Na Efeskom putu

05.04.07 NIN

Prvobitno sam nameravao, to vidim iz zabeleški koje su pratile ovo čitanje, da ovaj osvrt nazovem obrazovanje a ne odbrana duše, ali je očigledno da se ova dva “puta” u knjizi Ilije Marića stapaju u jedan, tako da je obrazovanje duše, o čemu je reč u ovim iskrenim i lepim esejima, istovremeno i njena odbrana, što je očigledno osnovni filozofski stav ili credo Ilije Marića. U naše vreme u kome filozofija očigledno gubi na snazi i značaju, pojava ovakve knjige može biti dobra i izgledna prilika da se kroz esejističku reminiscenciju na druge autore (filozofe i književnike, na kraju i pesnike), uzore i učitelja (didaskalosa) (Branka Pavlovića), i savremenike artikuliše i sopstveno stanovište u filozofiji. Tako u “predgovoru”, na njegovom početku, Marić iznosi svoje shvatanje filozofije: “U dijalogu Sofist (263e)”, piše Marić, “Platon mišljenje razumeva kao razgovor duše same sa sobom. Bezglasni razgovor u unutrašnjosti vlastite duše, koji nas prati čitavog života, ponajbolje govori o nama samima. O neponovljivosti i jedinstvenosti svake duše ponaosob”. “Sve što možemo izvorno dati jeste unutrašnjost vlastite duše”, piše on nešto dalje, da bi predgovor zaključio pišući: “Autentičan način mišljenja, ljubavni put do mudrosti, Branko Pavlović je imenovao "Efeski put". Zbirka tekstova sakupljenih u ovoj knjizi, ne svedoči da je njihov autor na tome putu. Naslov knjige samo izražava želju autora da stupi na takav put.” Treba, po mom mišljenju, iz ovih navoda zapamtiti ovu sintagmu “bezglasni razgovor”, jer ona prividno otklanja Deridin prigovor platonizmu odnosno logocentrizmu u filozofiji iz knjige “Glas i fenomen”, u kojoj Derida ovaj logocentrizam, ili govor uma, umni govor, izvodi s pravom iz fonocentrizma, što znači iz glasa koji onaj koji razmišlja i umuje čuje u ovom uvek unutrašnjem razgovoru duše sa sobom. Jer nema ovog Avgustinovog “unutrašnjeg čoveka” i zato je ovaj “glas” ili “razgovor” samo transcendentalna iluzija koja, prema Deridi, mora biti otklonjena da bi se došlo do istine i savremenog mišljenja u filozofiji. Uostalom, ovaj “bezglasni razgovor u unutrašnjosti vlastite duše”, otvara izuzetno složeno pitanje o odnosu mišljenja i jezika, pošto je očigledno da je um, prema ovom shvatanju jednostavno hipostaziran iznad jezika, što pre spada u teologiju ili teološku perspektivu (dimenziju) grčkog odnosno starogrčkog shvatanja filozofije čiji je sledbenik, po uzoru na svog didaskalosa i Marić, ali nije ova prilika za detaljniju analizu ovog stanovišta. Knjiga je podeljena na četiri dela: “srpski filozofi” u kome Marić piše o Kseniji Atanasijević, Milanu Kangrgi, Branku Pavloviću pod karakterističnim naslovom “sapientia in seternum” (mudrost u večnosti), koje otvara jedan od osnovnih filozofskih problema u ovom pristupu, koji se temelji na uspomeni ili “sećanju”, jer – kao što je poznato – začetnik ovog pristupa (Platon) o filozofiji govori kao sećanju na svet večnih ideja i time otvara problem: kako smrtna ljudska duša svojim sećanjem doseže ovu večnost; jedino tako da je i sama večna. Zato je, po mom mišljenju, najinspirativniji Marićev esej posvećen analizi romana Nikole Miloševića iz četvrtog odeljka: “Razmišljanja povodom literature”, pošto je u svojim romanima Milošević branio stav melanholičnog /filozofskog skeptika prema kome je, po uzoru na Marka Aurelija, “duša samo san i dim” a varka je da se u imanenciji pojavljuje transcendencija. Uopšte, mislim da je ovo poglavlje najzanimljivije, jer pokazuje u kojoj je meri platonizam blizak književnosti, iako je sam Platon isterao pesnike iz svoje idealno zamišljene države. I, sa druge strane, Marićev nesumnjiv književni dar. U drugom odeljku su “mali ogledi” a u trećem “filozofski prikazi”. Naročito je zanimljiva analiza Krstajićevog romana “Slučaj gospodina Asimova” čiji junaci govore sa onog sveta. Kako se, ako se, uopšte izlazi iz “Platonove pećine” ili sna, sledeće je pitanje, i tako dalje.

Nenad Daković