Čak sam i ja upozoravao Đida na opasnosti kojima izlaže sebe i svoju porodicu. Nisam imao ni tri godine kada sam mu pokazao Titovu sliku na zidu prodavnice – one su tada bile na svim javnim mestima i na njima se Tito državnički mrštio, odeven najčešće u zlatom opšivene uniforme – i predložio mu da bežimo. Nešto kasnije, pokušao sam da mu objasnim da će biti poražen: “Kako ti, tata, možeš protiv Tita. On ima vojsku i policiju a ti samo mamu i mene.” Ovaj kratki kurs iz političkog realizma nije dao rezultate. Đido je javno podržavao Mađarsku demokratsku revoluciju 1956. i kritikovao Titov stav neutralnosti, koji je ustvari predstavljao podršku Hruščovu i brutalnoj sovjetskoj invaziji Mađarske... Prvog dana u zatvoru Đido je otvorio “Politiku”, beogradske dnevne novine, i setio se kako mi je svako jutro objašnjavao strip o Paji Patku. Tiho je zaplakao i to onda zabeležio. U nedelju 16. marta 1958, moja majka i ja smo ga posetili u zatvoru, a u ponedeljak je zabeležio kako ja stalno razmišljam o načinima da ga oslobodim i da sam ga juče pitao šta je jače, tenk ili avion, da bih to onda nabavio. Izgleda da sam dolazio do zaključka da za borbu protov Titovog režima nije dovoljan dečiji kaubojski kolt. Đido je čitavog života ne samo pisao već je stalno zapisivao... Qudi koji imaju misiju u životu, bilo da je to politika, umetnost ili nauka, retko su požrtvovani roditelji koji posvećuju mnogo pažnje svojoj deci. Imao sam sreću da je moj otac bio jedan od tih izuzetaka. Ali, njegov zatvor i disidentstvo preokretali su prirodan odnos između roditelja i deteta, oca i sina. Pošto je Đido stalno bio u nevolji, većoj ili manjoj, ja sam se mnogo više plašio i brinuo za njega nego on za mene. Emocije su išle u suprotnom smeru od uobičajenog, kao reka koja teče uzbrdo. Na sreću, priroda se ne ljuti mnogo kada samo malo kršimo njene zakone, pa posledice mog staranja za Đida nisu po mene bile tragične. Ipak, njegovo disidentstvo i robijanje zatvorićemo u jedan svet koji, mada pun smisla i nadahnuća, ipak zbunjuje i iscrpljuje. U njemu ću provesti svoje detinjstvo, dečaštvo i mladost, a kasnije ću ga kroz moju političku delatnost – manje opasnu od Đidove, ali takođe u sukobu s preovlađujućim idejama i interesima, bilo komunističkim bilo nacionalističkim – i sam izabrati... Šta je za mene dečaka bila tiranija? To su bila ona istovremeno preterano jasna i gotovo nestvarna rana nedeljna jutra kada smo moja majka i ja išli vozom u Sremsku Mitrovicu, gradić oko 70 kilometara severozapadno od Beograda u kome je bio zatvor. To je bilo onih nekoliko gvozdenih vrata kroz koja smo prolazili da bismo posetili kažnjenika broj 6880. To je bio onaj veliki sto koji nas je od njega odvajao i službenik državne bezbednosti koji je pomno pratio naš kratki polučasovni razgovor. Više od svega, to je bilo nesavladivo vreme – posete su bile dozvoljene samo jednom mesečno po pola sata, a godine su meni, čiji je prethodni život bio kratak, sporije prolazile nego odraslima... Režim koji je Đida držao iza rešetaka i protiv koga se on borio pokazivao mi je kroz snažan neposredan doživljaj šta je odsustvo slobode, a time i šta je ona sama. Moj sadašnji liberalizam je pogled na svet čoveka od 50 godina čije je glavno zanimanje da piše o politici i istoriji. Na neki način sloboda mi je tada bila jasnija nego danas.
