Molski akordi

09.08.08

Kragujevački pisac i urednik književnog časopisa „Koraci“ Mirko Demić u svojoj novoj zbirci priča „Molski akordi“ („Agora“) pozabavio se sudbinama „ljudi sa granica“, pre svega ličnostima iz srpske istorije i kulture koje je obeležilo rođenje na obodima države, bivše i sadašnje, kao i ambivalentan odnos prema zemlji matici. Knjiga zadire i u savremeno doba, prikazujući izgon Srba iz Hrvatske, i predstavlja dobar dokaz da se i o najtežim stradanjima može pisati odmereno i bez nacionalističkog patosa.

Osim istorijsko-političkih podsećanja, šta još ovaj motiv čini književno zanimljivim?
- Dominantni osećaj mojih junaka je nesnalaženje i zbunjenost. Oni nemaju osećaj da se vraćaju, ali ni da po prvi put dolaze u maticu. Matica kakvu su zamišljali i o kojoj su sanjali nikad se ne poklapa se sa onom koju zatiču. Oni je ne razumeju, kao što ni ona ne razume njih, što je dovoljno za trajni nesporazum. U tom loncu krčkaju se pojedinačne sudbine i nestaju u buragu istorije.

Zbirku otvara pripovest o skrnavljenju figure Hrista na jednom ratištu u bivšoj Jugoslaviji, a zatvara je još jedno skrnavljenje, ovaj put slike predaka. Zbog čega ste odabrali da njima omeđite zbirku?
- Pre svega, zato što ta dva događaja omeđuju rat u Hrvatskoj: jedan je sa njegovog početka, pa zato i otvara knjigu, a drugi se dešava na samom kraju, pa je logično da sa njom knjiga i završi.

U knjizi se pojavljuju i pisci Đorđe Marković Koder, Petar Kočić, Jakov Ignjatović, Sava Mrkalj, Branko Radičević... Šta je to što ih dovodi u vezu?
- U vezu ih dovodi rođenje na granici ili daleko iza nje. U vezu ih dovode i čežnjivi pogledi prema Srbiji, pogledi prepuni tuge i nerealnih očekivanja, kao i razočaranja koja će ih u Srbiji stići. Tako Mrkalja, Kočića, Helderlina i Srezojevića spaja ludilo, Kodera i Latasa - služba, Jakova Ignjatovića i Adama Pribićevića - pečat izdajnika, a sve njih - nemirni i nespokojni duh onoga koji ih je okupio u jednoj knjizi.

Da li ste preduzimali neko opsežnije istraživanje izvora?
- Svakako. Da bih ih sačuvao od sebe (mada nisam siguran da sam u tome do kraja uspeo), bilo je potrebno poznavati kako njihovu literaturu tako i literaturu o njima ili o vremenu u kojem su živeli. Recimo, pre nego što sam počeo da pišem pripovetku o Latasu i Koderu, morao sam ponovo iščitati Andrićev nedovršeni roman o tom vojskovođi, konsultovati Koderov životopis, kao i istorijske izvore o hercegovačkom ustanku. Naravno, svega toga ne bi bilo da nisam bio uveren da su to moje teme, da me se tiču.

U mnogim pričama varira se motiv rodoljuba i izdajnika, a na jednom mestu se kaže da su „naše ludosti prastare“. Da li, govoreći o prošlosti, zapravo upućujete čitaoce na današnje vreme?
- Čim se pomenu rodoljubi, znajte da su tu negde i izdajnici, kao mera veličine rodoljublja. Uprkos tome što često biva da se izdajnici kriju u koži rodoljuba. To je večna tema, nije samo naš specijalitet. S tim što se kod nas ne može primeniti ona teza o večnom vraćanju istog jer to isto od nas nikad nije ni odlazilo.

Otvoreno referirate na stradanje Srba u Hrvatskoj, što je iskustvo koje ste i sami doživeli. Na koji način ste ga preneli u književnost?
- Nisam pisac od zanata i ne pišem ono što bi eventualni čitaoci želeli da čitaju. Većina od ovih sudbina me je duboko dotakla, a mnogi junaci iz moje knjige su Srbi iz Hrvatske ili iz nekadašnje Austrougarske. Kroz sudbinu pojedinca pokušavam da razumem sudbinu kolektiva, i obrnuto. Posledice su mnogima vidljive; mene, međutim, uznemiravaju uzroci.

Ipak, same opise uništavanja i patnje ste ostavili dvosmislenim. Da li time otvarate mogućnost za šire razmatranje destruktivne prirode čoveka?
- Bio bih nesrećan kada bi se moja knjiga svela na stradanje jednog naroda ili njegovog dela. Ako vredi, literatura uvek govori o čoveku, ma otkud dolazio. Nije me u prvom planu interesovala destruktivna priroda čoveka (to sam pokušao da apsolviram u ranijim knjigama), koliko cena kojom se plaća „drugačijost“, kao i cena „pripadanja“. Ne samo naciji već i profesiji, stranci, grupi...

Ta cena za neke je ludilo.

- I ludilo je jedan od oblika „prelaženja preko granice“. Svaka od ovih priča predstavlja bar jedan od takvih pokušaja, a njihova molska intonacija je nagoveštaj neveselih ishoda takvih avantura. Okolina nas obeležava ludačkim atributom jer joj je tako komotnije.

Sudeći po nekim delovima u knjizi, više ste „protiv Vuka“, nego za njega?
- Svako vreme treba da se odredi spram kanona, pa makar jedan od njih bio i Vuk. Kad sam se odlučio da mi jedan od junaka bude Sava Mrkalj, bilo je neminovno da se dotaknem i Vuka, jer je on u odnosu prema Mrkalju iskazao ljudske slabosti, pre svega - zavist, ljubomoru, a verovatno i nebrigu. Međutim, u pripoveci su mi njih dvojica bili važniji kao antipodi - Mrkalj darovit a nesistematičan, prepun sumnji u sebe, nesrećan i nepriznat, Vuk manje darovit ali vredan, sa vezama, priznat i uticajan.

Sve hulje ovog sveta

U knjizi je samo jedna fotografija uz poslednju priču. Zašto?
- Na njoj je lik mog dede po ocu - Petra, za kog me vežu najlepše dečačke uspomene. Smatrao sam da je stavljanje oskrnavljene Hristove figure u prvoj priči nepotrebno, pošto je on, valjda, naše zajedničko dobro, dok fotografija dede spada u red mojih najintimnijih relikvija, na kojojje činjeno svetogrđe, a ispalo čudo, dokazavši da se u staklu bajunetom i u najvećem besu može iscrtati - oreol. S druge strane, ona izjednačavasve hulje ovog sveta, ma kom narodu i ma čijoj vojsci pripadale.

Finansiranje „Koraka“
- Koncepcija časopisa koji uređujem građena je na balansu poetničkihtendencija.
Nedavno smo pokušali da skrenemo pažnju na neprincipijelne kriterijume pri dodeli sredstava Ministarstva kulture, koje bi trebalo da obrati više pažnje na kvalitet i dinamiku izlaženja časopisa, kao i na intenciju decentralizacije kulture.

20.12.09 Danas

Dobitnik Andrićeve nagrade za 2008. godinu, pisac Mirko Demić predstavio je trećom beogradskom promocijom svoju knjigu „Molski akordi“. Trenutna situacija na književnoj sceni pokazuje da knjige priča ne intrigiraju preterano kritičare i novinare, čak ni čitaoce, ali je Demićeva zbirka priča ipak izazvala veliko interesovanje, što pokazuje i desetak kritika koje se bave ovim delom.
- Toliki broj kritika možda je posledica toga što sam urednik „Koraka“. Možda je jedan deo kritičara tekstove pisao i po toj inerciji. Ipak, malo je onih kritičara koji vešto barataju sa kategorizacijama da li pišem postmoderno ili ne. Mene to, zapravo, u ovom trenutku i ne interesuje, jer mislim da koristim sve moguće strategije i ono što su koristili moji učitelji. Prvenstveno su to Crnjanski i Desnica, a zatim i Andrić, prema kojem gajim respekt kakav dolikuje piscu koji je u pripovedačkoj umetnosti ostavio neizbrisiv trag - kaže Demić.
U „Molskim akordima“ autor tematizuje pitanja i junake iz istorije, te tako prati sudbinu Jakova Ignjatovića i revolucije u kojoj se našao, za isti sto diplomatske misije dovodi Omer Pašu Latasa i Đorđa Markovića Kodera, a iz istog prostora beogradske ludnice u osvit Prvog svetskog rata komuniciraju Petar Kočić i pesnik Dušan Srezojević sa Savom Mrkaljem i Fridrihom Helderlinom.
- Generacija šezdesetih stasala je i počela da piše u seni, pre svega, Kišove avanture, njegovih sukoba i njegovih pouka, a ja bih rekao, i njegove tragedije. Ta generacija je zato pomalo i uplašena od fikcije, one koja nema svoje utemeljenje. Čini se da i ja robujem tom strahu i zato sam svoju poetiku, ako se može govoriti o njoj, gradio upravo vodeći računa da ispod svega postoji jak istorijski sloj. Pišući tražio sam odsjaje u prošlosti jer je nemoguće da nam se sve što se dešava, dešava sasvim slučajno. Zato se može reći da moja proza proističe iz propitivanja sebe, a onda posredno i drugih, o tome koliko smo zajedno doprineli da ovaj svet izgleda ovako kako izgleda i da li zaista nismo mogli ništa uraditi da bude bolje - kaže Demić.
Specifičnost „Molskih akorda krije“ se i u posebnom tipu junaka koji, prema rečima književnog kritičara Željka Milanovića, neprekidno prelaze najrazličitije oblike granica.
- Knjiga Mirka Demića pruža mogućnost sagledavanja iz najrazličitijih perspektiva, a ja to činim iz perspektive postkolonijalnih studija. Duboko sam siguran da Demićevi junaci pripadaju onom prostoru koji se po ovim studijama određuje kao treći prostor, prostor ni tamo ni ovde, i koji obuhvata decentrirani subjekat. Zato Demićevi junaci ne razlikuju centar od periferije, postojeći izvan svakog hijerarhijskog odnosa i bipolarne podele sveta - kaže Milanović.
Poseban sloj knjige čine Kragujevac, koji se javlja u svakoj od priča na ovaj ili onaj način, i problematizovan odnos života i literature. Junaci i njihovo ponašanje odaju stav autora koji smatra da je opasno ako se sav život vidi kao književnost i da bi se u tom slučaju izgubili svi kompasi, kao što bi i život bio vrlo siromašan da nema književnosti.

T. Đuran

09.12.08 Polja

Svojom najnovijom knjigom Mirko Demić priređuje čitaocima Concerto grosso (kako stoji u podnaslovu) u jedanaest stavova i dosledno u molskom tonalitetu. Otvarajući njegovu zbirku kratke proze, čitalac će zakoračiti na trusno područje istorijskih preloma, ratnih sukoba, emotivnih, duhovnih i društvenih slomova i ožiljaka koji za njima ostaju. Akteri Demićevih priča, pripovedači, učesnici i svedoci, bilo da pričaju ili pišu svoja sećanja i ispovesti, bilo da glume ili posmatraju, ili ćute svoju muku i tugu, kao u nekoj koncertnoj dvorani, operi ili pozorištu, uvek se trude da prekorače „rampu”, zamišljenu ili stvarnu granicu, kako prema publici, tako i u sopstvenom vremenu i okruženju.
Ključni pojam svih priča u Molskim akordima jeste granica, međa koja deli junake od ostalog sveta, od bližnjih, porodice, sunarodnika, suvremenika. Granicu nameću istorijske i političke prilike, ali i nerazumevanje, netrpeljivost, uskogrudost, strah i otuđenje, a ti okovi sputavaju Demićeve junake više no fizičke barijere, tamničke rešetke i zidovi duševne bolnice. Sve priče objedinjene su širim tematskim krugom unutar kojega se grupišu nekolika motivska jezgra, kao varijacije dominantnog problema – granice, s punim potencijalom raznolikosti koju taj pojam i njegovi pojavni oblici nose.
Demićevu zbirku, poput rama, obrubljuju priče hronotopski situirane u milje nedavnih ratova na našim prostorima, s izvesnim impulsima hiršćanske simbolike, i u oba slučaja reč je o preplitanju sakralnog i oskrvnuća, ali su pravci njihovog međusobnog delovanja suprotni. Naime, u uvodnoj priči pod naslovom „Iesus Nazarenus Rex Iudaeorum”, nakon uvoda koji oslikava ratne okolnosti i izvitoperene aktere bratoubilačkih sukoba u kojima se bude najmračniji porivi, a urušava svaki smisao i sistemi vrednosti, dinamični dijalog začinjen crnohumornim dosetkama dočarava bogohulno ruganje statui Hrista skinutoj s krsta. Ta slika priziva novozavetne predstave uz inverziju vremenskog sleda događaja, naglašavajući iščašenost i izobličenost ljudske surovosti, suprotstavljajući bezdušno ismevanje jevanđeljskom oplakivanju mrtvoga sina Božjeg koji se žrtvovao za sav ljudski rod, pa i za svoje mučitelje i za grešno potomstvo koje ga blati sve do naših dana. Završna priča (ne računajući „Kadencu”, dodatak koji suštinski odudara od tkiva ostalih tekstova, iako se na njih odnosi) takođe je svedočanstvo iz prethodnog rata, ali je mesto pripovedača svedoka-učesnika ovde zauzeo svedok-posmatrač oličen u portretu starca na fotografiji na zidu. Time je postignut zanimljiv efekt pogleda s druge strane, s onog sveta, potrta je i prostorna i vremenska granica, nemi svedok je prozborio, preci se nastavljaju u potomcima i život se ne gasi uprkos stradanjima i haranju, užasima rata.
Izuzimajući okvirne priče, tekstovi u Demićevoj zbirci nisu grupisani prema izrazitijim kriterijumima (uži motivski krug, slični junaci), već se nižu u hronološkom poretku po vremenu zbivanja u svakom od njih. Budući da je zajednički imenitelj svih ovih priča politički kontekst, čak uslovljenost sudbine junaka političkim strujanjima, Demić je svojom knjigom obuhvatio oko vek i po srpske, odnosno jugoslovenske književnosti, od revolucionarne 1848. do nedavnih građanskih ratova i uličnih protesta na samom kraju XX stoleća. Jedan od dominantnih motiva ovih priča jeste i preispitivanje ličnog odnosa junaka prema otadžbini, naciji kojoj pripada i zajednici u kojoj živi, a ti problemi prelomljeni su kroz likove književnika, državnika, ali i običnih ljudi na koje se obrušila lavina političkih previranja. Za razliku od političkog kruga, koji s naših prostora iskoračuje jedino prema Rusiji, krug literarnih doziva Demićeve zbirke mnogo je širi i priziva, bilo kroz aluzije i motive u samim pričama ili kroz moto kojim otpočinje većina priča, kako antičke i biblijske tekstove, tako i pisce poput Vajlda, Helderlina, Čehova, do Gombroviča, Pesoe i Kiša.
Likovi Molskih akorda uvek su u nekoj vrsti rascepa, moralnog ili duševnog, sputani društvenim okolnostima ili sopstvenom nemoći, zanesenjaštvom ili čežnjom, ili su pak izolovani, izopšteni i odbačeni ili svojevoljno povučeni do granice samoponištenja. U prelomnim trenucima svako od njih doživljava spoznaju bezizlaznosti, trežnjenje od ideala, slom vrednosti, pa i slom živaca. Stigmatizacija i marginalizacija, iako dve suprotne krajnosti, podjednako sigurno vode ka nepoželjnosti, odbačenosti i sputanosti, a znani i neznani junaci ovih priča, okovani dužnošću, ideologijom, neprilagođeni poželjnim modelima mišljenja i istupanja, rastrzani između sopstvenih osećanja i nametnutih uloga, zatočeni u kaznionama i ludnicama, pokušavaju da iskorače iz te teskobe. Neki od njih izlaz traže u paralelnim svetovima izborom po srodnosti s duhovima iz drugog vremena, s kojima ih veže umetnička i intelektualna bliskost, ali i slična sudbina u okruženju koje ih ne razume, ponižava i odbacuje (Petar Kočić i Sava Mrkalj, te Dušan Srezojević i Fridrih Helderlin u „Molskim akordima”). Drugi su izgnanici koji teže da se utope u novu sredinu, da zatru svoj identitet koji ih izdvaja i obeležava, žele da se izgube u masi, da ćutanjem ili pisanjem ponište sebe, a tako i svoju gorčinu („Nomen nescio”, „Žitije Nikole Čučkovića”, „Luk i voda”). Bilo da igraju političke priče („Život je predstava za druge”) ili pričaju političke igre, zaluđeni ili ludi, svesno ili nesvesno odnarođene patriote (Ignjatović, Omer-paša Latas, Adam Pribićević), na kraju svi oni ipak ostaju ničiji, nikada potpuno ukorenjeni ni u narod, ni u politiku, ni u književnost (Ignjatović, Srezojević, Koder). Jedino je nesreća, tuga i patnja siguran put za sve, i samo se granice bola ničim ne mogu prevazići.
Pokušaj prelaska granice uočljiv je i na formalno-kompozicionom planu Demićevih priča. Opredeljujući se za kratku prozu, pisac se trudi da na nevelikom prostoru ostvari što veću raznolikost narativnih postupaka, nastojeći da relativno jednostavno, jasno kazivanje, neopterećeno stilskim bravurama, osveži neobičnim pripovedačkim pozicijama i formama naracije. Tako su se u ovoj zbirci našle ispovesti u obliku dnevničkih zapisa ili uhvaćene u svesti junaka, bez beleženja, prećutne ili otvorene mistifikacije pisama, priče u kojima dominira dijalog, koji ponekad doprinosi dramskoj napetosti ili iskazuje dileme i suštinske stavove junaka. Pozicija pripovedača varira se u širokom luku od ličnih ispovesti u ja-formi, množinskih oblika u kazivanju svedoka-učesnika, preko epistolarnih ili dijaloških obraćanja drugom licu, do stanovišta sveznajućeg naratora ili oneobičenog posmatrača-paciensa u vidu uramljenog portreta. Ukoliko sâm pripovedač nije i glavni junak priče, vrlo se često među njima uspostavlja veza, bilo srodnička ili sunarodnička, satrpetna ili suparnička. Možda su među najuspelijima upravo odnosi srodnosti po izboru među piscima različitih epoha, čak kultura i jezika, ali bliskih duhom, talentom i stradalničkom sudbinom, kao i izokrenuta perspektiva svedočenja fotografije pretka o docnijim zbivanjima i viđenje potomaka iz vizure onostranog, zagrobnog, zagraničnog.
Uza sve težnje da se prekorače i ponište nasleđene i nametnute granice, tematske, strukturne, žanrovske i poetičke, Demiću ne polazi uvek za rukom da savlada ograničenja i uzleti ka vrhuncima savremenog proznog stvaralaštva. Ta pomanjkanja, reklo bi se, nisu posledica zanatske neveštosti ili nedostatka svežine ideja, jer pisac ume da iznenadi i zadrži pažnju kako smenjivanjem različitih narativnih postupaka, tako i zanimljivim izborom motiva i uočenim intertekstualnim dozivima. Osnovna slabost Demićeve proze jeste njegova lična stvaralačka nesigurnost u snagu svog izraza, koja se ponakad graniči s nepoverenjem prema čitaocima, pa stoga često pretrpava tekstove nepotrebnim objašnjenjima, rasvetljavanjima aluzija, metafora, zapadajući u praznu raspričanost. Upravo je „Kadenca”, koja zaključuje piščev veliki koncert kratke proze, najslabija karika knjige, izlišan disharmonični dodatak koji sužava upućivačko polje priča na one konkretne junake, motive, odnose i značenja koja je autor imao na umu stvarajući ih. Saznanje o tome „šta je pisac hteo da kaže” ograničava čitaoce i umanjuje snagu i vrednost inače solidne i interesantne proze. Borhesovski manir nije se uspešno nakalemio na Demićeve priče umnogome različite prirode i inspiracije.
Mada je poslužio kao plodno motivsko jezgro i još jedan od vidova konkretizacije pojma granice, međusobni odnos književnosti i politike, u izvesnom smislu, ipak opterećuje ovu prozu. Iako nema neangažovane književnosti, posebno u burnim vremenima i na prostorima stalnih previranja, teško je u tome naći pravu meru, a gotovo dosledno insistiranje na uplivima političkih činilaca u literarna strujanja u opsegu proze Demićevog stvaralačkog daha i dometa nije najjača strana priča. Presudni kvalitet njegovih Molskih akorda jesu univerzalne ljudske dileme, problem nerazumevanja okoline za posebnog, nadarenog pojedinca, osećanje nepripadanja, iskorenjenosti, nemogućnost (u smislu nemoći, ali i nehtenja) prilagođavanja, pokušaji potiranja, zatiranja prošlosti i neizbežnost sećanja i pamćenja, kao i promišljanje smisla, svrhe i snage umetničkog stvaranja.
Ukupni utisak o proznom koncertu Mirka Demića i njegovim pokušajima da uskladi oscilacije na osetljivoj granici književnosti i vanumetničkih elemenata ostaje u senci pojedinačnih uspelih priča kojima piscu polazi za perom da uskomeša ustaljeni poredak, da pomeri međe i uglove posmatranja. Ipak, utisak o kvalitetu i snazi kompozicije umnogome zavisi i od nadahnuća interpretacije, sluha i osetljivosti umetničkog nerva čitalaca. Mirko Demić je molskim minijaturama istupio na „rampu”, i potrebno mu je samo malo više pouzdanja u snagu sopstvenog izraza i poverenja u literarni senzibilitet publike pa da njegova proza prevaziđe granicu.

Milica Mirković

27.06.08 NIN

Ko bi rekao da se iza gotovo lirskog naziva, Molski akordi, skriva u izvesnom smislu angažovana knjiga, čiji autor u završnoj belešci izrekom tvrdi da “politika je centralna nit koja spaja ove priče”?
Uloga politike u jedanaest proznih celina Demićeve zbirke sasvim je, doduše, različita i kreće se od puke pozadine ili narativne “kulise” (“Ružičasti beleg ispod ključne kosti”) pa do naslovne “role” koja na neki način natkriljuje i same aktere prikazanog sveta (“Nevernik usred revolucije”), obuhvatajući pri tom istorijski raspon od sto pedeset godina, a to znači događaje i sudbine između burne 1848. i novih balkanskih ratova s kraja prošlog veka.
Glavni junaci ove proze bez izuzetka, međutim, na svet gledaju iz iskošene a ne oficijelne ili “većinske” perspektive, oni su zapravo “kolateralne greške” politike: izbeglice, prognanici, “konvertiti”, “izdajice”, otadžbinski polutani, jednom rečju ljudi s “periferije naciona”, istorijski i životni autsajderi koji su iz ovih ili onih razloga primorani da pređu vidljive i nevidljive granice i stignu do široko shvaćenog iskustva “zagraničnosti”.Dve metafore primerno predstavljaju ovaj osobeni položaj. Prva od njih je tradicijska i data je, recimo u odličnoj priči “Nomen nescio”, u razvijenoj slici (ne)ukorenjenosti, “duboke” ili “plitke”, “bogate” bolom ili pak ambivalentno “siromašnije” za njega i otuda neizbežno problematične sa stanovišta uobičajenih shvatanja patriotizma i kolektivne pripadnosti.
Druga, moglo bi se reći obratna, u krajnjoj liniji nekonvencionalna, dvosmislenim patosom natopljena metafora istaknuta je u samom nazivu knjige i tiče se onog neobičnog “ludila” s kojim “kod nas... sve počinje i sve se završava”, a koja je u stvari taj “molski akord koji boji i određuje smer naših života”. Usvajajući ovu ključnu predstavu, pesnik Dušan Srezojević, zatočenik odeljenja za umobolne i jedan od junaka naslovne pripovetke, govori o “ludačkoj košulji naciona” koju navlači sam, a potom mu je navlače i drugi, uvezujući ga u nerazrešivi egzistencijalni čvor privrženosti i ogorčenosti.
Krajnji domašaj tog protivrečnog i zato suštinski modernog shvatanja odnosa individue i kolektiva naznačen je podnaslovnom sintagmom knjige, “končerto groso”. Kao i sam “molski” naslov, ova barokna muzikološka asocijacija, izvorno zasnovana na logici sučeljavanja pojedinačnosti i celokupnosti, u sebi, reklo bi se, nosi slobodno shvaćenu zamisao varijacija na istu temu kao načela prema kojem su uobličene i složene priče u Demićevoj zbirci.
Svejedno jesu li u prvom planu kulturno prepoznatljivi junaci kao Jakov Ignjatović (“Nevernik usred revolucije”), Omer-paša Latas i Đorđe Marković Koder (“Zagranični razgovori”), odnosno Srezojević i Petar Kočić (“Molski akordi”), ili pak sasvim fikcionalni akteri (“Put kojim se staza uvija”, “Luk i voda”, “Život je predstava za druge”), svi, naime, pate od iste boljke koju najbolje opisuje formula “mešavina tronuća i uvređenosti”, odnosno paradoks nacionalnog osećanja kao u osnovi konzervativnog fenomena lojalnosti u dezorijentisanom svetu modernosti i savremenosti, datog iz vizure onih koji ironijom sudbine dobijaju priliku da se suoče s njim.
U potpunosti okrenute iskustvu najnovijih ratova, prva i poslednja priča u knjizi, “Iesus Nazarenus rex Iudaeorum” i “Stakleni oreol”, na interesantan način obrubljuju ovu, moglo bi se kazati, polemično konceptualnu knjigu. Veristički zabeležena anegdota o razobručnim naravima tek stasalih ratnika “bez mane i straha” i zagrobno-fantastička vizija predaka koji sve s nevericom posmatraju sa zidova spaljenih kuća – to je onaj inverzivni i začudni okvir u kojem, čini se, zaista valja čitati Molske akorde. Prikazujući svekoliko “zagranične”, a to će reći na različite načine ponižene i uvređene junake koji svojom gorkom i gorljivom privrženošću matici svedoče o postojano prikrivanim kontradikcijama patriotizma kao ideala i pozitivnog stereotipa, i pri tom ne skrivajući ni lični udeo u ovakvoj slici sveta i vremena, Mirko Demić je posle nekoliko manje ili više zapaženih, manje ili više apartnih proznih ostvarenja sačinio ovu jetku i britku knjigu koja nosi njegov do sada verovatno najizrazitiji autorski pečat.
Prekrivajući povremenu shematičnost u ocrtavanju karaktera i mestimičan retorski egzibicionizam, taj pečat donosi Demićevoj zbirci svojevrsnu jedinstvenost čak i mimo gotovo programske eksplicitnosti koja je prati i razjašnjava čitaocu.
Tihomir Brajović

17.05.08 Danas

O koristi i štetnosti istorije/politike za ljudski život napisano je mnogo knjiga, pored one izvorne nemačkog filozofa. U ovdašnjoj književnosti mnogi misle da mogu da se pozabave ovom temom, i da pri tom kažu nešto interesantno, drugačije i novo. Naravno, samo nekolicini to polazi za rukom. Molski akordi Mirka Demića, jedna je od onih knjiga koja odudara od uobičajenih falš melodija srbijanske proze u poslednje vreme. Čini se da je to prevashodno zbog toga što se većina od ovih jedanaest priča istorijom i politikom bave iz posebnog ugla, kroz odnos matice i dijaspore, centra i margine, granice i središta. Ona se dodatno ističe odlično izabranom narativnom strategijom, ali i neuobičajenim intertekstualnim srodnostima, kroz koje se pripovedači u ovih jedanaest melodija kreću.
Ogorčenost i tuga izbijaju iz svake priče u kojoj se pominju oni koji žive na granici,i odnos koji prema njima imaju oni koji žive zaštićeni u matici. Naslovna pripovetka, ali i Nevernik usred revolucije, Nomen Nescio (bez obzira na to što se u toj pripoveci radi o Rusiji), Put pod kojim se staza uvija, Luk i voda, pokušavaju da oslikaju specifično iskustvo susreta centra i periferije. Ono što karakteriše taj susret je gotovo apsolutno nerazumevanje koje onaj ko je u poziciji moći ima prema onom ko je nje lišen. Međutim, osećanja prema matici ne utihnjuju dolaskom u nju, samo postaju uzburkanija i ambivalentnija. Možda je najbolji primer za to sudbina Omer-paše Latasa, čije srce ipak zaigra kada se brod nađe na ušću Neretve u Jadransko more. Nemogućnost dolaska i/ili povratka, odnosno nemogućnost svakog bivanja-u ili pripadanja, možda na najbolji način oslikava temu koju autor gotovo u svim pripovetkama u ovoj knjizi opsesivno razvija. Ovu tvrdnju bi trebalo proširiti na jedno opšte osećanje rezignacije pred raspomamljenom stvarnošću kojom odiše ova knjiga. Uporno delovanje mladog srpskog pisca rođenog u Mađarskoj (Jakov Ignjatović) za vreme revolucije u Vojvodini 1848. godine, koje se završava zaključkom o večitom nepripadanju, najbolja je ilustracija (neizbežne) uzaludnosti kojom je obeleženo naše trajanje.
Noseći se sa materijalom, Mirko Demić se odlučio na neobičan zahvat. Lišio se usluga ironije i postmodernističkog poigravanja sa (pseudo)istorijskim i političkim materijalom. Međutim, nije krenuo ni putem, danas ponovo veoma popularne, stvarnosne proze koja se više bavi prikazivanjem nego pripovedanjem. Za svoju narativnu strategiju izabrao je nešto što bih za ovu priliku nazvao lirsko-esejističkim realizmom, koji se može naći u nekim Čehovljevim pričama - čije se prisustvo direktno priziva u pripoveci Ružičasti beleg ispod ključne kosti, ili u određenim pričama iz Babeljeve Crvene konjice. Njegovo delo odjekuje najače u prvoj i najboljoj priči u knjizi (Iesus Nazarenus Rex Iudeaorum).Već sâm naslov knjige mapira čitaočev pogled, i upućuje ga na preovlađujuće raspoloženje koje će ga pratiti u avanturi čitanja. Međutim, izabravši za svoje junake Savu Mrkalja, Petra Kočića, Jakova Ignjatovića, Đorđa Markovića Kodera, ali citirajući i Danila Kiša ili Vitolda Gombroviča, pisac Molskih akorda traži da spoji naizgled nespojivo i tako pokuša da uputi čitaoca na asocijativni krug koji se tiče izgnanstva, odnosa politike i književnosti, zastrašujućih prepleta među životima pojedinca, istorije i nacije.
Interesantno je da se Demić odlučio da svojoj zbirci doda, po mom mišljenju, sasvim nepotrebnu Kadencu kojom potvrđuje izvore svojih pripovesti. Ovo nepoverenje u autentičnost sopstvenog pripovedanja, ali i u čitaoce, ne potiče od sumnje u njihovu inteligenciju, već iz preteranog pijeteta prema ulozi pripovedača. Nesigurnost koju oseća u vezi sa sopstvenim delovanjem nije nužno loša, ali su priče koje je Demić sakupio dovoljne same sebi i nije im potreban autorski glas da ih verifikuje.
Molski akordi knjiga je koja će verovatno ostati po strani magistralnog puta kojim se kreće srpska književnost 2008. godine (ma kuda on vodio!). Jedan od razloga za to je i prividna staromodnost Demićevog pripovedanja, iza koje se, međutim, krije duboko savremen, rekao bih čak filozofski uvid u prirodu sveta i našeg bivanja u njemu. Nepretencioznost ovih pripovedaka, tematska i narativna posebnost su hvale vredni, bez obzira na to što bi pisac trebalo da nastupa čvršće i odlučnije.

Vladimir Arsenić