Morsko staklo

Onora


Onora odloži kartonski kofer na granitnu ploču. Vrata su nalik skušinoj krljušti, oljuspanih slojeva boje – zelene ili crne, teško je reći. Iznad zvekira su staklena okna, neka naprsla, neka neprozirna od starosti. Odozgo je kišom i vetrom isprana nadstrešnica od šindre koja pokriva trem sa stubovima, a dalje, dalje teče nebo boje mleka. Onora čvrsto pritisnu uz sebe preklope kostima rukom pridržavajući šešir da ga vetar ne odnese. Zagleda se u slovo B ugravirano u zvekir, pa pomisli: Sve počinje na ovome mestu.
Godina je 1929. Junski dan. Venčani dan. Onori je samo dvadeset godina, a Sekstonu dvadeset i četiri.
Oplata kuće, nekada bela, izlizana je i boje mesa. Prozorski kapci se klate, otkinuti. Na spratu, istureni krovni prozori liče na stražare što budno paze na more, a od kuće pa preko celog travnjaka pruža se gustiš trnovitog žbunja. Daske na vratima su ispucale, mogle bi da popuste ako ih gurne iz sve snage, pomisli. Volela bi da isproba okruglu, ulubljenu kvaku, ali Sekston joj je rekao da to ne čini, da ga sačeka. Izađe kroz spoljna, mrežasta vrata, lakovane cipele joj utonuše u sipkavo tle, oslobađajući miris dugogodišnjeg propadanja.
Uto se iza ugla stvori Sekston, blatnjavih dlanova okrenutih naviše. Taj muškarac je za nju iznenađenje, stranac kog jedva poznaje. Misli da je dobar čovek. Nada se. Povetarac mu je raskrilio mantil i otkrio naramenice, udobno nameštene preko košulje. Pantalone su mu krpljene po bočnom šavu, komotne, a pomalo predugačke nogavice padaju mu preko cipela. Vetar mu mrsi kosu, za venčanje štedro namazanu uljem.
Onora zakorači unatrag, na granitnu ploču, da sačeka muža. Ruke je sklopila oko pasa, uz bedro joj prianja tašnica pozajmljena od majke. Sekston joj pruža nešto: peskovitu zemlju i ključ.
„Zemlja, da nam brak počiva na čvrstom tlu“, reče on. „Ključ, da se otključaju sve tajne.“ Zastao je za trenutak. „A minđuše su za tebe.“
Onora se nadnese licem nad jastučić od blata. U Sekstonovim rukama, gotovo zakopan, leži par minđuša s cirkonima i biserima. Ona prstom otrese zemlju s njih.
„Pripadale su mojoj majci“, reče Sekston. „Što se zemlje i ključa tiče, tvoj ujak Harold mi je rekao da je takav običaj.“
„Hvala“, reče ona. „Veoma su lepe.“
Uze ključ i pomisli: Prelazak preko praga. Početak našeg zajedničkog života.

To je muškarac koji je ušao u banku sa smotuljkom novčanica od deset i pet dolara i zatražio da ih ukrupni kako bi mogao da kupi kola. Imao je dugačak smeđi mantil i skinuo je šešir pre nego što je obavio transakciju. Okovratnik košulje mu je stezao vrat, a sa Onorom se upustio u razgovor dok je brojala novčanice. Bjuik s dvoja vrata, objasnio je. Dvadeset i šesto godište, star samo tri godine. Boje crvendaćevog jajeta, rekao je, s crvenom prugom baš ispod ručke na vratima. Pravi lepotan, sa sedištima presvučenim marinskoplavim moherom. Dobija ih zabadava, od jedne udovice koja nikada nije naučila da vozi muževljeva kola. Bio je uzbuđen kao i svi muškarci kad misle na kola koja im još ne pripadaju i koja se još nisu pokvarila. Onora je pričvrstila novčanice spajalicom i proturila ih kroz rešetku. Oči su mu sive, duboko usađene ispod gustih obrva. Ima tanke, negovane brčiće, za nijansu tamnije od boje kose. Kosa mu je začešljana unazad, malo slepljena od šešira. Da bi ga podsetila na novac, morala je da protrese svežanj pod rešetkom. Uzeo ga je, previo preko polovine i gurnuo u džep pantalona.
„Kako se zovete?“, upitao je.
„Onora“, rekla je.
„Kako se to piše?“
Objasnila mu je slovo po slovo. „H na početku je muklo, ne izgovara se“, dodala je.
„O-no-ra“, probao je da izgovori. „Radite li ovde dugo?“
Razdvajala ih je rešetka šaltera. Neobično mesto da upoznaš nekoga, mada bolje nego kod Maknivena, kuda je ponekad izlazila sa Rut Šo. Tamo se muškarci začas uvuku između stola i klupe i pripiju ti se nogom uz butinu čak i pre nego što se predstave.
„Ja sam Sekston Bičer“, rekao je muškarac lepog lica, ispresecanog pregradnom rešetkom. Gospođa Jejts je napregnuto slušala sa susednog šaltera.
Onora je klimnula glavom. Sad je već iza njega stajao neki čovek. Hari Noks u svom radničkom kombinezonu, sa štednom knjižicom u rukama. Već postaje nestrpljiv.
Sekston je vratio šešir na glavu. „Prodajem pisaće mašine“, rekao je odgovarajući na nepostavljeno pitanje. „Redovno snabdevam okružni sud. Kola su mi potrebna za posao. Obično pozajmljujem ford od svoga šefa, ali motor je propao. Rekli su mi da bi popravka više koštala od kupovine novog. Nikad ne kupujte ford.“
Nije se činilo verovatnim da će ona ikada kupiti ford.
U okružnom sudu je zaposleno više od polovine odraslih stanovnika grada. Taft je sedište okruga, pa se tu održavaju sva suđenja.
„Uživajte u kolima“, rekla je Onora.
Muškarac kao da je oklevao da se okrene i ode. Ali Henri Noks je upravo tada prišao rešetki i to je bilo sve. Onora je kroz izlog banke krajičkom oka videla kako Sekston Bičer odlazi zakopčavajući mantil.


Sekston isprobava prekidač na zidu, iako oboje znaju da još nema struje. Otvara sva vrata predsoblja kako bi svetlost mogla da dopre iz ostalih prostorija koje imaju prozore. U predsoblju se iz dasaka patosa dižu oblaci prašine, a na zidovima se po spojevima ljušte tapete sa šarom u vidu zelenih kočija i livrejisanih slugu. Radijator, nekada bež, a sada smeđe boje, pun je prljavštine nakupljene u žlebovima između rebara. Na kraju predsoblja je stepenište sa prostranim odmorištem na pola puta i drvena škrinja puna tkanina koje su nekada verovatno bile zavese. Tavanice su visoke gotovo poput onih u javnim zgradama. Onora potom zapazi plesan po zidovima, u šarama koje su se mogle nadmetati sa motivom kočija i lakeja. Kuća odiše mirisom buđi i još nečega: ljudi koji su tu živeli.
Uđe u prostoriju, čini se, kuhinju. Priđe zamandaljenom prozoru i prstom podiže kuku. Prozorski kapci se otvoriše i otkriše prozorska okna prevučena otprilike dvogodišnjom naslagom soli. Mutna svetlost, kao kroz smrznuto staklo, osvetljava gvozdeni šporet, po površini sav istačkan životinjskim izmetom. Okrenu polugu i vrata rerne se otvoriše uz tresak i škripu od kojih se trgnu.
Nagnu se i pogleda unutra. U uglu je nešto mrtvo i sivo.
Stade koračati po kuhinji, dodirivati površine polica, tokom godina potamnelu boju u vidljivim zamasima četke. Prljavu sudoperu, sa porcelanskim lavaboom, prekrivaju mrlje od rđe. Pokuša da odvrne slavinu. Mogla bi da je pomeri kad bi se svom težinom oslonila na sudoperu, ali kostim joj je iznajmljen iz Betine prodavnice polovne odeće. Žaket boje putera, čiji se dugi peševi krasno sužavaju u struku, ističući vitkost, što je velika promena u odnosu na čitavu deceniju neukrojene dečačke odeće. Uzdrhta od jeze i obgrli sebe, pazeći da rukama ne dodirne kostim. U kolima su ćebad, ali ne sme da ih pominje prerano. Začu korake na stepeništu i pređe u predsoblje upravo u trenutku kad se Sekston promolio iz podruma brišući ruke maramicom.
„Pronašao sam kotlarnicu“, reče. „Na jesen moramo nabaviti uglja.“
Ona klimnu glavom i pokretom ruke pokaza kuhinju. On prođe kraj nje, prešavši joj zglavcima prstiju duž ruke.
„Kakav nered“, reče on.
„Nije tako loše“, reče ona, već odana onome što će biti njen dom.


U aprilu se trgovac pisaćim mašinama vratio u banku. Ušao je na vrata tako brzo da je Onora isprva pomislila da je pljačkaš. Mantil mu se široko rastvorio oko pantalona dok je prilazio njenom šalteru. Odupro se iznenadnoj želji da joj dodirne kosu, koju već danima nije bila oprala.
„Jeste li raspoloženi za vožnju?“, upitao ju je.
„Kupili ste kola?“
„Prava su bombona.“
„Ne mogu.“
„Kad završavate s poslom?“
„U četiri.“
„Bankarsko radno vreme.“
Zidni sat je pokazivao pola tri. Začulo se kuckanje visokih ženskih potpetica po mermernom podu. Sekston Bičer se nije osvrnuo da pogleda.
„Biću ispred u četiri“, rekao je. „Odvešću vas kolima do kuće.“
Ali ja vas uopšte ne poznajem, možda bi i rekla da se gospođa Jejts već nije naginjala u njenom pravcu samo da joj koja reč ne promakne. Onora je ćutala, što je muškarac shvatio kao pristanak. Ovoga puta je zapazila da mu oči nisu baš sive, već zelene, i da su možda malo preblizu. Čelo mu je užasno visoko, a osmeh mu otkriva pomalo krive zube. U ponašanju ima nečeg razmetljivog, premda je to, možda, samo trgovac u njemu, pomislila je. Onora odgurnu te prisenke u stranu, kao što bi neko prevideo malecnu mrlju na divno izvezenom stolnjaku koji želi da kupi, da bi tek naknadno, kad stolnjak bude na stolu za kojim sede gosti, otkrio da mrlja prosto bode oči dok divan vez leži skriven gostima u krilu.


Sekston se vratio s kanticom ulja koju je uzeo iz kola. Onora u svom koferu pronađe komadić domaćeg sapuna umotan u kuhinjsku krpu. On skide sako i zavrnu rukave. Leva podlaktica mu je već potamnela od sunca, pošto je izbacuje kroz prozor bjuika dok vozi. Onora oseti kako joj se nešto pomera u utrobi i skrenu pogled.
Točkić se pokrenu i iz slavine u sudoperi štucajući prsnu mlaz smeđe vode. Onora odskoči unatrag da joj voda ne isprska kostim.
„To je rđa“, reče on. „Rekli su mi da je dovod vode uključen, ali nisam bio siguran. Ventil u suterenu je bio zaglavljen.“
Oboje stadoše posmatrati kako voda postaje sve bistrija.
Košulja mu se isprljala na leđima. Ona ispruži ruku da ga očisti. On se nagnu na ivicu sudopere i pognu glavu prepuštajući se njenom dodiru. Kad je prestala, on se uspravi. Ona mu pruži sapun i oboje opraše ruke u vodi u kojoj je klokotao vazduh. Oprala je i minđuše s cirkonima i biserima. Posmatrao ju je dok ih je stavljala na uši.
„Da donesem nešto da prezalogajimo, ili hoćeš da odremaš?“, upita je.
Ona oseti kako je porumenela na reč odremati. „Još nisam bila na spratu“, reče.
„Krevet je tamo. Zapravo madrac. Izgleda mi prilično čist.“
Njen muž je, znači, prvo tražio krevet, pa tek onda kotlarnicu.
„Ćebad su u prtljažniku“, reče ona.

29.08.05 Pobjeda

Beograd, 28. avgusta (Tanjug) - Britanska književnica Anita Šriv već je stekla čitaoce i kod nas romanima "Poslednji susret" i "Pilotova žena", koje je objavila "Laguna", a sada je iz štampe izašao njen novi roman "Morsko staklo".Šriv je na književnoj sceni prisutna već 30 godina, a pažnju kritike privukla je pričom "Pored ostrva, lutajući". Od tada se potpuno posvetila pisanju, napustivši karijeru profesora i novinara. Oslanjajući se na novinarsko iskustvo koje je kod Šriv razvilo smisao za detalj, za zanimljivu priču, ona se opredijelila da prevashodno prati teme koje se tiču žena, bez obzira da li je radnja smještena u period između dva svjetska rata ili u posijleratno vrijeme.
Njene junakinje su veoma upečatljivi likovi, snažne žene koje umiju da se ponesu sa svim nedaćama koje im donosi život, boreći se za porodicu ili jednostvano braneći svoje pravo na dostojno mjesto u drusstvu.U romanu "Morsko staklo" autorka se vracha u vrijeme pred veliku ekonomsku krizu 1930. godine kada mladi bračni par Onora i Sekston Bičer započinju stvaranje zajedničkog doma u malom mjestu na istočnoj obali SAD.
Na fonu opšte ekonomske propasti, radničkih nemira, sukoba koje izaziva djelovanje ekstremističke organizacije Kju-kluks-klan, vodi se borba dvoje ljudi da spasu ljubav koja ih je vezivala, pa i sam brak. Roman, koji bi mogao da se svrsta u klasičnu "žensku prozu" i da se žanrovski odredi kao melodramski, "spasava" talenat spisateljice koja vješto definiše karakter likova, otkriva složenost ljudskih odnosa i daje slojevitu priču koja prelazi okvire nametnutog žanra.Roman je precizno ocijenio kirtičar "Boston Heralda" koji je napisao da je to"najbolji primjer slikovitog pripovijedanja i zabavnog štiva".