01.01.00
Politika
24.02.2001.
Filozofija
Na srpskom delu Titonika
Najnovija knjiga Svetozara Stojanovica, u izdanju "Filipa Višnjica, po temama koje obraduje i iznetim zakljuccima, predstavlja kvalitativnu novinu u našoj teoriji
Svojim dosadašnjim spisima i intelektualnim angažmanom Svetozar Stojanovic je ostavio dubok trag u našoj kulturi. On pripada uskom krugu naših intelektualaca koji su tokom svoje citave duhovne karijere bili u prvom planu naše teorijske scene. Stalno je uživao autoritet i dignitet intelektualca od formata koji, zahvaljujuci svojoj kritickoj i liberterskoj usmerenosti, bitno utice na oblikovanje naše intelektualne klime: i onda kada je na samim pocecima svoga teorijskog rada bio jedan od rodonacelnika praksis filozofije koja je - uz sva svoja velika ogranicenja - u tadašnjem društvenom kontekstu ipak pomerala granice slobode i ucinila našu filozofiju svetski relevantnom; i onda kada je medu prvima iz starije generacije poceo da dovodi u pitanje ovu filozofiju priklanjajuci se "postmarksizmu"; i onda kada se radikalno otvorio prema idejama "levog centra", ne libeci se pri tome da prizna svoje ranije teorijske zablude u vezi sa projektom socijalizma kao sistema koje su velikoj meri bile zablude jednog vremena.
Ako se uz ovakvu evolutivnu putanju koju mogu imati samo tragalacki duhovi, otvoreni za samokorekcije, ima u vidu i cinjenica da je naš autor veoma rano postao poznat i van granica naše zemlje onda postaju jasni razlozi kontinuiranog uticaja njegovih ideja. Cini se da ce njegova poslednja knjiga "Na srpskom delu Titonika" još više ucvrstiti njegov renome jednog od naših najuticajnijih teoreticara iz oblasti politicke filozofije.
S one strane doktrinarnog
Ma koliko da moja neslaganja sa njegovim odredenim stavovima nisu zanemarljiva, necu se ustezati da konstatujem da ova knjiga, zajedno s njegovom prethodnom, predstavlja u nas do sada najozbiljniji pokušaj analize društvenih i duhovnih uzroka tragedije koja je zadesila Srbiju u poslednjem periodu njenog razvoja. Jedan od razloga zbog kojih Stojanovicevu analizu karakteriše ozbiljnost teorijskih uvida jeste taj što je on, za razliku od mnogih naših teoreticara, upoznat s raspravama o problemu nacije koje su se u svetu vodile u poslednjoj deceniji, pre svega izmedu komunitaraca i liberala. U centru tih rasprava je bilo preispitivanje uloge i mesta kulture u procesu konstituisanja i održavanja nacije, odnosno države, to jest pitanje da li mora postojati nešto što ljude koji nastoje da uspostave svoju državu povezuje (zajednicki: religija, tradicija, obicaji, jezik, poreklo i slicno) pre nego što se postigne ugovor o politickom obliku vladavine, odnosno o proceduralno-formalnom ustrojstvu te države.
Ukljucujuci se na samosvojan nacin u pomenutu raspravu, naš autor se opredeljuje za realistican pristup, s one strane svakog doktrinarnog rigorizma koji bi da složenost istorijskih rešenja sabije u Prokrustovu postelju cistih principa. To dolazi do izražaja i u analizi "idealnih tipova" gde autor daje legitimitet i kulturno-etnickoj i državno-teritorijalnoj (gradanskoj) koncepciji nacije, kvalifikujuci i jednu i drugu kao realisticne i istoricne, ali još više na nivou analize istorijskog fakticiteta, pokazujuci da cistih modela zapravo nema. U toj ravni postoje samo kombinacije ova dva modela u kojima pretežu elementi jednog ili drugog. Kakav ce biti tip kombinacije kad je rec o organizaciji konkretnih država - to proizlazi iz osnovne logike njegovog pristupa - to ne zavisi od naših voluntaristickih konstrukcija vec od spleta istorijskih kontingencija.
Poimanje nacije
Voden naznacenim metodološkim postavkama, Stojanovic se dotice elasticnog i kompleksnog poimanja nacije, oznacavajuci sizifovskim poslom svaki pokušaj ustanovljavanja nužnih i dovoljnih identifikatora nacije (njenog definijensa)".... kategorijom nacija istice Stojanovic, "možemo da obuhvatimo tek srodnicki slicne... velike društvene grupe, a ne one koje bi bile objedinjene zajednickim nužnim i dovoljnim identifikatorima. Jedine nužne (mada nipošto i dovoljne) identifikatore nacije vidim u samoidentifikaciji putem osecanja pripadanja i privrženosti toj kontinuirano-povesnoj grupi sa vlastitim imenom i doživljajem sebe kao posebne zajednice". U skladu s tim, autor s pravom upucuje na to da je jedan od pouzdanih pokazatelja nacionalizma u negativnom smislu propisivanje striktnih "nužnih i dovoljnih uslova" pojedincima i grupama za pripadanje odredenoj naciji.
Puštajuci istoriju da govori vlastitim jezikom, Stojanovic rafiniranom analizom otkriva "slabe tacke" i gradanske i kulturno-etnicke koncepcije nacije.
Elasticni, nedoktrinarni pristup problemu nacije omogucio je Svetozaru Stojanovicu da nacini teorijsku platformu s koje je mogao da ostvari duboke uvide u osnovna izvorišta našeg kolapsa. Osnovni rezultat njegove analize je da se, nažalost, ispostavilo da je "jugoslovenstvo" u prethodnoj višenacionalnoj državi - koja je pretendovala, bar teorijski, na to da bude etnicki neutralna - bilo neuporedivo slabiji konstrukt od kulturno-etnickih nacija. Saobrazno ovome, Stojanovic radikalnu politizaciju razlicitih etnosa na ovim prostorima ne posmatra kao nešto što je iskljucivo spolja uneseno u njih, od strane nacionalistickih lidera, vec kao nešto što ima svoje dublje uzroke: u istoriji, kulturološkim kodovima, politickim ciniocima...
Pisana u postmodernom višežanrovskom maniru, knjiga "Na srpskom delu Titonika" predstavlja kvalitativni novum u našoj teoriji. Kao takva, ona ce predstavljati nezaobilazan orijentir za istraživace poslednjeg perioda naše istorije, ali i snažan podsticaj za otvaranje velike i tolerantne rasprave o odnosu izmedu gradanske i kulturno-etnicke koncepcije nacije, preko potrebne ovoj sredini.
Slobodan DIVJAK
