Nakit

23.11.04

>>>Danas, 23.11.2004

Literatura, pokušaj ispravljanja istorijskih nepravdi

Jedna od najpoznatijih izraelskih spisateljica Šulamit Lapid, gost je Beograda i izdavačke kuće Clio. Šulamit Lapid je diplomirala orijentalistiku na Hebrejskom univerzitetu u Jerusalimu i autor je više zbirki priča, pozorišnih komada, knjiga za decu, romana. Njen roman "Nakit", koji je sa hebrejskog prevela Ana Šomlo, a objavila upravo izdavačka kuća Clio, štivo je koje sublimira elemente intrige i napetosti detektivskog romana, zajedno sa ozbiljnom istorijskom potkom, koja je fuga na kojoj se ovo pripovedanje zasniva. Sa Šulamit Lapid govorili smo o istoriji kao nezaobilaznoj i vazda inspirativnoj i novoj temi u literaturi, o piscu koji stoji pred vremenom i vivisecira ga, o literaturi kao pokušaju da se isprave istorijske nepravde...

U jednom intervjuu rekli ste da "žena pisac piše poeziju dok ne rodi decu, kada se deca rode piše kratke priče, a kada deca odu od kuće, piše romane". Ipak, sa vama kao da je bilo obrnuto. Pisali ste svih ovih godina podjednako uspešno i poeziju i priče i romane?- Sada mi se nameće misao da sam išla upravo istim putem koji ste naveli. Dakle, kao mlada sam objavljivala poeziju, onda četiri zbirke priča, zatim dva istorijska romana, a zatim pet pozorišnih komada. Imam sreću i zadovoljstvo da se moji komadi igraju u najboljim pozorištima i to sa velikim uspehom. Ako biste me pitali kako sam to uspela, uz sve obaveze i graju koja se nalazila oko mene, teško da bih mogla da dam pravi odgovor. Možda sam svih ovih godina imala vatu u ušima...

Svaki pisac nosi u sebi svoje književne srodnike, pisce kojima se neprekidno vraća, čije ih delo i štiti i inspiriše i vodi. Koji pisci čine Vaš unutarnji svet?

- Teško je izdvojiti nekog posebno, pa ipak, postoje literate koje su stalno prisutne u mom životu. Tu su, naravno, Dostojevski, ne mogu nikako da preskočim ni Prusta. No, postoji i čitav niz drugih pisaca čijem se opusu vraćam. Jedna od mojih omiljenih spisateljica je, na primer, Džejn Ostin.

Da li je korpusu Vaših omiljenih pisaca blizak i neki literata sa ovih prostora?

- Naravno. To je, svakako, Ivo Andrić. Divim se i Danilu KIŠU, ali i Aleksandru Tišmi. Njegove knjige su takođe prevedene na hebrejski jezik. Moram da pomenem i Milorada Pavića, kao još jednog vrlo zanimljivog stvaraoca.

Borhes negde kaže da se priče pišu o onom što se ne može ispričati, a romani o onome što se može iskazati potpuno. Po kom principu Vi klasifikujete građu i od jedne teme nastaje priča, a od druge romaneskna tvorevina?

- Priča vas veoma obavezuje. U priči svaka reč mora biti izvagana, proračunata. Ako se odlučujete da pišete priču, morate biti veoma strogi i obazrivi prema svakoj upotrebljenoj reči i rečenici. Kad pišete roman, dozvoljen vam je širi pristup, ali su građa i konstrukcija građe važne u oba žanra.U priči ništa ne sme da bude suvišno.U građu i materijal priče, vrlo često ulazi i ono što se samo provuče, čega vi sami i ne morate biti svesni. Dakle, događa mi se da se moj muž prepozna u nekoj od mojih priča i ja tek tada, kada mi on ukaže na određeni detalj, shvatam da jesam govorila i o njemu.

To je, takođe, magija priče, koja uvlači pisca u igru...U antičkoj Grčkoj se vreme doživljavalo drugačije i smatralo se da je budućnost samo deo prošlosti. Vi pišete i istorijske romane. Da li zahvatom u prošlo vreme možete da objasnite i sadašnjost i delove budućnosti?- Daću vam primer za antičku grčku literaturu. Jedna od Lizibih priča u ovom romanu zove se "Konkubina" i zasnovana je na priči iz Tore, priči o sudijama. Uzela sam biblijsku priču i prenela je na današnje vreme. Antičko viđenje ove priče nam dovoljno ukazuje na univerzalnost njihove kulture i gledišta, a taj se događaj može pronaći i u današnje vreme. Ako je ta priča trajala dve hiljade godina, biću zadovoljna ako i u mom romanu bude trajala toliko godina.

Nov roman, na kojem upravo radite, govori o Drugoj aliji, naseljavanju Jevreja početkom dvadesetog veka? Čime Vas je zavela ova tema?

- Živimo u vreme propadanja socijalizma, ceo svet ide ka privatizaciji, uključujući i Izrael. U Drugoj aliji su svi bili socijalisti, cionisti kao i svi ostali , a osnovali su sve ono što danas postoji u našoj zemlji. Dakle, postoji njihov veliki doprinos u Izraelu, ali istovremeno postoji i jedan pogrešan odnos prema njima. Ljudi ne cene dovoljno ono što su oni učinili, iako su za to dali svoje živote. Ovde je, dakle, literatura pokušaj ispravljanja istorijske nepravde.

>>>Politika, 22.11.2004

Reći pravu istinu

Izdavačka kuća „Clio” iz Beograda objavila je roman „Nakit” Šulamit Lapid, poznate izraelske spisateljice koja će iduće nedelje biti gost Beograda. „Nakit” je samo jedno delo u nizu dvadesetak knjiga poezije, drame i proze, do sada prevedenih na francuski, nemački, italijanski, engleski, poljski, estonski, turski, japanski i kineski jezik. Pozorišni komadi Šulamit Lapid izvode se na sceni „Kameri”, jednom od vodećih izraelskih pozorišta: drama „Napušteno imanje” nagrađena je kao najbolje scensko delo godine. U Antologiji „Kratke priče Izraela” (Bagdala, 1995) objavljena je na srpskom njena novela „Moć govora”.

Šulamit Lapid rođena je 1934. u Tel Avivu. Studirala je Orijentalistiku na Hebrejskom Univerzitetu. Bavi se isključivo književnim radom. Njena junakinja, novinarka Lizi Badihi, pomalo nezgrapna i nespretna, glavna je ličnost u više romana i, kao i u „Nakitu”, upada u razne situacije, ali igrom slučaja razrešava misteriozne kriminalne zaplete.

Vodimo razgovor u prijatnom stanu, u senovitoj ulici Lasal u Tel Avivu, gde Šulamit Lapid živi.

U Vašim knjigama se snalazite odlično u novinarskoj sredini. Kao da Vam je profesija novinarstvo!

- Celog života kao da i jesam u novinarskoj redakciji. Otac mi je bio novinar, muž, Tomi, radio je godinama u listu „Maariv” (Tomi Lapid, vrhunska medijska ličnost, sada je ministar pravde u izraelskoj vladi, prim. a.), sin Jair je novinar na televiziji. Lizi Badihi, novinarka iz Beerševe stalno je pominjana u našoj kući. Tako je postala ličnost mojih knjiga. I sama sam radila jedno vreme u novinama „Džeruzalem Post”. Prvo nisam htela da pišem, jer su svi oko mene pisali, ali, kasnije, izgleda da je potreba za pisanjem bila jača.

Istorijska istina

Pisali ste i za decu, privlače Vas razni žanrovi literature?

- Jedna izraelska književnica je rekla: pesme se pišu dok se deca ne rode; priče dok deca rastu; romani se pišu kada deca odrastu i napuste kuću. Ja sam, međutim, pisala romane dok su deca bila u kući, uz njihovu strašnu galamu i jurnjavu, muziku. Ne znam kako sam to uspevala. Kada sam počela da pišem nisam više bila mlada. Priče su mi štampali u raznim novinama. Prva zbirka objavljena mi je 1968. Kasnije, još tri.

Vaša junakinja, novinarka Lizi Badihi, stalno ide u biblioteku da skuplja podatke o onome što se nekada zbilo...

- Ličnosti i događaji u romanu „Nakit” su istorijski, mnogo značajniji nego što sam ih ja mogla opisati. Protiv režima Otomanskog carstva organizovan je tajni pokret o kojem se u današnje vreme mnogo govorilo i pisalo. Pokušala sam da iznesem pravu istinu. Recimo, Beti Paskal, jedan od glavnih likova, živela je u domu staraca. Otišla sam da je potražim. Razgovarala sam sa njom i mnoge pojedinosti saznala od nje. Sve činjenice, pomenute u knjizi, istinite su, kao i mesta i imena ljudi o kojima pišem.

Da li je tajna jevrejska organizacija N.I.L.Y. zaista postojala?

- Naravno. Mnogi su mi pisali, javljali se telefonom. Nijedan od mojih romana nije prošao bez reakcije čitalaca. Ponekad pozitivne, ponekad da me isprave. Ljudi sada odlaze peške u Zikron Jaakov, gde postoji spomenik Nilovcima, da im se poklone. O nekima od njih uči se, kao o junacima, u školi. Vremenom su stekli poštovanje.

Dela Vam dostižu tiraž od 3.500 do 5.000 primeraka, izdanja obnavljaju. Mnoge su Vaše knjige prevedene. Da li se sami brinete o njihovom plasmanu? Da li to omogućava bezbrižni život u materijalnom smislu?

- Dok pišem, ne razmišljam šta će se dogoditi sa mojim rukopisom. Pišem na ivritu, razmišljam na ivritu. Institut za prevod izraelske književnosti pruža mi veliku pomoć, jer sama ne bih mogla da vodim računa o tome. Da živim sama, da nemam obaveze prema porodici, možda bih mogla skromno da živim od toga, ali to ipak nije dovoljno, manje je od proseka primanja onih koji su zaposleni. Gotovo svi poznati pisci u Izraelu imaju, sem književnog rada, i stalno zaposlenje. Amos Oz, recimo, predaje na fakultetu u Beerševi, Alef Bejt Jehošua u Haifi. Veoma malo njih živi od svojih knjiga. Možda samo književnici Efraim Kišon i David Grosman.

Sve se izmenilo

Nekada ste bili predsednik Udruženja izraelskih književnika, tada ste prisustvovali Oktobarskim susretima pisaca u Beogradu. Da li se vaše Udruženje brine o socijalnom statusu svojih članova?

- Udruženje bi se veoma rado brinulo, ali je to nemoguće postići, jer izdavačke kuće imaju svoju računicu. Ako nemaju dobit od nekog izdanja, teško će ga objaviti. Oni smatraju da čine veliku čast pesniku, ako mu objave knjigu, a on ne mora da uloži novac u to. I prozni pisci često moraju da učestvuju u finansiranju svoje knjige. Na čemu sada radite?

- Godinu i po dana nisam ništa pisala. Sada sam počela da sakupljam materijal za novi istorijski roman o Drugoj aliji - velikoj grupi doseljenika u Izrael. Putovala sam mnogo po zemlji i nabavila ogroman istorijski materijal. To su događaji iz vremena od 1904. do 1914. godine. Pre nedelju dana putovala sam sa Tomijem u Galil, severni Izrael, da ponovo vidim neka mesta, da sretnem decu, unuke nekadašnjih doseljenika koji su došli ovamo pre Prvog svetskog rata. Sve se to strahovito izmenilo, ti gradovi, naselja. Tadašnji doseljenici bili su vođeni idejom. Prva alija je bila 1882. do početka 20. veka. Obe su, u stvari, bile posledica pogroma nad Jevrejima u Rusiji, Rumuniji... Ali u Drugoj aliji bilo je već socijalista, novinara, pisaca i intelektualaca, najčešće iz Rusije i Poljske. Oni su o prvim doseljenicima pisali sa priličnim omalovažavanjem jer ovi nisu bili intelektualci, nisu pisali, dok su novi sve beležili. U prethodnoj knjizi želela sam da dam drugačiju sliku o tim starijim stanovnicima od one kakva je u javnosti. Sada, posle sloma socijalističkih režima, kada je počelo da se piše sa nipodaštavanjem o pripadnicima Druge alije, želim da pružim istinitiju predstavu i o tim ljudima. Pisci uvek pokušavaju da isprave pogrešne, uopštene zaključke o svetu, ispravljaju stvarnost, zar ne? Teškoća je u tome što svaki svoj stav moram da proverim u desetak knjiga, kako mi ne bi rekli - nije to bilo tako, nije istina!

Šta čitate u poslednje vreme, ima li nečeg zanimljivog u novijoj izraelskoj literaturi?

- Veoma mi se dopao poslednji autobiografski roman Amosa Oza „Ljubav u sumrak” u kojem piše o svojoj porodici.

Da li ste čitali neku knjigu iz jugoslovenske književnosti?

- Svakako. Najviše su me impresionirale knjige Aleksandra Tišme, prevedene na hebrejski jezik. On je, kao i moj muž, Tomi, Novosađanin, tako da sam sa velikim uzbuđenjem čitala o onome što se događalo u tom gradu. Tišmin stil i konstrukcija romana izvanredni su. Nekada je orman za knjige bio u Izraelu jedan od najznačajnijih delova nameštaja. Čini mi se da to nije više slučaj. Ali ja, kad putujem po svetu, obilazim antikvarnice i nalazim zanimljive knjige. Tako sam pre više od trideset godina u Južnoj Africi našla dve divne, „Pesmu nad pesmama” i knjigu sa pejzažima gradova Svete zemlje, koju je je ilustrovao poznati slikar sa Akademije Becalel iz Jerusalima, Raban, ilustrator mnogih dela s početka 20. veka.

Ana Šomlo

28.12.04 Blic

Ovo je jedan iz serije romana o Lizi Badihi, novinarki i detektivu amateru. Oko junakinje se šire koncentrični krugovi komike: previsoka je i predebela, lošeg ukusa u odevanju; gruba je i nepristupačna, bez smisla za humor, a sanjari da je divna, krhka i bespomoćna; ne slaže sa dominantnom, nikad zadovoljnom i ponosnom majkom; kao ambiciozna novinarka, ona uleće u „gerilske istrage“ i, poput Poaroa, nadmudruje i policajce i zločince; da smeh bude glasniji, Lizi je rođaka većine zaposlenih u policiji, a ključni svedoci događaja su njeni stric i strina. Ovoga puta, kriminalistički zaplet se dešava u - staračkom domu; svi prisutni, uključujući i Lizinu majku, imaju motive za ubistvo dvolične negovateljice: na videlo izlaze ružne porodične tajne svih vrsta (prevarene supruge, isfrustrirane snahe, zapostavljeni stariji sinovi), dok misteriozno nestali rođaci povećavaju ionako veliki broj osumnjičenih. Međutim, detalji istrage su samo sredstvo za isticanje karaktera junakinje, njene neobične porodice i zločinaca. Na prvi pogled smešne, bake i deke kojima invalidska kolica i slušni aparati nisu prepreka za zaljubljivanje, za ubistvo iz strasti ili osvetu, otkrivaju drugo (mladalački energično) lice starosti. Višestruki završni preokreti dovode u sumnju i druge konvencionalne predstave: o viteštvu nacionalnih heroja, moralnoj iskvarenosti ubica, pa i o Lizi kao o bezosećajnoj feministkinji. Roman je poentiran filozofskim stavom da ni o čemu, pa ni o kriminalističkom zapletu, ne postoji istina, već samo njene, često protivrečne, varijante. I pored maske detektivskog i humorističkog žanra, „Nakit“ je roman savremenog izraelskog života.

Vesna Trijić

15.11.04 Danas

Šulamit Lapid je jedna od vodećih izraelskih književnica. Rođena u Tel Avivu 1934, a prvu zbirku priča objavila 1969. Njen roman Nakit (1992) pisan je živim, uzbudljivim stilom, obiluje humorom, a radnja se odvija u tipičnoj izraelskoj atmosferi.

Glavna junakinja romana trilera, Lizi Badihi, je pomalo nezgrapna, nespretna, ali neumorna novinarka iz Beerševe, koja se sticajem okolnosti uvek nađe u srcu nekog kriminalnog događaja i uspeva da odgonetne misterioznu tajnu.

Radnja se odvija u izraelskom gradu Akšelonu, gde se slučajno sreću članovi dve porodice, Levit i Blumas, među kojima je još u vreme Prvog svetskog rata postojao razdor. Junaci romana prepoznaju se u staračkom domu.

Drugi sloj Nakita je nakit sa kojim je nestao Benjamin Blumas, glavna ličnost romana, kome je data dijamantska ogrlica da je prenese u Egipat. Međutim, on se kasnije pojavio u Australiji, gde jekaravanom kamila prenosio robu i trgovao dragim kamenjem. U ovu storiju upletene su ličnosti iz vremena kada je Palestina pripadala Otomanskom carstvu. Zanimljiva je dilema junaka romana. Neki od njih smatraju značajnim izvesne istorijske ličnosti iz doba pre stvaranja jevrejske države, dok ih drugi okrivljuju za stradanje novopridošlih doseljenika iz Evrope. Tako se pred čitaocem otvara istorijska dilema, kakva postoji u istoriji drugih zemalja i naroda: da li je neko svojevremeno bio rodoljub ili izdajnik?U trećem sloju romana odvija se trka između gradova Zikron Jaakova, Petah Tikve, Aškelona, Beerševe i Tel Aviva u savremenom Izraelu. Ličnsoti iz staračkog doma i njihovi potomci, koji danas žive i rade u ovoj zemlji, upadaju u zaplet stvoren pre osamdeset godina.