Mrak

30.08.08

Pisac bi trebalo da bude „čisto” biće, iznad bilo kakvog prijanjanja, neka vrsta idealnog humaniste, biće koje na jednaki način pristupa svemu u svetu koji ga okružuje. Svi znamo da nije tako, da ima pisaca koji su otvoreno u svojim delima slavili nacizam, podržavali antisemitizam, veličali ovog ili onog vladara, zastupali rasizam... Da li su oni manje vredni kao pisci? Sigurno da nisu, ali su zato manje vredni kao ljudi, što može – mada ne bi trebalo – da utiče na moj odnos prema njima kao piscima.

U odličnom kompendijumu Šta čini dobru knjigu?, objavljenom u izdanju Narodne biblioteke Srbije a koji su osmislili urednici Svetlana Gavrilović i Saša Ilić, pisac David Albahari je predložio dvanaest malih tvrdnji u prilog dobroj knjizi. U jednoj od njih se kaže da „dobra knjiga govori o dobroti čak i kada govori o zlu”. „I kad govori o zlu”, piše Albahari, „dobra knjiga pokazuje kako se od tog zla može stići do dobra, ili pak skreće pažnju na načine na koje dobrota može, nažalost, da popusti pred zlom i pretvori se u nešto drugo.” Njegov aktuelni roman „Mrak” je takva knjiga, objavljen je premijerno pre deset godina, ali je ovih dana doživeo svoj pravi izlazak iz mraka.

*Vaš roman „Mrak” napisan je, da kažem tako, u maniru špijunskih i krimi-romana, sa dosta erotike i još više krvi. U njemu se, u osnovi, govori o saradnji ovdašnje intelektualne, pre svega književne, elite sa tajnim policijskim službama. Jednom prilikom ste rekli da se ta priča zasniva na izneveravanju čitaočevih očekivanja i to najčešće na više raznih nivoa u isto vreme. Na koja izneveravanja i na koje nivoe ste tačno mislili?

„Mislio sam, ponajviše, na izneveravanja žanrovskih odrednica, jer ne samo da nisam pisac kriminalističkih romana nego ih čak i ne čitam. S druge strane, u „Mraku” sam u dobroj meri nastavio da izneveravam moju dotadašnju postmodernističku poetiku. (Doduše, izneveravanje te poetike je takođe deo te poetike.) Pa i sama priča, kao i sva njena račvanja, uglavnom ostaje nedovršena, što je takođe oblik izneveravanja čitaočevih očekivanja. Sa pričom je to moralo da se desi jer, bar u vreme pisanja „Mraka”, ona stvarna priča o stvarnim dosijeima o piscima-doušnicima nije bila ispričana. Ako ne grešim, ona ni do dana današnjeg nije ispričana, što je omogućilo „Mraku” da ponovo ugleda svetlost dana. Stvarnost koja nas izneverava proizvodi književnost koja nas izneverava.

*Pisci su, to je fakat, na ovim prostorima oduvek bili interesantni državnom represivnom aparatu, pa su neretko zbog svojih dela sudski gonjeni i zatvarani; vlast je fascinirana književnicima isto onoliko koliko i književnici vlašću, tako je bilo i za vreme knjaževstva, monarhije, komunističke vladavine, pa i tokom perioda raspada i odumiranja SFRJ/SRJ/SCG. U romanima „Mrak”, „Ludvig” i „Pijavice” ukazujete na najrazličitije anomalije u ovdašnjem političkom, društvenom i književnom životu. Da li je stvarnost – fantastičnija od bilo kakve izmišljene umetničke proze – inicirala pomeranje fokusa sa vaših tipično postmodernističkih tema na društveno angažovanije teme?

„Sigurno je da su zbivanja u našoj bivšoj zemlji – tačnije rečeno: u našim bivšim zemljama – uticala na izvesne aspekte moje poetike, ali za mene je pisanje o pisanju i dalje glavna tema, samo što je malo sakrivena iza stvarnosti koja je upala u moju prozu. Otuda svi ti junaci koji ispisuju, ili bar pokušavaju da ispišu, rukopise koje niko ne čita ili, čak, knjige koje ne postoje. („Mamac” je, na primer, nepostojeća knjiga jer ono što čitalac čita nije knjiga koju pripovedač pokušava da napiše, sve bežeći od oštrice Donaldovog pogleda i saveta.) Sada pomišljam da je pisanje za mene zapravo traganje za odgovorom kako uopšte opažamo stvarnost, šta je sama stvarnost i da li doista postoji neka stvarnost koja je zajednička za sve nas. Ako stvarnost doista postoji, ko je njen pravi gospodar? I da li jedan gospodar kontroliše sve njene nivoe ili se na nekim ravnima pojavljuju novi, lokalni gospodari? Tu se sad već nameću neke teme – poput priča o raznim zaverama, konspiracijama i tajnim društvima – koje same po sebi nastoje da umaknu kontroli „vrhovnog” gospodara stvarnosti. Povezanost pisaca i vlasti je, takođe, takva tema, koja je, s jedne strane, dovoljno javna i prozirna, dok je, s druge strane, potpuno neprozirna i tajnovita. Ne znam otkuda njihova međusobna fascinacija – moguće je da pisci, koji su skloni da sebe vide kao vrhovnog tvorca svoga književnog kosmosa, veruju da bi bili podjednako uspešni i kao vrhovni lideri jednog stvarnog sveta, kao što je moguće da vlastodršci upravo zbog toga strepe od pisaca, dakle, da strahuju da su pisci, jednostavno rečeno, bolji od njih.

*Na jednom mestu u romanu „Mrak” se kaže: „[...] sasvim je svejedno šta pisci misle o bilo čemu, jer onaj ko veruje u pisce može da veruje u bilo šta. [...] Još kad pisci počnu da se igraju institucija i podražavaju političare, onda stvarno treba da se zamislimo.” Da li ste promenili svoj stav o tome da pisci – kao pisci – ne bi trebalo da nastupaju u javnosti, odnosno da ne bi trebalo da zloupotrebljavaju status pisca u političke svrhe?

„I dalje verujem da je pravi pisac nevidljiv, odnosno, da u javnosti može da se pokaže samo osoba koja se predstavlja kao pisac. Naravno, teško je povući preciznu liniju podele između njih, ali je stoga bolje da se pisac odmah skloni, tj. da dotična osoba odmah naglasi da samo predstavlja tog pisca. Upravo zbog nepreciznosti te granice imamo situacije u kojima pisci postaju, da tako kažem, žrtve osoba koje nastanjuju. Imam na umu književne tekstove u kojima se javno ili prikriveno zastupaju neprihvatljivi politički, ideološki i drugi stavovi. Pisac bi, naime, trebalo da bude „čisto” biće, iznad bilo kakvog prijanjanja, neka vrsta idealnog humaniste, biće koje na jednaki način pristupa svemu u svetu koji ga okružuje. Svi znamo da nije tako, da ima pisaca koji su otvoreno u svojim delima slavili nacizam, podržavali antisemitizam, veličali ovog ili onog vladara, zastupali rasizam... Da li su oni manje vredni kao pisci? Sigurno da nisu, ali su zato manje vredni kao ljudi, što može – mada ne bi trebalo – da utiče na moj odnos prema njima kao piscima.”

*Većina bi se složila sa vašim zaključkom da su pisci obični ljudi kao i svi ostali, koji ne moraju da znaju baš ništa o životu. Ipak, ima onih, možda i previše, na ovdašnjoj javnoj, medijskoj i političkoj sceni koji pisce (pesnike najpre) vide kao političke proroke, tribune sposobne da u stresnim situacijama artikulišu stavove bučne većine. Postoji čitav repertoar političkih krilatica koje su osmislili ovdašnji književnici a koji se zloupotrebljavaju na sve strane. Da li ste na takve pisce-propagandiste mislili kada ste u romanu „Mrak” napisali: „Pisci će vam doći glave”?

„Da, imao sam upravo njih na umu kada sam pisao o piscima koji trpaju nos – tj. pero – tamo gde mu nije mesto. No, mora se reći da su pisci samo iskoristili sliku o sebi koju je proizvodila državna mašinerija u komunističkom uređenju. „Inteligencija” je u tom sistemu uvek bila sumnjiva – radnici i seljaci su bili dobri sami po sebi, ali samo je „poštena inteligencija” bila uvažavana. Misliti drugačije bilo je „nepošteno” i kažnjavalo se zatvorom, proterivanjem, neobjavljivanjem ili potpunom izopštenošću. Kada je komunistički sistem počeo da se raspada, oni koji su ranije bili viđeni kao „nepoštena” inteligencija, sasvim prirodno su viđeni kao novi lideri. Tako su oni videli sebe, a tako su ih videli i drugi. Problem je bio u tome što oni nisu predstavljali jedinstvenu grupu, te što je među njima bilo onih koji su samo zbog ličnih ambicija došli u skob sa vlašću kojoj su do tada pripadali i čije ideologije se nikada nisu odrekli. Masi je, naravno, bilo svejedno; masi je ionako jedino važno da ima vođu. A vođe su uvek bile poznate kao tvorci i korisnici krilatica. Svugde na svetu, ne samo kod nas.

*Jedan od vaših glavnih junaka iz romana „Mrak” odlazi dobrovoljno na ratište u Hrvatsku i vraća se potpuno izmenjen, postaje ekstremista, paranoik i ubica. I neki ovdašnji „pisci” su pisali kalašnjikovim i kamom, dok su neki, nažalost, stradali od granata i snajperskih metaka... Početkom rata u BiH i sami ste radili na evakuaciji jevrejskog stanovništva iz Sarajeva, učestvovali ste na antiratnim tribinama, u mnogim prilikama dizali ste glas protiv nasilja i bezumlja... Koliko su ratovi vođeni na prostoru SFRJ ostavili traga na vas kao čoveka, a koliko na vaše književno delo?

„Ratovi su nesumnjivo promenili moje književno delo, a verovatno su promenili i mene, premda se još uvek odupirem i ne prihvatam to kao činjenicu. Lakše je to prihvatiti kada je u pitanju moje književno delo jer su promene u sadržajnom smislu, pa i u formalnom, uočljive već na prvi pogled. Na neki način ti ratovi su, u stvari, odgovor na žalopojku mog pripovedača u romanu „Cink” koji zavidi ocu na burnom životnom iskustvu (koje uključuje ratove, boravak u logoru, gubitak porodice) i jadikuje što živi u mirnim vremenima, u kojima se ništa ne događa. „Cink” je objavljen 1988; tri godine kasnije počeo je rat. Da li to znači da sam kao pisac, ali i kao čovek, bio slep, da nisam video šta se događa? Ne, to samo pokazuje da nisam hteo da vidim, kao što ni sada neću sebi da odreknem pravo da se u svim delovima bivše Jugoslavije i dalje osećam kao „kod kuće”. Naravno, ključna reč u prethodnoj rečenici je „kao”, reč koja ukazuje na to da sam svestan pravog stanja stvari ali da pomalo popuštam pred zahtevima nostalgije. Teško je, uostalom, ne biti nostalgičan, pogotovo onda kada čovek uveća broj dijaspora u kojima se nalazi. Ukratko, ipak mi se čini da me ti ratovi nisu promenili, već da su doprineli da očvrsnu neka moja uverenja, formirana još tokom hipi ere i šezdesetih godina. Ima onih koji će reći da su ta uverenja naivna spram okrutne realnosti našeg sveta, ali to mi ne smeta. Naivnost, bar u jednom aspektu bića, uopšte nije loša za pisca.”

*Vaš junak u romanu „Mrak” kaže: „[...] kad bi pisanje bilo lišeno tajni, verovatno bi bilo besmisleno; kada bi pisac doista znao ono što želi da napiše, nikada ne bi sedao za sto.” Borislav Pekić je, svedoči Vida Ognjenović, spremajući se za pisanje jedne pripovesti, prevrnuo na stotine knjiga, rečnika i enciklopedija, istražujući poredak, rodove, činove i zakone u turskoj vojsci tokom četiri veka njihovih veza sa Evropom. Da li ste u književnom radu bliži rečima vašeg junaka ili pekićevskom literarnom pregalaštvu? Kako nastaju vaše knjige?

„Bliži sam onome što kaže moj junak, iako to ne znači da ne proveravam činjenice koje navodim u mojim pričama i romanima. Naravno, Pekićev postupak je fascinantan ali to je zahtevala proza koju je pisao. Za mene, pisanje je otkrivanje. Počinjem od prve rečenice koja je, u suštini, samo prolaz u magličasti prostor u kojem prebiva još nenapisano delo. U većini slučajeva moje pisanje je zapravo lutanje, opipavanje dela, dnevnik traganja i, u to nema sumnje, neuspeha da se doista pronađe ono za čime se tragalo. Kada sam pisao segmente koji su nepobitno istorijski, kao u slučaju romana „Gec i Majer” i „Pijavice”, onda sam morao, kao i svi ostali pisci, da proveravam činjenice i da pazim da ih upotrebim na pravom mestu. No, to je postupak koji ređe primenjujem – pre ću dozvoliti nekom od mojih junaka da kaže da ne zna neku činjenicu nego da tragam za njom. Tako, na primer, pripovedač u „Gecu i Majeru” kaže da su oni bili izuzetni vojnici jer su, veli pripovedač, propisi za prijem u SS jedinice verovatno bili strogi. Morao sam tako da napišem jer mi ti propisi uopšte nisu poznati, a na kraju krajeva, nisu ni bitni za samu priču. Pisac kao Pekić, međutim, sigurno bi potražio te propise i proverio šta u njima piše.”

*Godinama se pričalo o latentnom sukobu između postmodernista i pisaca stvarnosne proze. Iz današnje perspektive taj se sukob čini samo kao nategnuta medijska priča... Vas – kao izrazitog posmodernistu – vredi pitati: da li je bilo takvog sukoba, u čemu se ogledao ako ga je bilo i kako se završio, tačnije, ima li kakve koristi ili štete po našu književnost od svega toga?

„Sećanja varaju, ali danas sam sklon pomisli da je navodni sukob između postmodernista i pisaca stvarnosne proze više legenda nego stvaran događaj. Naravno, mnogi se pozivaju na ono što se desilo Danilu Kišu, ali to nikako nije bio sukob te vrste, odnosno bio je jednim delom, mada se suština tog sukoba odnosila na sasvim druge stvari. Možda su ponekad sevnule neke varnice, bilo je katkad polemičkog koškanja, međutim, ne pamtim nikakav sukob širih i značajnijih razmera. Jedan razlog za to verovatno leži u činjenici da su pisci stvarnosne proze veoma brzo zauzeli značajne pozicije kao urednici časopisa i izdavačkih kuća, dok su tzv. postmodernisti sporo i mukotrpno osvajali prostor za sebe, tako da je prvima zapravo odgovaralo da nema nikakvog sukoba dok drugi nisu imali snage za to. Osim toga, tzv. postmodernisti su zapravo pripadali raznim strujama i nisu imali nikakvu zajedničku platformu sa koje bi nastupali. Vi ste u pravu kada taj navodni sukob definišete kao nategnutu medijsku priču, a najveći gubitnici u svemu tome su pojedini pisci kojima je prilepljena jedna ili druga etiketa, iako oni, u suštini, stvaraju izvan okvira čisto stvarnosne ili postmodernističke proze.”

*Činilo se da će pisci, koji su godinama delili istu sudbinu sa armijom tranzicionih i (post)ratnih gubitnika i po kojim dobitnikom, nakon prestanka ratova, kakvog-takvog privrednog rasta i uspostavljanja tržišne politike steći brojniju čitalačku publiku iz redova oporavljene srednje klase, a samim tim i dostići veće tiraže svojih knjiga. Kada je reč o domaćim piscima, to se nije dogodilo. Tiraži su im, u odnosu na prevedenu književnost, i dalje skromni. Da li je to problem koji treba država sistematski da rešava ili je problem u piscima koji ne umeju da pišu bestselere, tačnije, u većini slučajeva – ne žele da podilaze čitalačkom ukusu formiranom u bulevarskoj štampi i tok šou programima?

„Ne, država ne može i ne sme da se meša u izdavačku delatnost, ali može i mora da brine o tome da kvalitetna književnost stiže do čitalaca (dakle, da pomaže male izdavačke kuće, časopisnu delatnost, objavljivanje pesničkih zbirki i pozorišnih tekstova, itd). Mimo toga, izdavaštvo je osuđeno da trpi uticaje tržišta, kao i svugde u svetu. Kod nas, kao i u nekadašnjim istočnoevropskim zemljama, književnost je jednostavno izgubila ulogu koju je nekada imala – odnosno, kada se verovalo da se u književnim delima može naći pravo tumačenje, ili bar ključ za tumačenje, onoga što je sistem prikrivao u stvarnosti. Sada za to nisu više potrebni pisci, kao što za to nisu potrebni već dugi niz godina u zemljama sa demokratskim uređenjem. U zemljama gde su mediji slobodni, tajne i zavere otkrivaju novinari a ne pisci. Stoga piscima ne preostaje ništa drugo osim da se prepuste zakonima tržišta, ali i da se pomire sa činjenicom da živimo u vremenu koje je sve više vizuelno i u kojem se, nažalost, štampa sve manje.”

*Većina ovdašnjih pisaca veruje u to da razvijeni svet mnogo više brine o svojim piscima, da im omogućuje bolji društveni status, bolja primanja, da na njih mediji više obraćaju pažnju... Imate veliko međunarodno književno iskustvo pa je zgodna prilika da vas pitam koliko su ove tvrdnje tačne? Može li se igde na ovom konzumerističkom svetu pristojno živeti isključivo od pisanja a da se ne radi neki dodatni posao?

„U Kanadi, na primer, veoma retko možete da naiđete na pisca koji, kako kažete, živi isključivo od pisanja. Od pisanja se nigde ne može živeti osim ako ne postanete pisac bestselera ili, pak, pisac ozbiljnih knjiga koje imaju dobre tiraže i prevode se na mnoge jezike. Pisci u Kanadi uglavnom predaju na univerzitetima (na katedrama za engleski jezik i kreativno pisanje) ili rade u izdavačkoj delatnosti, jer im je potrebna određena socijalna sigurnost i, naravno, redovna primanja. Verujem da je isto tako u većini evropskih zemalja, mada mi se čini da su, uopšteno gledano, honorari za književne večeri i tekstove objavljene u novinama ili časopisima nekoliko puta veći u, recimo, Nemačkoj nego u Kanadi. Doduše, u mnogim zemljama postoje brojni programi za pisce (rezidencije, stipendije za pisanje, spisateljske kolonije) koji im nesumnjivo pomažu i olakšavaju egzistenciju, što kod nas postoji u znatno manjem obimu. Međutim, kod nas se piscima i dalje posvećuje znatno više pažnje nego piscima u drugim zemljama, pogotovo u Severnoj Americi.”

*Svojevremno su se, prenele su trač rubrike, na jednom književnom skupu sporečkali Markes i Gras oko toga koga ima više na Guglu. Na stranu njihove književne sujete, ovde je ipak reč o odnosu između Interneta i književnosti. Da li je, po vama, Internet pošast koja neće poštedeti književnost ili veštačko pomagalo koje će usmeriti umetnost pisane reči ka neslućenim oblicima?

„Nezahvalno je biti prorok, a pogotovo kada je reč o Internetu, budući da je on već dobio dimenzije kakve niko nije mogao da predvidi. Ono što je, za sada, u svemu tome dobro jeste to što je za Internet potrebna pismenost, ali i tu postoji opasnost od uvećavanja tzv. user friendly opcija u kojima se tekst sve više zamenjuje ikonama, odnosno slikama. Internet nije pošast, ali očigledno postaje problematičan u nekim svojim aspektima, ne samo po tome što izmiče kontroli već i po sve većim mogućnostima da pređe svaku granicu privatnosti. Književnost u svemu tome igra sasvim malu ulogu i, bar za sada, nije nešto posebno dobila od Interneta. Verovatno će doći do povećane vizualizacije, možda i do spajanja sa kompjuterskim igricama, a ne sumnjam da će vremenom doći i do uspostavljanja nekih sasvim novih formi. S druge strane, verujem da knjiga u štampanom obliku nikada neće biti napuštena, pogotovo zbog toga što je Internet lako ranjiv – gubitak struje i istrošenost baterija lako ga izbacuju iz stroja, dok knjiga, kada se jednom odštampa, postaje daleko trajnija.”

Razgovarao: Srđan Tešin

03.07.08

„To što ja nisam uspeo da budem jači od stvarnosti koja je izrodila knjigu, ne znači da jednom nekom neće poći za rukom da pojmi sve ono što je meni izmicalo. Tamo gde ima nade, tamo još ništa nije završeno“, napisao je David Albahari u romanu „Mrak“ („Stubovi kulture“). Reč je o drugom izdanju romana koji je nastao pre deset godina (u kome se pretapaju događaji u Srbiji devedesetih godina, policijski dosiji koji svedoče o raznim ulogama pisaca, demonstracije 1996/97, ljubavna priča...) a koji je pisac za ovo izdanje, kako sam kaže, neznatno izmenio.

Govoreći o „Mraku“ Albahari je napomenuo da je u vreme kad je objavljen roman, suprotno njegovim očekivanjima, prošao bez odjeka i da ga ubraja u lično najdraže svoje knjige.

Zbog čega vam je „Mrak“ među najdražim knjigama?
- Gledano iz perspektive trenutka kad je knjiga nastala, pre 10 godina, ona je za mene predstavljala pokušaj da govorim slobodnije i otvorenije o društvenim pitanjima i, naravno, na pitanjima koja se odnose na spisateljski esnaf, odnosno ulogu koju su pisci imali u „svetskoj“ revoluciji koja se odigravala kod nas. Dakle, knjiga mi je draga zbog osećanja slobode koje sam sebi dao. S obzirom na to da ona nije izazvala reakcije koju sam očekivao, zatvorio tu vrstu otvorenosti i mnogo gofina kasnije u romanu „Pijavice“ o tim stvarima pisao kroz metafore.

Nameće se pitanje (ne)moći književnosti i pisaca u društveno političkom smislu?
- Iako ja kao stari postmodernista ne verujem mnogo u političku moć književnosti, ali ona ipak igra neku ulogu. A sigurno je da su pisci, pogotovo u sistemu u kome smo nekada živeli i u sistemima zemalja istočno evropskog bloka, igrali čak i ključne uloge - nekad ružne, nekad one kojima se možete ponostiti... Pa i pisci su živi ljudi, od krvi i mesa.

Možemo li govoriti o konkretnim imenima pisaca kada je o dosijeima reč?
- Svaka sličnost junaka iz romana sa stvarnim licima je slučajna...

A pozicija književnosti danas?
- Danas književnost kod nas kao i u zemljama onog drugog sistema (mada smo sad svi, rekao bih, u nekom sličnom sistemu), pisci a i intelekualci uopšte uzev imaju mnogo, mnogo manju ulogu.

Roman se bavi mrakom u kome smo živeli devedesetih; jesmo li još u mraku?
- Gledano iz pozicije ove priče u romanu i onoga što ona pokušava da ispriča - mrak je i dalje tu.

Postoji li razlika između ovog i onog mraka i u čemu se ogleda?
- Mislim da postoji razlika koja se ogleda u tome što bi sada, bar teorijski, trebalo da budu veće mogućnosti da se taj mrak razjasni, da se pokaže neko svetlo, ako uopšte postoji svetlo iza tog mraka. A isto je to što, čini mi se, niti je postojala onda, niti postoji sada spremnost da se o tome suštinski govori.

Markantno mesto u romanu imaju čuvene demonstracije 1996/97. koje su nekoliko godina kasnije, između ostalog, obeležene i grafitom „džabe (ste) smo krečili“...
- Nisam bio direktni učesnik tih demonstracija jer sam tada veće živeo daleko odavde. U to vreme sam dolazio sam povremeno zbog romana „Mamac“ pa sam na neki način ipak prisustvovao događajima. Ti događaji su na mene ostavili toliki utisak da sam osetio iskrenu potrebu da pišem knjigu o tome. A spojio sam to sa pričom o piscima koja me je dugo opsedala i pratila. Ako postoje stvari za kojima žalim što nisam mogao da budem direktniji učesnik i više da reagujem to su te demonstracije.

A jesmo li džabe krečili?
- Nisam siguran da sam ja taj koji treba i može da da precizan, suštinski odgovor.

Koja je uporišna tačka mraka na osnovu koga ste napisali „Mrak“, jer njenim detektovanjem imamo mogućnost da vidimo odakle može svetlo doći?
- Dobro pitanje. No, iako je to roman inicirana mrakom u kome smo živeli ono što je ipak glavno za mene je ljubavna priča. Dakle, možda bismo mogli reći da se iz te oblasti svetlu možemo nadati.

Intima i individualnost i kao uporište i kao ishodište?
- Tako nekako, u knjizi koju sada radim, „Brat“, bavim se upravo time. Pa, svako od nas je svet, mi smo ti koji dozvoljavamo ili ne da neko ili nešto tu odigra.

Da li ste junake i mnogih vaših knjiga „zaposlili“ kao umetnike, često likovne stvaraoce, zbog one teze o lepoti koja će spasti svet?
- Ne znam da li svet još može da se spasi - veliko pitanje.Ali ako treba birati između nekih stvari - lepoti treba dati prednost. Ona sobom nosi svetlost, antitezu mraka.

Tatjana Nježić

05.11.97

,Nasa Borba"
5. novembar 1997.
"Mrak", David Albahari

Predstavljen novi roman Davida Albaharija "Mrak"

Ontoloska pitanja u trileru "Mrak", novi roman Davida Albaharija, "rodonacelnicke, prevratnicke cinjenice u ovoj knjizevnosti", predstavili su juce Gojko Tesic i Vasa Pavkovic.
Projekat Izabranih dela Davida Albaharija koje je objavila "Narodna knjiga" zavrsen je pred Sajam knjiga, kako je rekao Tesic, a sa "Mrakom", krenula je nova edicija ovog izdavaca "Alfa", u kojoj ce se paralelno objavljivati proza, poezija i esej. Prema recima Pavkovica, Albahari je "najvazniji pisac na nasoj knjizevnoj sceni osamdesetih godina", cije svako novo delo predstavlja evoluciju u njegovom stvaranju, ali isto tako i evoluciju nase knjizevnosti. Njegov uticaj se oseca ne samo kroz prozno stvaralastvo, vec i kroz njegov antologicarski i prevodilacki rad, kao i na rad u casopisima.
"Mrak", treci deo trilogije ("Snezni covek" i "Mamac"), po recima Pavkovica prirodni je razvoj prethodnih romana. U novom romanu Albahari se okrenuo klasicnim pripovedackim sredstvima, ali i visokozanrovskoj literaturi kakav je triler, sto, kaze Pavkovic, nije neobicno, ako se uzme u obzir da je veci broj izuzetnih ostvarenja u svetu pisan na taj nacin. Triler koji sa sobom nosi zagonetnost odgovara Albaharijevoj zamisli i poetici u kojoj se nista do kraja ne rasclanjuje. Glavni junak romana je intelektualac, koji prica o osamdesetim i devedesetim godinama. Zivi na severu (Kanade) i nalazi se u opasnosti jer poseduje dokumente koje je prokrijumcario sa dokazima koji se ticu ovdasnjih dogadjaja, a kojih zele da se domognu drzavne sluzbe. U veoma ubedljivoj prici, Albahari stvara junaka pomerene svesti, sa kojim se dogadjalo nesto dok je boravio u Beogradu, ostavljajuci na taj nacin mogucnost da on samo veruje da je njegov zivot ugrozen. Kroz drugu ravan romana, pricu o ljubavnom trouglu, Albahari postavlja pitanja prirode umetnosti, pitanje smisla bavljenja umetnoscu ne samo kod nas, vec uopste. Izbivanje autora iz zemlje ne primecuje se, tvrdi Pavkovic, dodajuci na tu temu i da je sa zivotom u inostranstvu Albaharijeva percepcija ovdasnjih dogadjaja izostrena. Po oceni Pavkovica, "Mrak" je jedan od pet najboljih romana u ovoj godini.
R.S.

****************************
Rec
Decembar 1998
#49
Zavaravanje krvnika
AKO JE u Sneznom coveku istorija izbacila junaka na obalu, slomljenog i zbunjenog, tako da on nastavlja somnabulno da hoda njenim rubom, ako je u Mamcu junak pokusao da obuhvati to veliko more i zaustavio se u njegovom plicaku, u novom romanu Davida Albaharija Mrak junak je uskocio u veliku vodu i pokusao, bezuspesno, da pliva, batrgajuci se sve dok ga struje ne savladaju. Prodor istorije u poeticki vidokrug Davida Albaharija, zapocet Sneznim covekom, u Mraku postaje nezadrziv. Datumi, ljudi, odnosi, svi oni dogadjaji koji su se polako, ali kontinuirano useljavali u zivot ljudi na ovim prostorima, koji su neupucenima najpre delovali kao besmislice, i koji su svojom postupnoscu uslovili da prag osetljivosti opasno poraste, cinekoordinate literarnog prostora Mraka. To naviranje fakata, cini se, korespondira sa novim (drugacijim) Albaharijevim prosedeom:roman dobija formu politickog trilera ili spijunskog romana, sa sve tajnim spisima, agentima Sluzbe drzavne bezbednosti,otkrivanjem "prljavog vesa" uglednih javnih licnosti, poterom za kompromitujucim dokumentima. U ovo m romanu vise nema, kao uMamcu, jednog pripovednog glasa kroz koji odzvanjaju drugi, stvarajuci razudjenu ali skladnu orkestrac iju, koja samo prividno lici na "haoticni nered zagrcnutih glasova". U Mraku je narativna situacija mnogo jasnija: junak u hotelskoj sobi, hemijskom olovkom, ispisuje svoje secanje, govori o onome sto je prouzrokovalo njegovo aktuelno stanje, da bi na kraju dela, presao u anticipaciju buduceg, da bi ispisao i pricu o svojoj bliskoj smrti.
Uprav o ovaj prelaz, u poslednjem poglavlju, na gramaticko buduce vreme, predstavlja poslednji alarm koji upozorava da je citanjeMraka kao zanr romana varka. Kao da je autopoeticki diksurs, tako tipican za Albaharija, dobio svoj u najtragicniju varijantu:trenutak pisanja jeste doslovno trenutak zivljenja, gramaticko vreme jeste egzistencijalno vreme, j er je, u Mraku vise nego ubilo kom drugom Albaharijevom romanu, jasno sta biva kada reci prestanu. Smrt koja sledi nije ovoga puta metafizicka kategorija,vec konkretna, opipljiva i zove se Fridrih.
Zato Mrak neminovno dovodi u svest davno izrecenu Andr icevu isao o pricanju kao o zavaravanju krvnika. Dok govori, dok pise, junak je ziv. Vise nije rec samo o promisljanju statusa pisanja, o mucnom odrzavanju na granici izmedju govora i tisine, o (ne)mogucnosti da se "stvarnost" izrazi, o vecitoj sumnji u validnost knjizevnosti, o pristajanju na jos jednu rundu borbe izmedju reci i sveta, cak i kada se zna da je taj mec unapred izgubljen -- ovd je rec o najbezizlaznijoj situaciji u kojoj se groznicavo traga za jedinim uporistem i ono se nalazi na naizgled najbezazlenijem mestu -- u recima. Smrt kao zid pred kojim zastaje svaki govor oduvek je prisutna u Albaharijevoj prozi. U Kratkoj knjizi prica mora da zamukne pred smrcu, u Sneznom coveku pravo postojanje je ustuknulo pred duhovnim i telesnim zamrzavanjem, ali u Mraku smrt je zumirana, izvedena na svetlost kao oponent zivotu i pisanju. Zapisivanje secanja nosi dozu uspanicenosti, neuravnotezenosti i strepnje. Egzistencijalna stupica je u Mraku krajnje zgusnuta, materijalizovana, i zato je priklanjanje pisanju kao utocistu dovodjenje paradoksa knjizevnosti do poslednjih granica.
Bazicni kamen Albaharijevog romanesknog sveta, cije su ivice ovde zaostrenije, ostaje, dakle, ugradjen u temelj zanr romana. Iznad njega se uzdize konstrukcija koja svojom cvrstinom faktickog potencijala u velikoj meri odstupa od lirske neodredjenostiMamca. Pozicija junaka romana Mamac jeste pozicija posmatraca -- on je svedok i istrazitelj koji po kusava da dokona istoriju. Junak Mraka je od posmatraca predstave postao, doslovce, njen ucesnik, kome je, stavise, dodeljena uloga "cuvara istorije", sto on dozivljava kao cuvanje istine. Ako je Mamac u osnovi lirsko dozivljavanje sveta, cak i onda kada se u sopstvenom glasuosluskuju tudje reci, Mrak je drama, u kojoj junak jeste glavno lice, ali gde dominira, kao u svakoj drami, ra dnja. Junak vise ne moze da promislja istoriju, jer za to nema vremena -- on mora da dela.
Ipak, cini se da je Mrak po mnogim svojstvima predstavlja dosledni nastavak Mamca. Kao da se lirska razlivenost konacno zgusnula, dobila konkretno oblicje i navukla na sebe odelo spijunskog romana. Na kraju Mamca junak se suocava sa skoro predmetizovanim mrakom: "Mrak iza Donaldovih ledja je gusci od sumraka koji prekriva nebo i kroz koji ponegde jos probija odsjaj plavetnila. Da umem doista da pisem, i da imam bar komadic papira i grafitnu olovku, mogao bih da zabelezim nasu nepokretnost i da u njoj prepoznam najavu promene, cas kada se srce odlucuje na skok u slom. Potom plavetnilo iscezava, ragastov se puni tminom, i kada pokusam da zatvorim vrata, osetim kako se mrak odupire. Pritiskam ramenom, poturam stopalo, naslanjam celo telo na glatku povrs. Brava napokon skljocne. Tada se oprezno, sasvim oprezno, udaljavam unatrag sve dok mi nesto ne dotakne ledja."Naveli smo poslednje recenice Mamca, jer one su najadekvatnija uvertira za novi roman, u kojem su se "skok" i "slom" odigrali, i samo treba utanaciti kako se to dogodilo. Motiv mraka se u Albaharijevog prozi pojavljeuje na tren, kratko, eprimetno, ali permanentno. Jos u Cinku stoji: "Pisati bez pobuda: utonuti u mrak." Mrak ponekad "mili" ili se "spusta", ali uvek nosi na sebi pecat posebnosti, diskretno nagovestava da je okvir sveta u koji se ne zalazi bez preke potrebe. U Mraku se ovaj motiv u potpunosti razvio i pokazao svoju prirodu, kao da je cekao da istorija pocne da vrslja da bi on mogao nesmetano da buja. Mrak u koji se junak zagledao je lik nebica, izvrnutog postojanja, antistvaranja. Junakov prijatelj Slavko, slikar koji unezvereno trazi oslonac, objavljuje, nakon sto je iskasapio svoju zenu, da je shvatio kako se stvara delo iznad svake stvarnosti. Podstrek za ulazak u svet mraka dala mu je izlozba u Amsterdamu, izlozba koja nosi naziv "Mrak" i koja ga je "u potpunosti izmenila". Prica o cudnoj izlozbi zauzima srediste romana, neposredno pre junakovog konacnog ulaska u igru iz koje nece moci da izadje. Ona predstavlja prelomni trenutak, bas kao sto je i dolazak u posed dosijea presudan za sudbinu junaka -- to su dogadjaji posle kojih nista nece biti isto, odnosno, uz sav trud, ne moze biti isto. Jezovita izlozba je celija negativnog stvaranja, predstava dodirivanja besmisla. Kada je boravio u Amsterdamu junak je zakljucio: "Pokusao sam da pronadjem galeriju o kojoj je Slavko pricao. Nisam uspeo. I da sam je pronasao, ne bi se u njoj odrzavala ista izlozba, premda me, u stvari, ne bi iznenadilo da sada ima zidove u mekim pastelnim bojama i da na njima vise slike razaranja u Vukovaru i Dubrovniku. Ista je to vrsta umetnickog dela, isti je to mrak, ista krv, samo je prostor, tamo kod nas, bio malo veci." Motiv mraka, najzad, predstavlja sponu izmedju istorije i ontologije, jer on svojim korpusom znacenja neminovno nadilazi datu faktografiju. Koliko god realnost bila usitnjena, detaljna, od ovog sveta, inkorporiranje ovog motiva baca na fakte senku onostranog. Gledanjem u istorijski mrak na ovim prostorima, u to izvrtanje stvaranja, ili stvaranje u krvi, Albahari dodiruje pitanje ontoloskog, antropoloskog i svakog drugog poniranja u negaciju. Mrak je najverovatnije najcitljiviji Albaharijev roman. zanrovski obrazac mu utire put uslovno receno vecem publicitetu, a nanizani istorijski dogadjaji mu omogucavaju da bude lako percipiran, jer je sve prikazano prepoznatljivo, da ne kazemo aktuelno. Ono sto zapravo najvise zbunjuje prilikom citanja ovog romana jeste to sto ga je napisao David Albahari. Tek pazljivim nadnosenjem nad tekst i koncentrisanjem na njegove skrte naznake prepoznaju se obrisi poznatog albaharijevskog sveta, i tada se mogu izbeci zamke prvog citanja. Ipak, izgleda da je pricanje istorije ovim romanom dovedeno do kraja. Dok su u Sneznom coveku i Mamcu oko junaka lebdele senke istorije koje je on bezuspesno pokusao da uhvati, u Mraku su senke dobile svoja tela I imena, i nisu vise produktivne, jer jedina sledeca promena moze da bude njihovo pretvaranje u prah. Blagu, autenticnu ustreptalost pred (ne)mocima sveta, jezika, coveka i istorije iz prethodnih romana, smenila je racionalna usredsredjenost na situaciju iz koje se trazi izlaz. Iako je junak Mraka ispricao svoju pricu, ona ostaje jasna i korektno izvedena, ali okamenjena slika predela na koje se spusta teska ruka mraka, i coveka koji u toj tami pokusava da napipa predmete oko sebe. Na jednom mestu u Mamcu Albahari kroz usta Donalda daje jedan autoironicni komentar: "Ne moze se stalno biti neodlucan, rekao je, i lebdeti izmedju istorije, hronike, licne sudbine i poetickog naklapanja, i jos pri tom ocekivati, rekao je, da ce to nekoga zanimati u dovoljnoj meri, u tolikoj meri, zapravo, da bi bio voljan da sve to razmrsi." Draz citanja Mamca lezi upravo u tom neprekidnom pokusaju da se iz cvrste pletenice pripovedanja rascesljaju raznobojni pramenovi. U Mraku prica je svedena na jednu, jaku nit koja pouzdano vodi citaoca od pocetka do kraja. U Mraku je nedoumica stisana. Njeno treperenje ipak nedostaje.
Dragana Besara