01.01.00
Nin
14.06.2001.
Nestajanje Mona Lize
NASLOV: "Naša postmoderna moderna"
AUTOR: Volfgang Velš
IZDAVAČ: "Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića", Sremski Karlovci, Novi Sad 2000.
Nenad Daković
Opšta je ideja da je filozofska postmoderna validan i legitiman filozofski pristup i strategija, nasuprot mišljenju da je tzv. postmoderna moguća jedino u književnosti ili arhitekturi. Pored toga, postmoderna u filozofiji omogućuje integralno, a ne jednostrano razumevanje savremenosti. Ali, to ne znači da ovaj integralni pristup znači i neku vrstu "nove sinteze", ili "identiteta identiteta i razlike". Već Velšovo zapažanje iz "Naše postmoderne moderne", koja omogućuje ovaj integralni pregled savremenosti, njenih agonalnosti i raskola, prema kojoj je "simulacija postala obavezna", jer u Luvru više nije moguće izložiti originalnu Mona Lizu (ona i nije izložena) - osporava ideju transverzalnog uma, o kome na kraju govori Velš. Ideju prelaza koja treba da bude epilog agonalne postmoderne za koju se u "Raskolu" založio Liotar osporavajući mogućnost ovih prelaza. Tako se u jednom epohalnom pregledu, poput ovoga, može izvesti tabela koja omogućuje filozofsku legitimaciju postmodernog prelaza u 21. vek, bez obzira na priče o savrememenom zalasku, ili nestajanju postmoderne.
Filozofska priča svakako počinje sa Hegelom i 19. vekom u kojem Hegel neočekivano izjavljuje da "moderna boluje od lažnih identiteta", što vodi u poslednju "veliku priču" o filozofiji kao eksplikaciji boga i filozofiji kao bogosluženju. Kao kritički projekt, filozofska postmoderna je diskontinuitet sa metafizikom 18. i 19. veka, ili sa ovom "bolesnom modernom" novog veka. Tako, prema Velšu, postmoderna odbacuje jedino novi vek i njegovu metafiziku, ali ne i modernu 20. veka i njen pluralizam. To je ideja na kojoj u svojoj storiji o kontinuitetu moderne i postmoderne zastaje Velš, govoreći o prelazu a ne raskolu, o kojem u istoimenoj knjizi govori Liotar. Uostalom, Velš o Liotaru piše kao o jedinom "čistom" filozofskom piscu postmoderne, svi drugi su tzv. difuzni, ili anonimni postmodernisti, poput Deride, ili Bodrijara.
Potrebno je naglasiti da je Liotar svoje shvatanje "jezičkog polja" izveo na ideji transformacije naučnog znanja, a ne samo različitih "jezičkih režima" u teorijskom, etičkom, ili estetičkom diskursu. To ukazuje na kontinuitet filozofske artikulacije tzv. jezičkog obrta kao idioma filozofske postmoderne. Ovo tumačenje zapravo predstavlja pokušaj rezimea različitih filozofskih strategija postmoderne, od kritike fenomenologije, strukturalne lingvistike i savremene analitičke filozofije, ili fenomenologije, strukturalizma i poststrukturalizma. Na obe linije filozofska eksplikacija počinje Liotarovim analizama između "Postmodernog stanja" i "Raskola". Tako je filozofska postmoderna ne samo sukob za primat između savremene nemačke i francuske filozofije, u kojoj je ova druga dominirajuća filozofska pozicija, nego i dijalog između evropske i angloameričke pozicije, kako je to pokazao Ričard Rorti. Postmoderna je zato za Velša umna transverzala, odnosno "transverzalni um" koji prolazi kroz različite predele savremene filozofije, zbog čega je postmoderna "ezoterična forma egzoterične moderne".
Da li je, međutim, dovoljna ova razlika između novog veka i moderne 20. veka, o kojoj govori Velš, da bi se razumela postmoderna situacija? Da li je dovoljno naglasiti "načelnu pluralnost moderne" da bi se razumeo prelaz prema postmoderni? Ili je, kao što mislim, u pitanju različita filozofska paradigma, jezik - a ne um. Paralelizam - a ne prelaz. Jer, načelo pravednosti nalaže da spasimo razlike.
