10.06.04
Parfem Ficdžeralda
Raul Mil
Ima pisaca koji su našli svoj srećni pejzaž. Srećan, utoliko što je to ograničen mikroprostor u kome se u nekolicini sudbina ogleda udes sveta, a koji je obojen naročitim prelivima neba, nagrizan drugde nesmešanim ukusima, koji pohodi “ekskluzivan” krug duhova...
Sve što je stvorio Raul Mil, stanovnik Nice, književnik i novinar - a tu je pregršt romana, hronika, rubrika, emisija, scenarija - prosejano je iz prošlosti i pejzaža juga Francuske. Nedavno je beogradski izdavač “Cepter” predstavio njegovu knjigu “Moja Rivijera” u kojoj su sabrane hronike o slavnoj prošlosti Azurne obale, koje već godinama piše za list “Nis-maten”.
Franciska rivijera dugo je bila jedno od svetih mesta duha, gde se vodila borba za prevlast lepote, radosti, zanosa - a neretko je put borce vodio kroz gubitak, bolest, samoću, izolaciju i završavao se preranom smrću. Deca Rivijere bili su Renoar, Apoliner, Čehov, Niče, Isidora Dankan, njen prinčevski par su Zelda i F.Skot Ficdžerald...
- Materijal pronalazim u arhivima i knjigama. Preturajući tako po stranicama, otkrio sam da su mnoge poznate ličnosti živele i stvarale u predelu koji ja zovem Rivijera. - kaže Raul Mil za “Novosti”. A u strvari, taj pojam u mapama ne postoji. Ona, kao jedan celovit svet živi u mojoj mašti. Zato je još više i volim, jer na specifičan način, iako su u pitanju stvarne ličnosti, ona izlazi iz sfere realnosti. Svet o kome “Moja Rivijera” govori bio je prava Evropa, Evropa duha, ali i bogatstva. Sve to više ne postoji. Ako pogledamo sam pejzaž, i on je ozbiljno oštećen. Ali, ako dođete, pokazaću vam detalje i mesta koji su preostali. Po neka aleja, sa morem pored, Kart Martel, Garup, gde se još uvek oseća perfem Skota Ficdžerald... Postoji još toga, ali zato se treba dugo šetati i osluškivati prošlost.
Ako bismo se vratili u drugu polovinu 19. veka, na lice mesta, da li bismo otkrili kako je nastalo to magnetno polje?
- Reč upravo jeste o magnetizmu, a drugi precizan pojam bio bi - neobjašnjivo. Ali tu ima i materijalnih dokaza i odgovora. Jedan je bolest. Oni su dolazili da leče pluća. Na kraju, tamo je bio dom lepote i sunca. Ali, mnogo su od toga važniji bili mirisi i atnosfera što izlazi iz domena objašnjenja. Na posletku, bilo je to mesto uzbudljivih sastanaka i mondenskog života, mnogo drugačijih od onoga što su u svojoj zemlji imali. Od belepoka do takozvanih “ludih godina” u prvim decenijama prošlog veka, osim emblematičnih ličnosti Rivijere, bilo je i ljudi izvan tog kruga kao Gogolj, kao Renoar ili kraljica Viktorija, i ja sam ih sve stavljao u svoju hroniku.
Imate li ipak osećaj da Prvi svetski rat nije načinio prekid kontinuiteta, a da je posle onog drugog, jedan svet konačno umro?
- Pretprošli vek se završio 19. avgusta 1914. kada je počeo Prvi svetski rat. Društvo koje je počivalo na velikim imperijalnim porodicama kakve su bile ruska, ili pruska, nestalo je. Ali, došli su novi Nemci, Rusi, Francuzi... Međutim, kasnije smo dobili Amerikance. U vreme belepoka, sezona je na Rivijeri počinjala u novembru i završavala se u aprilu. Ali, s Amerikancima, od jednom je sve počinjalo u aprilu, sa lepim morem. Bilo je ono lepo i ranije, zimi, jer žene su se tada kupale obučene. Ali, nastao je jedan “kalifornijski” zaokret. Ono što je potom umrlo bio je način života, ležernost i duhovna sloboda koju donose novac i zadovoljstvo. O tome govori knjiga. Od služenja toj eliti lepo je živela čitava jedna vojksa vrtlara, šofera, peglerki, pa i muzičara i zabavljača. Među svima njima je zavladala potpuno prirodna harmonija koju niko nije namerno prizivao ili stvarao.
Kako vi danas živite u tom promenjenom svetu?
- Ne mogu da živim u prošlim vremenima, ali sa njima, da. Ništa ne radim u napred, već jedne nedelje sedim u arhivi, a sledeće pišem o onome što otkrivam. Tako, recimo, sa slikara, u sledećem nastavku pređem na avijatičara. Pokušavam da prinesem svetiljku njihovoj pravoj stvarnosti. Znači, ipak živim u prošlosti. Danas je sve mnogo drugačije, ali čitajući moje hronike ljudi dolaze da mi pričaju kako su prepoznali sudbine, ličnosti, sam osećaj: “Da, baš je tako bilo kada je taj par došao da se venča na Azurnoj obali...”.
A. GRUJIĆ
07.06.04
Beograd opija stranca
Raul Mil, hroničar Azurne obale
Poznati francuski pisac Raul Mil (60) gost je Beograda, tačnije izdavača „Zepter book world“ koji je objavio njegovu knjigu „Moja rivijera“ u kojoj opisuje gotovo nepoznate detalje iz života brojnih slavnih ljudi koji su boravili na Azurnoj obali, poput Isidore Dankan, Ničea, Apolinera i mnogih drugih. Slavu je stekao romanom „Pijani psi“ a i danas je vrlo popularan, između ostalog i kao voditelj televizijskih emisija. Knjiga „Moja rivijera“ nastala je zapravo kao zbirka hronika koje je godinama objavljivao u dnevnom listu „Nice-Matin“.
U razgovoru za „Blic“ Raul Mil napominje: „Ne izmišljam ništa, samo činim stvari čitljivim. Pisao sam o ljudima koji su neko vreme živeli i stvarali na Azurnoj obali. Zapravo sam sa puno ljubavi nastojao da rečima naslikam sliku rivijere.“
Koji od tih likova je vas lično najviše iznenadio?
- Lakše mi je da kažem koga sam najviše voleo, a volim ličnosti koje su pomalo lude. Svi oni su zapravo tragične figure. Bilo je mnogo Rusa i obala je postala poznata pre svega zahvaljujući njima i Englezima. Ličnosti kojima sam posebno naklonjen su poput Isidore Dankan. Jer one imaju jednu vrstu slobode. Fascinira me njihova želja za igrom i sposobnost da vole do kraja, bez ostatka! Recimo, Isidora je otišla sa čovekom koji joj je bio ljubavnik i, kao što je poznato, zadavila se šalom. Dakle, umrla je misleći da ide u izuzetnu avanturu. Ličnosti koje su me iznenadile jesu one koje čovek misli da poznaje a na kraju se ispostavi da ih ne zna. Berlioz na primer - količinom (samo)destrukcije. Paganini je, recimo, umro u Nici; narod misli da je umro od kolere. Crkva nije htela da ga sahrani. Na kraju, sin ga je sahranio na malom pustom ostrvu na kome je samo ostalo telo Paganinija.
Rekli ste da su svi ti likovi tragični. Zašto?
- Pre svega jer svi manje-više umiru mladi. Gijom Apoliner se zaljubio ludo i ubrzo umro od španske groznice. Ima neka tajna veza između žestokih ljubavi i smrti. Čak i ličnosti koje nisu tako mlade umirale imale su tragičnu sudbinu.
Čini se da veliki značaj pridajete ljubavi, kako vidite poziciju emocija danas?
- Da, suštinski značaj imaju ljubav i stvaranje. To su kategorije kojima se klanjam i u životu i u svom delu. Vremenom, to zapravo postaju neodvojive stvari. Jer ljubav u izvesnim godinama menja svoj pojavni oblik. Renoar je, recimo, kao reumatični stariji gospodin, sa obolelim prstima slikao žene. Ljubav prema lepoti. Nastavio je na svoj način da voli žene, a gde ćeš veću ljubav prema ženama nego da ih učiniš besmrtnim. Što se tiče današnje pozicije, emocija one su, bar meni, dominantan kriterijum. Evo sada sam u Beogradu koji sam upoznao pre nekoliko meseci, znao sam ga malo ili loše jer sam samo čitao francusku štampu, što je zapravo teorijsko znanje. Čim sam stigao, pao sam pod njegovim šarmom. Ovde je neka vrsta šarma koji se ne da objasniti... Uostalom, kao i svaki pravi šarm. Ima nečeg u vazduhu što opija stranca. Ovo, da se razumemo, nije ni Venecija ni Prag, ali ima unutrašnju lepotu. Ima, naravno, i puno toga ružnog, ali uprkos tome, ima taj svoj šarm. Emocije su stvar ličnog bogatstva, to svaki čovek ponaosob treba da usvoji kao svoju životnu filozofiju.
Pišući o Egziperiju kažete: „Tu priču piše čovek koji nikada nije izdao svoje detinjstvo.“ Koji je značaj detinjstva za jednog umetnika i uopšte za čoveka?
- Detinjstvo je vrlo značajno jer se prema njemu uvek odnosimo angažovano. Ili ga čovek odbacuje ili iz njega crpi snagu, kao biljka iz zemlje. U svakom slučaju, priznali mi to ili ne reč je o žestokom odnosu.
U nekoliko neobaveznih reči o knjizi pomenuli ste razlike između Srba i Francuza...
- U Francuskoj ima više cinizma a rekao bih i pesimizma ako govorimo o emocijama. Ovde ste živeli teško prethodnu deceniju, deceniju i po, ali ipak postoji jedan nacionalni duh. Nisam rekao nacionalistički! Taj nacionalni duh u Francuskoj zamire i Francuzi su ljudi koji se međusobno sve manje vole. Sa druge strane, na jugu Francuske oseća se da žitelji vole svoj grad, svoju regiju. To je, naravno, samo moj utisak.
A kakav je odnos Francuza prema Evropskoj uniji?
- Da li Srbija želi da bude evropska zemlja? Verujem u Evropu ideja, Evropu naučnika, stvaralaca, umetnika... Treba oživeti intelektualni elitizam i aristokratiju duha. Briselska Evropa kao i Evropa tehnokratije me ne interesuje. Šta Francuzi misle o Evropskoj uniji? Ne znam... Možda, kad bi danas bio jedan referendum na tu temu, svi bi glasali „ne“. I to „ne“ ne bi bilo upereno protiv Evrope, već bi bilo rečeno sa idejom zezanja sopstvene vlade. Francuzi su takvi.
Tatjana Nježić
Politika
06.06.2004.
Strasti i sudbine
Kakva košnica za pisca koji voli priče, prave priče u kojima žene i muškarci u ostvarenju svog bića i svojih snova idu do kraja! Ovako rivijeru južne Francuske opisuje Raul Mil, pisac, novinar, hroničar Azurne obale i zaljubljenik u nju. Njegova knjiga „Moja rivijera”, objavljena i kod nas u izdanju Zepter Book World, predstavljena je ovih dana, u prisustvu samog autora.
Knjiga je nastala od feljtona koje je Mil godinama objavljivao u listu Nice Matin. Preplićući opise prirode sa životopisima slavnih posetilaca rivijere, pisac nam otvara duše kraljica, ekscentrika, bogataša, pustolova, pisaca, slikara... Sa neposrednošću i toplinom, on priča o Isidori Dankan, Apolineru, Ničeu, Zeldi i Skotu Ficdžeraldu, Čehovu, Renoaru...
Mada je rođen u Parizu, Mil je svoja dela napisao na jugu Francuske, gde je dugo radio kao novinar. Autor je dvadesetak romana, a nekoliko zapaženih dela posvetio je Nici, gradu u kojem već godinama živi i radi.
Kako da Vas predstavimo našim čitaocima, kao pisca, novinara, hroničara Azurne obale?
- Kao pisca. Nisam više novinar. Pišem, doduše, i dalje hronike za listove Nice Matin i Vare Matin. Ja sam, dakle, pisac koji piše hronike.
Rođeni ste u francuskoj prestonici. Kako se desilo da ljubav prema Azurnoj obali nadjača magiju Pariza?
- Obožavam Pariz, ali na Azurnoj obali sam živeo i radio kao novinar i polako se u nju zaljubljivao. Intimno sam počeo da je volim. To je kraj o kome se mašta u celom svetu i želeo sam da napravim portret rivijere kroz one koji su tu došli da bi živeli, voleli, patili i umirali. Zapravo, niko od njih nije dolazio da umre, već da se oporavi, ali nisu svi u tome uspevali.
Na koje ste sve načine proučavali prošlost Nice i boravak slavnih gostiju?
- Mnogo radim. Služim se postojećim biografijama i onovremenom štampom. Događaji koje opisujem su striktno tačni, pridržavam se biografskih podataka, a mašta mi pomaže da oni ožive, da tom sirovom materijalu udahnem toplinu. To je već moj posao pisca. Isti događaj mož e da se ispriča na 40 različitih načina i u tome je draž, inače bi bilo dosadno.
Vi sigurno imate odgovor zašto su svi ti poznati ljudi dolazili baš na Azurnu obalu? Kakva magija ih je privukla tom delu sveta?
- Postoje dva razloga. Prvi je zdravstveni. Dolazili su da se leče od plućnih bolesti - puno Rusa, Nemaca. Drugi razlog je magija. Ona dolazi iz lepote krajolika, boja, svetlosti, mirisa, pa i svih tih hotela i kazina koji su napravljeni da bi se ugodno živelo, uživalo u životu. Magija rivijere je nešto što je teško omeđiti, nešto što je neuhvatljivo.
Koje su Vas ličnosti, čiju ste ljubav prema Azurnoj obali tako neposredno opisali, najviše fascinirale? U čijim pričama ste najviše pronašli svoju?
- Svi su me opčinili. Čim pišem o njima, oni mi pripadaju i ja njima pripadam. Ja sam prijatelj svih tih muškaraca i ljubavnik svih tih žena. Priznajem, dva tri lika su me posebno ganula, odnosno njihove sudbine. Na primer, Marija Baškirceva, slikarka. Pišem roman o njoj. Ona je simbol rivijere. Blizak mi je i Renoar. Ono što definiše njegov stil jesu rubensovske žene, on ih je slikao usred vrta kada već nije mogao faktički da drži kičicu u rukama. To je za mene potresno.
Osim Azurne obale, koje su još vaše omiljene teme?
- Napisao sam dvadesetak romana. Volim lirizam, istoriju, strast. Moje omiljene teme su razne strasti i sudbine, o tome uvek pišem.
Jeste li prvi put u Beogradu?
Ne, bio sam već u oktobru i ako vas zanima da li mi se ovde dopada, odmah ću vam reći da mnogo volim Beograd, mada ne verujem da će vam se dopasti razlozi zbog kojih mi se vaš grad sviđa.
Da ih čujemo...
Ja ovde nalazim Francusku pedesetih godina. Još nije sve sređeno, ima patine, zgrade na sreću još nisu sve renovirane. Zatim, ovde sam video pijace kakve nema u Francuskoj. Mi smo Evropljani, sve nam je upakovano, to je grozno. U oktobru smo jeli na obali Dunava. Za nas, iz Zapadne Evrope, Dunav je magija. Bio sam u jednom selu, kod nekog manastira, gde su ljudi svašta prodavali. To je dobra atmosfera, vidi se ljubav prema životu. Ne znam kako je u svetu, ali u Francuskoj više nema autentičnih mesta. Ona više ne liči na zemlju mog detinjstva.
Šta vam nedostaje iz Francuske vašeg detinjstva?
- Bakalnice u kojima osećate sve moguće mirise, žene koje prodaju mleko u bidonima, klinci koji za siću kupuju bombone. Ljudi su bili mnogo siromašniji nego danas, ali srećniji, sa mnogo manje želja i sa mnogo više snova. Televizija im još uvek nije bila pokazala sreću na američki način.
Sudeći po ovome što ste rekli, Vi niste pristalica globalizacije?
- Ni slučajno! Normiranje načina života i sanjanja, zakon tržišta, traganje za istinom u novcu, to mi deluje monstruozno. Ja isključivo volim razlike, to je ono što treba sačuvati. Ispašće da sam reakcionar, ali protivnik sam medijskog globalnog sela.
Gordana Popović
04.06.05 Danas
Čitalište
Moja rivijera, Raul Mil
Raul Mil je postao poznat 1973. godine, kada je objavio knjigu Pijani psi. Na Trećem kanalu francuske televizije Mil je vodio emisije iz oblasti književnosti i veoma uticao na francusku kulturnu javnost. Od septembra 2000. godine objavljuje feljton pod naslovom "Moja rivijera" u nedeljnom izdanju listova Nice-matin i Var-matin. Moja rivijera Milovo je delo koje je Maks Gal definisao kao "potragu za izgubljenim i nađenim vremenom u Zalivu anđela". Nica, La Bella, dragulj, rivijera, mesto je koje Gar pohodi u ovoj knjizi, vraćajući se u doba kada su ulicama tog grada, hodili i Berlioz, Apoliner, Čehov, Niče, Isidora Dankan... Nica je za Mila upravo ono što je za Darela bila Aleksandrija, grad "koji postaje čitav svet kada čovek voli jednog od njegovih stanovnika".
U ovom delu Mil ponovo priziva dane kada su Rivijerom lutali i Renoar, Sinjak, Mose, Aleksandar Dima, Sent-Egziperi, Romen Gari. Na obodima Nice, novi život je tražila Kolet. U senkama ovog grada, za zovom juga boravila je Ketrin Mensfild, dok su se u polupraznim barovima, po čitave noći podjednako strasno ljubili i svađali Zelda i Skot Ficdžerald. Na Rivijeri, skriven, vedar i, pošto je u Mone Karlu na kocki izgubio petsto franaka, malčice setan, kašljucao je Čehov. On je u Nici, u Ruskom pansionu, napisao poslednja dva čina Tri sestre, dok su se u Moskvi, u Hudožestvenom, već postavljala prva dva. O Nici, Olgi Kniper Čehov piše: "Ružičnjaci su u cvatu...Mladi ljudi nose letnje mantile. Bez šešira. ..Vazduh je mlak, sunce sija, prozori u mojoj sobi širom otvoreni, kao i prozori moje duše." Moja rivijera" Raula Mila delo je kroz koje se može putovati kao kroz vreme, u prošlost, ka vedrim dušama i blagim senima.
Sanja Domazet
18.06.04 NIN
Lekovita obala
Raul Mil: "Moja Rivijera"
Kada je poznati francuski slikar Pol Sinjak 1892. godine stigao u Sen Trope, prepoznao je odmah opise iz jedne novele Gi de Mopasana, pisca koga je od svojih savremenika najviše voleo: “Sen Trope je ljupko i jednostavno primorsko mestašce, skromno, okruženo vodom poput školjke, okupano morskim zrakom (...) Preplavljeno je mirisom usoljene ribe i smole kojom ribari premazuju barke. Na kaldrmi blistaju, poput perli, sitne krljušti; duž lučkih zidića. Obogaljeni stari mornari sede na kamenim klupama, grejući se na suncu.” Bilo je sve tako verno opisano da mu se činilo da pisac ni u čemu nije preterivao. Veliki slikar tada nije ni slutio da će i sam svojim boravkom učiniti da Sen Trope postane rajsko odmaralište i mondensko mesto prvoga reda. Svoje zadovoljstvo izrazio je u pismu koje je tih dana poslao majci: “Upravo sam otkrio šta je sreća.” O tom vremenu i ljudima koji su gradili duhovni i materijalni svet francuske obale od Sen Tropea do Nice i Monte Karla, piše Raul Mil u knjizi Moja rivijera (izdavač ZEPTER BOOK).
Na beogradsku promociju knjige došao je i autor Raul Mil. Saradnik NIN-a je s njim proveo dva dana. Šetajući obalama Dunava i Save, a više sedeći na terasama brodova restorana i slušajući priče o ljudima koji su privukli pažnju hroničara, raspitivao se o njihovim sudbinama, atmosferi koja je vladala na Rivijeri. Raul Mil godinama, u listu Nice - Matin, piše hronike, kasnije objedinjene u knjizi Moja rivijera. Piše o ličnostima, slavnim posetiocima obale: Isidori Dankan, Ničeu, Apolineru, Renoaru, Gogolju, Čehovu, Djagiljevu, Sent Egziperiju, engleskim kraljicama, ruskim i austrijskim caricama...
Na pitanje: šta je ove ljude privlačilo na obalu, odgovara: “Sunce i more, dolazili su da se leče od tuberkuloze. Ovde su boravili tokom zime, a u aprilu odlazili. Tako je bilo sve do 1920. godine, dok ovamo nisu počeli da dolaze Amerikanci, oni su promenili sezonu, dolazili su leti da se kupaju i sunčaju. Kada su u drugoj polovini devetnaestog veka ti znameniti ljudi počeli da dolaze na obalu, reč turist nije postojala, ili se vrlo retko izgovarala, te zimske stanovnike meštani su zvali ivernali( iver je na francuskom zima). Lokalni stanovnici su bili uglavnom ribari i seljaci, trgovci maslinovim uljem, a bilo je brodova koji su trgovali sa Afrikom. Kada su ivernali došli u hotele ili vile, imali su potrebu za radnom snagom. No, pošto je lokalnim stanovnicima, pak, manjkao novac, oni su se zapošljavali kod tih zimskih stanovnika. Postajali su vrtlari, kočijaši, kuvari, peračice, spremačice, nabavljači, trgovci i desetine čuvara i drugih zanimanja. Ekonomija se u tom momentu potpuno izmenila” - kaže Mil. “Ljudi su bili srećni, neki su preko noći zaradili ogromne pare: kupovali su terene, a potom su ih prodavali po enormnim cenama. Kupovali su hektar za 3,5 franka, za šaku smokava, a prodavali za milione. Svi seljaci su sanjali da kupe zemlju. Imetak seljaka bio je tada tri pileta i dva zeca a onda su preko noći postajali bogati. Tako je uspostavljana prirodna ravnoteža između došljaka i lokalnog stanovništva.
To traje sve do 1914, do početka Prvog svetskog rata, a onda su svi ti ljudi nestali. Nastaje kriza; svi veliki hoteli se zatvaraju i pretvaraju u neku vrstu bolnica za oporavak rekonvalescenata rata. Između 1920. i 1925. godine situacija se menja dolaskom Amerikanaca koji su ponovo pokrenuli život na obali. Promenili su sezonu - zimu za leto. Za njih je bilo normalno da se leti kupaju i od tog momenta sve kreće. Jednom su me pozvali u televizijsku emisiju u Parizu da govorim o Rivijeri toga vremena. Novinarka je htela da kaže kako su aristokrati eksploatisali seljake, kako su se kolonijalno ponašali. Nadobudni pariski intelektualci! Naprotiv, odgovorio sam da su tada seljaci živeli dobro i naglasio postojanje prirodne ravnoteže koja je tada uspostavljena.”
Dok me gost vodi kroz vreme i atmosferu obale, prisećam se zanimljivih detalja iz njegove knjige. Horizontalna istorija sa poetski romansiranim biografijama ljudi obiluje uvek tačnim podacima. Prvi kazino u Kneževini Monako proradio je 1856. godine. Od tada pa nadalje na obalu dolaze lutalice, avanturisti, poslovni ljudi, ludaci, krunisane glave, anarhisti i slikari. Većina u potrazi za brzom zaradom, srećom i lagodnim životom.
Šta je Rivijera? - pitam. Ljudi obično na to pitanje odgovaraju da je to predeo, na Azurnoj obali. Nije. U knjizi sam napisao da je za mene pozorište senki i fantoma, lažnih zamkova, ogromnih parkova, palata sa zlatnim kupolama i, naročito, pozorište heroja tragikomične opere. Rivijera kao simbol sjaja, veselja bezbrižnosti, za mene je nežna i tužna muzika koju su u Garupi, ponekad uveče, u moru alkohola, slušali Skot i Zelda Ficdžerald.” Malo je zastao, pogledao niz Dunav i nastavio: “Iza tih ljudi su ostali miris, muzika reči. Pošao sam u potragu za njima ukrštajući svoje puteve sa njihovima. Od zaliva Sen Trope do Zaliva anđela nižu se orijentiri u kojima se gnezde uspomene. Uspomene kao što su glasovi, pogledi, prisustva toliko jaka, toliko uverljiva, da mi se čini kako ih vidim žive, tu, pred sobom. Dovoljno mi je bilo da zakažem sastanak piscima, slikarima, glumcima, utopistima, političarima. Došli bi na vreme, u jutarnjoj svetlosti ili među večernjim senkama. Verni kraju u kome se morska so meša sa šećerom vinove loze, možda baš to slatko-slano i zovemo ukusom sreće.”
Objavljujući priče o slavnim ljudima koji su boravili na Rivijeri, autor kaže da je vremenom od čitalaca dobijao dodatne informacije. Sretali su ga na ulicama Nice. Oni koji su se još sećali tih ljudi, pričali su neke, često nepoznate detalje iz života poznatih slikara, glumaca, pisaca, graditelja i tako dopunjavali njihove biografije. Tako je saznao da su avioni francuskog Ratnog vazduhoplovstva svake godine na dan nestanka Sent Egziperija, nadletali kuću u kojoj je živela njegova majka odajući na taj način poštu velikom piscu i pilotu.
Zaslužuje da bude pomenut i jedan detalj iz života velikog slikara impresioniste Ogista Renoara. Kada mu je jedan trgovac slikama rekao da je genijalan, Renoar mu je odbrusio: “Ja genijalan? Šalite se! Ne drogiram se, nemam sifilis i nisam peder! Kako onda mogu biti genijalan?” Koliko je već u to vreme, na samom kraju devetnaestog veka, Rivijera bila poznata u svetu, svedoči i priča o jednom lepo obučenom Japancu koji je prepešačio put od italijanske granice “noseći u džepu precizno iscrtanu mapu seoskih staza koje vode do vile Le Kolet (kuća Renoara); na planu su krstićima obeleženi: atelje, Renoarova soba, krušna peć, čak i štala za magarca”! To je bio znak da su i slikar i obala postali legendarni.
Knjiga obiluje fantastičnim detaljima iz života 45 ličnosti čije su sudbine opisane. To je bilo vreme kada je Francuska bila centar svetskih zbivanja u umetnosti. Početkom veka u tu zemlju stižu slikari i pisci iz svih krajeva Evrope: dolaze iz Skandinavije, Nemačke, iz Rusije stiže Šagal sa grupom umetnika, iz Španije Pikaso, i tako redom. U tom mešanju ideja, mentaliteta i talenata nastaje vrhunska umetnost, koja će dati ton u stvaralaštvu dvadesetog veka. Podsećam na to našeg gosta, a on dodaje:
“Bila je to Evropa duha, Evropa umetnika, nije bilo granica. Ovakve granice su, mislim, uspostavljene tek posle Prvog svetskog rata. Do tada su se granice prelazile lako. Vozom ste bez problema stizali iz Sen Peterburga do Nice. Rođaci su tada upravljali Evropom, vladarske porodice su međusobno bile povezane rođačkim vezama. Umetnici su prirodno komunicirali među sobom. Umetnici su bez problema dolazili i osećali se kao kod kuće. Čehov je čak govorio da ima previše Rusa u Nici. Nova Evropa nikad neće biti takva, jer ova Evropa je Evropa tržišta.”
Na kraju mi ostaje da završim rečenicom iz uvoda knjige koja na najbolji način ilustruje svet o kome piše Raul Mil: “Rivijera je izgleda rođena da bi slavila poslednji ples sveta koji samo što nije nestao.”
Francuska rivijera, koja za samo 50-ak godina, postaje najprestižnija obala na svetu. To idilično mesto, raj na Zemlji od Monte Karla i Nice do Sen Tropea, izgradili su, uglavnom, Englezi i Rusi.
Živadin K. Mitrović
