04.10.00
Država nikako da me prihvati
Ivan Ivanović
Zbog romana „Crveni kralj“ u kom je kritikovao komunistički režim, sedamdesetih godina prošlog veka pisac Ivan Ivanović je osuđen na robiju. Izgubio je posao profesora, ali je nastavio da piše iz ilegale, odnosno invalidske penzije u koju je bio prinuđen da ode.
Ništa bolji tretman nije imao ni u Miloševićevo vreme, a ni po dolasku demokrata, iako se za njih, kako kaže, borio svim snagama. Dobar je, kaže, bio osećaj kad je posle 30 godina ponovo došao na platni spisak države, kao pomoćnik ministra kulture, ali odmah su usledila nova razočaranja, kad je država odbila da ga rehabilituje, a zatim i zaobišla pri dodeli nacionalnih penzija.
Bio sam i profesor
– Dosad sam napisao i objavio 20 knjiga proze u ukupnom tiražu od 100.000 primeraka. Reklo bi se da je moje knjige pročitalo 500.000 ljudi. Dva moja romana „Crveni kralj“ i „Arizani“ veoma su čitana i doživela su šest, odnosno 12 izdanja. Gledano iz tog ugla, ja sam uspešan pisac. Čitaoci su me prihvatili, ali država Srbija nikako to da uradi – priča za „Blic nedelje“ pisac Ivan Ivanović.
Po završetku studija svetske književnosti, Ivanović je počeo da radi kao profesor u srednjoj školi. Ali kada je izašao njegov prvi roman “Crveni kralj” 1972. godine, zbog kritike društva, otpušten je s posla kao „moralno i politički nepodoban da vaspitava omladinu“.
Zbog kritike tadašnjeg titoističkog režima, Ivanović se našao i pred sudom. Osuđen je na dve godine zatvora. Srećom, na robiju nije otišao jer se cela javnost zauzela za njega.
– Ali nisam nigde više mogao da se zaposlim. Jedino rešenje je bila invalidska penzija. To tada nije bilo ništa neobično. Našao sam se u istoj situaciji kao i Matija Bećković, Danilo Nikolić, Žika Lazić, Radomir Smiljanić, Grozdana Olujić i mnogi drugi, zdravi ljudi – u invalidskoj penziji. Našu situaciju smo popularno zvali „farma za fazane“ – objašnjava on.
Tokom 22 godine invalidske penzije napisao je 18 knjiga. Kao samostalnom umetniku država mu je uplaćivala staž kao da je završio osnovnu školu, tek toliko da ne završi na ulici. Druga knjiga „Arizani“ naišla je na dobar prijem kada je objavljena 1982. godine, a dve godine kasnije štampano je drugo izdanje „Crvenog kralja“ u tiražu od 50.000 primeraka. Vlast, ovog puta Miloševićeva, ponovo je umešala svoje prste i stopirala štampanje novih izdanja.
Napadi komunista
– U međuvremenu sam se snalazio kako sam znao. Pošto su mi vrata velikih izdavača, kao što su Prosveta ili Bigz, bila zatvorena, zajedno s piscima koji su bili u sličnoj situaciji otvorio sam izdavačku kuću Zapis. Sami smo tražili novac kako smo znali i umeli, ali kad je vlast videla da tu mogu mnogi opozicioni pisci da objavljuju svoje knjige, i nju je zabranila. Onda smo osnovali izdavačku kuću Altera, koja i danas postoji. Prvi smo objavili „Izgubljeni raj“ Milovana Đilasa, Dragišu Vasića itd. Odmah su usledili napadi komunista. Onda sam s Ljubom Tadićem osnovao privatno pozorište Ogledalo, koje je finansijski kasnije propalo, ali je dalo izuzetnu predstavu „Dijalog Monteskjea i Makijavelija u paklu“. Ta predstava je igrala veliku ulogu u rušenju Slobodana Miloševića jer je igrana širom Srbije, a govori o vlastodršcu tipa Miloševića – priča Ivanović.
Knjige koje je objavljivao nisu dobro prošle, pre svega zato što su objavljene u malom tiražu, kod ne tako značajnih izdavača, priznaje on.
– Onda su došle demokrate. Razume se da sam očekivao da će s pobedom opozicije za mene doći bolji dani. Uzalud sam čekao da će demokratska vlast da ispravi nepravdu komunističkog sistema i da meni i drugim disidentima bar prizna da smo dali doprinos njegovom rušenju. Ništa od toga. Stari komunisti su preuzeli nove stranke i postali njihovi čelnici. Tako smo umesto jedne dobili više komunističkih partija, nedemokratskih, autokratskih. Obradovalo me je kad su doneli Zakon o rehabilitaciji. Zatražio sam od nadležnog suda da odgovori da li sam zakonito otpušten sa posla. Iako je sud po tom zakonu bio obavezan da mi odgovori za dva meseca, oni se evo dve godine ne oglašavaju – kaže Ivanović.
To što je postavljen za pomoćnik ministra kulture Dragana Kojadinovića pomoglo mu je tek toliko da može da ode u starosnu penziju. I ona je bedna – 20.000 dinara, ali u svakom slučaju bolja od invalidske, dodaje naš sagovornik.
- A onda je novo Ministarstvo, s ministrom Vojom Brajovićem na čelu, povuklo još jedan potez koji na prvi pogled deluje humano – odlučili su da starim, isluženim umetnicima dodele nacionalne penzije. Kako odrediti ko je dao značajan doprinos? Teško je to reći. Ali ja u svakom slučaju još jednom nisam bio među njima. To sam doživeo kao veću nepravdu nego gubitak posla i pretnju zatvorom u vreme komunista. Zašto? Zato što sam se za ove borio. Još jednom me je država odbacila. Stalno me država kažnjava, ali sam preživeo. Zato što sam živeo u čitaocima. Za mene su suština života savest i pravda. Društvo koje ne priznaje pravdu nije demokratsko, nego autokratsko. U mom životu poraz ne znači ništa, ali mi je stalo da ne budem mrtav. Pisac koji se ne buni nije pisac. Samo buntovnici su pisci – kaže Ivanović.
J. Subotić
10.01.08 Politika
Tragični raskoli
Ivan Ivanovići „Narodna buna”
Ivan Ivanović u trilogiji „Narodna buna” analizira uzroke i posledice stalnih sukoba naših vođa: od Karađorđa i Miloša, do Miloševića i Stambolića.
Prokuplje – U jesen 1917. godine Toplički ustanak, jedini u porobljenoj Evropi, doživljavao je strašan kraj: okupatorski vojnici, najviše bugarski, ubijali su ne samo poslednje učesnike pobune, nego i žene, decu, starce.
O tom stradanju naroda na jugu Srbije pisac Ivan Ivanović sačinio je trilogiju, pod naslovom „Narodna buna” i nedavno je promovisao u Prokuplju. Prvi tom pod nazivom „Četnici” donosi neobičan pogled na dramatične događaje u, kako se tada nazivalo, Južnoj Srbiji, današnjoj Makedoniji, gde su se, smatra pisac, u navodnoj borbi za oslobađanje od turskog ropstva bugarske komite i srpski četnici, u stvari, borili za prevlast. To su bile i pripreme za Toplički ustanak. Prema piščevom gledanju, za mesec dana koliko je trajala „Toplička slobodna republika,” ponovila se cela srpska istorija i predodredila budućnost naroda. U ovom delu trilogije Ivanović koristi dnevnik koji je vodio Kosta Pećanac, jedan od vođa ustanka, i suprotstavlja mu imaginarne zapise drugog vođe – Koste Vojinovića, njegovog antipoda. Između, pisac daje svoj pogled na istoriju. Po njemu, neprestane srpske dihotomije dovode do najvećih tragedija naroda, pa ga i biološki unazađuju.
– Naša istorija nije samo herojski mit, nego i bezbroj posrtanja. Neprestani su sukobi narodnih vođa već dva veka: Karađorđa i Miloša, Peka Pavlovića i knjaza Nikole, Apisa i kralja Aleksandra, Pećanca i Vojinovića, pa Pećanca i Ćićka u ustanku 1941. godine – sve do Tita, Rankovića i Đilasa, Stambolića i Miloševića, pa i Đinđića i Koštunice. I uvek u kritičnim momentima po sudbinu naroda, što vodi u nepotrebne pogibije i stradanja – kaže za „Politiku” Ivanović.
U drugoj knjizi pod naslovom „Toplička država,” naš sagovornik prati događaje u samom ustanku na dramski način. Glavni lik je Milivoje Perović, pisac knjige o Topličkom ustanku, koji sada priča „ono što nije smeo da napiše”. Opet je reč o sukobu vođa, koji je i odsjaj sukoba Crne (Apisove) i Bele (kraljeve) ruke i koji je narod ovog kraja koštao više od 20.000 žrtava.
Ova svojevrsna saga o srpskim stradanjima završava se romanom „Partizani” u kojem se sukobi vođa nastavljaju. U Toplici to je sukob Ratka Pavlovića Ćićka, komunističkog vođe sa četničkim – Kostom Pećancem. Ali i šire: Pećanca sa Dražom Mihailovićem i Draže sa Titom.
– Sve je to dovelo do velikih i nepotrebnih žrtava koje je naš narod plaćao. A i same vođe bile su, u stvari, tragičari. Jednog sina vojvode Mišića ubijaju Nemci, iako mu je majka bila Nemica. Drugi je bio u partizanima, a treći Dražin zamenik. Draža je imao ćerku i sina u partizanima, a drugi sin je poginuo kao četnik na njegove oči. I, najzad, Pećanca ubijaju četnici, njegovog sina partizani, a posle rata njegova supruga pere veš po kućama u Nišu – ilustruje Ivan Ivanović večita srpska tragična lutanja. Novi Ivanovićevi romani verovatno će pokrenuti i sporove, jer on u njima iznosi dosta tvrdnji za koje do sada nismo čuli. Tako, po njemu, Ilindenski ustanak podigli su Bugari da bi se Turci žestoko osvetili Srbima. Đorđe, rođeni brat Svetozara Miletića, prešao je k njima, a njegov sin će kasnije postati profesor univerziteta u Sofiji i jedan od najljućih bugarskih šovinista. Pisac ne štedi ni Pašića, Stojana Protića, generala Petra Živkovića, vojvodu Petra Bojovića...
D. Borisavljević
