01.02.08
Vojnoistorijski glasnik
Kada je izdavačka kuća Harper Perennial, 2007. godine, objavila knjigu A Long Way Gone. The True Story of a Child Soldier, u to vreme dvadesetšestogodišnjeg Išmaela Beaha, na jednoj od strana Washington Post-a je pisalo: „Everyone in the world should read this book“. Knjiga koja je preko noći postala svetski bestseler, prevedena je iste godine i na srpski jezik. Izdavačka kuća Čarobna knjiga, urednik Borislav Pantić i prevodilac Tijana Parezanović ponudili su čitalačkoj publici u Srbiji nesvakidašnje štivo. Ispovest Išmaela Beaha, koji je sa nepunih trinaest godina bio primoran da uzme direktno učešće u surovom građanskom ratu u Sijera Leoneu, pripada retkim, moglo bi se reći, nepostojećim svedočanstvima najmlađih učesnika u ratnim sukobima u 20. veku. Knjiga koja je pred stručnom, ali i širom čitalačkom publikom u Srbiji, zaljubljenicima u memoarsko štivo, zanačajna je zbog više razloga. Prinuđen da se suoči sa tragičnim delom sopstvenog života, autor Išmael Beah je na svetlost istorijske pozornice izveo marginalnog, po mnogo čemu neprepoznatljivog stanara donjih spratova istorije, tj. dete. Zahvaljujući knjizi bivšeg dečaka – vojnika milionska grupa „čekača u životnoj čekaonici“ pomerila se sa ruba ka centru interesovanja radoznalih čitalaca, ljubitelja dramatičnih zapleta, ali i istoričara, koji na samom početku 21. veka moraju da se pomire sa činjenicom da istorija ratova i ratnih sukoba piše nove strane. Ratove vode deca. Traumatizovani dečaci navučeni na problematične supstance i opremljeni puškama AK-47 mogu se sresti na različitim frontovima širom sveta. Zbog načina ratovanja, deca su postala omiljena vrsta vojnika. U više od pedeset sukoba širom sveta učestvuje, prema procenama relevantnih humanitarnih organizacija, ali i Organizacije ujedinjenih nacija, oko 300 000 dečaka – vojnika. Išmael Beah je bio samo jedan od njih. Njegova priča skrenula je pažnju američke i evropske javnosti na žrtve koje se, neretko, sklanjaju od očiju letargične javnoti „razvijenog sveta“, kojoj je pomen bivše britanske kolonije samo još jedan pojam iz geografije ili istorije.
Članovi lokalnog rep benda iz Mogbvema uputili su se januara 1993. godine u obližnji grad Matra Džong kako bi učestvovali na „priredbi talenata“. Nikada se više nisu vratili kući. Bežeći od napada, u martu 1991, „male bande ljudi“, ali već u aprilu 1992. godine grupe koja je držala najveći deo Sijera Leonea i sebe nazivala Revolucionarni ujedinjeni front ili RUF, grupa dečaka imala je na umu samo jedno, da preživi. Jedan od njih bio je Išmael Beah. Zvanična vojska ga je regrutovala sa trinaest godina. Tri godine kasnije UNICEF ga je povukao iz borbe. Sa osamnaest godina se preselio u Sjedinjene Američke Države, gde je završio dve godine srednje škole i Internacionalnu školu UN-a. Diplomiro je 2004. godine na Oberlin College-u. Danas je član Savetodavnog komiteta pri organizaciji Human Rights Watch – Children’s Rights. Istaknuti je član brojnih nevladinih i humanitarnih organizacija. Nekoliko puta je govorio u Ujedinjenim nacijama. Piše za novine. Živi u Njujorku.
Memoari Išmaela Beaha predstavljaju jedinstvenu celinu. Formalna podela na dvadeset jedno nenaslovljeno poglavlje ističe da je tekst zaokružena celina koja se može i mora čitati u jednom dahu. Ispovest dečaka – vojnika predstavlja bolno suočavanje sa „otetom prošlošću“, ali i jedini način da se u odnosu na tu prošlost napravi distanca i nastavi dalje. Zato i ne čudi saznanje da je knjiga napisana na engleskom jeziku iako je autor živeo svega osam godina na engleskom govornom području kada je počeo da je piše. Na sreću, srpski prevod ne predstavlja „prepeglanu“, tj. do kraja stilski ispravljenu verziju teksta. Nezgrapne i nepravilne formulacije verno predstavljaju izvorni tekst. Sa druge strane, one ne umanjuju Beahov pripovedački dar, ali ni emocije koje preplavljuju svaku stranu brilijantne knjige.
Ako bi trebalo deklarisati knjigu Išmaela Beaha, svrstati je u odrđeni žanr, onda bi ona mogla biti vrsta „uputstva za preživljavanje“. Svojstveno izvanrednim pripovedačima koji znaju da prva rečenica pripovesti krije i krajnji odgovor na ključno pitanje koje se nameće svakom čitaocu „uzbudljivog“ svedočanstva, Beah se na samom početku priseća: „O ratu su se pričale svakakve priče. Slušajući ih, moglo vam se učiniti da se rat odigrava u nekoj udaljenoj i drugačijoj zemlji.“ Zamišljen nad sopstvenom, nepokolebljivom verom koja je, bar u prvim danima, činila da i sasvim očigledne posledice rata deluju nestvarno, Beah nas sprovodi kroz nebrojeno mnogo situacija, ali i teško premostivih duševnih stanja, za koja se ispostavilo da su samo još jedan stepenik do nečega mnogo goreg, ali sasvim izvesnog. „Postao sam očaran različitim oblicima koje sam otkrivao na površini meseca. Nekad bih video glavu čoveka. Imao je bradu srednje dužine i nosio je mornarsku kapu. Drugi put bih video čoveka kako seče drva sekirom, a ponekad i ženu kako privija bebu na grudi. I sada, kad god sam u prilici da posmatram mesec, i dalje vidim iste slike koje sam video kada sam imao šest godina, i raduje me to što znam da je taj period mog detinjstva još uvek deo mene.“
I dok se sa setom prisećao epizoda koje su ga, bar na početku, uveravale da stvarnost ne može biti tako ružna i da su uspomene iz detinjstva – sećanja koja, bez obzira na sve, ostaju deo nas, na narednim stranama suočava čitaoca sa potresnim scenama rata kada je, u vremenskom intervalu potrebnom da se stigne od jednog do drugog, Rubikon naizgled mirno selo, postao, granica posle koje više ništa nije bilo isto. Beah se seća: „Video sam sebe kako držim AK-47 i idem kroz farmu kafe sa odredom koji se sastoji od mnogo dečaka i nekoliko odraslih. Nameravali smo da napadnemo jedan mali grad, koji je imao municiju i hranu. Čim smo napustili farmu kafe, neočekivano smo naleteli na još jednu naoružanu grupu – na terenu za fudbal, pored ruševina onoga što je nekada bilo selo. Pucali smo dok poslednji živi stvor u drugoj grupi nije pao na zemlju. Prišli smo mrtvim telima bacajući kosku jedni drugima. Ta grupa se takođe sastojala od mladih dečaka poput nas, ali nas nije bilo briga za njih. Uzeli smo njihovu municiju, seli na njih i počeli da jedemo kuvanu hranu koju su oni nosili. Svuda oko nas, sveža krv je curila iz rupa od metaka u njihovim telima.“
Beahovosvedočanstvomoglo bi biti interesantno svima onima koji se interesuju za doživljaj ratnih strahota, nasilja i razaranja u očima trinaestogodišnjeg dečaka. Sa druge strane, upućeni smo na izvore i literaturu koja nepogrešivo pruža uvid u stvarnost ili prošlost iz jedne perspektive, perspektive odraslog čoveka ili „pogled odozgo“. Beahovi memoari nude obilje, na drugačiji način interpretiranih događaja. Pomenuti opisi pružaju uvid u savim novi sistem vrednosti koji je kristalisao događaje, ali i pojedince, i to one najmlađe. Beah konstatuje: „Pre rata se jedan mladić nikada ne bi usudio da priča sa bilo kim starijim na tako grub način. Odrasli smo u kulturi koja od svakog, a naročito od mladih, zahteva lepo ponašanje.“ Autorova svedočanstva nepogrešivo ukazuju na tragiku ratnih zbivanja ali i devalvaciju svakog osećanja poštovanja, ne samo prema starijima, već i prema životu koji je u ratnim vremenima postajao ljuštura pogodna za preživljavanje, i ništa više od toga. „Ljudi su bili prestravljeni od dečaka naših godina. Neki su čuli glasine o mladim dečacima koje su pobunjenici naterali da ubiju svoje porodice i spale svoja sela. Ta deca su sada patrolirala u posebnim jedinicama, ubijala i sakatila civile. Bilo je onih koji su bili žrtve tih užasa; oni su imali sveže ožiljke koje su pokazivali. Kad god bi nas ljudi videli podsećali smo ih na masakre, i to je ponovo ulivalo strah u njihova srca. Neki ljudi su pokušavali da nas povrede da bi zaštitili sebe, svoje porodice i zajednice. Zbog tih stvari smo odlučili da zaobilazimo sela.“
Ispovest Išmaela Beaha predstavlja nepogršivo dijagnozu svakog ratnog sukoba. Upravo zbog toga knjiga Na dalekom putu. Memoari dečaka – vojnika mogla bi da bude dragocena svima onima koji se interesuju za psihologiju rata i ratnika. Išmael Beah se nesvesno, više od šezdeset godina kasnije, pridružio najpopularnijoj devojčici među piscima, po nesrećnoj, ali ne i tako tragičnoj sudbini, svojoj vršnjakinji Ani Frank. Ispričana na drugačiji način, iz drugog ugla i vremena, ali čini se iz istih pobuda, da se život učini lakšim i podnošljivijim, knjiga Išmaela Beaha nas je podsetila da su najmlađi pripadnici zajednice ništa manje značajni akteri života koji nas okružuje.
Mr Sanja Petrović Todosijević
