Nadomak tridesete

25.05.04

Da mi je neko rekao, dok sam studirao sociologiju, da ću 2004. doći u Srbiju, ne bih mu verovao

Proslavu 15. rođendana, beogradska izdavačka kuća "Plato" nastavlja predstavljanjem svojih autora. Posle Džoane Haris, u goste je došao britanski pisac Majkl Gejl čije su knjige "Moja legendarna devojka", "Gospodin zauvek" i "Nadomak tridesete", u prevodu Dragane Đorđević bile dostupne i ovdašnjim čitaocima.

Aleksandar Jerkov, urednik u ovoj izdavačkoj kući, rekao je, na juče održanoj konferenciji za novinare, da su "kod nas u modi knjige-glavolomke i da se posebno ceni kad je nešto "duboko", a, pri tom, manjka osećaj za suptilnost i jednostavnost".

Jerkov je podsetio da jednostavnost ume da bude složenija od složenosti i da je upravo za tim išao Majkl Gejl. Gejlove knjige bave se problemima mladih, emotivnim sazrevanjem i "graničnim situacijama u životu, odnosno, one su jednostavno ispričana fiziologija uma koji treba da odraste" (A. Jerkov). Gejl je izrazio zadovoljstvo što je u Srbiji, ali, dodao je, da mu je neko rekao, u vreme dok je studirao sociologiju, da će to doživeti, ne bi mu verovao.

Kada je u Engleskoj izašla knjiga "Moja legendarna devojka", Gejl je proglašen za mušku Bridžet Džouns. On se usprotivio i rekao da je Bridžet ipak izmišljen lik, dok je on, "barem prema poslednjim merenjima", stvaran. Gejl je dodao da su ga knjige generacije X navele na pisanje, ali da su tome doprineli i novinarski počeci u ženskim časopisima. Bio je nešto kao "teča Saveta".

- Sva pitanja devojaka mogla bi se svesti na tri: kako da nađem dečka, kad ga nađem šta da radim sa njim i, na kraju, ne sviđa mi se moj trenutni dečko, kako da nađem drugog. Istovremeno i moja kasnija pozicija ostavljenog dečka, navela me je da svoju tugu i bes pretočim u roman, koji je, čim je izašao, zauzeo prva mesta na listama bestselera - kaže Gejl.

U jednom intervjuu, na pitanje da li mu smeta kada njegove knjige svrstavaju u komercijalnu književnost, Gejl je odgovorio:
- Ne, ja volim komercijalnu književnost, a mnogi je ljudi mrze. Odmah se smatra da je takav roman lakše napisati, da on nema nikakve kvalitete. Ali ja ni ne želim da budem Tolstoj. Ne znači da ste manje ili više inteligentni u zavisnosti od toga šta pišete ili čitate. Neki kritičari su tvrdili da sam ja kao pisac ponikao iz tradicije Džejn Ostin, a ja, međutim, nisam pročitao nijedan njen roman.

Gejl će iskoristiti svoj boravak u Beogradu da danas u 16 časova održi predavanje na Filološkom fakultetu na Katedri za anglistiku.

LJ. P.


Večernje novosti
25.05.2004.

Mladi u škripcu

POPULARNI britanski pisac Majkl Gejl (34) ovih dana gostuje u Beogradu. Povod je 15 rođendan "Platoa", njegovog ekskluzivnog izdavača za našu zemlju. NJegovi romani koji govore o problemima mladih ljudi, o emotivnom sazrevanju simpatični su za čitaoce iz različitih sredina, pa su zato prevedeni na mnoge svetske jezike i prodati u više miliona primeraka. Već prvim romanom "Moja legendarna devojka" Gejl je stekao svetsku slavu. Usledili su "Gospodin zauvek", "Večera udvoje" i "Nadomak tridesete" za kojima vlada nesmanjeno interesovanje.
- Drago mi je kada me ljudi prepoznaju, na primer kada uđem u hotel a na recepciji mi kažu "A vi ste Majkl Gejl, poznati pisac". To je divan osećaj - kaže Gejl za "Novosti". - Većina pisaca u Ujedinjenom Kraljevstvu nisu prepoznatljivi. Mnogi ne znaju kako izgleda DŽon Grišam, jer pisac nije prepoznatljivo zanimanje. Ali pretpostavljam da zato što radim na televiziji, mnogi me prepoznaju.
Prva iskustva u pisanju Gejl je stekao u novinarstvu. Još kao student pisao je za tinejdžerski časopis "Samo 17", davao savete u ženskim magazinima, a sada povremeno piše za "Kosmopoliten" i "More". A koliko mu je novinarstvo pomoglo da se iskaže kao romansijer:
- Dosta mi je pomoglo, jer sam na taj način naučio kako da pišem i kako da komuniciram sa čitaocem. Posebno mi je pomoglo pisanje za časopise, koje je jedna specifična vrsta pisanja, jer se sve vreme trudim da zadržim pažnju čitalaca. Pomoglo mi je takođe i u smislu analitičnosti, jer kad intervijuišeš nekog ne slušaš samo šta on govori, već posmatraš i način na koji govori.
Roman "Nadomak tridesete" govori o tome šta se dešava kada junak dolazi do momenta kada se puni trideseta godina. A šta se u Gejlovom životu promenilo kada je napunio 30 godina:
- Bio sam u zavidnoj poziciji, s obzirom da sam imao tri bestselera iza sebe. Postigao sam ono što sam se nadao da ću postići do tog doba.
Uglavnom piše o svojoj generaciji, o problemima i dilema koje ih opsedaju:
-Pišem knjige kakve bih želeo da pročitam. Znam da niko drugi ne bi mogao da opiše život na taj način kako ga ja vidim.
U romanu "Gospodin zauvek" Gejl dotiče problem vezivanja i strah muškaraca od braka. A da li je brak tako strašan:
- Ne, nije - smeje se. - Žene jednostavno znaju za šta su sposobne, dok muškarci ne znaju. Vokabular koji je vezan za emocije je ustvari ženski. Ako pogledamo ženske magazine videćemo da se sve svodi na veze, odnose, seks i prijateljstvo, dok su u muškim časopisima prisutni automobili, fudbal i nešto manje seks,uglavnom gole žene.
Muškarci su zainteresovani za emocije, ali ipak su one kod njih po strani. I to je deo problema.
Gejlove romane u Britaniji svrstavaju u različite žanrove, ali to njemu ništa ne znači.
- Na početku karijere nazivali su me muškom Bridžit DŽons, a zatim su mi "kačili" i razna druga imena. Takođe, moju prozu smatraju naslednikom popularnog britanskog žanra "pilence" koji je i dalje aktivan u Britaniji. Smatram da literaturu svrstavaju u određene kategorije samo da bi je učinili pristupačnijom.
Gejl kaže da se njegovo viđenje Beograda promenilo, to nije grad koji je gledao u vestima u kojima se govori o ratu.
- Sada kada sam ovde, sve ovo ima mnogo više smisla, vidim normalne ljude kao u bilo kom drugom delu Evrope.

D.B.MATOVIĆ

17.01.04

Kada je beogradski "Plato" pre nekoliko godina objavio roman "Moja legendarna devojka", Majk Gejl je postao nezaobilazni pisac kod nas. Teme koje dotiču probleme mladih ljudi, emotivno sazrevanje, empatične su za čitaoce iz različitih sredina. Za ovim romanom usledili su "Gospodin Zauvek" i "Nadomak tridesete" (sva tri u prevodu Dragane Đorđević).
Sa Majkom Gejlom sreli smo se u Londonu, i razgovarali o njegovoj prozi.

- Vi ste prvo radili kao novinar. Kojim temama ste se tada bavili i kako ste odlučili da pišete?

– Još na univerzitetu počeo sam da pišem novinske tekstove. Studirao sam sociologiju u Mančesteru. Želeo sam da postanem muzički novinar. Sami smo pokrenuli i uređivali časopis koji se zvao "Incredible Inedible". Radili smo intervjue sa poznatim grupama, vrlo posvećeno. Posle diplomiranja vratio sam se u rodni Birmingen i tamo jedno vreme pisao u nekom magazinu. Kada sam posle toga otišao u London, pohađao sam godinu dana školu za novinarstvo, pisao u tinejdžerskom časopisu, kasnije postao i urednik u magazinu u koji sam prešao, ali sve to vreme imao sam ideju za roman. Konačno, 1996. se to i ostvarilo. Objavio sam roman "Moja legendarna devojka".

- Šta vam je bio polazni motiv za pisanje?

– Hteo sam da pišem o ljubavnim vezama, o odnosima između mladih ljudi, i to baš iz tačke gledišta mlade osobe. Zanimalo me je da istražim šta se dešava u nečijoj duši kad dođe do raskida veze. Obično je muškarac predstavljan kao neko ko ne mari za to, kao neko ko je neosetljiv. Ja sam hteo da pokažem nešto suprotno. Moj junak je sasvim skrušen i izgubljen kad ga je devojka ostavila. To je bila ideja "Moje legendarne devojke".

Najbolja drugarica

- Jeste li možda u to vreme, kad ste pisali prvi roman, i sami prolazili kroz sličnu priču?

– Da, devojka me je ostavila. Nije to bilo prvi put. Ali, nikada nisam bio toliko tužan i toliko opsednut. Zanimljivo je da su posle objavljivanja ove knjige mnoge moje bivše devojke počele da se javljaju i da zapitkuju jesam li ja to njih opisao. Neke su čak to izjavljivale svima.

- U ovom romanu na kraju se ispostavlja da je idealna devojka najbolja drugarica koja je samo bila utešitelj. Šta mislite da li je ipak moguće pravo prijateljstvo između žene i muškarca?

– Verujem da jeste. Na svom venčanju nisam imao kuma nego kumu. To je moja prijateljica Džeki sa kojom sam radio u "Incredible Inedible". Ona mi je najbolja drugarica, i nikad je nisam poljubio.

- ... A da li ste želeli?

– To je baš teško pitanje.

- U romanu "Gospodin Zauvek" pišete o problemima vezivanja, o strahu muškarca da se oženi. Zašto je danas to česta situacija? Kako vi iz perspektive nekog ko je srećno oženjen gledate na to?

– To je verovatno otud što mi muškarci stalno čekamo da nam se desi nešto veliko. Znate, kad u svetu postoji toliko lepih žena, iako imate prelepu devojku uz sebe, vi ipak pomišljate da može da se desi da jednog dana Sindi Kraford zakuca na vaša vrata i kaže: "Čekala sam te celog života". A, u stvari, potpuno ste svesni da se to nikad neće desiti.

Drugi razlog je što je ženama lakše da razmišljaju o budućnosti nego muškarcima. Ne znam zašto, ali muškarci nekako žive od danas do sutra. Srž tog problema i neradog vezivanja je pomalo zastrašujuća ideja da sa jednom osobom treba provesti čitav život. Mislim da bi žene muškarcima približile ideju o braku i venčanju kada bi im rekle kako će se tog dana napraviti velika žurka sa puno pića i klope na kojoj će biti svi prijatelji... A kad se jednom oženite shvatite da to nije ništa strašno. Mnogo je strašnije pre nego što se to desi.

- Kako prepoznati da je to osoba kojom se treba oženiti?

– U to nikad ne možete 100 odsto biti sigurni. Uvek će to biti rizik. I to je upravo suština Dafijevog problema. On hoće da bude sto odsto siguran. U protivnom, ne želi da se oženi. Čak i ako je jedan odsto nesiguran, on neće da se upušta u to. Ali, to je pogrešno. Bitno je shvatiti da je veći problem ako se takva osoba izgubi.

Moji junaci idu sa mnom

- To sve spada u probleme ljudi koji su na pragu zrelog doba. U romanu "Nadomak tridesete" preispitujete problem godina. Trideseta godina kao da se čini životnom prekretnicom?

– Tačno je da je trideseta neka vrsta prekretnice. Kada sam pisao ovaj roman imao sam 29 godina i prolazio sam kroz to. Napuniti 30 je teško jer mislite da će tada sve biti sređeno. Najpre izgleda kao da je ta godina daleko, da nikad neće doći, a onda napunite 29 i trideseta vas čeka odmah iza ugla. Tada treba sve da je sređeno, da znate ko želite da budete, šta želite da radite. Onda se iznenadite kad shvatite da je trideseta došla a vi niste ono što ste zamišljali da ćete biti.

- Jeste li se vi osetili ostvarenim i ispunjenim kada ste dočekali tridesetu?

– Meni je bilo divno kada sam napunio trideset godina. Kada sam se osvrnuo video sam da sam nešto postigao. Imao sam tri romana iza sebe, oženio se, vrlo srećno, i imam kćerku. I sam rođendan mi je bio veoma lep. Došlo je puno prijatelja... s druge strane, znam puno ljudi kojima je teško palo kada pune trideset. To se dešava i junaku mog romana, ali on na kraju dolazi do zaključka da uopšte ne mora sve da bude sređeno i da je sasvim u redu ako ne znaš šta želiš u svom životu.

- Da li se sa promenama u vašem životu menja i socijalni milje u vašoj literaturi?

– To ne bi trebalo da bude pravilo, ali zaista na neki način moji junaci idu sa mnom. To se ispoljava ne samo kroz egzistencijalnu situaciju u koju ih ja smeštam nego i kroz temu romana. Verovatno da za 10 godina neću pisati o ljubavnim vezama, problemima sazrevanja...

- Kakvo je vaše mišljenje o podeli na komercijalnu i visoku književnost? Smeta li vam ako vas svrstavaju u prvu grupu?

– Ne, ja volim komercijalnu književnost, a mnogi ljudi je mrze. Odmah se smatra da je takav roman lakše napisati, da on nema nikakve kvalitete. Ali ja ni ne želim da budem Tolstoj. Ne znači da ste manje ili više inteligentni u zavisnosti od toga šta pišete ili čitate. Neki kritičari su tvrdili da sam ja kao pisac ponikao iz tradicije Džejn Ostin, a ja, međutim, nisam pročitao nijedan njen roman.

- S obzirom na to da su vam romani prevođeni na petnaest jezika, to je dokaz da teme o kojima pišete imaju nešto univerzalno, da se svakog dotiču?

– Može da znači to, odnosno može da znači da ljudi širom sveta imaju problema sa devojkama. Ali, desilo mi se, na primer, da sam na "Amazonu" dobio lošu kritiku svojih knjiga od čitaoca iz vaše zemlje. Čini mi se da su u Istočnoj Evropi i čitaoci i pisci mnogo ozbiljniji. Kada sam pre godinu i po dana bio u Rusiji sa Britiš Kaunsilom sve je bilo vrlo ozbiljno, i u podtekstu sa političkom situacijom. Neka autorka mi je rekla da je moja književnost glupa jer se tu ništa ne dešava osim što dvoje raskidaju. Ona je posebno obratila pažnju na momenat u romanu kada junak odlazi na Marksov grob na Hajgejtu, i pitala je da li sam imao nameru da opišem socijalnu situaciju u mojoj zemlji. Kad baš hoćete možete i takav smisao da nađete, ali je moj junak zapravo samo stajao kraj Marksovog groba gledajući poruke socijalista sveta, i razmišljao kako njemu sve te velike stvari nisu uopšte važne nego mu je jedino bitno da mu se devojka vrati.

- Je l’ vam smeta kada neko u kritici ili običnom razgovoru da takvo pogrešno tumačenje vašeg dela?

– To se često dešava, ali svako može čitati na način koji njemu odgovara. Dok čitate vi unosite sebe u to delo i dajete mu pečat. Kažu mi da su mi knjige suviše "British" ili da su suviše jednostavne. Smatram da treba da postoji mesto i za ozbiljnu literaturu, i za neozbiljnu. Za ozbiljnu književnost ljudima je potrebno da budu mnogo više obavešteni. Ali ne morate stalno biti ozbiljni. Politika je važna, ali ne toliko za svakodnevni život i za svet književnosti. Mnogo je važnije ono što se dešava u običnom životu, sitnice, ljubavni problemi...

Nataša ANĐELKOVIĆ