Nacija, kultura i građanstvo

07.07.06

Krajnje je vreme da intelektualci Srbije demonstriraju da se vlastiti kulturni i duhovni identitet ne može kultivisati i razvijati u atmosferi parohijalne začaurenosti i odsecanjem od svetskih tokova

Od 9. do 15. jula u amfiteatru rimske carske palate u Gamzigradu održaće se zaječarska Letnja filozofska škola “Felix Romuliana”, u organizaciji Srpskog filozofskog društva i zaječarskog Doma omladine. Tema škole: “Poreklo i autoritet normi i njihova primena” okupiće najbolje studente filozofije, srednjoškolske nastavnike tog predmeta i istaknuta filozofska imena Srbije i sveta. Školu će svečano otvoriti uvodnim izlaganjem Slobodan Divjak, direktor škole i autor nekoliko filozofskih knjiga, čije će novo delo Problem identiteta uskoro biti objavljeno. Na početku razgovora za naš list, pitamo ga:

Šta je smisao obnavljanja zaječarske filozofske škole Felix Romuliana koja, posle sedam godina prekida, nastavlja da radi?
- Vi ste tačno primetili da zaječarska Filozofska škola ne počinje ni iz čega, već se oslanja na ono što je, tokom njenog prethodnog rada, postavljeno kao temelj: tip škole kojoj je svojstvena težnja da se između predavača i slušalaca ostvari živa dvosmerna komunikacija, otvorenost škole prema svim osnovnim filozofskim tendencijama kod nas i u svetu, insistiranje na tome da se filozofija ne podvrgava vanfilozofskim svrhama, kako se ne bi umanjio rang njene misaonosti i životne snage itd. Ovakvoj usmerenosti i prirodi škole najviše su doprineli njeni osnivači, pre svih akademik Đurić, koji će, zbog svojih zasluga za profilisanje pomenute institucije, biti postavljen za njenog počasnog predsednika.

Ima mišljenja da su filozofske škole anahronizam. Kako bi, u okviru usmerenja koje ste pomenuli, odredili ciljeve škole i ambicije vas osnivača?
- Ciljevi škole su višestruki: vanfakultetsko obrazovanje studenata i nastavnika filozofije u srednjim školama, razvoj dijaloške kulture u nas, demetropolizacija i demonopolizacija našeg intelektualnog i kulturnog života itd. Ipak, osnovni cilj FŠ je da doprinese razvoju naše filozofije i njenoj afirmaciji u svetu. To će reći da je ambicija obnovitelja, Doma kulture u Zaječaru i Srpskog filozofskog društva, da škola preraste domaće okvire i stekne međunarodni ugled, jer samo tako, dakle ukoliko postane mesto permanentnog dijaloga između naših i renomiranih svetskih filozofa, ona će moći da pokrene naše pomalo uspavane i raspršene intelektualne potencijale.

Mislite li da se naši intelektualci i ne mali broj filozofa mogu lako i brzo, iz svog intelektualnog autizma, uključiti u komunikaciju sa svetom?
- Samo se inferiorni, oni koji nisu sigurni u svoje vlastite intelektualne moći i u svoj vlastiti duhovni i kulturni identitet, plaše otvorene komunikacije sa svetom. Krajnje je vreme da intelektualci Srbije demonstriraju da se vlastiti kulturni i duhovni identitet ne može kultivisati i razvijati u atmosferi parohijalne začaurenosti i odsecanjem od svetskih tokova.

Nisam pristalica radikalnih ili-ili alternativa: Zapad ili smrt...
“Zapad ili smrt” je rigidna antiteza i reakcija na dosad preovlađujuću, a isključivu poziciju mnogih srpskih intelektualaca za koje je “Istok ili smrt” jedini srpski izbor.

- Pojam “Srbija na Zapadu” ne implicira okretanje leđa i omalovažavanje Istoka (tu tezu mogu zastupati samo oni koji još nisu savladali elementarno značenje pojma civilizacija), ali Zapad, ukoliko se shvati kao sklop formalizovanih pravila igre političkog i parlamentarnog sistema i kao institucionalizovana zajednica evropskih naroda, a ne kao obavezujući kulturološki i duhovni obrazac, jeste budućnost Srbije. Srbija je, upravo po tipu svoga filozofskog mišljenja, već odavno zakoračila u porodicu evropskih nacija. Naš ključni problem je što u nas dominira mišljenje da su tradicija i modernizacija antipodi.

Nosioci takvog mišljenja su dva dominantna i konfrontirana tipa intelektualaca: jedan patriotski nadahnut srpskim srednjovekovljem, kosovskim mitom i epskom tradicijom; drugi, “evropeiziran”, bez osećanja za srpsku istoriju i kulturu. Zajedničko im je da ne razumeju ni ono što brane, ni ono što obezvređuju.

- Naši autoritarni kvazimodernizatori su uvereni da se Srbija može modernizovati i evropeizovati samo pod uslovom da radikalno potre svoju kulturnu tradiciju i svoj duhovni identitet (nema toga naroda u svetu koji bi pristao na tako nešto; uostalom i komunistički Sovjetski Savez je ilustracija o utopističnosti takvih teza). S druge strane, naši ortodoksni tradicionalisti shvataju tradiciju kao zatvoreni i nepromenljivi identitet, a ne kao nešto što se uvek iznova rekapitulira, rekonstruiše i menja.

Nadam se da će Zaječarska filozofska škola uzdrmati ovaj ekvilibrijum nemoći, ovaj nepomirljivi antagonistički odnos između “modernizatora” koji, u dubokom osećanju vlastitog kompleksa inferiornosti, mazohistički “pljuju” po kulturnoj tradiciji Srbije, ne uviđajući da time marginalizuju svoj društveni uticaj, i ortodoksnih tradicionalista koji svaki pokušaj inovacije srpskog kulturnog obrasca posmatraju kao emanaciju zla, ne uviđajući da se neka tradicija može održavati i razvijati samo pod uslovom da se, kao samorefleksivna, uvek iznova inovira. Pod evropskim liberalno-demokratskim krovom ima mesta za one koji slede Sioranov kosmopolitski moto: “Ne ukorenjuj se nigde, ne vezuj se ni za jednu kulturu.” Ali pod tim krovom ima mesta i za one koji tradiciju shvataju kao izvor samopoštovanja i dostojanstva naroda i njihovih pripadnika. Težnja za ukorenjivanjem, sama po sebi, ne znači poriv za zatvaranjem, kao što ni odiseja ne mora da znači samozaborav zavičajnog tla: Odisej se ipak, posle velikog puta, vratio kući.

Šta se filozofskim mišljenjem može učiniti danas u svetu koji odlikuje “nikad više sigurnosti i opasnosti i nikad više poverenja i rizika”?
- Već nekoliko vekova svetom superiorno dominira Zapad, koji se može obeležiti kao regija u kojoj je došlo do najvećeg uspona one filozofije koja svoje korene ima u antičkoj Atini, dakle u najrazvijenijoj državi starog veka.

Ali, propala je slavna Atina, a od demokratije je ostao politički ideal!

- Hegel je smatrao, čini se s pravom, da je Atina propala zahvaljujući sukobu dva načela: načela subjektivne slobode koje obznanjuje Sokratova filozofija i tada vladajućeg načela objektivne slobode, otelovljenog u tadašnjim običajima nastalim dugotrajnim posredovanjem tradicije. Drugim rečima, Hegel je smatrao da je upravo filozofija razorila antički svet. Isto tako, valja podsetiti da su očevi utemeljivači Amerike, tvorci američkog ustava, izražavali svoje divljenje prema Yonu Loku, utemeljivaču liberalizma i parlamentarne demokratije: gotovo svi ustavi zapadnih zemalja napisani su u lokovskom duhu.

Filozofija, po vašem mišljenju, menja svet više nego što joj mnogi drugi filozofi žele priznati!

- Ispada da filozofija može imati veliku životnu moć, samo što se ona ispoljava ne na neposredan već na posredan način. Ona tokom vremena postaje bitan, možda i najbitniji, deo kulturnog obrasca pojedinih područja. Recimo, sasvim je izvesno da zapadnoevropske zemlje imaju drugačiji kulturni obrazac od zemalja Orijenta. Ali je sasvim izvesno i da su filozofije koje dominiraju na tim područjima, na Zapadu i Orijentu, bitno međusobno različite. Elementi zapadnog kulturnog obrasca: racionalnost, individualizam, pobuna protiv autoriteta, pluralizam životnih stilova, model liberalne tolerancije, mogu se dovesti u tesnu vezu sa karakterom zapadnoevropskog apstraktnog mišljenja. Nije slučajno ni to što je rodno mesto filozofije pragmatizma baš Amerika. Ovakav tip filozofije teško da je mogao nastati i razviti se recimo u Iranu, s obzirom na činjenicu da je tamošnji kulturni obrazac bitno različit od američkog.

Pri svemu tome, valja istaći da je filozof najadekvatnije angažovan ako misli na filozofski način jer filozofija, ukoliko je zaista filozofija, ima sama po sebi životnu moć koja se ispoljava ne na očevidan, već na zaobilazan način.

Postoji li stil filozofskog angažmana prikladan današnjem vremenu?
- Današnji sistem je parlamentarni, i on je, po samome svome pojmu, pluralističkog karaktera. Da bi u parlamentarnoj državi na vlast mogle privremeno dolaziti različite ideološko-političke koncepcije, ona mora biti ustrojena kao ideološki i vrednosno neutralna država. Kao takva, ona ne može od filozofije i filozofa zahtevati angažman u određenom političkom smeru, jer bi se u protivnom slučaju ispoljila ne kao ideološki neutralna već kao ideološki pristrasna država. Da li će se filozofi u takvom formalno-institucionalnom ambijentu uopšte angažovati i, ako se angažuju, na koji način, to zavisi pre svega od filozofije koju propovedaju i od njihovog ličnog karaktera i sposobnosti. Postoje filozofi koji smatraju da filozofija treba da bude nezavisna od društvenog života i političkih problema, kao što ima filozofa koji smatraju da mišljenje i njegove unutrašnje procedure zavise od posebnih istorijskih i društveno-političkih okolnosti. Žal za vremenom u kojem je centralni momenat definicije intelektualca bio njegov društveno-politički angažman zapravo je žal za vremenom u kojem je intelektualac, kao vizionar, bio angažovan u onome što Norberto Bobio naziva “kulturnom politikom” – odbrana posebne ideološke pozicije. Međutim, u novom ambijentu intelektualac prevashodno mora biti angažovan u onome što Bobio naziva “kulturom politike” – da se bori za uslove koji su nužni za odvijanje društvene kritike, a ne za neko posebno ideološko uverenje. Ovo poslednje intelektualac može da čini kao građanin, delujući u okviru društvenog i političkog sistema, dok ono prethodno predstavlja specifično intelektualnu dužnost.

Ono što mi se čini krupnim nedostatkom naše sadašnje filozofije jeste što ona nedovoljno prati aktuelne tendencije u svetu. Mnoge savremene rasprave koje se vode u svetu – recimo ona između multikulturalista, komunitarista i liberala – prolaze u našoj sredini gotovo neprimećeno.

Istupanja mnogih evropskih filozofa povodom raspada Jugoslavije (Filkenkrot, Levi...) pokazala su da njihovo samorazumevanje društvenih i političkih dešavanja u svetu nije na filozofskom nivou.

- Mislim da ste u pravu kada ocenjujete da je mali broj evropskih intelektualaca razumeo nedavna zbivanja na jugoslovenskom tlu. To, naravno, nije posledica samo nedovoljne obaveštenosti, već i teorijskih orijentacija, pristrasnosti, pa i karaktera teorijskog mišljenja koje je više okrenuto iznalaženju određenih pravilnosti i zakonitosti na opštijem nivou nego na nivou samo jednog slučaja, itd. Ja lično, mada sam zdušno bio za opstanak Jugoslavije, sve više sam uveren u tezu da je raspad Jugoslavije bio dobrim delom posledica sukoba različitih etnonacionalizama na njenom tlu.

S vama se ne bi saglasio najveći broj intelektualaca bivših YU republika, jer oni zdušno tvrde da je SFRJ razbio, više nego bilo šta drugo, srpski nacionalizam.

- Naravno da su negativni učinci srpskog etnonacionalizma bili izraženiji i razorniji od učinaka drugih, iz prostog razloga što su Srbi najbrojniji i vojno najjači. Ishod prvih parlamentarnih izbora u Bosni, pošto je ona bila Jugoslavija u malom, bio je pouzdan znak da će se naša bivša domovina raspasti. Jer na tim izborima se glasači nisu ponašali kao građani (koji, u sferi politike, stavljaju u zagrade svoju kulturno-etničku pripadnost), već kao pripadnici vlastitih etniciteta: ogromna većina birača, naime, glasala je za partije sa etničkim predznakom – Muslimani za muslimansku, Srbi za srpsku a Hrvati za hrvatsku partiju. Bez obzira na to šta su osnovni razlozi ovakvog ishoda izbora, to je bio signal da je u etnički izmešanoj Bosni i Hercegovini u realnosti izvršena etnička podela. Ona je kasnije i formalno priznata, što je bilo dobro, jer bi se građanska država tada Bosni mogla nametnuti samo upotrebom ogromne sile, što bi bilo suprotno samim liberalnim principima po kojima građani biraju politički oblik vladavine pod kojim će živeti na osnovu slobodno izražene volje. U gotovo svim bivšim jugoslovenskim republikama na vlast su došli etnonacionalistički programi.

Još jedan argument u prilog takvoj tvrdnji?

- Da srpski nacionalizam nije jedini uzrok raspada Jugoslavije, o tome svedoči i postojeći bezobzirni albanski nacionalizam koji vrši etnička čišćenja, brutalno ubija nenaoružane srpske civile, ruši pravoslavne crkve, uz prećutni blagoslov albanskih vlasti. Krajnje je licemerno prećutkivati te činjenice, kao što je bilo licemerno odobravati raniju represiju srpskih vlasti nad kosovskim Albancima.

Isaija Berlin je upozoravao, između dva svetska rata, da nacionalizam nije shvaćen i da je velika pretnja čovečanstvu. Na kraju XX i početku XXI veka mnogo je država, društava i poredaka čiju celovitost, više nego drugi podeljeni interesi, ugrožavaju nacionalizmi manjinskih naroda, s otvorenim ambicijama za otcepljenje i samostalni hod kroz istoriju?

- Etnički šovinizam je elementarno zlo, zato što on, po pravilu, teži da po svaku cenu realizuje načelo: jedna etnička zajednica – jedna država, što je nespojivo sa modernim liberalno-demokratskim shvatanjem pluralističke države kao instance otvorene za ljude različitog porekla i kulturnog identiteta. Opasnost od šovinizma većinske kulturno-etničke grupacije samorazumljiva je, tako da je tom problemu i kod nas i u svetu posvećivana veća pažnja. Međutim, kod nas je dugo vremena bio na delu nekritički i krajnje popustljiv odnos prema homogenizaciji manjina na etničkoj osnovi i prema njihovim zahtevima za manjinska prava.

Zar moderni svet, od SAD do Evrope, nije druga krajnost: ideologija liberalizma je potencirala individualna, a u potpunosti potisla kolektivna prava.

- Naši javni poslenici koji se predstavljaju kao liberali često navode Ameriku kao realno-istorijski primer demokratske građanske države i zemlju radikalnog individualizma, a da pri tome prećutkuju da u Americi ne postoje formalno priznata grupna prava etničkih i nacionalnih manjina, već samo individualna prava. Time se doprinosi stvaranju atmosfere da su manjinska prava nešto što je samo po sebi neproblematično i samorazumljivo, nešto što predstavlja nužan momenat liberalno-građanske države: kao da moderne države ne može biti bez manjinskih prava. Nije ovde reč samo o Americi, sličan odnos prema manjinskim pravima ima i Francuska.

Ti isti naši javni poslenici zastupaju i stav da svaki tip manjinskih prava ima integrativnu funkciju. Međutim, građanska i manjinska prava se, u načelu posmatrano, nalaze u odnosu međusobne napetosti, iz prostog razloga što građanska prava stičem naprosto kao čovek, nezavisno od vlastitog kulturno-etničkog identiteta, dok manjinska prava stičem kao pripadnik određene kulturno-etničke grupacije. Napetost između građanskih i manjinskih prava u osnovi je rezultat napetosti između građanski i etnički shvaćene države.

Naravno da, ukoliko to realnost pojedinih zemalja nalaže, a takva je i naša, manjinska prava treba uvesti, ali nužnost ne treba uzdizati na pijedestal najveće moguće vrline. Pri tome ne treba gubiti iz vida da postoje tri vrste osnovnih manjinskih prava. Jedno su polietnička prava pod kojima se podrazumevaju identitetska prava (jezička prava, etnički i nacionalni simboli i slično) i finansijsko pomaganje kulturnih praksi pojedinih manjina. Drugo su reprezentaciona prava, tj. obezbeđivanje određenog broja mesta kulturnim grupama u parlamentu, javnim službama i slično. I treći tip manjinskih prava je pravo na samoupravu, pri čemu se tu misli na različite oblike prenošenja vlasti sa centralnog nivoa na manjinske grupe, što može uključivati i različite vrste autonomija.

Kako se takvi tipovi manjinskih prava odnose prema integritetu šire zajednice?

- Integrativnu funkciju ona prva dva tipa manjinskih prava je lakše dokazati, jer se i jedan i drugi odnose prema široj zajednici kao prema nečemu što nije problematično; manjinske grupe nastoje da se pomoću njih u većoj meri uključe u nju. Ali u slučaju prava na samoupravu, šira zajednica ima uslovniju egzistenciju. Manjinske grupe u tom slučaju smatraju da su one osobeni narodi sa inherentnim pravom na samoupravu. Tu je pre reč o prenošenju njihovih određenih ovlašćenja na širu državnu zajednicu, pod uslovom da druga ovlašćenja ostanu u njihovim rukama. Otuda se tu vlast šire državne zajednice posmatra kao nešto što je izvedeno.

Vi s pravom ističete ovu opasnost od etnonacionalizma manjinskih naroda. Živimo u vreme “novih tribalizama” koji nastoje da dovedu u pitanje i minimum pravno-političkog identiteta i integriteta zemlje.

Imate li objašnjenje zašto ideologija globalizma i savremeni kapitalizam nisu brana nacionalizmima i zašto stvaraju tolike protivrečnosti širom planete? Najveće bogatstvo, najveća tehnokratska čuda i umeća u istoriji, a dve trećine čovečanstva ima ozbiljne probleme sa prehranjivanjem i za veliki broju ljudi na planeti nema ni sreće, ni pravde, ni materijalnog blagostanja.

- Globalizacija nije specifikum samo naše savremenosti, ona je u njoj samo dobila nove modalitete i zahvatila celu planetu. Na samim počecima zapadne civilizacije, u staroj Grčkoj, postojala je granica (limes) između civilizovanih i varvara. Evropocentrični Hegel je poredio Napoleona sa svetskim duhom koji, jašući trijumfalno na “belom konju”, širi civilizaciju po svetu. U osnovi filozofije tradicionalnog kolonijalizma stajao je paternalistički odnos Zapada prema narodima iz nerazvijenih zemalja, koji su se tretirali kao još nedozreli za to da sami vladaju sobom. I taj tip širenja civilizacije može se opisati terminom “protivrečnost”. S jedne strane, određenim narodima nije se priznavalo pravo na slobodu i na samovladavinu. S druge strane, činjenica je da su narodi iz regija “trećeg sveta” koji su bili pod kolonijalnom vlašću uglavnom postali razvijeniji od onih koji nisu imali kolonijalni status. Ta protivrečnost je na kraju razrešena ukidanjem kolonija.

Čomski ne prestaje da ističe da je globalizacija civilizacijska pljačka koja se vrši u ime “uterivanja progresa”, i da je to savremena zamena za kolonijalizam.

- I sadašnja globalizacija odvija se pod geslom “civilizacijskih misija”, ali više nije jasno s koje strane granice su varvari. Naime, danas smo suočeni sa nasilnim spoljašnjim intervencijama liberalno-demokratskih zemalja, pre svega Amerike, u nedemokratske režime, koje se opravdavaju kategorijama kao što su “civilizacijska misija”, odbrana ljudskih prava i slično. Međutim, prikriveni motiv tih interventnih akcija jeste maksimalizacija moći država koje te akcije sprovode i širenje sfere njihovog ekonomskog, političkog i vojnog uticaja. Za Ameriku, primera radi, nije bitno da li će ti novi režimi postati demokratski ili neće; za nju je bitno samo to da oni budu proamerički raspoloženi. Da je tako, svedoči i činjenica da Saudijska Arabija i Pakistan nisu demokratski sistemi, ali im je Amerika naklonjena zato što su proamerički. Ali te američke nasilne intervencije ne treba dovoditi u vezu sa njenim unutrašnjim sistemom. Kada postoji neravnoteža moći na globalnom nivou, jače zemlje će uvek nastojati da iskoriste tu neravnotežu za širenje svoje moći, bez obzira na to da li je reč o teokratijama, diktaturama ili liberalnim demokratijama. Na primer, Rusija je ispoljavala ekspanzionističku logiku i kada je bila caristička i kada je bila socijalistička zemlja – konstanta se sastojala u ekspanziji, a ne u posebnom obliku vladavine. Amerika vrši pomenute vojne akcije i bez odobrenja UN iz prostog razloga što zna da je nijedna zemlja ili skup zemalja ne mogu zbog toga kazniti.

Nije reč samo o vojnim akcijama. Neki dan je bivši američki ambasador u Beogradu Montgomeri napisao da su mnoge zemlje kojima su obilato pomagale svetske monetarne institucije i dalje u velikoj bedi a oporavile su se one države koje nisu primile ni dolar međunarodne pomoći. Jedan svetski ekonomista rekao je da je MMF preko tastature drastičnije razorio ekonomiju Rusije nego Hitler u Drugom svetskom ratu.

Teze koje navodite u vezi sa finansijskom pomoći i međunarodnim finansijskim institucijama podsećaju me na tzv. teoriju zavisnosti koja je nekada bila popularna u zemljama trećeg sveta. Ta teorija je bila sklona ideološkoj apsolutizaciji negativnih i minorizaciji pozitivnih implikacija uključivanja u svetsko tržište. Pošto je teorija zavisnosti na inkorporaciju u svetsko tržište gledala kao na nešto što zakonito proizvodi “razvoj nerazvijenosti”, da upotrebim termin Andre Gundera Franka, ona se zalagala za strategiju tzv. radikalnog raskida sa svetskim tržištem, tj. za koncepciju autarkičnog razvoja. Mislim da bi takva strategija razvoja bila još veće zlo za zemlje u razvoju i za našu državu. Naravno da to ne znači da periferne zemlje ne treba da vrše pritisak u cilju poboljšavanja uslova pod kojima funkcioniše svetsko tržište i međunarodne finansijske institucije, posebno kada je reč o odnosu centar-periferija.

Dragan Mojović


Politika
07.07.2006.

Duh filozofije: Slobodan Divjak, direktor zaječarske Filozofske škole
Za ugled Srbije u svetu

Tradicija nije, kao što to misle naši ortodoksni tradicionalisti, u sebe zatvoreni, nepromenljivi identitet

Počev od nedelje, 9. jula, pa do subote 15. jula, Zaječar će biti stecište filozofa koji će razmenjivati i sučeljavati svoja mišljenja u, posle sedam godina obnovljenoj, Filozofskoj školi Felix Romuliana. Primarni cilj Škole u čijem će radu pored filozofa učestvovati i 70 studenata iz Srbije, Republike Srpske i Crne Gore i 20-ak profesora filozofije iz srednjih škola, jeste da značajno doprinese razvoju naše filozofije i njenoj afirmaciji u svetu. Gost Škole biće i Žarko Puhovski iz Zagreba. U razgovoru sa Slobodanom Divjakom, direktorom zaječarske Filozofske škole, saznajemo i da Škola treba da utiče na širenje uticaja filozofije u našem društvu, pa će zato biti i otvorena za sve zainteresovane građane.

INTERVJU

U čemu će se obnovljena zaječarska Filozofska škola Felix Romuliana razlikovati od stare? Ima li ambicija da postane međunarodna?
– Već sam atribut „obnovljena” ukazuje da „nova” Filozofska škola Felix Romuliana želi da uspostavi izvestan kontinuitet sa onom starom koju je utemeljio akademik Mihailo Đurić, zbog čega su ga obnovitelji jednodušno postavili za počasnog predsednika. Kad to kažem, pre svega mislim na one izvorne karakteristike ove institucije zahvaljujući kojima se izdvajala od ostalih intelektualnih manifestacija sličnog tipa: otvorenost, težnja da se očuva dignitet filozofskog argumenta, prisustvo velikog broja studenata i posticanje njihovog aktivnog učešća u raspravama, okrenutost ka demetropolizaciji duhovnog života u Srbiji itd.
Obnovitelji se možda najviše razlikuju od osnivača po svojoj ambiciji da škola Felix Romuliana postane stecište permanentne komunikacije između naše i svetske filozofije i da time doprinese rastu ugleda Srbije u svetu.

Da li su naši intelektualci „uspavani”; da li pored njih prolaze brojni izazovi, pa i onaj ključni zadatak naroda na prekretnici kao što je naš: odrediti se prema odnosu tradicionalnog i modernog?
– Vi ste u pravu. Kod nas dobar deo intelektualaca radikalno protivstavlja tradiciju i modernizaciju: kao da je svaki tradicionalizam antimoderan, a svaki antitradicionalizam promoderan. Međutim, takve antiteze, ili tradicija ili modernost, naprosto osporava istorijska empirijska evidencija. Pa zar komunizam nije nastojao da u ime modernizacije načini radikalan raskid sa tradicijom. I šta je na kraju time, tj. radikalnim spoljašnjim nasiljem nad tradicijom, postigao. Da li je uspeo da se uklopi u svetske modernizatorske procese, ili su ga oni, kao „strano telo”, iz sebe istisnuli. S druge strane, iako Engleska i dan-danas slovi za tradicionalističku zemlju, to nju nije sprečilo da se uzdigne u sam vrh modernih zemalja sveta. Isto tako, postoje brojna uporedna istraživanja javnog mnenja koja svedoče o činjenici da je Amerika, iako je njena relativna premoć, premoć nad drugim zemljama u današnjem svetu, bez presedana u ljudskoj istoriji, najreligioznija zemlja na svetu. Modernizacija nije, kao ni bilo šta na ovom svetu, nešto što se rađa „ni iz čega”; ona je zapravo permanentno inoviranje tradicije, ali iznutra, unutar nje same. To istovremeno znači da tradicija nije, kao što to misle naši ortodoksni tradicionalisti, u sebe zatvoreni, nepromenljivi identitet, već nešto što se uvek iznova rekapitulira, rekonstruiše i menja.
Filozofska škola Felix Romuliana nastojaće da iz ovog začaranog kruga antagonističke konfrontacije modernizatora i antimodernista izađe ne zalaganjem za utopistički san o kraju rivalskog odnosa između različitih razvojnih strategija, već upućivanjem na činjenicu da je pluralizacija a ne radikalna konfrontacija suština moderniteta.

Gde je mesto naše filozofije u društvu? Da li Evropa više veruje svojim filozofima, i njihove apstraktne ideje aktivno uključuje u razvoj društva
– Moglo bi se dosta uverljivo pokazati da je pojam Evrope nastao iz duha filozofije. Bit Evrope ne sastoji se u ovom ili onom skupu vrednosti, u ovoj ili onoj kulturnoj tradiciji, u ovoj ili onoj ideologiji, već u proceduralnoj demokratiji i u ideji desustancijalizovanog, tj. formalizovanog prava koji svoje poreklo imaju u filozofiji liberalizma. U Evropi nijedna sadržajna vrednost nema primat nad vladavinom prava kao sistema formalnih procedura. Mesto naše filozofije u društvu određeno je samim karakterom toga društva kao društva u tranziciji koje treba da se integriše u moderni svet, pre svega u Evropsku uniju. U takvom kontekstu, naša filozofija ne treba da izgrađuje neko svoje posebno ideološko stanovište, već da se kritički odnosi prema svemu onome što predstavlja prepreku nastajanju sfere slobodne kritičke javnosti, da doprinosi razjašnjavanju fundamentalnih liberalno-demokratskih kategorija, da afirmiše i kritički preispituje naš kulturni obrazac, ali i da izlaže kritici svaki oblik etničkog šovinizma, uzdizanja politike nad pravom, religijskog i svakog drugog fundamentalizma i ekstremizma itd.

Da li se naši filozofi bave previše politikom? Kakav bi trebalo da bude njihov angažman?
– Uvek treba praviti razliku između načina na koji se filozofi bave filozofijom i njihovog društveno-političkog angažmana. Filozofski način egzistencije filozofa zahteva upotrebu argumentacije primerenu filozofiji kao filozofiji, dok politički način egzistencije filozofa zavisi naprosto od toga kakva su njegova politička uverenja, njegovi moralni nazori, njegov kulturni „bekgraund” itd. Naši filozofi, uključiv i nekadašnje praksisovce, ušli su u periodu „preloma”, tj. prelaska iz jednopartijskog u višepartijski sistem, u različite partije i našli se u ulozi političara. To je i prirodno jer je u periodu preloma u prvom planu ne pokušaj hladne nepristrasne teorijske analize onoga što se dešava, već moralni radikalizam, apelovanje na svest i savest, frontalni sukob velikih ideja, što filozofima omogućuje da ispolje svoju retoričku sposobnost ubeđivanja i da monopolišu javnu scenu. Međutim, valja imati u vidu da su filozofija i politika znatno različite stvari, pošto iziskuju različite sposobnosti. Jedna je stvar kreirati sistem međusobno logički neprotivrečnih principa, a sasvim druga je rešavati konkretne, praktične probleme. Jer ovo drugo zahteva drugačiji tip znanja, neretko demagoške sposobnosti, odstupanje od principa, a ne krutu vezanost za nih, elastičnost, a ne doslednost. Naravno, nije isključeno da neki nadareni filozofi poseduju i političke sposobnosti. Ali u budućnosti će se verovatno samo neki od njih zadržati u ulozi političara.

Anđelka Cvijić