Kopenhagen, 1629.
Jorgovan i lipa
Pali se lampa.
Do tog trenutka, kada je plamen najpre zasvetlio plavičastim sjajem, a potom žućkastom svetlošću obasjao bogato ukrašenu kuglu lampe, mladić se, stigavši kasno noću u palatu Rozenborg, nalazio u dubokoj tami. Umoran od dugog puta, zakrvavljenih očiju, nesigurnog hoda, razmatrao je prirodu te tame. Činilo mu se da ona nije samo spoljašnja pojava, posledica odsustva svetlosti, već da zapravo izvire iz njega, kao da je konačno prešao prag potpunog odsustva nade.
Sada s olakšanjem posmatra oplatu na zidovima prostorije koja poprima svoje obrise pred njegovim očima. Jedan glas kaže: „Ovo je Vinterstue. Zimska soba.“
Lampa se podiže. U visini njen plamen svetli jače, kao da je tu vazduh čistiji, i mladić na zidu primećuje neku senku. Ta senka je dugačka i povijena, i on prepoznaje da je njegova. Naizgled je deformisana, čini se da duž kičme, počevši od lopatica pa do struka, ima grbu. Ali to je varka. Taj mladić je Piter Kler, lautista, a grba na leđima je zapravo njegov instrument.
Ispred njega je par srebrnih lavova. Njihove oči kao da ga trepereći gledaju iz tame. Iza njih vidi sto i nekoliko visokih stolica. Ali Piter Kler kao da je daleko od svega toga, ne može da se osloni ni na šta, ne može da se smiri. Sada lampa počinje da se kreće, a on mora da je prati.
„Možda će vam“, kaže visoki gospodin, koji žuri napred noseći lampu, „Njegovo veličanstvo kralj Kristijan narediti da večeras svirate za njega. Ne oseća se dobro, i lekari su mu preporučili da sluša muziku. Zato članovi kraljevskog orkestra moraju uvek biti spremni za svirku, i danju i noću. Mislio sam da je najbolje da vam to odmah kažem.“
Piter Kler se sada oseća još nelagodnije. Počinje da proklinje sebe i sopstvenu ambiciju koja ga je dovela ovamo, u Dansku, tako daleko od mesta i ljudi koje voli. Stigao je do kraja svog putovanja, a ipak se oseća izgubljenim. U ovom početku kao da se krije neki užasavajući kraj. Odjednom, iznenađujuće brzo, lampa počinje da se kreće, i čitava prostorija menja oblik. Piter Kler vidi kako se njegova senka na zidu izdužuje, nekoliko trenutaka putuje ka tavanici, a tada je proguta mrak i od nje ne ostaje ni traga.
Stižu do kraja hodnika, gde čovek zastaje pred jednim vratima. On pokuca i čeka, stavljajući prst na usne i naslanjajući se na vrata da čuje odgovor. Konačno se začuje dubok blag glas, i sledećeg trenutka Piter Kler se obreo pred kraljem Kristijanom, koji sedi na stolici u noćnoj košulji. Ispred njega se, na malom stolu, nalaze terazije, a kraj njih šaka srebrnih novčića.
Engleski lautista se klanja, a zatim podiže pogled. Piter Kler će zauvek pamtiti kako ga je kralj Kristijan prvi put pogledao u toj mračnoj zimskoj noći, kako su oči Njegovog veličanstva zapanjeno i uporno posmatrale njegovo lice, i kako je prošaputao jednu jedinu reč: „Bror.“
„Oprostite, gospodine...?“, kaže Piter Kler.
„Ništa“, odgovara kralj. „Duh. Danska je puna duhova. Zar vam to niko nije rekao?“
„Nije, Vaše veličanstvo.“
„Nije važno. Videćete i sami. Mi smo jedna od najstarijih nacija na svetu. Ali trebalo bi da znate da su ovamo stigla burna vremena, vremena smutnje, nerazumevanja i teške, gadne zbrke.“
„Zbrke, gospodine?“
„Da. Zato merim srebro. Uvek iznova merim iste novčiće, da bih se uverio da nema greške. Da ne postoji mogućnost greške. Trudim se, malo-pomalo i iz dana u dan, da taj haos pretvorim u red.“
Piter Kler ne zna šta da odgovori i postaje svestan da je onaj visoki gospodin u međuvremenu izašao iz prostorije, ostavivši ga nasamo s kraljem, koji je sada odgurnuo terazije i udobnije se smestio u stolici.
Kralj Kristijan diže glavu i pita: „Koliko vam je godina, gospodine Kler? Odakle ste?“
Piter Kler odgovara da ima dvadeset sedam godina i da mu roditelji žive u gradiću Harvič, na istočnoj obali Engleske. On dodaje da je zima tamo ponekad zaista nemilosrdna.
„Nemilosrdna. Nemilosrdna!“, ponavlja kralj. „Pa, moraćemo da požurimo, da pobegnemo od te reči. Nemilosrdna. Ali kažem vam, muzičaru, mene brinu gnjide. Ne uznemiravajte se. Nisu to gnjide na mojoj glavi ili na jastuku. Mislim na kukavice, lopove, lažove, pijanice, prevarante i bludnike. Gde su filozofi? Stalno se to pitam.“
Piter Kler malo razmišlja pre no što će odgovoriti.
„Ne morate da mi odgovorite“, kaže kralj. „Jer su svi oni otišli iz Danske. Nijedan nije ostao.“
Tada Njegovo veličanstvo ustaje i kreće ka vatri kraj koje stoji Piter Kler, uzima lampu i prinosi je mladićevom licu. Dok kralj ispituje njegov lik Piter Kler obara pogled, jer su ga upozorili da kralja ne treba da gleda u oči. Ovaj kralj je ružan. Engleski kralj Čarls I, francuski kralj Luj XIII, to su, u ovim burnim istorijskim vremenima, lepi ljudi, ali danski kralj Kristijan IV – moćan, hrabar i obrazovan, kako kažu – ima lice slično vekni hleba.
Lautista kome je, surovom protivrečnošću, priroda podarila lice anđela, oseća u kraljevom dahu miris vina. Ali ne usuđuje se da se pomakne, čak ni kad kralj podigne ruku i nežno mu dotakne obraz. Pitera Klera, plavokosog mladića s očima boje mora, smatrali su lepim još od detinjstva. On tu lepotu nosi lako, često zaboravlja na nju, gotovo kao da s nestrpljenjem čeka da je vreme odnese. Jednom je čuo svoju sestru Šarlotu kako moli Boga da joj umesto njenog da njegovo lice. On pomisli: pa meni ono zaista malo znači; mnogo bi bolje bilo da je njeno. Pa ipak, sad, na ovom nepoznatom mestu, obuzet crnim i mračnim mislima, lautista shvata da je njegova fizička lepota neočekivano postala predmet razmatranja.
„Vidim. Vidim“, šapuće kralj. „Kao i obično, Bog je preterao. Pričuvajte se moje žene Kirsten, koja luduje za plavom kosom. Preporučujem vam da u njenom prisustvu nosite masku. Lepota je prolazna, ali pretpostavljam da to već znate, pa nema potrebe da vam govorim o onome što je očigledno.“
„Znam da je lepota prolazna, gospodine.“
„Naravno da znate. Pa, najbolje bi bilo da mi nešto odsvirate. Pretpostavljam da ste čuli da je na ovom dvoru bio i vaš gospodin Dauland. Neverovatno je da je iz tako nemirne duše mogla poteći tako prekrasna muzika. Taj čovek je bio pun ambicija i mržnje, pa ipak su mu melodije bile prefinjene poput rominjanja kiše. Sedeli bismo tako razneženi, a gospodin Dauland nas je streljao svojim besnim pogledom. Rekao sam majci da ga odvede u stranu i kaže mu: ’Daulande, to ne možemo i nećemo da trpimo’, ali on joj je rekao da muzika izvire samo iz vatre i besa. Šta mislite o tome?“
Piter Kler je nekoliko trenutaka ćutao. Iz nekog nepoznatog razloga, ovo ga je pitanje umirilo i on oseća kako se njegova nervoza polako smiruje. „Mislim da izvire iz vatre i besa, gospodine“, kaže on, „ali takođe i iz njihove suprotnosti – iz smirenosti i hladnog rasuđivanja.“
„To zvuči logično. Ali naravno, mi zapravo ne znamo odakle muzika potiče ni kako, niti kada je odsvirana prva nota. I nikada nećemo znati. To ljudska duša govori bez reči. Čini se međutim da ona blaži bol – to je činjenica. Uzgred, voleo bih da sve bude jasno, iskreno i istinito. Pa zašto mi onda ne odsvirate jednu Daulandovu Lacrimae? Divim se njegovoj ekonomičnosti. U njegovoj muzici nema mesta razmetljivosti izvođača.“
Piter Kler skida s leđa lautu i prislanja je uz telo. Dok štimuje svoj instrument, napreže uvo (u kojem nosi minđušu sa sićušnim brilijantom, koju je dobio od jedne irske grofice). Kralj Kristijan uzdiše, očekujući da čuje ljupku melodiju. On je krupan čovek. Svaka kretnja kao da mu izaziva trenutnu nelagodu.
Piter Kler sada zauzima položaj u kojem svira: blago se naginje iz kukova, glavu izbacuje napred, desnu ruku savija u blagi polukrug, tako da se instrument nalazi u samom središtu njegovog tela. Samo tako može da oseti muziku koja izvire iz njega. On počinje da svira. Osluškuje čistotu zvuka i shvata da je to jedino što je danskom kralju važno.
Nakon što je odsvirao čitavu melodiju, pogleda u kralja, ali se on ne miče. Njegove krupne šake drže se za naslon stolice. S leve strane mu visi dugačka, tanka pletenica, pričvršćena bisernom šnalom. „Nekada je“, progovara Kristijan iznenada, „Kopenhagen u proleće mirisao na lipu i jorgovan. Ne znam kuda je nestao taj nebeski miris.“
Kirsten Munk, kraljevska supruga danskog kralja Kristijana četvrtog: iz njenih privatnih spisa
Pa, za trideseti rođendan dobila sam novo ogledalo, koje mi se strašno dopalo. Mislila sam da ću obožavati to novo Ogledalo. Ali ono ima neku grešku, neki nedostatak u izradi, tako da me ta gadna stvar čini debelom. Zatražila sam da mi donesu čekić.
Moram da primetim da moji rođendanski pokloni nisu baš toliko sjajni kakvim ih darodavci smatraju. Moj siroti stari Gospodar i Muž, Kralj, znajući koliko volim zlato, poklonio mi je malu zlatnu Statuu svog lika na konju, sa zlatnim kopljem. Pošto se taj konj propinje, pa su mu prednje noge podignute u vazduh, glupa stvarčica bi se srušila da nije malog Harlekina koji izgleda kao da trči kraj konja, ali ga zapravo pridržava.
A osim toga, nisam tražila još jednu sliku i priliku svog ostarelog muža. Tražila sam zlato. Sad ću morati da se pretvaram da volim i obožavam tu Statuu, da je stavim na neko istaknuto mesto i tako to, da ga ne bih uvredila, dok bih je zapravo najradije odnela u Kraljevsku kovačnicu da je pretope u zlatnu polugu, koju bih rado milovala rukama i stopalima, a ponekad stavljala i u krevet, da osetim dodir čistog zlata na obrazu i između butina.
Poruka uz ovaj poklon glasila je: Mom najdražem Mišiću od njenog Gospodara, K4. Pocepala sam je i bacila u vatru. Nekad davno, kad sam ga kao mlada nevesta golicala svojim belim prstićima, nadenuo mi je nadimak „Mišić“, koji mi je u to doba bio veoma drag i zbog kojeg sam se često smejala, njuškala i glumila miša. Ali ti su dani prošli. Tako su daleko iza mene da jedva verujem da su ikad i postojali. Više nemam ni najmanju želju da budem „mišić“. Radije bih bila pacov. Pacovi imaju oštre zube kojima mogu da grizu. Oni prenose smrtonosne bolesti. Zašto muževi neće da shvate da mi žene ne možemo zauvek ostati njihove Ljubimice?
Na proslavi mog rođendana, kojoj je prisustvovalo mnogo ambicioznih Plemića, od kojih me je većina potpuno ignorisala, donekle sam se zabavljala ogromnim količinama vina i plesa, sve dok nisam pala na gomilu drva, a tada, otkrivši da su udobna poput postelje, počela da se valjam po njoj, smejući se celim Telom, sve dok nisam shvatila da je čitava nalickana družina zaćutala i da gledaju u mene i mrmljajući me ogovaraju.
Tada je kralj naredio da me podignu na noge, dovedu do njega i spuste na njegovo krilo, pred svom tom ljubomornom Gospodom i njihovim odurnim Ženama. Napojio me je vodom iz svog pehara i počeo da me mazi, ljubeći mi rame i lice, da pokaže svetu da, šta god radila, uzalud kuju planove da me se otarase, jer sam ja Kraljevska Supruga (iako ne nosim titulu Danske Kraljice) i jer me on još uvek neizmerno voli.
A to me čini veoma neustrašivom. Zato se pitam šta bih sve smela da uradim – kakve bih se grehe usudila da počinim – a da i dalje ostanem ovde u Kopenhagenu, u palati, i zadržim sva svoja prava. Pitam se šta bi to trebalo da se dogodi pa da budem prognana? I odgovaram da mi se čini da nema Toga što bih mogla da kažem ili učinim pa da se to desi.
I tako razmišljam dalje, i pitam se da li bih smela prestati da krijem svoju ljubav s grofom Otom Ludvigom od Zalma, već naprotiv, javno da pokažem svoju Strast prema njemu i odlazim s njim u krevet kad god i gde god mi se prohte. Jer zašto ja, koja nikad nisam ponela Titulu Kraljice, ne bih imala ljubavnika? A osim toga, kad god provedem nekoliko časova sa svojim prelepim Nemcem i kada mi on da ono što mi je preko potrebno i bez čega ne mogu da živim, nalazim da je moje ponašanje prema Kralju, mojim Ženama, pa čak i mojoj deci, mnogo ljubaznije. Ali ta dobrota ne traje duže od nekoliko sati, ili najviše jedan jedini dan, posle čega ponovo postajem nervozna. A to znači da bih, kad bih bila u mogućnosti da viđam Grofa svakog dana i da se svakog dana i noći s njim zabavljam (umesto na primer samo jednom u četrnaest dana), bila uvek Dobra i Ljubazna prema svima, i naši životi bi tada bili mnogo bolji.
Ali smem li da otkrijem svoju ljubav prema Otu? Avaj, kad bolje razmislim, čini mi se da ne. On je bio hrabar Plaćenik i borio se u nedavno završenim Ratovima na strani mog muža protiv Katoličke Lige, rizikujući svoj život za Dansku. On je junak koga kralj veoma ceni. Takvom čoveku trebalo bi ispuniti sve želje. Ali mislim da muškarci jedan drugome daju samo ono što im je pomalo dosadilo i do čega im više nije mnogo stalo. A kad im neko zatraži da daju nešto što im je veoma važno, oni odbijaju i strahovito se razbesne. Tako bi bilo i kad bih ja sada predložila da moj ljubavnik dobije pristup u moju postelju. Te stoga zaključujem da je to što me čini tako hrabrom i zbog čega mi tako smele misli padaju na pamet – a to je Kraljeva ljubav prema meni – upravo ono što me sprečava da to i zatražim.
Postoji, dakle, jedan jedini način. Moram postići da, malo-pomalo, dan za danom i zahvaljujući mojoj sve većoj okrutnosti, kralj Kristijan postane ravnodušan prema meni. Moram to učiniti tako da za manje od godinu dana moj muž prestane da očekuje i želi da ostanem njegov mišić do kraja svog i njegovog života.
Zatvoreni prozor
Dansko kraljevstvo leži na vodi. Ljudi maštaju kako brodovi neke velike flote održavaju njeno kopno na površini. Zamišljaju debele konopce dugačke petnaestak kilometara, koji na vodi drže polja i šume.
A u tom slanom vazduhu, na morskom povetarcu, lebdi jedna stara priča: priča o rođenju kralja Kristijana IV, koje se odigralo na ostrvcu usred jezera, kraj zamka Frederiksborg.
Priča kaže da je kralj Frederik tada bio u Elsinoru. Kažu da je kraljica Sofija, dok je bila još mlada i dok još nije počela da grdi, psuje i gomila novac, volela da je malim čamcem na vesla prevezu na ovo ostrvce, gde je sedela na suncu i u tajnosti zadovoljavala svoju strast za pletenjem. Pletenje je u čitavoj zemlji bilo zabranjeno, jer je žene dovodilo u dokono stanje uma u kojem su im misli bludele, sve dok ih ne bi zamenila mašta. Muškarci su to nazivali „skupljanjem vune“. To što su se od same vune mogli načiniti korisni odevni predmeti, kao što su čarape i noćne kape, samo je dodatno pojačavalo njihov sujeverni strah od pletenja. Verovali su da se u milionima petlji tih pletenih kapa kriju žudnje njihovih žena koje oni nikad ne mogu zadovoljiti i koje će im doneti najstrašnije noćne more. Pletenih čarapa plašili su se još više, jer su verovali da one kod njih mogu izazvati slabost. Zamišljali su kako im stopala od njih otiču, a svi mišići u nogama otkazuju.
Kraljica Sofija je, od samog početka, kršila proglas o zabrani pletenja. Vunenu pređu su joj donosili iz Engleske, u kutijama na kojima je pisalo „guščije perje“. U dnu njenog ormara od ebanovine ležali su skriveni mnogi raznobojni i meki odevni predmeti za koje je znala da će ih neko jednoga dana nositi. Samo je njena služavka Elizabeta znala njenu tajnu, a kraljica joj je zapretila da će platiti životom ako je ikada otkrije.
U devet sati ujutro 12. aprila 1577, pod bledim suncem i svetloplavim nebom, kraljica Sofija, već osam i po meseci trudna sa svojim trećim čedom, krenula je s Elizabetom preko jezera, da provede prepodne u pletenju. Odabrala je mesto na šumskoj čistini, zaklonjeno grmljem leske i šipka, i tu spustila jastuke na meku travu. Sela je na njih da dovrši jedne vunene gaće, dok je Elizabeta plela čarapu, a klupko vune se brzo odmotavalo između njih, kad kraljica najednom jako ožedne. Sa sobom nisu ponele ni hranu ni piće, samo skriveno pletivo u drvenoj kutiji, pa zato kraljica zamoli Elizabetu da se čamcem vrati do zamka i donese joj vrč piva.
A kad je služavka otišla, kraljica oseti prvu kontrakciju – bol koji joj je nakon rođenja njene dve kćeri postao tako dobro poznat da na njega gotovo nije ni obratila pažnju, znajući da će taj proces dugo trajati. Nastavila je da plete. Okrenula je gaće ka suncu, da vidi da nije ispustila neku petlju. Bol je ponovo žignu, ovaj put tako snažan da je Sofija morala da odloži gaće i legne na jastuke. I dalje je mislila da će porođaj trajati još mnogo časova, ali, kako kaže stara priča, Kristijan je već znao da je Danskoj veoma potreban, da je zemlja izložena na milost i nemilost polarnim olujama i mržnji Šveđana s druge strane moreuza Kategat, i da će on jedini moći da sagradi dovoljno brodova koji će joj pomoći da se konačno usidri. I zato je želeo da se rodi što je moguće pre. Koprcao se i vrteo u vodenjaku svoje majke; krenuo ka uskom prolazu koji će ga odvesti na svež vazduh s ukusom mora.
Kad se Elizabeta vratila noseći vrč piva, on je već bio rođen. Kraljica Sofija trnom je presekla pupčanu vrpcu i svojim pletivom povila dečaka.
Priča teče dalje. Ljudi više ne znaju šta je istina, a šta izmišljeno. Udova kraljica Sofija se seća, ali to čuva za sebe. Ona se ničega lako ne odriče.
Kažu da je svu decu koja su se u to vreme rađala u Danskoj vrebao nečastivi. Priča se da je đavo, kojeg su neumoljivi luteranci isterali iz crkve, počeo da traga za nekrštenim dušama pa je zato noću lutao gradovima, tražeći miris ženskog mleka. A kad bi ga osetio, uvukao bi se neopaženo kroz prozore dečije sobe i skrio u tami ispod kolevke, sve dok dadilja ne bi zaspala; tada je pružao dugačku, tanku ruku i kroz majušne nozdrve uvlačio svoje tanane prste sve do mozga, u čijem se središtu poput ploda u šišarci krila duša. Hvatao ju je palcem i kažiprstom. Veoma pažljivo izvlačio je prste, sada klizave od žive sluzi, i, izvadivši dušu, ubacio bi je u svoja usta i sisao, sve dok celim bićem ne bi osetio slast i ekstazu koja bi ga na nekoliko trenutaka potpuno iscrpla.
Ponekad bi ga neko u tome omeo. Događalo se da se dadilja probudi i omiriše vazduh, upali lampu i priđe kolevci baš u trenutku kad bi se đavo dokopao duše i izvukao je, a tada je on morao da beži i sakriva se. A duša bi pala i zauvek ostala tamo gde se zatekla. Ako bi pala na ćebe, ostala bi tu, tako da je u to doba bilo mnogo dece koja su rasla bez duše. Ako bi pala na bebin stomak, tu bi i ostala, a dete bi celog života mislilo samo na jedno, kako da nahrani svoju gladnu dušu, i tako bi postalo strašno debelo, čime bi na kraju uništilo svoje srce. Najgore od svega, govorile su žene, bilo bi kad bi duša pala na genitalije dečaka. Jer, taj bi mališan postajao razvratan kao sam đavo, i vremenom bi izdao svoju ženu, decu, i sve svoje najdraže samo da bi zadovoljio svoju požudu, i mogao je u životu počiniti preljubu sa hiljadu žena i dečaka, pa čak i sa sopstvenim kćerima ili sirotim živim stvorenjima u štali i polju.
Kraljica Sofija je znala da ne sme dozvoliti đavolu da ukrade dušu njenog sina. Kažu da je, pošto su ga prevezli preko jezera, okupali i položili u kolevku (okrvavljene pletene gaće brzo su bačene u vatru), tog blistavog aprilskog jutra naredila da se prozor njegove sobe zatvori i žaluzine zaključaju, tako da se ni danju ni noću ne može otvoriti. Dadilja je rekla da će se mladi princ ugušiti bez svežeg vazduha, ali kraljica nije htela ni da čuje da se prozor otvara, i tako je ostao zatvoren šest nedelja, sve do drugog juna, kad je dete kršteno u crkvi Frue Kirke.
Kralj i sada, s vremena na vreme, odlazi u tu sobu u kojoj je ležao kao beba i gleda u prozor ili u noćno nebo iznad njega, znajući da ima dušu i da, hvala Bogu, đavo nije uspeo da je ukrade.
Takođe se priča da su, u isto vreme, kralj Frederik II i kraljica Sofija poslali po čuvenog astronoma Tiha Brahea, pokazali mu svog sina Kristijana i zamolili ga da im kaže svoje proročanstvo o kraljevom životu na zemlji. Tiho Brahe je zapitao zvezde. Otkrio je da je prinčev podznak u Jupiteru i rekao kralju i kraljici da će dečak imati plodan život i da će u celom svetu steći slavu i poštovanje. Upozorio ih je samo na jedno: opasnosti i nevolje nastupiće 1630, pošto Kristijan napuni pedeset i dve godine.
Vrata u podu
U Rozenborgu pada sneg. Počeo je da pada u severnom Jutlandu, a sad, nošen ledenim vetrom, ide dalje ka jugu.
Piter Kler budi se na svom tvrdom krevetu, shvata da je u Danskoj i da je od danas član kraljevskog orkestra. Spavao je samo tri sata, a nemir koji je osećao otkada je stigao ovamo nije se mnogo ublažio dolaskom jutra. On ustaje i kroz prozor posmatra kamenom popločano dvorište s pomoćnim zgradama, koje polako prekriva sneg. Gleda kako pahuljice veju i lepršaju. Pita se koliko će trajati ova danska zima.
Tada mu donose toplu vodu i on se, drhteći u hladnoj sobi iznad štale, brije, umiva i čisti od tragova putovanja – ustajalog znoja i soli, čestica katrana, masti i prljavštine. Oblači čistu odeću, obuva crne kožne čizme izrađene u irskom gradu Korkadu. Češlja svoju plavu kosu i pričvršćuje za uvo minđušu sa sićušnim brilijantom.
U trpezariji muzičarima služe zdele vrućeg mleka i toplo pecivo sa cimetom. Ostali su već tu, greju ruke na posudama s mlekom, okreću se i gledaju u Pitera dok ulazi: osmorica ili devetorica ljudi različitih godina, uglavnom starijih od njega, odevenih u sumornu crnu i smeđu odeću. On im se klanja, a pošto se predstavi, jedan stariji čovek s čuperkom sede kose, koji sedi pomalo izdvojen od ostalih, ustaje i prilazi mu. „Her Kler“, kaže on, „ja sam Jens Ingeman, dvorski kapelmajstor. Dobro došli u Rozenborg. Sedite, popijte mleko, a onda ću vam pokazati gde sviramo.“
Kralj je otišao u lov. Jahanje kroz šumu, na tragu divljeg vepra dok pada sneg, jedna je od omiljenih zabava Njegovog veličanstva. „Videćete“, kaže Jens Ingeman Piteru Kleru, „kad se vrati, grmeće od zadovoljstva i gladi, i tražiće da mu sviramo dok jede. On veruje da određene melodije pospešuju probavu.“
Nalaze se u Vinterstue, senovitoj dvorani u kojoj je sinoć gorela lampa. Sada, na dnevnom svetlu, Piter Kler vidi da su ono što je sinoć smatrao drvenom oplatom na zidovima zapravo slike u ulju u zlatnim ramovima, pejzaži šuma i mora, a tavanica je ukrašena kićenom zlatno-plavom štukaturom. U jednom uglu prostorije stoji nekoliko stalaka za note.
„Pa“, kaže Jens Ingeman, „ponekad sviramo i ovde. Ti dani su dobri, ali nisu baš tako česti. Pogledajte okolo i recite mi primećujete li išta neobično.“
Piter Kler vidi prekrasan mermerni kamin ukrašen kraljevim grbom, srebrne lavove koji su ga sinoć posmatrali, presto presvučen tamnocrvenim brokatom, dva stola od hrastovine, mnogobrojne stolice i fotelje, niz bronzanih bisti, teške svećnjake, maketu broda od slonove kosti.
„Ne?“, kaže Jens. „Ništa neobično?“
„Ne...“
„U redu. Hajdemo, onda. Pođite za mnom.“
Oni izlaze iz prostorije i odmah skreću levo u jedan hodnik s kamenim zidovima. Gotovo istog trenutka, Jens Ingeman otvara teška vrata okovana gvožđem i Piter Kler ugleda stepenice, uske i zavijene, koje vode naniže.
„Stepenište je mračno“, kaže Jens. „Pazite kako silazite.“
Stepenice obilaze oko ogromnog kamenog stuba. Na njihovom kraju nalazi se uzani prolaz, i Jens Ingeman žuri kroz njega ka treperavom svetlu koje se nazire u daljini. Izašavši iz prolaza, Piter Kler se našao u velikom zasvođenom podrumu, koji osvetljavaju dve velike gvozdene baklje pričvršćene za zid. Podrum miriše na grožđe i vino, a u njemu su stotine sanduka koji leže na drvenim postoljima, poput minijaturnih brodova na suvom molu.
Jens Ingeman hoda polako, njegovi koraci lako odzvanjaju po kamenom podu. Zatim se okreće i pokazuje na prazan prostor između sanduka. „Evo nas“, kaže on. „Ovo je to mesto.“
„Vinski podrum.“
„Da. Ovde ima i vina. A u onim tamo kavezima su neke sirote kokoške, koje nikad nisu videle ni sunca ni trave. Primećujete li kako je ovde hladno?“
„Normalno je da je u podrumu hladno.“
„Dakle, navići ćete se na to? Stvarno tako mislite?“
„Da ću se navići?“
„Da.“
„Pa, pretpostavljam da neću baš mnogo vremena provoditi ovde. Ja nisam baš naročit poznavalac...“
„Sve vreme.“
„Oprostite, her Ingeman...“
„Naravno, Njegovo veličanstvo vam ništa nije reklo. Niko vam nije rekao, inače možda ne biste ni došli. Ali ovde je naše mesto. Ovde – osim ponekad, kad nas pozovu u Vinterstue – sviramo.“
Piter Kler s nevericom gleda u Jensa Ingemana. „Zašto bi orkestar svirao u podrumu? Ovde nas niko ne čuje.“
„Oh“, kaže Ingeman, „to je genijalna zamisao. Kažu da ničeg sličnog nema u celoj Evropi. Pitao sam vas primećujete li nešto neobično u Vinterstue. Da li ste primetili dve metalne alke pričvršćene za pod?“
„Ne.“
„Ne sećam se više da li su za njih privezani konopci. Verovatno nisu, inače biste ih primetili. Sada smo, vidite, direktno ispod Vinterstue. U blizini prestola, uz pomoć konopaca otvara se jedan kapak u podu. Ispod tog kapka je rešetka, a ispod nje se nalazi sistem mesinganih cevi koje vode do ovog podruma i čija je struktura slična muzičkim instrumentima, jer su vešto zaobljene i sužene, tako da odavde, ne remeteći njegov sklad, prenose zvuk u gornju prostoriju, te se svi kraljevi gosti čude kad ga čuju, ne znajući odakle dopire ta muzika i pitajući se da li to možda Rozenborg opsedaju neki duhovi muzičara iz minulih doba.“
Dok je to govorio, Jens Ingeman je koračao po podrumu, ali Piter Kler je stajao u mestu, gledajući oko sebe, primećujući da baklje nisu jedini izvor svetlosti, već da u zidu postoje dva uska proreza koja gledaju napolje, u nivou bašte. To nisu prozori, već samo otvori između cigala, kroz koje ulazi vazduh. Posmatrajući ih, Piter Kler vidi nekoliko pahuljica koje, poput nekog čudnog jata zimskih mušica, uleću unutra.
Ingeman mu čita misli. „Ako mislite da bi nam ovde bilo toplije da nismo izloženi spoljnoj temperaturi, naravno, složiću se s vama, i lično sam molio kralja da ove otvore zatvori daskama. Ali on je odbio. Kaže da sanduci vina moraju da dišu.“
„A mi možemo i da se posmrzavamo, to ga ne brine?“
„Ponekad mi se čini da bi, kad bi neki od nas zaista umro, možda odlučio da nas negde premesti, ali teško je naći dobrovoljca za tu ulogu.“
„Kako možemo da se koncentrišemo na toj hladnoći?“
„Pretpostavlja se da bi trebalo da se naviknemo na to, i reći ću vam nešto vrlo čudno: zaista se i naviknemo. To najteže pada Mediterancima, sinjoru Ruđijeriju i sinjoru Martineliju. Nemci, Holanđani i Englezi, i naravno Danci i Norvežani, sasvim dobro podnose hladnoću. Videćete.“
