Radoman Kanjevac (1960) od 1982. do 1985. kao glavni i odgovorni urednik potpisivao je Indeksovo radio pozorište. Emisije koje je kasnije uredjivao na programima Radio Beograda - Prodor, Niko kao ja, To je samo rock `n`roll - udžbenicki su primeri inovativnog i angažovanog radio novinarstva.Tvorac je televizijskog OK kanala, prve nezavisne televizije i medijskog dogadjaja l989.godine na jugoslovenskom planu. Široj rokerskoj populaciji poznat je kao pisac stihova za muziku grupe Galija stvorivši trilogijom konceptualno osmišljenih i definisanih albuma (Daleko je sunce, Korak do slobode, Istorija, ti i ja) najupečatljiviju pojavu u domačem rokenrolu kraja osamdesetih i početka devedesetih godina.U prestižnoj antologiji jugoslovenske rok poezije Petra Janjatovića Pesme bratstva i detinjstva zastupljen je sa 12 pesama. Polovinom 1994.godine, albumom Karavan završava saradnju sa Galijom i nekoliko meseci nakon toga objavljuje dve knjige pesama od kojih je prvu recenzent, akademik Matija Bećković, definisao kao lirsku autobiografiju Radomana Kanjevca čiji stihovi "sami sebe preporučuju i ja se upisujem u ovu knjigu kao njen prvi prenumerant".Uzbudljiva i provokativna poezija ovog pesnika nije ostavljala ravnodušnom ni publiku ni kritiku,umetničku kao i onu ideološku.Pisana u osetljivom vremenu velikih prevrata njegova poezija uobličena u zbirke Otvoreno pismo(1995) i Reči za pevanje(1995) obeležava jedno vreme inspirativno za pesmu, detektujući duhovno stanje jednog naroda i okruženja zalutalog u bespućima istorije i pomalo zbunjenog nepouzdanošcu geografije.Knjiga Kao ruka niz vrat kontrabasa(1999) bila je, medjutim, povratak večnoj lirici i čistim pesničkim osećanjima, malo nežnosti u jednom tužnom vremenu. Neobična pesnička turneja i serija književnih večeri u gradovima širom Srbije na kojima je promovisana ova knjiga završena je razgovorom i koncertom u svečanoj sali Skupštine Beograda u kojem je nekadašnji direktor jugoslovenskog kulturnog centra u Parizu, filozof Petar Živadinovic rekao da je ovo knjiga poezije koja me je podsetila na jednog pesnika savremenog, posle kojeg teško da vidim nekog drugog velikog, a to je Fernando Pesoa. Bilo bi pogrešno praviti poredjenja, postoje vrlo velike razlike medju njima i u biografijama ličnim i u poetikama i u osećanju sveta, ali u tome što i jedan i drugi jesu videli u životu te magične trenutke i umeli da ih izraze u jezičkoj formi koja teži savršenstvu, u tome su veoma slični.Aleksandar Jerkov je rekao da Kanjevčeva poezija gotovo lagana, neprimetna, koja tako čarlija kao dah vetra, u kojoj slike, čak i kad sežu za nekom tamnom, dalekom pozadinom, kada pokušavaju da pokrenu i neku vrstu istorijske, mitske dubine u vama, uvek deluju pitomo, blisko, drago, kao jedna laka stvar koju pesnik hoće da nam saopšti. U teškim ovim našim vremenima u kojima su mnoge teške reči izrečene, većina tih istih reči zloupotrebljena i loše upotrebljena, rdjavo plasirana, obesmišljena, učinjena takvim da naposletku zapravo ne može više ni da se koristi, mislim da je ovakvo Kanjevčevo opredeljenje jedan autentican pokušaj da se sačuva pozicija jednog nezavisnog i nimalo spokojnog ali ipak umirenog saznanja da se može govoriti i da se može pevati i na kraju ovoga i ovakvoga veka u srpskoj književnosti.
01.01.00
Poema Radomana Kanjevca "Mislim da ne znaš s kim imaš posla, mala" ostvarena je u otvorenom, veoma kolokvijalnom prostoru čiste rapsodičnosti.
Njen ezoterični isto i erotični ton svakako otvara potpuno novu mogućnost lektire. Posle "Vere Pavladoljske" Matije Bećkovića možda u našoj lirici opredeljenoj ljubavnoj nije bilo štiva koje bi, kao ovo Radomana Kanjevca, vlastito okruženje posmatralo ne kao scenografiju, nego i ako sudbinu. Otuda mnogobrojne asocijacije iz aktuelnih naših i evropskih filmova, melodija koje se pamte, pesama koje se, isto, znaju naizust, imaju u sebi očajničku u biti sklonost ka izdvajanju, ka bekstvu iz ukupne naše anonimnosti i očaja malenih nam sredina.
Kanjevac peva kao što misli, a govori kao što ga, s vremena na vreme i izuzetno uzbudljivo, nagoni melodija našeg, to jest njenog glasa, dijaloga koji je neophodan, sveopšti.
Očevidno, izvesna čistota ekspresije, negovana i očekivano profilirana, isto naseljava ovu pesmu zvanu poema, i ovu poemu jednostavno kazivanu kao reči jednog sna koji se ne može i ne sme zaboraviti.
S pomislima na ukupni naš lirski atlas, poema Kanjevca je bez sumnje odvojeni, ničim banalnim natrunjeni part naše osećajnosti.
Svakako, predviđam joj veliku čitanost i recepciju zanesenosti.
dr Draško Ređep
01.01.00
Vreme broj 515, 16. novembar 2000.
Intervju: Radovan Kanjevac
Bonus knjiga
Našom književnošću poslednjih godina upravlja intelektualna mafija koja otvara festivale, piše recenzije, deli nagrade, mešetari u medijima i izdavačkim kućama
"Mislim da u vremenu u kojem ništa ne traje duže od pet minuta sve više ima smisla pisati nešto sa ambicijom da se to čita sporo i sa uživanjem. Pisati poeziju danas predstavlja najveći luksuz koji čovek može da zamisli. Osećam se u tom smislu povlašćenim kao astronaut", kaže Radoman Kanjevac, čija se četvrta knjiga poezije ? posle Reči za pevanje (1995), Otvoreno pismo (1995) i Kao ruka niz vrat kontrabasa (1999) ? poema Mislim da ne znaš s kim imaš posla, mala ("Prometej", "Akademia books") nedavno pojavila u knjižarama. U ograničenom tiražu bibliofilsko izdanje ove knjige ukusno je opremio prof. Rastko Žirić.
Kanjevčeva javna biografija počinje početkom osamdesetih, kada radi kao urednik Indeksovog radio pozorišta, zatim kao novinar i urednik uticajnih radio emisija Prodor, Niko kao ja i To je samo rokenrol, koja je sve do danas opstala na Drugom programu Radio Beograda. Bio je i urednik kratkotrajnog televizijskog OK kanala koji je prelomio medijsku scenu Jugoslavije, i tekstopisac grupe Galija na jedine njene tri i po smislene ploče. Njegova poezija je topla, lična, iskrena i istinita.
"VREME": U vreme mračnih pesnika za koje se teško može reći o čemu zapravo pevaju, tvoje pesme su adresirane, konkretne, pevane "konverzacijskim tonom", kako ti kažeš, i u tom smislu prilično anahrone.
R. KANJEVAC: Ovde se pesnik najčesće doživljava kao zagonetni, patetični gubitnik, a poezija se mistifikuje i doživljava kao nešto metaforično, nejasno i najčešće veoma patetično. Međutim, poezija može biti i nečije ime i prezime. Izvesna lakoća moje poezije je možda posledica teškog vremena u kojem živimo, jer u ovakvim vremenima ljudi imaju potrebu i da pišu i da čitaju stvari koje nemaju težinu onoga što nas okružuje i konfuziju okolnosti u kojima živimo.
U knjizi Mislim da ne znaš... koja je upravo izašla ima rokenrola, Beograda i naših mučnih istorijskih poraza, koji zajedno čine okvir nežne ljubavne priče.
Da, ona je više rokenrol balada nego što je klasična ljubavna poema. Ja je doživljavam više kao bonus knjigu, kao dodatak mojim ranijim zbirkama pesama, pre svega zato što je u pitanju samo jedna pesma, doduše veoma rapsodična i duga. Mislim da tvom utisku najviše doprinosi i ta neka prepoznatljiva ikonografija Beograda devedesetih koji bi, sa svojim dotrajalim fasadama, polumračnim ulicama, bolje mogao da posluži kao kulisa za neki stari film nego za stvarni život. Taj grad koji je pravljen po meri jedne bivše države nije uspeo da se prilagodi novim okolnostima i postao je poslednje mesto na kugli zemaljskoj gde bi čovek poželeo da mu deca rastu i stiču predstave o svetu i ljudima. Nijedan grad u sadašnjoj Jugoslaviji poslednjih godina nije predstavljao svoju suprotnost kao što je Beograd predstavljao karikaturu nekadašnjeg Beograda. I nigde ljudi nisu bili tako sebični, nezahvalni, nervozni i nepodnošljivi. A što se tiče rokenrola, mislim da je on u naše vreme bio ono što je u prošlom veku bio marksizam sa svojom "kitikom svega postojećeg". Danas se možda zove Otpor. To je taj "hod po ivici brijača", veština provokacije ili, kako bi Koja rekao, "sviđa mi se da ti ne bude prijatno". Rokenrol je, ako ni zbog čega drugog, zaslužan što se najlepše pesme XX veka ne nalaze u knjigama, već na gramofonskim pločama. Kod nas počasno mesto u tom smislu zauzima Džoni Štulić, svakako najiskreniji pesnik među našim rok muzičarima.
Imaš i pesmu posvećenu Štuliću, u kojoj parafraziraš refren jedne pesme Filma. Inače, dosta stihova i slika u tvojim pesmama jesu citati ili parafraze rokenrol pesama.
Kad sam imao književno veče u Kraljevu prošle godine, odredili su jednog pesnika da kaže nešto o mojim pesmama pre nego što ja počnem da govorim. Čovek se lepo pripremio, pročitao knjige, vidi se da mu je stalo da to bude kako treba. Najpre me je pola sata hvalio, a onda, kaže, ipak ima neke sitne zamerke. Recimo, stih "nijedno mesto na svetu se ne zove dom" ima polazište u pesmi Slobodana Rakitića "Svet nam nije dom". Kad je on završio ja sam mu zahvalio na izlaganju, ali mu kažem da taj stih nema nikakve veze sa Rakitićem, niti sam čitao tu pesmu, iako cenim Rakitićevu poeziju. Osim toga, "svet nam nije dom" ima sasvim suprotnu poruku od moje pesme. On me gleda, onako, kao dete koje pokušava sa osmehom da prikrije neku sitnu nepodopštinu. Ja imam nesporazum sa tipovima koji sve znaju o Rakitiću, a nikad nisu čuli za Štulića i Stublića. Za razliku od njih, mojim čitaocima nije potreban Rakitić da bi razumeli tu pesmu.
"Čovek je ono što je mislio o sebi kad je bio mlad", kažeš u jednoj svojoj pesmi.
Da, ja stvarno mislim da starost nije mudrost, da je starost sećanje na mladost. Mislim da si najozbiljniji i najpametniji sa 17-18 godina i da kasnije u životu samo ponavljaš i potvrđuješ svoje predstave o životu i svetu određene, u dobroj meri, tvojim karakterom. Mislim da se čovek ne menja sa godinama i da u sebi uvek nosi pečat svoje mladosti kao što nosi bolest ili znak u horoskopu.
U kojim koordinatima se kreće tvoj književni senzibilitet.
U decembru 1995. sam u jednom intervjuu na slično pitanje odgovorio da volim jednu ne mnogo poznatu poljsku pesnikinju koja se zove Vislava Šimborska. Ta pesnikinja je već sledeće godine dobila Nobelovu nagradu. Dakle, volim tu pesnikinju ne samo zbog njene poezije nego i zbog njenog skromnog života i moralnog stava bez kojeg mislim da ne može da postoji pravi pesnik. Verujem da samo moralan čovek može biti pesnik i da je etika u životu važna koliko i estetika u pisanju. Na primeru Šimborske može se videti i koliki je značaj prevodioca za poeziju i sudbinu pesnika. Da nije bilo Petra Vujičića koji je tako dobro preveo njenu knjigu "Svaki slučaj" i Biserke Rajčić koja je kasnije prevela i druge njene pesme, mi bismo tu pesnikinju otkrili tek pošto je dobila Nobelovu nagradu.
U pesmi Peter Handke dolazi u Beograd govoriš o nečistoj savesti Srba koju su ovim povodom oni pokušali da je operu.
To je pesma o nama, a ne o Handkeu. Mislim da je Handke u jednom prljavom i nepotrebnom ratu odabrao stranu koju je bilo najteže odabrati. To je moralna pozicija koja zaslužuje poštovanje.
Držiš se po strani od književne čaršije i institucija, i nemaš nijednu književnu nagradu.
S našim književnim nagradama nije samo problem u njihovom broju nego i u njihovom smislu, budući da kriterijumi prilikom odlučivanja o njima u najvećem broju slučajeva nisu pošteni. To dovodi u pitanje ne samo žirije i osnivače nagrada nego i pisce, a najviše dovodi u pitanje pisce sa najviše nagrada. Posebna su priča te čuvene međunarodne nagrade za koje niko nije čuo. Pokušajte da nađete na internetu nagrade koje je dobio taj naš pesnik, čije najnovije prezime se bolje pamti od naslova njegovih knjiga, i nećete uspeti jer su te nagrade kao i njegove stipendije i turistička putovanja osmišljene za domaću upotrebu i fasciniranje klimakteričnih novinarki u redakcijama naših nedeljnika i časopisa. Naš književni život je pun međunarodno priznatih, prevođenih i nagrađivanih pesnika čijih se pesama niko ne seća. Našom književnošću poslednjih godina upravlja intelektualna mafija koja otvara festivale, piše recenzije, deli nagrade, mešetari u medijima i izdavačkim kućama. Ona je, poput svake mafije, neraskidivim vezama povezana sa vlašću i svesna da njena sudbina zavisi najviše od sudbine vlasti. Oni su bili prvi zagovornici projekta koji je doskorašnja vlast pokušavala da ostvari i oni će biti njena poslednja linija odbrane. I kad padne poslednji član prave mafije, oni će u svojim zavičajnim, guslarskim tonalitetima, žaliti za vremenima kad su pisci bili i naručioci i izvršioci jedne politike.
Vladimir Dulanović
**************************
Politika
12.11.2000.
Slatka poema
Radoman Kanjevac (1960) objavio je četvrtu knjigu stihova - ovoga puta poemu "Mislim da ne zna? s kim ima? posla, mala" (izdavači "Prometej", Novi Sad i Akademia books, Beograd). Knjigu je grafički opremio Rastko Ćirić, a izdata je u tira?u od pet stotina primeraka, od čega je sto knjiga ?tampano kao bibliofilsko izdanje (i numerisano brojevima od 1 do 100 sa potpisom autora). Evo i tri mi?ljenja o ovoj knjizi: "S pomislima na ukupni na? lirski atlas, ova poema predstavlja bez sumnje odvojeni, ničim banalnim natrunjeni part na?e osećajnosti i predviđam joj veliku čitanost i recepciju zanesenosti". (Dra?ko Ređep) "Kanjevčeva poezija je gotovo lagana, neprimetna, koja tako ćarlija kao dah vetra, u kojoj slike, čak i kada se?u za nekom tamnom, dalekom pozadinom, uvek deluju pitomo, blisko, drago, kao jedna laka stvar koju pesnik hoće da nam saop?ti". (Aleksandar Jerkov) "Ovo je knjiga poezije koja me je podsetila na jednog pesnika savremenog, posle kojeg te?ko da vidim nekog drugog velikog, a to je Fernando Pesoa". (Petar ?ivadinović)
