Most

08.06.07

Žiri je odlučio da nagrada “Isidora Sekulić” ove godine pripadne piscu Zoranu Živkoviću za roman “Most”. Nagrada koju svake godine dodeljuje opština Savski venac i Fond “Isidora Sekulić”, kao pravni naslednici imovine i autorskih prava poznate srpske književnice, sastoji se od povelje, plakete i 200.000 dinara. Ekskluzivno za NIN Zoran Živković iznosi delove govora kojim će se obratiti okupljenima u Skupštini grada 12. juna prilikom uručenja nagrade.

“Senka koja prekriva ovu svečanost odnosi se na položaj naše književnosti u vremenu u kome imamo povlasticu da živimo. Kao valjda nijedan drugi vid umetničkog stvaralaštva književnost je ovde oduvek bivala prepuštana požrtvovanosti samih pisaca koji su nekako uspevali da stvaraju, protivno krajnje nepovoljnim okolnostima.”

Koliki značaj za vas ima nagrada, s obzirom na ovo pomanjkanje brige o književnicima?
- Izuzetno sam počastvovan što je mom romanu “Most” pripala ova nagrada. Kao da ima naročite simboličnosti u dvama priznanjima koje sam do sada primio: “Isidora Sekulić” i “Miloš Crnjanski”. Ove nagrade nazvane su po gorostasima srpske kulture čiju sudbinu unekoliko delim. I oni su, kao i ja, morali da budu strpljivi, uporni i umereno dugovečni, kao i da najpre postignu nešto u svetu ili sa svetom, pre nego što budu prihvaćeni u svojoj sredini.

Zašto mislite da je književnost danas u gorem položaju nego ikada ranije?
- Prelazno razdoblje kroz koje prolazimo, od milja zvano tranzicija, kao da se naročito urotilo protiv književnika. S jedne strane, imate novu klasu izdavača koje, sasvim u duhu divljeg kapitalizma, osim golog sticanja profita malo šta zanima. Oni se najčešće klone domaćeg autora zato što na njemu ne mogu da zarade. A ako se i reše da objave njegovo delo, ono što će mu ponuditi kao nadoknadu kreće se u rasponu od ničega do iznosa koji je ponižavajuće mali.

Ko je kriv za takvo stanje?
- Trezven čovek bi očekivao da se Ministarstvo kulture postara za to da bar viđeniji pisci mogu da stvaraju neopterećeni brigama oko pukog preživljavanja. To se u Srbiji, nažalost, neće desiti, uprkos tome što se svim domaćim piscima može obezbediti puna godinu spokojnog stvaralaštva parama koje predstavljaju bud`et najskromnijeg srpskog filma.
Ali, kako očekivati razumevanje kada većina onih koji brinu o nacionalnim interesima uopšte, pa i o kulturi, i donose odluku o trošenju para, ne samo da ne mogu da se sete kada su poslednji put pročitali knjigu, već se time i javno diče.

Pomalo čudi vaš pesimizam, imajući u vidu da ste upravo dobili jednu od najprestižnijih domaćih književnih nagrada?
- Upravo mi nagrada pruža priliku da progovorim o stanju u književnosti. Uz to, oduvek sam smatrao da u nagrađivanju ima nečeg nepravednog, jer na jednoj strani imate pobednika, dok svi ostali učesnici ostaju po prirodi stvari poraženi. Ovaj odnos možda jeste prikladan nekim drugim ljudskim delatnostima, ali je nesrodan umetnosti, a ponajmanje književnosti. Jer u njoj ne sme biti poraženih. Imao sam priliku da pročitam većinu dela koja su bila u konkurenciji za nagradu i smatram da su sjajna ostvarenja, te su u mojim očima sve, samo ne poražena.

18.02.07 Danas

Iz knjige u knjigu, Zoran Živković vodi čitaoce kroz lavirint fantastičnih zgoda i nezgoda svojih junaka, sustanara njegovih neobično komponovanih romana-mozaika. Situacije u kojima se ti likovi zatiču u trenutku kad kreće radnja, naglo i dramatično usložnjavaju se raskošnim prizorima kamernih spektakla, koji počinju naizgled beznačajnim, fantastičkim "okidačem", vodeći neočekivanom raspletu. Da bi se, ne retko, pojedinačne žaoke svake od priča, piramidalno povezale u novi značenjski nivo. No, čak i kad ne bi bilo šireg književnog zahvata koji te fantastične scene međusobno spaja kao neku mrežu, one bi već i same za sebe predstavljale zanimljive, poetski bujne i nadrealno ubedljive larpurlartističke medaljončiće.
Najčešće, nismo u nedoumici oko toga da se sve to i ne dešava u stvarnom već u paralelnom, unutrašnjem svetu likova. Tako je i sa dve najnovije knjige ovog autora, kojeg svetska književna kritika odavno poredi sa najblistavijim stvaraocima tzv. magijskog realizma, Rušdijem, Bulgakovim, Borhesom, Izabelom Aljende (dok ga je domaća, najzad, udostojila najužom nominacijom za NIN-a!)...
I lanjski Živkovićev triptih Most, i upravo objavljen Amarkord, unose nove elemente u igrariju slagalice koju Živković neprestano zadeva u svojoj prozi. Most je tačka u kojoj se ukrštaju sudbine trojice pojedinaca, pokraj kamene ograde, pre ulaska u vodeni ambis , i njegove tri priče su tri varijacije istog rituala prelaska, iz postojanja u nepostojanje. Tragika kraja pada u zasenak pred blistavilom samog tog mitskog putovanja po nepoznatim kotama poznatog urbanog okruženja. Puta koji pomiče stereotipne granice dotadašnjeg života svakog od junaka, pružajući im, kao uvertiru pre finalne tačke, neočekivani uvid u onostrano: čovek koji na kraju običnog svakodnevnog obilaska grada sreće čoveka u svom mantilu, zapravo svog dvojnika, počinje da razmišlja o apsurdu situacije u kojoj se iznenada obreo i njenim implikacijama po njegovu sudbinu; gospođa Olga u priči naslovljenoj "Ešarpa" prati susetku Veru koja je, izgleda, vaskrsla iz mrtvih, do misterioznog pozorišta u kome se na sceni odvija performans gozbi i užitaka koji daju nove, kraljevske čari onom što je bila osnovna preokupacija u životu jedne ordinarne žene-domaćice, a različite groteskne situacije krišom posmatra i tinejdžerka, gospođica Anita, u priči "Patike", nakon što na ulici prepozna i počne kradomice da sledi mladića s crnom i belom patikom, na biciklu boje ciklame, svesna da je to njen sin kojeg će tek da rodi i tako zauvek menja perspektivu iz koje je navikla da sagledava sebe i život.
Takvo nadrealno uhođenje sebe samog, svojih skrivenih bogaza svesti i podsvesti, donekle je okosnica i Amarkorda. Živkovićev junak i ovde je usamljena violina (što da ne i oboa), voljno ili nevoljno izolovana jedinka s problemom. Samo je sada taj problem, ili zagonetka, ulovljen u zamku sećanja i njegovog brisanja. Ovde je ritualno putovanje, ili, ako ćete, metamorfoza kojoj je junak podvrgnut voljom svog pisca, svedena na vrlo složenu, kafkijansku potragu za identitetom, individualnim, ali i kolektivnim, koji jedino sećanje može da ponudi.
Bezimeni junak prvog dela Amarkorda (za razliku od nomen est omen definisanih junaka drugog dela), ujedno je i nekakav raskoljnjikovski slučaj, pod trajnom i neizlečivom amnezijom, i umetnik koji kroz slojeve zaborava traga za suštinom stvaranja i nadahnućem. Ali, iz svega toga može, a i ne mora, da sledi jednakost između umetnosti (moderne, otuđene, apstraktne) i njenog zločina - zaborava - nad onim što čini suštinu umetničke tradicije. Jer, na kraju krajeva, "Zaborav je nemoćan pred umetnošću", kaže u ključnom trenutku terapije nad junakom, njegov tajanstveni iscelitelj u belom mantilu. Samo što, ako ste pod amnezijom u jednom antiutopijskom "farenhajtovskom" svetu bez knjiga i duhovnosti, vi to ne možete znati.
Tako se ravan Živkovićeve fantastike, stilski i jezički sve izbrušenije i prečišćenije, definitivno i neumitno, iz knjige u knjigu, seli u domen umetničke imaginacije, kao jedine autentične alternative bukvalno i banalnoj svakodnevici.
Nije slučajno Živković deset poglavlja prvog dela Amarkorda nazvao po imenima najčuvenijih dela svetske književnosti, od Dostojevskog i Flobera, do Kundere ili Mana. U svakoj od tih deset simboličnih epizoda, junaku se pruža mogućnost da prihvati, po određenoj ceni, alternativu svom izgubljenom sećanju, odnosno životu. (Jer, šta je život ako ne zbir sećanja na sve što smo iskusili, videli, doživeli ili, ne manje bitno, pročitali i spoznali kroz knjige, film ili umetnost?) Tako mu jedan starinar nudi najintimnija tuđa sećanja, u zamenu za njegovo sopstveno, trgovački putnik veštačke uspomene, skrojene po meri kupca, neki drugi, pak, kratkotrajne uvide u mnoštva tuđih pamćenja, u relikte svesti najlistavijih književnih umova raznih epoha, i tako redom.
Barokna, sinestetička kulminacija tog antiprustovskog traganja odvija se u fontani na gradskom trgu (malo previše eksplicitno) u drugom delu pripovesti, kojem ne manjka karnevalsko blistavilo prethodnih Živkovićevih fantastičnih priča. U njoj reči, pokretne i nepokretne slike, milozvuci i svetlost ozaruju unutrašnje doživljaje slučajnih, malih ljudi s velikim, neostvarenim mogućnostima duše. U toj fontani, uz lajtmotivske zvuke oboe, kao da se i voda iz Mosta pretače u novi amarkordovski izvor, za svakog različit, šiven po njegovoj ličnoj estetskoj meri.

Bacite i vi koji novčić u njega, za sreću.

Vesna Roganović

23.01.07 Blic

Junaci ovog romana su tipični Živkovićevi „papirnati“ ljudi koji, svedeni na paranoje, ne umeju da žive. Isprovocirani koliko morbidnim, toliko i komičnim susretima (sa samim sobom, pokojnom komšinicom ili nerođenim sinom), oni bojažljivo prate svoje (antikonformističke) dvojnike, nadajući se da samospoznaja može da bude oblik voajerizma (ponižavajućeg užitka) bez posledica. Tokom putovanja do romantičnog mosta na kojem se razrešavaju njihove (eshatološke) sudbine, uloga autentičnih delatnih junaka sa uhoda (pasivnih posmatrača) prelazi na uhođene: gonjeni naklonošću ili besom fantastičnih bića (pod maskama prodavaca, hostesa ili bibliotekarki), oni neustrašivo (ravnodušno) prolaze kroz niz iskušenja (travestija ljubavi i smrti), da bi zadobili mesto u raju (na „blistavo osvetljenom brodu punom vedre muzike“). Preplićući smešno i užasno, autor ne teži grotesknom smislu, već se, sa optimizmom umesto ironije, poigrava čitaočevom strepnjom od mogućnosti (izvesnosti) kobnog ishoda, da bi ga podsetio na (rajsku) ljubav prema ljudima i životu.
Koristeći (apsurdnu) logiku sna i simbole visokih emotivnih vrednosti, Živković se, poput pisaca za decu, više obraća osećanjima nego intelektu publike; zbog toga, „Most“ ima onoliko „pravih“ tumačenja koliko i (raspoloženih) čitalaca, pa je tačno da autor njime odgoneta „kosmičke tajne postojanja“ isto koliko i da se samo literarno poigrava sadržajima (pojedinačno i kolektivno) nesvesnog; u tome jeste izvor vrlina ove proze (sažetosti, prividne jednostavnosti), ali i njene moguće kobi, jer čitaocu koji odbija da bude zavođen i zabavljan kao dete može da se desi da, ako je pročitao jednu Živkovićevu knjigu, stekne utisak da ih je pročitao sve.

Vesna Trijić

20.04.06 NIN

Poput prethodnih knjiga Zorana Živkovića, i Most je, sudeći po svemu, nastao kao izraz iste potrebe za iskušavanjem mogućnosti kreativne mašte u susretu s oruđima logike. Prešavši put od etiketiranog SF-autora do “uzgrednog” pisca trendovski popularne “epske fantastike”, potpisnik samostalno sačinjene, prve i jedine domaće Enciklopedije naučne fantastike, pa Četvrtog kruga, Vremenskih darova i niza drugih naslova ovoga puta ponudio je čitaocima tri “ukrštene” pripovesti, čiji junaci, kao i u nekim od ranijih ostvarenja, zahvaljujući fenomenu “nemogućih susreta”, prolaze svojevrsnu inicijaciju u ono egzistencijalno i metafizički skriveno do kojega se stiže prečicom književne imaginacije u punom značenju reči.

Besprimeran susret sa samim sobom (“Mantil”), zatim sa pokojnom osobom (“Ešarpa”), odnosno sa osobom koja još nije ni rođena (“Patike”), a sve to povezano naslovnim toposom kao simboličkim stecištem pojedinačnih sudbina – to je tematski okvir u kojem se u Mostu odigrava pripovedna igra s paradoksalnim doživljajem vremena kao presudnim iskustvom. Za razliku od prvih Nemogućih susreta (2000), u kojima su začudno, abnormalno i neverovatno bili obuhvaćeni istom lajtmotivskom dosetkom kao logički nadsvođujućom, progresivno ubrzavajući splet događaja ovde, međutim, vodi ravno u fantastiku kao onaj načelno neomeđivi modus ili žanr koji je ograničen jedino kapacitetima spisateljske i čitalačke uobrazilje. Živković i u ovoj knjizi, istina, u standardnom obliku koristi neke od omiljenih rekvizita fantastične književnosti, poput detekcijske potere, teatarske ili ogledalske simbolike, odnosno metafore ludnice, ali zgomilavanje epizoda i bizarno-grotesknih spojeva detalja ipak pre sugeriše zaumno snovnu ili fantazmagorijsku doživljajnost nego kakav kombinacijski raspoznatljiv i rastumačiv alegorijsko-parabolični poredak.

U tom svetlu viđena, čak i nadređena pojava mosta, čini se, ima izrazitije kompoziciono povezujuće, nego smislotovorno objedinjujuće i uravnotežujuće značenje. Iskrsavajući za junake prve dve priče kao suicidno magnetsko, dakle sudbinsko mesto, most se, međutim, na završetku ovog obratno cikličnog pripovedanja ukazuje tek kao posrednik svoje vrste, kao “odskočna daska” sa koje će junaci poslednje priče, gospođica Anita i njen budući sin, u fantastičnom kruženju života, doskočiti doslovno na palubu nepoznatog broda a simbolički, možda, na podlogu neke nove naracije izvan korica same knjige. Isto, reklo bi se, važi i za one “dramatizovane” odeljke koji tematizuju parabolično sugestivne nagoveštaje (“Život”, “Hrana”), a koji se, u zbunjujuće neočekivanom i usložnjavajućem ređanju gestova i dešavanja, teško mogu doživeti kao konvencionalno “čitljive” epizode, hijerarhijski presudne za razumevanje celine.

Otuda se Most neizbežno čita kao mozaična pripovest ili kratki roman ulančanih segmenata koji, uprkos naznakama simetrično jasnog ukrštanja sudbinskih putanja junaka, zapravo predstavlja smisaono “otvoren” i nesvodiv sklop s povremeno “zatamnjenim” i ne tako lako prohodnim mestima. Otpor koji ta “problematična” mesta pružaju zdravorazumski preglednom razumevanju obrnuto je srazmeran, moglo bi se reći, stereotipnim žanrovskim rešenjima, mestimično primetnim u nekim od ranijih knjiga istoga pisca. Pa ako se nakon sklapanja korica ove knjige tajne ljudskog postojanja naziru kao još nedokučivije i zagonetnije, možda bi njen autor, zauzvrat, ubuduće s razlogom mogao da očekuje makar prijem oslobođen isključivosti subspecijalističkih tipološko-žanrovskih etiketa. U književnosti zapaženih, ali ne i kontinuirano negovanih fantastičkih potencijala, to, međutim, ne znači već samo po sebi ozbiljnu čitalačku pažnju i blagonaklonost. Ozbiljnost je, naime, kod nas u novije vreme skoro po pravilu sačuvana za pretenciozne poduhvate koji se opsesivno bave istorijo