Mrlje

21.05.05 Danas

Elza Morante, italijanska spisateljica je govorila, znam da je knjiga dobra kad proizvede u meni višak energije... Mi žene pišemo jedna drugoj, jedna za drugu, jedna umesto druge. To nije žensko pismo niti feminizam, mada jeste i sve to donekle, to je jednostavno stvarnost, tako žene pišu.
Kirstina knjiga ima priču, fabulu, junake. Čak i početak i kraj, ali je to i knjiga koja je postavila svoja autonomna pravila: ona priča u trećem licu kao da je prvo, naracija je kao unutrašnji monolog Virdžinije Vulf u "Ka svetioniku", a priča koju priča je zapravo slikanje jedne slike, ni prvo ni poslednje, ni najbolje, već samo specifične. Poznavanje slikarskog zanata i svega što mu prethodi odaju Kirsti Blom kao vizuelnu umetnicu takođe. Kirsti slika i fotografiše kada ne piše. Ona baš kao Elza Morante piše o majci, deci, neobičnim ljubavima, telima, a to se u drugim knjigama zove seks, bolesti, porodica, nasilje...Sa Kirstinim izmeštenim pogledom i fokusom, sve to postaje nova filozofija života i smrti, boga i nedostatka boga. Kroz detalje, kroz jake emocije i reči koje direktno razotkrivaju pojave, dela. Metafore, u delu koje je samo po sebi metafora, su same reči. Taj povratak jeziku i njegova slobodna upotreba je još jedna dragocena i revolucionarna osobina žena koje pišu: prisvajanje postojećeg otuđenog jezika i njegovo pročišćenje kroz emocije je kao magija.
Ja ne govorim norveški, ali govorim jezikom kojim Kirsti Blom piše, globalizacija je učinila i to da svaki jezik teži da bude i neki drugi jezik, mali veliki,a veliki mali.
U knjizi Mrlje nema borbe između dobra i zla, u Kirstinoj knjizi o ljubavi, zapravo, veliki je sukob između dobra i dobra, a rezultat je uglavnom smrt: što nije tragedija jer to jeste siguran i neizbežan rezultat svega. Međutim, prividna nepolitičnost teksta omogućava da se ispolji neka alternativna politika: politika ljubavi.
Otkad su žene počele da pišu, i to o svojim životima,svojim rečima, razotkrila se ta zapravo trajna civilizacijska drama, nešto što se podrazumeva, a što svakog časa može da bude dekonstruisano. Istorijska nevidljivost žena u književnosti i politici nije poništila njihovo postojanje ali jeste formirala izvesnu nezabeleženu i paralelnu stvarnost koju tek odnedavno počinjemo da razabiramo. U poslednje vreme ceo svet više čita žene koje pišu. Ne zato što su bolje, pametnije ili lepše, već zato što govore stvari koje još nisu izrečene.
Zato se ove knjige uopšte ne treba plašiti kao poezije ili remek dela, ne treba je marginalizovati hvalama, stavljati u police koje su pune dobrih knjiga.Ona se ne stidi elementarnosti i kreativnosti: ona je i subjekat i objekat ljubavi, i čin i delo... i slika i reč.

Jasmina Tešanović