Najlepše pesme Petra Pajića

05.04.09

Srećni su oni narodi čiji pesnici kad pevaju o rodoljublju ne moraju da pevaju o stradanju i žrtvama

Petar Pajić (1935), autor pesničkih knjiga: „Dan (1958), „Ljubav u brdima” (1962), „Pesme” (1967), „Čisto doba” (1968), „Svetle gore uz mora” (1978), „Ako porastemo do zvezda” (1981), „Oslobađanje Valjeva” (1989), „Srbija je na robiji” (2002), „Beogradska jabuka” (2003), „Najlepše pesme Petra Pajića” (2004), zbirki priča: „Pogibije moga dede” (1978), „Mašta svih Gavrilovića” (1989), „Slike iz detinjstva” (1995), „Priče” (1998), „Priče o Pipu” (2001), knjiga satiričnih tekstova „Dnevnik našeg savremenika” (1992), „Ko je ko u Srbiji” (1998), knjige za decu „Kako se greju pahuljice” (1962), ovogodišnji je dobitnik nagrade „Odzivi Filipu Višnjiću”, koju dodeljuje Zadužbinarsko društvo „Prvi srpski ustanak” za rodoljubivu poeziju. Tim povodom objavljena je Pajićeva knjiga izabranih pesama „Kad su Srbi čitali ušima”.

Nagradu ste dobili za rodoljubivu poeziju. Vaša generacija je pevala o ratovima, stradanju srpskog naroda, žrtvama. Takvo je bilo vreme?

Ne samo moja generacija, i sve prethodne su pevale o stradanju i žrtvama, jer, kao što rekoste, takva su bila vremena. Najveći srpski pesnici pisali su rodoljubive stihove, a zanimljivo je da se među njima ističu i dve žene, Jefimija i Desanka. Ne vidim da je za nas Srbe i danas neko drugo vreme, ali rodoljublje se sasvim drugačije shvata. Situacija je drugačija. Jefimiju i Desanku su zamenile „Žene u crnom”. Da je Đura Jakšić živ, zbog stihova u kojima kaže „Padajte braćo” i „Bacajte sami u oganj decu”, ili onih koje je napisao o Evropi – bio bi sigurno u Hagu, Njegoš je već, kao što znamo, proglašavan za genocidnog pesnika, a pesnikinja „Krvave bajke” za opasnog nacionalistu.

Kad razmišljam o rodoljubivoj poeziji, onda mislim da bi idealno bilo kada je uopšte ne bi bilo, ali to je, naravno, nemoguće. Srećni su oni narodi čiji pesnici kad pevaju o rodoljublju ne moraju da pevaju o stradanju i žrtvama. Francuski pesnik, na primer, kad hoće da izrazi svoj patriotizam, može da napiše stih „Francuska, nebo puno vrabaca”. Srpski pesnik mora da se seti onog našeg vrapca koji je leteo našim nebom i u jednom boju bio istovremeno pogođen sa tri strele. Poezija nije nevladina organizacija pa da može da ne oda poštu i tom beogradskom vrapcu. Da prećuti srpska stradanja.

Nove generacije nemaju mnogo razumevanja za rodoljubive pesme Šantića, Rakića, Dučića?

Mislim da se pesnici koje ste pomenuli čitaju i danas isto koliko su se čitali i ranije. Ne sumnjam u patriotizam mlade generacije. Pogledajte samo kako ga pokazuju naši sportisti. Da li Čavić na čijoj majici, dok stoji na pobedničkom postolju, piše „Kosovo je Srbija” izražava osećanja mlade generacije? Međutim, uvek se mislilo da su starije generacije bile više patriotske. To je zbog toga što su se one na tom planu dokazale, imaju svoje heroje koji su otišli u legende. Odgovor i ranijih a i sadašnje mlade generacije dat je kroz stihove: „Danas nama kažu, deci ovog veka/ Da smo nedostojni istorije naše/ Da nas zahvatila zapadnjačka reka/ I da nam se duše opasnosti plaše/ Lažu, zemljo moja, lažu...”

Da li će rodoljubive pesme pisati i mladi pesnici ili će patriotizam kao tema nestati?

Sada u vreme globalizma kod nas nije u modi rodoljubiva poezija. U Srbiji je pomodno da se gaji bratstvo i jedinstvo i da se bude protiv sebe. Rodoljublje je za mnoge folklor i smetnja da se bude savremen, da se bude Evropejac...

Zbunjivanju mladih Srba, kada se postavlja pitanje šta je u stvari rodoljublje, doprineo je najviše poslednji rat. Albanci s Kosova i Metohije taj rat nazivaju oslobodilačkim, Hrvati domovinskim, i jedni i drugi imaju iz tog rata heroje kojima su digli spomenike. To je, naravno, za potrebe njihovih priznatih i nepriznatih novoformiranih država. O interesima srpske države vode računa velike sile. Zbog „zločinačkih poduhvata” srpski ratni komandanti i generali su u Hagu. Rat je bio prljav i postavlja se pitanje da li su ratni heroji borci ili dezerteri. Prvi put u srpskoj istoriji očevi čiji su se sinovi borili stidljivo saginju glave pred očevima čiji su sinovi pobegli. Ko su rodoljubi? Mladi u Srbiji imaju pravo da se osećaju prevarenim. Sve tradicionalne vrednosti ponete iz porodice, društvo je odbacilo. Postoji sukob zvanične politike i porodice. Ko su, u stvari, danas pravi a ko lažni rodoljubi? Na ovo pitanje najtačnije će odgovoriti pesnici nove generacije.

Važite za pesnika čije su pesme poznatije od samog autora. Ljudi ih recituju a ne znaju ko je ih napisao?

To je mnogo bolje nego da mi znaju ime, a da ne znaju nijedan stih koji sam napisao. Želja svakog pesnika je da mu pesma „uđe u narod”.

Pesma „Srbija” bila je sporna zbog stiha „Srbija je na robiji”, (objavljena je dvadeset godina posle nastanka). U ideološkim vremenima živimo i danas?

Taj stih je bio sporan, ali se kasnije našao na koricama jedne moje knjige, po onome iz Biblije: „Kamen koga odbaciše zidari, postade ugaoni”. Bilo je to ideološko vreme kada je ideolozima smetalo samo pominjanje Srba i Srbije. Te reči su se izbegavale na svaki način. Čak ni pridevi koji su označavali srpsku nacionalnu pripadnost nisu bili poželjni. Sada je – stranačkovreme. Nije zabranjeno pominjati Srbe i Srbiju, ali evropski je pominjati ih kao krivce koji se kaju.

Pevate o najnovijim ratovima i „revolucijama”. Pesniku nije potrebna istorijska distanca?

Pesnici pišu svojevrsnu istoriju pojedinca, a istoričari tumače kolektivna zbivanja. Istoričar beži od emocija, a poezija bez njih ne može. Istoričar traži uzroke onoga što se desilo, a nije se desilo ništa ako to pesnik nije opevao. Istoričaru je potrebna distanca, a pesnik ne sme da zakasni. Srbija je uvek puna i istorije i poezije.

U jednoj pesmi se pitate: „Simonido, kad ćemo znati/ ko ponovo ti oči kopa/ da li to čine Azijati/ il prosvećena Evropa”?

Simonidi su ponovo oči iskopane. Ja sam pitao nju, a istoričari neka pitaju Evropu. U svakom slučaju istorija se ponavlja a davno napisana Rakićeva pesma postaje opet aktuelna.

Hoće li poezija uopšte opstati u vremenu u kojem vlada estetika ružnog, u kojem se poništavaju tradicionalne a slave lažne vrednosti?

Sve dok postoje reči, postojaće i poezija kao kraljica tih reči. Ne bismo znali šta je ružno da nema lepog.

Zoran Radisavljević

05.12.05

"SREŠĆEMO SE" (U visini), u plavoj nigdini/, gde množina/ postaje jednina./ / Kraj je kraja / početak beskraja, / nismo gosti/ samo u večnosti. / Srešćemo se/ kad se sve izbriše/ i kad senke/ ne budemo više".
Ovako peva u pesmi "Poslednji susret" Petar Pajić kome je upravo uručena nagrada "Branko Ćopić" za zbirku "Najlepše pesme", u izdanju "Prosvete". U predgovoru za ovu knjigu Slobodan Rakitić je napisao: "Ako je Branko Miljković pesnik suštine, vatre i pepela, Petar Pajić je pesnik vode i vodenih kristala".- Živimo u takvom vremenu da možemo da se zapitamo da li su danas pesnici uopšte potrebni? - započinje razgovor Petar Pajić. - Ima li smisla pevati kad je sve u opštem posrnuću? Moj odgovor je da nam je danas vera u poeziju spasilačka. Pripadam onima koji veruju da se narodu koji je u posrnuću Bog prvo javi kroz poeziju i da tada taj narod počinje da se uspravlja i da izlazi iz ambisa u koji je upao.

Tajne jezika
Poezija se danas vrlo malo čita, koji je uzrok tome?
- Većina izdavača, koji uglavnom vode računa o komercijalnim izdanjima, najradije knjige pesama ne bi ni štampali, i to čine da bi uzgred zadovoljili kulturni sadržaj svojih izdavačkih planova. Branko Miljković je rekao da će poeziju svi pisati, ali nije predvideo da je niko neće čitati. Sada smo otprilike u tom vremenu. Uzrok tome naravno da ne vidim u "krizi poezije", potreba za njom postoji verovatno od kada postoji čovek i ljudski govor, a trajaće sve dok postoji ljudski rod.

Znači, ne postoji kriza poezije?
- Pesništvo, nije u krizi, poezija se stvara. Što se tiče srpske poezije može se čak reći da je ona na nivou evropskih i svetskih pesničkih dostignuća. Međutim, postoji "kriza čitalaca", a nju uzrokuju razni činioci. Može se postaviti pitanje: da li mi uopšte umemo danas da čitamo savremenu poeziju? Ona je odavno prestala da bude samo emocija, a sve više postaje komunikacija. Ona je, zapravo, da se jednostavno izrazim, komunikacija sa svim onim što nosimo skriveno u dušama, a što je kao i sve sakriveno duboko u rečima. Na poeziji je da otkrije tajne jezika i tako dotakne dušu. Duboko sam ubeđen da vreme čitanja poezije tek dolazi. Ako je vek koji je za nama nazvan "vekom tehnike" vek koji je pred nama biće sigurno "vek duše":

Da li je potrebno da prođe neko vreme kako bi pesnik bolje sagledao i razumeo stvarnost?
- Pesnička stvarnost je "večna stvarnost". Kad čitate stare grčke ili stare rimske pesnike, da ne znate kad su živeli mogli biste poverovati da su ti stihovi pisani danas. Poezija, kao i celokupna umetnost, pobeđuje vreme. Ona nije nikada namenska i prigodna, ne služi ni jednom društvenom uređenju, ni jednoj političkoj stranci. Znamo iz nedavne prošlosti da su svi takvi pokušaji bili uzaludni. Poezija i kad se smešta u određeno vreme, događa se u večnosti. Prema tome ne obavezuje je nikakav "princip distance", obavezuje je "princip večne istine".

Knjige u senci

Ko su bili vaši "učitelji" u književnosti?
- Pišem odavno, prvu pesmu napisao sam još u osnovnoj školi, međutim, ne bi se moglo reći da sam napisao veliki broj stranica. Nekada pišem lako, da se i sam iznenadim, a ponekad vrlo teško. Reči osećam ali jednostavno ne mogu da ih pronađem. Ostaju u svojoj magli. U detinjstvu i dečaštvu voleo sam da čitam od proznih pisaca Dikensa, a od pesnika Puškina. Oni su tako, uz narodnu poeziju i narodne priče koje su se čule u porodičnoj kući, bili i prvi moji učitelji. Posle toga, oni su ostali na svojim mestima, ali su dolazili i još dolaze mnogi drugi, stari i novi, klasični i moderni, iz svih vremena i iz svih književnih pravaca. Dovoljno je da me od nekog pesnika uzbuđuje samo jedna pesma i ja ću mu se pokloniti.

Koliko je delo Branka Ćopića, čije ime nosi nagrada koju ste primili, štivo koje se i danas rado čita?
- Sa njegovim delom susrećemo se još kao deca, a njegove pesme, priče i romani prate nas i kad postanemo zreli ljudi, sa njegovim junacima družimo se kao sa rođacima. U literaturu je uveo novog junaka osobenih karakternih osobina. Branko ne pripada nikakvim ideologijama. Njegovo delo nas greje pesničkom vatrom.

Šta za vas znače književne nagrade?
- Nagrade su važne jer skreću pažnju čitalaca na određenu knjigu. Svaka nagrada trebalo bi da ima svoj karakter, a o tome se kod nas ne vodi dovoljno računa. Ne bi smele da se događaju po inerciji, ne bi smele da budu klanovske. Zbog ovakvih dešavanja mnoge vredne knjige i autori, bez obzira na veliki broj književnih nagrada, ostaju u senci.

Koju sledeću nagradu očekujete?
- Nobelovu, naravno!

Dušan STANKOVIĆ