Moj život (1764-1805)

27.07.03 Dnevnik - Novine i časopisi

Još čitate knjige? Sjajno! Ako vam koncentracija i terapija, a najpre vaša lična depresija, dozvoljavaju ovaj oblik samomučenja, onda činite to - kvalitetno! Odavno prevaziđen oblik uživljavanja privilegija je još samo nenormalnih čitalaca (pleonazam). Gde smo to? Odakle smo? Kuda idemo? Odgovori se kriju u ličnim opredeljenjima, krizama identiteta, osećanju slobode ili prihvatanju i neprihvatanju ponuđenih rešenja. Sve je ionako prestalo, negde na prelazu iz XVII u XVIII vek. Opustite se. LJudski život je konačno obezvređen. Bog je bliži nego ikad, toliko blizu da se čini da ga i nema.
Upravo u pomenutom vremenu, početkom XVIII veka, rodio se junak o kojem bih nešto rekao, a potom i preporučio za čitanje njegovu autobiografiju. Reč je o Simeonu Stepanovu Piščeviću. Sve dok nisam pročitao njegove „Memoare’’, verovao sam da je Defoov „Robinzon Kruso” najmučnija od svih avantura koja se može zamisliti (ne slučajno, i jedna i druga knjiga pisane su na osnovu istinitih događaja). Vrednost Piščevićevih memoara definitivno je istinitost i dokumentarnost. Ima toga i u knjizi o Robinzonu, ali, valja uzeti da je Defo štošta od liberalno-protestantske ideje importovao u priču o mornaru iz Jorka.
Narod iz kojeg potičem, srpski, vojnički, graničarski, unesrećeni (uglavnom, od sebe sama), a koji je svoju sudbinu vezao za osvajanje i odbranu Evrope u donjem slivu velikih reka Save i Dunava, u Piščevićevoj knjizi može naći mnoge žive, podrobno opisane i rastumačene slike života iz XVII veka. On je naš Frensis Drejk (nikad bezobrazan i surov kao taj Englez), naš Marko Polo, naš Džordž Vašington. Piščevićevo putešestvije od Beča do Nove Serbije i Slavjanoserbije, do tih jedinstvenih kolonija koje srpski narod svrstavaju u red velikih naroda koji su svoju kulturu, običaje i vrednosti širili daleko od granica svoje matice, jedno je od najuzbudljivijih štiva koje se da čitati na srpskom jeziku.
Knjigu je teško naći. Izdanje Srpske književne zadruge koje imam (nije moje, ljubomorno ga ne vraćam i krijem od vlasnika), objavljeno je 1963. Prevod i predgovor uradio je Svetozar Matić. Ne znam da li je komunistička cenzura nešto skratila (radili su to i sa „Robinzonom’’ ?! ). Nadam se da je nijedni drugi ideolozi, uključujući tu i nacionalističko-varvarske tumače, neće oskrnaviti. Jer, to je svedočanstvo iz kojeg se uči i pamti, pa i o tome zašto nam je tako kako nam se čini da ne bi trebalo da bude.