Karanović odlučio za naše, familijarno nebo), iliti svojevrsna budistička beseda o prevazilaženju: I kakav zid može da se/ ispreči ispred onoga/ kome su svi ljudi unaokolo/ zrnca istog krvotoka sreće,/ kome meka krzna životinja,/ prozirna krilca insekata,/ listovi nošeni rečnom strujom,/ stene što zidovima/ zavide - kome sve to skupa/ jeste oblak, podignut u visinu,/ koji niti se kreće/ niti prolazi samo/ treperi, kao osmeh na usnama (Zid). Pesnik ponire u taj smešak neba nad nama, u nama, i ne zna se da li je to osmeh očajanja ili blaženstva.
Naizgled, to je tvrda, uniformisana knjiga, velikog formata, sa naslovom kao u crnom floru žalosti, u čudnom sklopu boja. A zapravo, izgled ove edicije Zavoda za udžbenike mogao bi lako biti zamenjen za (vojni?) udžbenik, atlas (edicija Naše pocrnelo nebo), svesku. Poređenje sa modernom belom elegancijom ranih Karanovićevih knjiga, u Matici srpskoj, mogla bi otkriti materijalno urušavanje naše pesničke scene.
Na kraju, ovo će biti jedna od najboljih knjiga poezije narednih meseci, jer autor još jednom fascinantno demonstrira svoju autentičnu jezičku imploziju koja nas oslobađa stega banalnog na najlepši, strašni način, nemilosrdno ljušteći svest kao glavicu kupusa i pokazujući svu njenu nebesku prirodu.


Dragoljub Stanković