Moja tačna priviđenja

09.03.12

Dobitnik Disove nagrade za pesnički opus govori za "Novosti": "Vizuelni svet je za mene jedan neiscrpni, božanstveni rečnik"

ČESTO mi dođe da kažem: umorio sam se od pisanja i čitanja, dosta mi je više Danilova, ne podnosim tog tipa, ide mi na nerve, hoću da budem neko drugi. Najispunjeniji sam na Bajlonijevoj pijaci. Volim da osluškujem hranljive, ukusne rečenice koje ljudi oko mene izgovaraju. Bajlonijeva pijaca je kazan koji se preliva, Dionisovo pozorište, mesto svekolikog kostimiranja gde vladaju posebni zakoni i regule, scena sa mnogo naturščika koji savršeno igraju sami sebe. Ovde se može uživati u nepredvidivostima vidljivog sveta, jer, ovde sve vri u nekakvoj slepoj uzbunjenosti, sve navire kao iz nepresušnog zdenca.

Priča ovako za „Novosti“ pesnik Dragan Jovanović Danilov, ovogodišnji dobitnik Disove nagrade za životno pesničko delo, koje dodeljuje Gradska biblioteka „Vladislav Petković Dis“ iz Čačka, u okviru manifestacije „Disovo proleće“.

* Žiri je ocenio da je vaša poezija svojom svetlom simbolikom, prepoznata kao antipod preovlađujućim tonovima srpske pesničke tradicije.
- Ta ocena se, pre svega, odnosi na moju knjigu „Kuća Bahove muzike“ koja je, hteo ja to ili ne, promenila neka pravila. Tu sam ja utopijski hedonista, glorifikator radosti života, a upravo u to vreme kada sam radio na knjizi, bio sam očajan i užasno se loše osećao. Ali, taj očaj u vremenu istorijske šizofrenije u Srbiji, pretvorio sam u žudnju za radošću. Pokušao sam da izrazim cvetanje bića, nešto što pulsira i zagreva. Ima u toj knjizi puno Afrike i napasti barokne ostrašćenosti. „Kuća Bahove muzike“ je knjiga moje pesničke nezrelosti, veliki pesnički striptiz, neka vrsta balkanskog fada koji je potpuno razbio lažne hermetičare.

SIJA POPUT ZVEZDE

* Ima li Dis važno mesto na vašoj pesničkoj top-listi?

- Dis je za mene halucinacija o drevnom potopu, o nedoglednim vodenim provalijama koje gutaju ljude i svetove koji kasnije iz dubina ponovo izranjaju. Dis je lep, sija poput zvezde.

* A za šta se, danas, kao pesnik, radije odlučujete: za poverenje u čoveka, svet ili za razočaranje?
- Sada sam daleko od estetike iz svoje mladosti. Moje pesme sada imaju više rezonancu prema aktualnom, životnom realitetu. Sada mi je najvažnija telesna stvarnost pesme. Naprosto, pišem ono što živim i sanjam. Malo toga izmišljam. Kao i slikari iz dobrih starih vremena slikam po modelima koje je izmislio Svemogući. Zanimaju me podrumi, bunari, golubarnici, gavrani, mačke iz predgrađa... Oduvek me privlačilo da otkrijem metafizičku dubinu i dramski konflikt u običnim zbivanjima.

* Pišete li poeziju lako i brzo ili pesme prolaze kroz razne verzije?
- Živim u neprekidnoj, izgarajućoj groznici pisanja i čitanja. Uvek pravim više verzija i odabiram najbolju. Pišem penkalom, volim osećaj kad se mastilo suši posle svake napisane rečenice. Pisanje poezije je rukotvorno delo, kao, recimo, kad se tka. Onda tekst prekucavam na pisaćoj mašini što je za mene uzbudljiv, erotičan proces. Čarls Bukovski to poredi sa štektanjem mitraljeza.

* Slažete li se da u našem dobu filmska umetnost zadovoljava sve čovekove potrebe za poetskim slikama i značenjima?
- Vizuelni svet je za mene jedan neiscrpni, božanstveni rečnik. Moj cilj je da tu nevidljivu dramaturgiju prizor iz svakidašnjice poetski uobličim i pokažem njihovu skrivenu draž. Zato nije slučajno da me i danas uzbuđuju filmovi Roberta Roselinija, Vitorija de Sike, Lukina Viskontija. Oni predočavaju postojanje malih ljudi iz predgrađa i gradova, fiksiraju obične prizore iza kojih naslućujemo dubine i složenosti jednog vremena i načina na koji se to vreme odražavalo na njihove živote. Moje pesme su, pak, sačinjene od slika-kadrova snimljenih u stvarnim beogradskim prostorima, i oživljene jednim imanentno poetskim vizuelnim dinamizmom. Kod mene je prizor gotovo slikarski komponovan. Ali, ja danas ne volim da gledam filmove, dosadni su mi. Pozorište je neuporedivo uzbudljivije i bliže poeziji. Tu glumcu kuca srce i on igra samo za tebe. Pa, ako je život san, onda je pozorište, kao i poezija, san u snu.

B. ĐORĐEVIĆ

05.07.11

Pesnik Dragan Jovanović Danilov dobitnik nagrade „Vasko Popa“ za knjigu godine. Ne verujem da čovek može spoznati sebe i svet

KAO pesnika zanimaju me tamna mesta, skrajnute teme o kojima je malo pisano, rubovi koji se gube u zaboravu i zaboravljanju. Samo to je za mene sada dostojno pažljivog i tačnog pogleda pesnika - kaže za „Novosti“ Dragan Jovanović Danilov, dobitnik ovogodišnje pesničke nagrade „Vasko Popa“ za knjigu godine, pod imenom „Moja tačna priviđenja“ (izdavač „Arhipelag“).

* Kažete da su opsene i priviđenja jedino što pouzdano možemo znati o svetu. Gde su nam onda uporišta?

- Mogao bih reći da su moje knjige moj jedini verodostojni zdravstveni karton u kome se sve vidi. Međutim, ja ne verujem u ono „spoznaj samog sebe u praskozorje sveta“. Ne verujem u to da čovek može spoznati sebe i svet - jer čovek je nedovršen kao i svet. Vidljivi svet je takođe i ogromna optička varka. Život nas neprekidno stavlja pred tajne. Zato je ono nepoznato i neistraženo naše jedino uporište. Ja sam pesnik. Najviše pouzdanja pronalazim u nekom nejasnom svetlucanju. Poezija dolazi iz dubine koja je neosvetljena. Postoji, dakle, samo to nejasno svetlucanje. U poeziji je jedino pouzdano ono što slutnja dokuči.
PLEMIĆ POEZIJE * ŠTA volite u poeziji Vaska Pope?
- Najpre to što sa malo reči postiže maksimalnu ekspresiju i što je jednu duboku sveobuhvatnost uspeo da izrazi na način doveden do helenističke strogosti. Uostalom, plemić uvek radi na sažetosti. Popa je poeziju očistio od njene vekovne mahovine, jednako kao što je rumunski vajar Konstantin Brankuši očistio skulpturu od svega suvišnog. Nadovezujući se na Nastasijevićevu i Rastkovu zlatnu nit, Popa je napisao inovativne pesme i poeziju iznova vratio njenom mitsko-magijskom poreklu.

* Pišete da svakog novog jutra moramo ponovo prihvatiti svet, i to počev od haosa. Zašto?

- Uzmite, recimo, grčku mitologiju, koja je moj neiscrpni izvor. Ta grčka mitologija nije ništa drugo do haos, nebuloza koju su Grci doveli u savršeni red. Mi živimo u haosu jednog sveta koji samo što se nije urušio u sebe. Pisac mora da taj haos dobro premeri, da u njega unese tačnost i ubrizga upućenost na smisao višeg reda.

* Da li je svakodnevica postala mračna, jer pišete da nikog ne zanima ničiji bol?

- Nemojmo zaboraviti da je Evropa pored tradicije i kulture nasledila i fantome slepih, destruktivnih sila. Srbija danas ostavlja turoban utisak. Ljude je ophrvalo stanje umora, tromosti i dodijalosti. Naše osiromašeno građanstvo srednje klase čine ozlojeđeni ljudi koji su, kao ostaci jednog raspadnutog i rastrojenog sveta koji nije uspeo da se konsoliduje, izgubili svoju vitalnost. Pojam demokratije, tolerancije i saosećanja s drugima, danas je sramno dekonstruisan. Međutim, nikakav demokratski, socijalistički, ili bilo koji prostak druge fele ne može uništiti duhovnu aristokratiju, jer aristokratizam je načelo koje se kalilo kroz vreme i koje postoji duboko u ljudskom biću.

* Mislite li da u našim životima vrednosti nisu na mestu na kome su nekad bile?

- Ako u jednoj kulturi nema ničeg stabilnog i pouzdanog, ako nema istinskog sjaja fundamenta, ako nema Svete knjige, onda je takva kultura osuđena na bezglavost i iživljavanje varvarstva. Srpska savremena književnost je danas u punom previranju. Poezija se tu veoma dobro drži. Mislim da je poezija najvitalniji deo srpske književnosti danas. Imamo odličnih pisaca priča, ali, mi danas nemamo roman koji uzbuđuje uzvišenim pobudama svoje arhitekture, veličinom i ostvarenjem zamisli, te temperaturom epohe. Sve je to žalosna priča današnjeg doba utonulog u skribomaniju i osrednjost. Već dugo u srpskoj književnosti nisam pročitao uzvišen, dirljiv i nezaboravan roman. Posle romana Andrića, Crnjanskog, Selimovića, Desnice, Pekića, Mihailovića, Kiša i Pavića, danas se u srpskoj književnosti oseća potreba za jednom drugačijom romanesknom arhitekturom i organizacijom.

JEZIK ĆUTANJA * POMINJETE ćutanje kao poseban jezik. Kako poezija osposobljava tišinu za govor i hvata neizgovorene reči?
- Mene u poeziji veoma zanima dijalektika sećanja i zaboravljanja, izgovorenog i prećutanog. To kako poezija osposobljava tišinu za govor i hvata neizgovorene reči, za mene je velika tajna. Vrlo malo znam o tome, gotovo ništa. To je daleko iznad sfere mog razabiranja.

* Knjige pesama se slabo kupuju. Mislite li da ljudi sve manje razumeju i osećaju poeziju, ili se poezija previše zatvorila?

- Poplava novoštampanih knjiga i suhomesnatih bestseler-polufabrikata zapadne hit produkcije prava je pošast i pouzdan znak raspadanja jednog sveta koji knjige konzumira kao brzu hranu i više ne zna šta je punokrvna književnost. Racionalna i tehnološka misao potisnula je magijsku misao. Danas se zaboravilo da je umetnost alhemijska delatnost i da je pesma prostor bića. Nažalost, današnju poeziju isuviše zatrovanu ironičnim otklonima, sve manje nadahnjuju lepota i mistična strast. Zato je poezija danas i izgubila čitaoce. Ona svuda u svetu opstoji u malim, posvećenim ezoteričnim krugovima. Ona je namenjena „ogromnoj manjini“. I mislim da tako i treba da ostane. To je za poeziju dobro.

* Šta kritiku i publiku posebno dira u vašim pesmama?

- Možda to što je u njima sve tako nemaskirano i ranjivo. Za mene je pisanje poezije ledeno beleženje onoga što je u svojoj biti vatra. Poezija po prirodi stvari mora da bude erotična, kao muzika. Smatram da je apsolutna sumnja u svet pogubna jednako kao i militantni optimizam. Mislim da živu, veliku poeziju može dati samo spoj Orfeja (pesničkog nagona) i Pitagore (dubinske, matematičke simetrije). U zbirci „Moja tačna priviđenja“, nastojao sam da unesem tačnost u tajne stvari, jasnost u priviđenja. Moj cilj jeste da jasnim i trezvenim pogledom vidim stvaran svet oko sebe.
Bane ĐORĐEVIĆ

31.01.11

Romani, knjige priča, eseji, poezija, sve to je podložno starenju i zaboravu


Draganu Jovanoviću Danilovu (1960), pesniku, proznom piscu i esejisti, objavljena je krajem prošle godine zbirka pesama „Moja tačna priviđenja” (Arhipelag, Beograd). Danilov je, između ostalih, autor zbirki „Kuća Bahove muzike”, „Živi pergament”, „Alkoholi sa juga”, „Gnezdo nad ponorom”, „Memoari peska”, romana: „Almanah peščanih dina”, „Ikonostas na kraju sveta” i „Otac ledenih brda”, knjige autopoetičkih eseja „Srce okeana”, monografije o slikaru Vasiliju Dolovačkom. Dobitnik je naših najuglednijih književnih nagrada, prevođen je na mnoge evropske i svetske jezike. Živi u Požegi i Beogradu.

Za moto knjige „Moja tačna priviđenja” uzeli ste Geteovu misao: „Nisu to pesme. Čovek misli da stoji pred golemim, rasklopljenim knjigama sudbine”... Dešifrujte nam ovu poruku?

Geteova misao koja je poslužila za moto moje zbirke upućuje na to da je pesma živo telo u kome reči proveravaju naš identitet. Za mene je pisanje poezije erotski čin, tu ima izlaganja, kretanja života, intimnosti. Pre svake pesme postoji uznemirenost koja traje i koju ja pokušavam da nadzirem kasnije, u toku pisanja. Najlepši je osećaj kada gotovo fizički osetim kako oblikujem pesmu.

Pesnik sve zna, jer „kao gavran, rađa se star”. Šta to pesnici više znaju (i osećaju) od običnih ljudi?

Pomenuli ste gavrana, za mene veoma važan simbol koji nas upućuje da se suočimo sa ponornom stranom našeg bića. Kao i svi simbolisti, gradio sam tajanstvene mostove prema simbolu. Recimo, krtica je u mojoj pesmi biće koje overava propusnicu za boravak pod zemljom. Mislim da pesnici, oni najveći, poseduju ono što bih nazvao unutrašnje iskustvo. Pesnik zna da su na ovom svetu pouzdane samo opsene i priviđenja. Priviđenja i senke su jedini opipljivi dokaz da smo postojali na svetu. Otuda moja zbirka nosi naziv „Moja tačna priviđenja”. Taj naziv je oksimoronski. A oksimoron uvek ruši neki poredak, dubi u jeziku prostor za ono neizrecivo.

Svaka vaša pesma je i priča. Dugačke stihove lomite, zbog ritma, i tako priča postaje pesma?

Da, to ste odlično primetili. Mene su oduvek zanimale one neispričane priče. To su tajne storije koje ljudi nikome ne žele da povere, jer najčešće predstavljaju oštre hridi o koje su se razbili. Nastojim da otkrijem put do takvih poetskih priča, a one se najčešće kriju u snovima i tamnim ogledalima nesvesnog. U pisanju takvih pesama najvažnije je ostvariti napetost između poetskog pripovedanja i prikrivanja, između izgovorenog i neizgovorenog. U nekoliko mojih poslednjih knjiga „Memoari peska”, ili „Homer predgrađa”, morao sam da postavim okvire mojoj verbalnoj nabujalosti, a da pesme, opet, ne budu uglačane i estetski ispolirane.

„Sonet o Kelnu”, ima formu soneta, ali nema rime?

Ta pesma je nastala posle mog boravka u Kelnu, koji je za mene postao grad za samospoznaju. Taj grad u koji povremeno odlazim je životna snaga koja napaja. Pošto više ne pišem rimovanu poeziju, ono što sam osetio u Kelnu pronašlo je svoju tačnost u nerimovanom sonetu.

U knjizi su, uglavnom, misaone pesme, ali ima i nekoliko antologijskih ljubavnih. Izdvajamo stihove: „Tvoj topli dlan, kao neka mala država”, ili: „Držim te za ruku i dajemo struju čitavom ovom kraju”. Nije u Srbiji sve propalo – dok je ovakvih stihova?

Odgovoriću na vaše pitanje, iako smatram da ljubavnim pesmama nisu potrebni komentari. Takvim mojim pesmama želim da ponovo skrenem pažnju na neke male utopije – dodir, toplinu, prizor. Mislim da sam u nekim mojim kako ih nazivate ljubavnim pesmama uspeo da izrazim onaj unutrašnji osvit, duševno proleće, mlaz vedrine i ozarenja koji u onom „trenutku srca koji nema cenu”, preplave telo i dušu. Za mene lepota ne postoji izvan ženskog tela. Moje pesme su apologija ženskom telu. Ali te pesme su zapravo erotske elegije. U svemu što je erotično vidim neku vrstu elegije.

U jednoj pesmi kažete: „Spaljujem sve rukopise osim ovog”. Da li je ovo testamentarna knjiga, da li se odričete svih prethodnih?

Mislim da pesma „Spaljivanje rukopisa” ima vrednost prekretnice u mom radu. Ta pesma je kao neki krvavi biftek. Ona govori o tome kako najpre nešto moramo srušiti (srušiti fizički i na planu ideja) da bi na tim ruševinama gradili i išli dalje. Posle fizike rušenja dolazi metafizika gradnje. Dakle, ne odričem se mojih prethodnih knjiga, niti je ovo moja testamentarna knjiga, mada je, kada se bolje razmisli, svaka knjiga testamentarna. Samo želim da kažem kako poezija mora imati jednu gotovo muzičku energetiku da bi trajala što duže i da bi što sporije starila. Jer, ništa nije večno. Nema umetnosti koja ne stari. Romani, knjige priča, eseji, poezija, sve to je podložno starenju i zaboravu. Retke su knjige i pesme koje imaju tu dozu energije i tajanstvenosti koja im omogućava da zdravo stare, te da se tako eksponiraju u vremenu kao nešto živo.

Da ste studirali filozofiju vidi se po miljkovićevskom stihu: „Kako tišinu osposobiti za govor”, i mnogim drugim, naravno. Miljković je rekao: „Ko ne ume da sluša pesmu – slušaće oluju”. Da li nas posle tišine čeka oluja?

Oluja je u svakoj pesmi koja je snažna, ekspresivna, živa. Jedna pojedinačna pesma je moćna zato što se nalazi izvan kontrole civilizacije, društva, kulture. Mi danas živimo sablasnu agoniju jednog dotrajalog i iscrpljenog sveta. Poezija ne treba da u čitaocu izaziva spokoj, već neku vrstu pometenosti, panike i opasnosti. Želim da moja pesma pokrene čoveka iz neljudskih predela otuđenja, da podigne njegov duh, da u njoj uživa, ali i da se nad njom nadnese kao nad kakvim tamnim ogledalom.

Možda je prilika da se setimo Čedomira Mirkovića. On vam je, svojevremeno, u „Prosveti”, širom otvorio vrata, prepoznao je dolazak velikog pesnika?

Vidite, ja nikada ne zaboravljam svoje dobrotvore. Za Čedomira Mirkovića i danas imam samo jednu reč – Gospodin.

-------------------------------------------------

Ljubav prema slikarstvu

Bavite se i likovnom kritikom. Otkuda ljubav prema slikarstvu?

Za mene pisanje o umetnosti je oblik seizmografije, pažljivo proučavanje kako površinskih, tako i dubinskih potresa u njoj. Sebe vidim kao pratioca umetnosti iz drugog plana U prvom planu su, dabome, sami umetnici bliski mom intimnom biću, a sa opusima zrelim za jednu temeljnu, esejističku elaboraciju. Pišem o svim domenima likovne umetnosti, a naročito me privlače umetnici koji obnavljaju klasičnu sliku, kao autonoman estetski predmet. Dakle, oni umetnici koji obnavljaju tajanstvenu moć figurativne slike, čuvajući svetlost spiritualnog. Pisati o takvim umetnicima razložno, argumentovano i sa predskazivačkom intuicijom, za mene znači učestvovati u izazovnom ritualu tumačenja.

Zoran Radisavljević