Nacionalni park Srbija 2

05.06.07

DRAGOLjUB Ljubičić Mićko odlučio je da posle osam godina ponovo pretrese "Nacionalni park Srbija" i proveri šta se od 5. oktobra 2000. godine u njemu promenilo. U drugom nastavku serijala istoimenog serijala, sa podnaslovom "Polusmak polusveta", on otkriva šta se dogodilo sa Goluždravim penzionerom, Vidovitom proročicom, Domaćim kriminalcem, Markantnim uličnim dilerom, Gologuzom pevaljkom, Podmitljivim lekarom, Srpskim biznismenom, Pokvarenim političarem, Gradskim seljakom, ali i koje su se to novoprimećene vrste uselile u ovaj rezervat. Knjiga će u utorak biti predstavljena u zoološkom vrtu u Beogradu.

Jedan vaš kolega je napisao da pravna država kod nas jedino funkcioniše u zoološkom vrtu. Da li zbog toga organizujete promociju u zoo-vrtu?
- Nazovite me romantičnim ili nostalgičnim u vezi s tim i - pogrešićete. Ali, rizikujući da budem politički nekorektan prema životinjama, mislim da ne postoji adekvatnije mesto za razgovor o ovim našim endemskim vrstama od zoo-vrta u Beogradu. Druga ideja je bila da to sve uradimo u džunglama Amazona, ali za to nije bilo sredstava, a takva avantura bi bila i mnogo rizičnija. Naročito po tamošnji eko-sistem.

Da li će se stanovnici zoološkog vrta osetiti ugroženim od najavljenog dolaska vašeg NPS2?
- Dobro pitanje. Razmišljao sam da li da barem majmunima organizujemo referendum s pitanjem: "Da li biste se osetili ugroženim od endemskih vrsta iz NPS 2 ukoliko bi promocija knjige o njima bila održana ispred vašeg kaveza?" Ali, Vuk Bojović mi je rekao da majmuni imaju pametnija posla i da će verovatno bojkotovati referendum, samo ako se pojavi neko s bananama.

Postoji li neki drugi lek za bolest od koje boluje vaš Vaspostavljeni Plaćanin, sem mita o bespovratnom kreditu?
- Postoji. Dajte mi 100 evra da vam kažem koji je.

U knjizi konstatujete da proizvodimo gluposti od 1389. godine. A da se preorijentišemo na neku drugu proizvodnju?
- Zašto, kad gluposti pravimo najduže i najbolje od svega? I šta da radimo sa tolikim proizvodnim pogonima, strateški raspoređenim kroz čitav ovdašnji mentalni prostor? Ne, ja mislim da je korisnije dobro upakovati te domaće gluposti i ponuditi ih na Svetskom tržištu, dok smo još konkurentni. Jer, ni oni tamo ne sede skrštenih ruku.

I na kraju, ono što čitaoce najviše zanima je da li će vaši junaci opstati do sledećeg nastavka NPS?
- More, ja se pitam da li ćemo i do kad opstati čitaoci i ja, a za opstanak mojih „junaka“ se uopšte ne brinem. Žilavi su oni.

MOŽDANE INFEKCIJE

DA li ste prevideli postojanje Velikog brata u "Nacionalnom parku Srbija"?
- Ne, knjiga je pisana prošlog leta, dakle pre VB-a. Osim toga, nisam se detaljnije bavio težim moždanim infekcijama, pa zato nije obrađen ni "akutni velikibratitis", ni "hronični granditis", a ni "48satisvadbitis". Ipak, pošto su ilustracije rađene ove godine, pažljiviji čitalac će pronaći aluziju na VB u jednoj od ilustracija B. Ž.

ČUDAN OSEĆAJ

PRVI deo vašeg dvotomnog serijala imao je 100.000 legitimnih i nebrojano mnogo piratskih čitalaca. Sada...
- Ne znam, ali čudan je osećaj kad neko bez vašeg pristanka kopira i objavljuje nešto što napišete i to u mnogo primeraka. Ne znam, ali čudan je osećaj kad neko bez vašeg pristanka kopira i objavljuje nešto što napišete i to u mnogo primeraka. Ne znam, ali čudan je osećaj kad neko bez vašeg pristanka kopira i objavljuje nešto što napišete i to u mnogo primeraka...

Dragana MATOVIĆ

31.08.07 NIN

Duhovito i posprdno, Dragoljub Ljubičić Mićko ponovo je zavirio s one strane žice Nacionalnog parka Srbija da bi otkrio šta se dogodilo sa herojem prethodne epohe – zapostavljenim građaninom

Najpodesnije mesto za razmišljanje o herojima i antiherojima srpskog društva je zoološki vrt. Dovoljan je sasvim mali podsticaj da ispred kaveza sa majmunima, pod bronzanim pogledom Samija, u ljudima poput Dušana Kovačevića, Ratka Božovića, Mirjane Bobić-Mojsilović, Boba Živkovića, iznenada, ničim izazvan, proradi homo ludens.

Poziv na igru, smeh i razmišljanje ovaj put je došao od Dragoljuba LJubičića Mićka, koji je u knjizi “Nacionalni park Srbija 2 – POLUSMAK POLUSVETA” otkrio da ovde ništa, čak ni smak probisveta, ne može da se dovede do kraja.
Ta polovičnost zapravo je najstrašnija posledica Izbornog Udara (5. oktobra) i u kombinaciji sa usavršenim mehanizmima naplate države, uništila je volju i duh zapostavljenog građanina.
“Za tog heroja nije bilo mesta u knjizi. I to nije slučajno. Metamorfoza je poništila zapostavljenog građanina (Trinaestus prasus) kakvog pamtimo iz prvog dela, pretvorivši ga u antiheroja – vaspostavljenog plaćanina (Razbienus kasicus prasicus)”, kaže autor Dragoljub – Mićko Ljubičić, nagovarajući sve da se zagledaju u svoj komšiluk, stan, radno mesto, u svoj novčanik. “Videćete da nismo više zapostavljeni. Sada smo u centru zbivanja – stalno nešto samo plaćamo. Rekao bih da smo iz jednog zla uskočili u drugo. Možda se ovo drugo zlo lakše trpi, ali ne vidim nikakve pozitivne posledice tog plaćanja, niti svemu tome vidim kraj.”

Mitskog heroja, onako kako su ga Grci doživljavali, Srbija nije ni imala.
“U antici, heroj se nalazio negde između bogova i ljudi. Pitagorejci su smatrali da sama reč dolazi od erosa, ljubavi, te životne energije koju su slavili, pronosili, čuvali i za koju su se na kraju i žrtvovali”, kaže Čedomir Čupić, profesor političke antropologije, naglašavajući da savremeni heroj – građanski hrabar čovek – mora biti mudar, promišljen i bez one prekomerne doze bezumnosti koja vodi junaka.

“To je čovek koji ima razvijen osećaj odgovornosti, koji zna da stiče, održava i brani slobodu. On je uvek spreman da se zalaže za dobro u društvenom i političkom životu i nikad, apsolutno nikada, ne bi smeo da se upusti u zlo i zločin. On ne može biti potpuno zatvoren, uvučen u sebe i samozadovoljan. On je čovek dijaloga, tolerancije i deli sa drugima sve što je bitno i vredno a da u tome ne oseća da je gubitnik.”
Ono što je beskrajno dopadljivo u “Nacionalnom parku Srbija 2” najbolje je definisao prof. Božović, sociolog kulture, primetivši da se ovde nema posla sa humorom koji se pretvorio u umor, već sa pravim, lekovitim smehom.
Međutim, mimo te zdrave posprdnosti i duhovitosti (proistekla je iz prisustva a ne odsustva duha), Mićko pokazuje i samilost, naročito kada opisuje novonastale vrste, poput Finog i Uglađenog Jako prepredenog bankara, Nastranog investitora, EUroopičenog urologa, Prevejanog perača para.

“Fenomenalno je to što su detektovane sve najjadnije pojave tranzicije, tog galimatijasa koji usisava sve. Naravno da je u liku podmlađenog medijskog mogula prikazan taj ogroman uticaj koji mediji imaju ne samo na ono što zovemo javno mnjenje, nego i na idole naše javne scene. Ova knjiga nas sprečava da zaboravimo ko smo, kakvi smo, šta smo sve prošli, i kako smo ipak ostali manje-više normalni”, kaže književnica Mirjana Bobić-Mojsilović, naglašavajući da u svoj toj sprdnji sa našom realnošću, autor ima jednu dozu ljubavi čak i za najdegenerativnije vrste kao što su: političko-ugostiteljski srpski biznismen (Smradus drpus camionus), kriminalizovani pendrektualac (Crimos pendrectualus), razgologužena prosvetiteljka (Profus dupetaria) itd.
Zarad dodatne erupcije smeha, svaki čitalac uz knjigu dobija i CD sa izmišljenim intervjuima. Mićko je i ovaj put iskoristio sve svoje glasovne mogućnosti.Koliko će se smejati svi oni violentni tipovi koji su 90-ih godina nametani kao mitski heroji celom Nacionalnom parku Srbija, ne može da proceni ni sam autor, ali dobro je da bar oni koji su ih izmišljali pročitaju/preslušaju bar sledeći odlomak iz posmrtnog govora sa Kašikarine sahrane:
“Bio si heroj, pravi hrišćanin, znači, voleo si da kokaš Ujke i Turke, a znači samo izuzetno binaSr, ali samo ako je baš mnogo jeo vnago i, znači, ako je cinkario...”.

Da u Srbiji nema i ne može biti heroja smatra i sociolog Olivera Preradović. “Za junaka su dovoljne izuzetne okolnosti, uglavnom neka vrsta krize u kojoj bi on mogao da pokaže svoje sposobnosti. U visokoideologizovanim društvima, kao što smo mi bili u vreme socijalizma i 90-ih, oni postaju proklamovani heroji koji, srećom, ne traju dugo, zato što nemaju suštinsku sadržinu. Da bi neko postao heroj, potrebno je mnogo više”, objašnjava Preradović naglašavajući da su svi ti vitezovi asfalta, kvazičuvari srpske epske tradicije bili samo, istina vrlo pogubni, idoli očajne omladine koja nije imala ništa i koja je umela samo da “balavi na sisate žene, besna kola i kajle”.
U zemlji gde žene za najseksepilnijeg političara biraju ministra Velju Ilića nema ni modela srpskog antiheroja.

“Imamo samo izdajnike – i oni su fuj, bljak, i strane plaćenike”, kaže Ljiljana Gavrilović iz Etnografskog instituta Srpske akademije nauka i umetnosti, pojašnjavajući da u ovu grupu spada “svako ko ima ideju da misli svojom glavom i da mu mozak služi zato da ga upotrebljava. Zašto je to tako? Jer oni ne poštuju tradiciju, sve one autoritete, od Svetog Save do Velje Ilića ili nekog tamo partijskog sekretara. I na sve to još imaju poriv da prave iskorake. Najveći problem sa ovim ’antiherojima’ jeste što hoće nešto da menjaju, i to ne samo sadašnjicu nego i one iluzije koje imamo o mitskoj prošlosti, tzv. zlatnom dobu šljive.”

Karadžić, Mladić nikako ne mogu biti (mitski) heroji jer poseduju neviđenu dozu sebičnosti i kadri su da svoj narod drže kao taoca, umesto da se za njega dobrovoljno “žrtvuju” odlaskom u Hag.
“Heroj se ne plaši da izađe u svet i, ako treba, da stavi sebe na žrtvenik ideala. Kukavice se kriju. Kukavicama ne pada na pamet da se brane od optužbi”, kaže Čupić dodajući da dobrovoljni odlazak u Hag u slučaju Šešelja, tog skandal-majstora srpskog političkog života, nije potvrda njegovog herojstva, jer se njegovi pravi motivi ne znaju.

Lidija Kujundžić

31.05.07 Politika

Čitajući o raznim stanovnicima „Nacionalnog parka Srbija” koji je krajem decembra 1999. godine objavio „Kreativni centar” iz Beograda, mislili smo da se šetnja tim Parkom, ipak, bliži kraju i da se čudne živuljke i raznorazne štetočine neće više slobodno šetkati putevima i šumama Srbije. Takvu su nam, bar, nadu pružili Dragoljub Ljubičić Mićko, kao pisac onoga što se dešava u „Nacionalnom parku Srbija” i ilustrator Dobrosav Bob Živković.

Mislili smo to, priznajemo naivno, i kada se desio 5. oktobar 2000, a očigledno su tako mislili i autori, Ljubičić i Živković; no, mašta je prevazišla nadu, i tako je sada pred nama ponovo isti tandem sa prirodnim nastavkom, novom knjigom „Nacionalni park Srbija 2”. Kod istog izdavača.

Na naslovnoj strani je otirač sa iskrenim „Wellcome”, vrata kroz koja ulazimo u Nacionalni park 2, pored njih uramljeni portret neimenovanog kriminalca (ko će da nagađa, isti su) i sredstvo za spasavanje naivnih stanovnika Parka – venac belog luka. Da li zbilja spasava? Baš je puno tih endemskih vrsta koje su se zapatile u Nacionalnom parku: mnoge su posle 5. oktobra u novom ruhu, i doterane da ih ni majka rođena ne bi prepoznala. Čak se i naivni (Zapostavljeni) građanin koji je u Nacionalnom parku Srbija bio Trinaestus prasus transformisao: sada je postao, sasvim u trendu sa tranzicijom, Razbienus kasicus prasicus. Oni nabolje, on nagore...

Dragoljub Ljubičić Mićko stanje u Nacionalnom parku Srbija, u Poseti broj 2, karakteriše onako kako većina nezaštićenih stanovnika istog misli, kao Polusmak polusveta, znači ni ovde ni tamo, ni na nebu ni na zemlji već samo KOD NAS, a sve po leđima naivnih. Transformacije u meri u kojoj se ubuduće može govoriti o sasvim novim vrstama Parka su očigledne: tu su Jako Prepredeni Bankar Njam-njam, pa Strani investitor zvani Transvestitor ili Stransvestit, pa Prevejani Perač Para Maestro di „keke bjanke”, pa Razmahani Domaći Tajkun u dve varijante Selica ili pobegač i Stanarica ili preuzimač... O podmlađenom Medijskom Mogulu Pinkidinkis Nikonedotakisu, o Političko-burazerskom neradniku, o Kriminalizovanom Pendrektualcu, o Divljoj šalterskoj službenici i o Razgologuženoj Prosvetiteljki da ne govorimo...

Mnogo je našeg jada u ovoj knjizi čijim se stanovnicima smejemo na sav glas, a tek se onda osvešćujemo da smo to mi i da su to ljudi oko nas (Crnogorci su jednim delom, kako kažu autori, otišli u „Oplemenjeni park Crna Gora”).

Ljubičić daje nepresušnu inspiraciju ilustratoru Živkoviću, njih dvojica su tandem koji nam je u „Nacionalnom parku 2”, tekstom i crtežima odgonetajući nimalo lake mimikrije raznih specija na srpskom prostoru, dao „nepobitan dokaz da se dogodilo ono što smo nazvali Polusmakom Polusveta, odnosno da su sve one dugo željene promene, neposredne posledice Izbornog udara (tada naglašavane kao suštinske) ostvarene samo polovično i to ne uvek najbolje...” Ima, međutim, u ovom satirikonu jedno poglavlje koje brine i o zdravlju Srba. Šta Srbi, dakle, jedu? „Možda ponajviše – sami sebe. A od čega sit od toga i debeo.” A tu ni beli luk, poželjni začin u susretu sa preobraćenim i teško prepoznatljivim predatorima i karnivorama, kako bi se lakše svarili, ne pomaže.

Anđelka Cvijić