Momčilo Gavrić, najmlađi kaplar na svetu

31.08.13 Večernje novosti

JOŠ malo pa će proći pun vek od početka Prvog svetskog rata, a po najmlađem savezničkom vojniku Momčilu Gavriću u Srbiji se ne zove nijedna ulica, škola ili kasarna. Rođen je u maju 1906, a u avgustu 1914. postao je ratnik. Učestvovao je u Kolubarskoj bici, albanskoj golgoti, ranjen je na Kajmakčalanu, učestvovao u proboju Solunskog fronta i demobilisan je sa dvanaest godina kao najmlađi podnarednik na svetu.

Momčilo nema spomenik čak ni u rodnoj Trbušnici, gde mu se sudbina prelomila kad je Hrvatska domobranska 42. divizija Austrougarske vojske izmasakrirala njegove roditelje, sedmoro braće i sestara i baku.

- Velika dobrotvorka Lejdi Pedžet zvala ga je srpski vitez. Grci su mu postavili zlatnu ploču na Krfu. Francuski predsednik Miteran mu je 1985. dodelio orden, a general Lepardije je rekao: „Šteta što niste bili francuski vojnik, imali biste spomenik na Jelisejskim poljima“ - kaže Branislav Gavrić, sin najmlađeg vojnika u 33 vojske koje su učestvovale u Prvom svetskom ratu.

O tragediji i podvizima Momčila Gavrića počelo je stidljivo da se govori tek osamdesetih godina prošlog veka. Heroj je umro 1993, a o njegovim stradanjima posle ratova i danas se ćuti.

- Hapsili su ga bivši neprijatelji, austrijski oficiri u jugoslovenskoj kraljevskoj vojsci. Dva puta su ga u logor zatvarali nemački okupatori, a pred streljački stroj su ga izveli i partizani. Hapsila ga je Ozna kad je rekao da nam Albanci nisu braća u vreme kad su Broz i Enver Hodža bili veliki prijatelji - kaže Branislav Gavrić.

Njegov otac do smrti nije mogao da prežali što su Srbi dva puta pravili Jugoslaviju s ljudima koji su činili najstrašnije zločine nad njima. Osuđivao je kralja Aleksandra i Pašića, a još više bivšeg austrougarskog vojnika Josipa Broza.

- Celog života mučila ga je slika tela pobijenih roditelja, braće i sestara u dvorištu kraj kojih su šenlučili vojnici hrvatske „Vražje divizije“, u kojoj je bio i Josip Broz. Na najstrašniji način Momčilo je saznao da zločine u Mačvi nisu činile neke „Švabe“, već vojnici iz Hrvatske i Bosne, koji su govorili istim jezikom kao i njihove žrtve. O tome je morao da ćuti u dve Jugoslavije, naročito u Titovoj - gorko konstatuje Gavrić.

Kad se pročulo da austrougarske trupe ubijaju sve pred sobom u Mačvi i Pocerini, Momčilov otac Alimpije poslao je osmogodišnjeg sina kod strica s porukom da spremi nejač u zbeg. To je spaslo glavu mališanu. Kad se približio kući i video svoje najdraže zverski pobijene, kozjim stazama se zaputio u vrleti Gučeva da pronađe srpske vojnike. Pred komandanta Šestog artiljerijskog puka Drinske divizije, majora Stevana Tucovića, brata socijaliste Dimitrija, doveli su dete, iscepano i krvavo od probijanja kroz žbunje i šipražje.

- Ispričao je šta se desilo njegovoj porodici i tražio top da ih osveti. Iste večeri poveo je baterijskog izviđača, Zlatiborca Miloša Mišovića u selo, da mu pokaže neprijateljske položaje. Zajedno su bacali bombe i svetili Gavriće. Tad su postali nerazdvojni - priča Branislav Gavrić.

Za junaštvo u bojevima na Gučevu i Kolubarskoj bici mali Momčilo unapređen je u čin kaplara, najmlađeg na svetu. Početkom 1915. preživeo je epidemije koje su desetkovale stanovništvo Srbije. Poslednji se povlačio sa svojim „Drincima“ pod teškim borbama, jer je divizija imala zadatak da štiti nepregledne zbegove u klisuri Ibra. Držeći se za šinjel ratnog poočima Miloša, mali Momčilo je prešao preko zavejanih albanskih planina.
- Uvek je pričao kako su Arbanasi iz zaseda mučki napadali i pljačkali srpske zbegove, kolone živih kostura. Miloš je pazio Momčila, davao mu zadnji zalogaj, nosio u naručju. Jednom je visoki Zlatiborac iznemogao seo u sneg i rekao mom ocu da nastavi sam. Momčilo se sklupčao uz njega i rekao da neće da ga ostavi, da će umreti s njim. To je dalo snagu žilavom gorštaku da nastavi mučni marš kroz smetove - kaže Branislav.

Kad su srpski mučenici stigli do mora, nije bilo obećane savezničke pomoći. Umirali su na ulicama. Tek posle pretnje ruskog cara Nikolaja da će potpisati separatni mir s Nemcima ako zapadni saveznici ne pomognu Srbima, stigle su „lađe francuske“.

- Na Krfu je moj otac dobio prvu pravu uniformu, u kojoj je 1916. otišao na Kajmakčalan. Ratni drug, u civilu učitelj, u pauzi bitaka učio ga je pismenosti. Nastavio je s podučavanjem u bolnici, jer su obojica bili ranjeni. Jednog dana došao mu je u posetu nepoznat čovek i poklonio mu sat i švajcarski nožić. Bio je to Arčibald Rajs - priča nam Gavrić.

- Posle proboja Solunskog fronta peške je stigao do Beograda i nastavio ka Sloveniji, gde je na Karavankama branio „braću“ od Italijana. Kad se „Drinci“ vratiše u Beograd, pukovnik Tucović mu izdade poslednju naredbu, da ide u Englesku, čiji su dobrotvori preuzeli brigu o školovanju srpskih siročića. Bio je jedini dvanaestogodišnji đak u podoficirskoj uniformi - kazuje Branislav.

Posle tri godine u gimnaziji „Henri Rajt“, stigla je Pašićeva naredba da se sva srpska deca vrate, jer su neophodna Srbiji koju je rat prepolovio. Siročiće su, umesto lepe reči, na beogradskoj železničkoj stanici sačekali žandari sa zadatkom da ih razvode kućama. U Trbušnici je zatekao stariju braću, demobilisane ratnike, kako životare u bedi. Odlučio je da krene svojim putem.

- Radio je mnoge poslove u Šapcu i Beogradu dok mu neočekivano 1929. nije stigao poziv za regrutaciju. Javio se u kasarnu u Slavonskoj Požegi i rekao da je četiri godine ratovao, da je ranjavan i nosilac Albanske spomenice. Oficir Hrvat izdrao se i tražio da napiše priznanje da laže. Otac nije hteo to da uradi i odležao je dva i po meseca u zatvoru. Austrijski oficiri koji su vodili novu jugoslovensku vojsku, na svakom koraku su se svetili ratnim pobednicima, gubitnicima mira - priča Branislav.

Posle vojske Momčilo se vratio u Beograd i završio grafičarski zanat i obuku za vozača. Oženio se Kosarom, s kojom je radio u fabrici hartije „Vapa“.

- Mobilisan je pred Aprilski rat 1941. u artiljerijski puk Vojske Kraljevine Jugoslavije u Kolašinu. Sa grozom se sećao te vojske koja mu se raspadala pred očima. Najodvratniji su mu je bili krađa i uništavanje topova. S tugom se sećao kako su „Drinci“ čuvali i pazili svoje oružje. Njegovu diviziju zarobili su Nemci i okružili bodljikavom žicom, ali je on uspeo da pobegne - pripoveda Gavrić.
Uspeo je da se vrati u Beograd, gde su prijatelji uspeli da ga vrate u fabriku „Vapa“, gde je bio asistent Jevrejinu koga nacisti nisu dirali do 1943, jer im je bio potreban kao stručnjak.

- Tada su ih uhapsili obojicu. Oca su odveli u logor na Banjici, odakle je pušten posle nekoliko meseci. Postoje pretpostavke da je spasen zahvaljujući Dragom Jovanoviću, zloglasnom šefu policije. On je njegov dosije pokazao Nemcima a ovi su pustili starog ratnika. Otac je s radošću dočekao oslobođenje 1944. ali mu je ono brzo preselo. Neko ga je optužio za kolaboraciju i izveden je pred streljački stroj. Srećom, naišao je skojevac kome je tokom okupacije davao dragoceni papir, i to ga je spaslo od smrti - navodi Branislav.

Ipak, to nije bio kraj Momčilovim mukama, iako se povukao u sebe i retko je s kim razgovarao.

- Aktivisti „Narodnog fronta“ došli su 1947. na vrata našeg stana i tražili novčani prilog za „bratski narod u Albaniji“. Otac preko toga nije mogao da pređe, rekao je: „Ne dam ništa Arbanasima. Osetio sam ja dobro to njihovo bratstvo 1915. kad su nas ubijali“. Zbog toga je osuđen na godinu i po zatvora. Kad se vratio, dugo nije govorio. Sporazumevao se samo pokretima ruku i mimikom. Mislili smo da je onemeo. Kasnije je počeo da govori, ali do smrti nije rekao gde je bio u zatvoru i šta su mu radili - seća se Branislav Gavrić.

B. SUBAŠIĆ