Mrzovolja kneza Bizmarka

14.05.06 Politika

Nemački esejista Valter Benjamin je pisao kako pripovedač, za razliku od romanopisca, ume da savetuje svog čitaoca/slušaoca. Čitajući roman Dobrila Nenadića Mrzovolja kneza Bizmarka, imao sam utisak da ovo pripovedanje ima sličnu intenciju: umesto postmodernog propitivanja da li je istorijsko znanje moguće ili ne, ovaj roman jasno pripoveda istorijsku priču o razgraničenju Srbije, Bugarske i Turske u doba Berlinskog kongresa, insistirajući, neskriveno, na analogijama sa sadašnjošću. Te analogije se ne tiču prostora na kome se roman odigrava koliko strukture diplomatskih igara koje se oko tog prostora vode. Mudri diplomatski potezi tadašnje srpske države u tim igrama pokazuju, kako bi rekao Kašanin u drugom jednom kontekstu, da i male zemlje mogu biti velike države.

Pri svemu tome Nenadić sledi lukačevska uputstva gradnje istorijskog romana pre svega onog po kome junaci ovog tipa romana ne treba da budu istorijske ličnosti, već tzv. „mali ljudi”. Tog malog čoveka ovde reprezentuje novinar i pisac petparačkih romana Jevrem Vesić. U njegovoj bliskosti petparačkoj literaturi i društvenom miljeu kome pripada ocrtava se „niski stil” ovog romana, kao kontrapunkt diplomatskim igrama koje se kroz sudbine tih „malih ljudi” prelamaju.

Pomenuti „niski stil” (sintagma koju lišavam njenog vrednosnog karaktera) dodiruje konsekventno i jezik Nenadićevog romana. Po koja neknjiževna sočnost kao da svedoči o potrebi autora da svoj tekst odeli od tzv. „lepe književnosti” u čijoj vizuri stil nije tek sredstvo izražavanja ideja, nego i svojevrsni cilj stvaranja. Iskričavost Nenadićevog stila odgovora jednom „borbenom” stanju, što je jezički eho analogija između prošlosti koje Nenadić ne propušta da podvuče.

Dodirujući indirektno, ali ne i slučajno, diplomatske igre na Balkanu u doba Berlinskog kongesa u kojima učestvuju Srbija i velike sile, Mrzovolja kneza Bizmarka svojim „naivnim”, post-postmodernim poimanjem istorije paradoksalno ide korak dalje od postmoderne teorije. Ovaj roman, naime, poseduje nekoliko zahvalnih scena i iskaza koje bi svakako morale zanimati nekog ljubitelja postkolonijalnih studija ili proučavaoca fenomena nacija i njihovih konstruisanih tradicija. U tom kontekstu autorova naivnost je dobrodošla, jer predstavlja iskorak iz kalupa u koji se smešta svaka istorija, donoseći onaj dodir stvarnog i realnog o kome sanjaju novoistoričari. I ne manje važno: ona ukazuje da svaka sadašnjica ima pravo da iz svojih potreba uočava i nanovo tematizuje pojedine događaje iz istorije, a ne nužno istoriju kao monolitan fenomen.

Sa druge strane Nenadićeva „naivnost” se u drugom delu romana – kada se Jevrem Vesić vrati iz Vranja, kući, za Beograd – postaje otežavajući faktor ovog teksta i to upravo zato što se u Beogradu rastapa osećaj za aktuelno koja je Vesića i naterala da ode za Vranje. Najveći je problem ovog romana što Nenadić nije „poslušao” svog junaka poslavši ga, umesto u Beograd, u Berlin. Ovako, nizanje scena beogradskog života, propraćeno vestima iz domena visoke politike, deluje kao slušanje premijere iza scenografije.

Meni je doduše jasno zašto je to Nenadić uradio: držao se, svesno ili nesvesno, obrzaca istorijskog romana, samo što su ga u konkretnom slučaju ta poetička načela izdala! Na ovom mestu bi bilo dobro da je Nenadić prekoračio granice istorijskog romana što bi ga možda odvelo do kolekcije poetičkih trikova i postupaka postmodernog tematizovanja istorije. Možda, dodušem, i ne bi. Ja to ne znam. Čini mi se, međutim, da je taj međuprostor koji istorijski roman više ne može ni da obuhvati niti da revitalizuje, mesto je gde ovaj roman pada.

Put Jevrema Vesića iz Vranja za Beograd jeste tako put „malog” čoveka koji se iz subjekta na početku puta preobrazi u objekat na kraju puta. Sveden na uši koji čuju vesti i oči koje gledaju proglase, Vesić i drugari simbolizuje metamorfozu građanina Srbije iz devetnaestog u dvadeset prvi vek, iz veka u kome je stvarao istoriju u vek u kome je ona stvorena za njega.

Slobodan VLADUŠIĆ