Na poziv Rase od Sabe

02.10.09

Za mene je prevođenje uzbudljivo, to je druženje sa umetnicima prebogatog duha, gonetanje njihovih reči i emocija, kaže dobitnica novoustanovljene nagrade „Branko Jelić” za prevod sa francuskog na srpski

Dobijajući novoustanovljeno priznanje „Branko Jelić” za prevod sa francuskog jezika na srpski, Vesna Cakeljić je preksinoć u Francuskom kulturnom centru rekla da joj je radost pomućena zbog toga što nagradu dobija na Dan žalosti (proglašenim zbog smrti pretučenog francuskog državljanina Brisa Tatona). Tim pre što ona, inače doktor frankofone književnosti i profesor Fakulteta organizacionih nauka, svojim prevodima nastoji da doprinese širenju tolerancije.

Najbolji primer za to je upravo knjiga prevoda poezije Leopolda Sedara Sengora „Na poziv rase od Sabe” za koju je između ostalog i dobila nagradu i kojom je, prema oceni žirija, pokazala da je „prevodilaštvo u svom najboljem obličju – umetnost”, jer je „obazrivo poštujući original uspela da prenese sve leksičko i dočara sve čulno, slikovno, osećajno i duhovno bogatstvo Sengorove poezije”.

Ova nagrada takođe je i priznanje za ukupno prevodilačko delo, kao i za kulturni i društveni značaj prevedenog dela.

Prva ste dobitnica novoustanovljene nagrade „Branko Jelić” za ukupno prevodilačko delo i za prevod knjige. Delovali ste iznenađeno. Zašto?

Nagrada me je iznenadila jer nisam navikla na priznanja u svojoj sredini. Francuzi su uvek cenili moj rad, i prevodilački i naučni, dodeljujući mi razne stipendije. Velika mi je čast što sam prva dobila prvu prevodilačku nagradu koja promoviše frankofoniju u Srbiji. Tu dodelu prate dve koincidencije. Prva, nagrađena sam za prepev poezije Leopolda Sedara Sengora, velikana koji je ujedno otac institucionalne frankofonije. Druga, počivši profesor Branko Jelić, koji je mojoj generaciji na studijama francuskog držao vežbe iz prevođenja, oduševio se kada sam na času prevela u rimama Rasinove stihove. Rekao je da to niko u njegovoj karijeri nije uradio.

Iz vašeg ukupnog prevodilačkog dela, šta biste izdvojili kao najvažnije?

Van Gogova „Pisma bratu”, svoj prvenac, zatim Antologiju francuske poezije 19. i 20. veka, pod nazivom „Ukleti pesnici”, i prevod esejâ i romanâ Amina Malufa. Zadovoljna sam što sam našim čitaocima približila delo ovog neumornog borca za toleranciju. Njegov esej „Ubilački identiteti” predstavlja moj kredo.

Kad je reč o nagrađenoj knjizi, prevodu Sengorove poezije, koliko vremena ste uložili u taj posao?

Ta knjiga je plod dugotrajnog prevodilačkog i naučnoistraživačkog rada. Obuhvata više od šest hiljada stihova i rečnik Sengorove leksike sa pet stotina pojmova i imena. U nju je utkana moja ljubav prema poeziji, prevodilačko iskustvo, talenat, nesumnjivo, i mnogo pročitanih studija Sengorove poetike, stihova, misli. Reč je o piscu koji svojim delom gradi mostove među narodima. Kao Afrikanac i Francuz nosio je u sebi različite civilizacijske tokove, afričke i zapadnjačke.

Paskal Delpeš, direktorka Francuskog kulturnog centra, rekla je, najavljujući ustanovljenje ove nagrade, da je prevodilački posao mukotrpan. Kako biste ga vi opisali i koliko vam znači?

Paskal Delpeš nas je mnogo zadužila prevodeći na francuski naše velike pisce raskošnog stila, kao što su Danilo Kiš i Ivo Andrić. Stoga ne čudi što je inicirala osnivanje ove nagrade. Prevodilački posao je izuzetno težak, zahtevan i odgovoran, iako neki prevodioci ne osećaju odgovornost kada se nađu pred vrednim delom. Nažalost, potcenjen je i od samih izdavača, da ne govorimo o javnosti, medijima. Pregledajte kataloge i sajtove izdavačkih kuća pa će vam biti jasan status (uglavnom nepostojećih) prevodilaca. Za mene je prevođenje uzbudljivo, to je druženje sa umetnicima prebogatog duha, gonetanje njihove reči i emocije. Pomoglo mi je da sačuvam svoj osmeh u poslednje dve decenije.

Nagrada je zamišljena u dve kategorije, za iskusnog prevodioca i za novi talenat. Pošto ova druga nije dodeljena, koliko to govori o situaciji na našoj prevodilačkoj sceni?

Prevodilaštvo ne možemo izdvojiti iz celog društvenog konteksta, gde je dominantni sistem vrednosti problematičan. Zasad ne verujem u uspešnost nametanja standardâ koji nikoga ne obavezuju. Mislim da treba apelovati na novinare da pominju prevodilački rad u prikazima knjiga i retkim emisijama o književnosti.

Svesni smo da ima i dosta loših prevoda. Kako se boriti protiv toga?

Loših prevoda ima sve više, a izdavače, sem retkih izuzetaka, sve manje zanima kvalitet prevoda. Poželjni su instant prevodi, a oni su vam kao brza hrana. Kvalitet prevoda je srazmeran vremenu uloženom u prevođenje, ponavljao je profesor Jelić, dodala bih: između ostalog. A u slučaju književnog prevođenja, vreme nije novac.

Na kraju, šta je vaš sledeći prevodilački poduhvat?

Upravo sam dovršila prevod najnovijeg Malufovog eseja „Poremećenost sveta”, podnaslov „Kada se naše civilizacije iscrpe”, za koji je pisac ovih dana dobio francusku nagradu „Knjiga i prava čoveka”. Sve što prevodim vezano je za podržavanje različitosti i širenje tolerancije. Prema tome, moj laptop kreće u Francusku Polineziju, Novu Kaledoniju, možda na Tahiti, gde su napisane priče koje su me nasmejale do suza.

Gordana Popović