Mišel Fuko - biografija

17.12.14 Vreme

Ako pitate Martina Hajdegera, Aristotelov se život ima sažeti u ovoj rečenici: „Aristotel se rodio, radio i umro". Time je pisac Bitka i vremena hteo reći da nije bitna filozofova biografija nego njegovo delo; ne morate biti preveliki zlobnik da biste na to odvratili da, gle, upravo Hajdeger spada među one kojima je svakako u interesu da se njihova biografija ne proučava previše pomno (predobro je znano zašto). No, ima tu još nešto: lako je nama imati ravnodušnu distancu prema biografiji Aristotelovoj, jer on ipak nije ni u najširem razumnom smislu reči naš savremenik, nego je akter epohe dovoljno davne da ona u našoj svesti i ne može postojati drugačije nego kroz „delo", bilo filozofovo, istoričarevo ili pesničko. Drugačije rečeno, bačeni smo u svet u kojem smo zatekli Aristotela kao odavno kanonizovanu vrednost, u potpunosti „delo", tek u tragovima „čoveka". Sa savremenicima je, na žalost ili na sreću, ipak sasvim drugačije.
Mišel Fuko (Michel Foucault, 1926-1984), jedan je od najuticajnnijih mislilaca druge polovine XX veka, ali i čovek koji je proizvodio i izazivao kontroverze, a bogme ih je isto tako i trpeo. O njemu su svi voleli da „imaju mišljenje", uključujući i one koji ništa njegovo nisu čitali – što je u takvih uvek bio manje propust a više stav. Pod uslovom da običan malograđanski odijum ili ignorantski prezir-na-prazno ima smisla počastiti takvom odrednicom.
Didije Eribon i Pol Ven, Fukoovi prijatelji i saradnici iz različitih faza, napisali su o njemu značajne studije, sada dostupne i na srpskom, a u centru njihove pažnje našao se Fuko kao čovek svoje epohe, vulkanska intelektualna pojava, ali i nesavršeno ljudsko biće čije su osobine takođe znale uticati i na njegovo delo (kao da je drukčije uopšte moguće). Eribon je napisao već kanonsku intelektualnu biografiju autora Istorije seksualnosti, s jednostavnim naslovom Mišel Fuko – Biografija (prevela Jelena Stakić; Karpos, Loznica 2014), dočim je Pol Ven sačinio uzbudljiv intelektualno-polemički brevijar iliti presek kroz sve ključne tačke Fukoovog dela, a pisan s namerom da se razveju bar neke od mistifikacija i „ovejanih suština" koje su se vejale oko Fukoa, Fuko:kao mislilac i kao čovek (prevela Olja Petronić; Mediterran, Novi Sad 2014).
Eribonova se kapitalna knjiga prvi put pojavila još 1989, a pre neku godinu izašlo je i novo, dopunjeno izdanje. Moglo bi se reći da je sa ovim biografom – za razliku od nekih drugih – Fuko „imao sreće" jer je Eribon više nego solidan poznavalac Fukoovog dela, koji je pri tome u stanju ne samo da sažeto i koncizno protumači značaj svakog njegovog važnijeg rada (ali i da čitaocu ubedljivo dočara autorske trijumfe, strepnje i dvojbe koji su pratili njihovo objavljivanje) i da kontekstualizuje njegove knjige i ostala dela u vremenu u kojem su se pojavljivala, nego je i autor koji je uložio ogroman trud u istraživanje Fukoovog života, a da pri tome taj trud nikada ne poprima onaj „višak" koji vuče na „tabloidnost" i draškanje tzv. skandalima. Drugim rečima, Eribon je pažljiv hroničar Fukoovog odrastanja u prohladnoj provincijskoj buržujskoj porodici, ranih njegovih „pomutnji" za vreme studija u Parizu, mučne potrage po zakucima sopstvene seksualnosti etc., a da sve što može nositi egidu iole „privatnog" ovde bude prisutno i razmatrano tek onoliko koliko je moguće pokazati ili barem razumno pretpostaviti da se reflektuje na Fukoovo potonje delo.
Jedna od konstanti Fukoovih bio je – mada je najveći deo oficijelne karijere proveo po univerzitetima – njegov suštinski, duboki, „stomačni" antiakademizam; takođe i otpor političkim dogmama bilo koje vrste. Otuda je i njegovo koketiranje sa marksizmom, (lakanovskom) psihoanalizom, strukturalizmom itd., ostalo samo koketiranje, dok su njegova suštinska interesovanja, baš kao i spisateljski stil i filozofski metod, uvek išli po strani od dominantnih škola i „izama". Mi znamo Fukoa kao gotovo „kanonizovanog" savremenog klasika, ali Eribon raskošno dokumentuje na koliko je otpora, nerazumevanja, netrpeljivosti i čak podsmeha nailazio njegov rad gotovo do samog kraja. Tjah, ima u tome i nečega kolateralno utešnog: ponekad se i u najznamenitijim akademskim institucijama, izdavačkim kućama i novinskim redakcijama Pariza, u susretu s nesvakidašnjom mišlju koja se ne uklapa u predviđene okvire, ponašaju sasvim – provincijski...
Osim „filozofskog" i (uslovno) „privatnog" Fukoa, najvažniji junak ove knjige je i onaj „aktivistički" Fuko, do granice eklekticizma samosvojan i postranjen od francuskih i evropskih intelektualnih moda i krda; celog života opsednut granicom „normalnosti" i „ludila" te „prestupa" kao među ostalim i najsmislenije ljudske delatnosti, Fuko se angažuje u odbrani prava zatvorenika i „ludaka", kao i u antikolonijalističkim borbama – ali ga ovo potonje neće učiniti slepim, recimo, za antisemitizam po bivšim francuskim kolonijama – i u borbi za drugačiji, reformisani univerzitet, koja će ga približiti (post)šezdesetosmaškom talasu, ali se ni tu neće zadržati predugo. Njegovo suštinsko bavljenje (homo)seksualnom transgresijom ipak ga neće načiniti prauzorom stereotipnih, politički korektnih gej-aktivista, baš kao što ga njegova dubinski ipak „leva" pozicija neće učiniti neosetljivim za muke istočnoevropskih disidentata, kamoli ga naterati da se „sartrovski" bruka ispevajući ode kremaljskim tiranima... Zaprvo, jedino veće „okliznuće" Fuko je napravio isprva u neku ruku podržavajući Homeinijevu Islamsku revoluciju (dok se nije na delu pokazala kao jedino što je uopšte, na takvim premisama, i mogla da bude, dakle: sumanuta tiranija), zbog čega je od jedne čitateljke (iranskog porekla) Le Nouvel Observateura dobio teške (i zaslužene) verbalne batine...
Bilo bi grehota ne naglasiti još jednu vrlinu Eribonove knjige koja transcendira sam „biografski žanr": ova je knjiga, već samim tim što pomno prati Fukoa kroz Scile i Haribde posleratnog francuskog i evropskog intelektulnog života, ujedno i uzbudljiva hronika intelektualno-političko-svetonazornih strujanja i moda, sukoba i sujeta, zaokreta na krivinama istorije... Otuda njene stranice, privlačeći se i odbijajući s Fukoom, ispunjavaju i Sartr, Aron, Simon de Bovoar, Delez, Diamel i toliki drugi.
Priča o onom „iranskom iskliznuću" spontano nas vodi ka Venovoj knjizi; razorno i elegantno ironičan i duhovit, Ven će ovaj Fukoov promašaj – koji, pri tome, nipošto nije lišen pronicljivih, čak proročkih, uvida glede buduće važnosti političkog islama! – lapidarno prokomentarisati rečima nobody’s perfect...
No, šta je zapravo ovaj Venov esej-posveta na dvestotinak strana? Čini se da Ven ne bi nimalo pogrešio da je ovu knjigu podnaslovio kao: „Kritika opštih mesta i uvreženih mišljenja o Mišelu Fukou". Recimo, onih da je bio nihilista i antihumanista; ništa u Fukoovom delu – s neverovatnom doslednšću posvećenom potlačenima, uniženima, zab(o)ravljenima, prezrenima na svetu... – ne ide ovom tumačenju niz dlaku, ali to uopšte ne znači da će ono samo zato biti odbačeno... Ven demontira tu vrstu predrasuda sa vehemencijom znalca koji kao da ulazi u razbucanu sobu u kojoj je pijano društvo mahnitalo celu noć i, gotovo i ne gledajući oko sebe, nepogrešivo vraća svaku pojedinačnu stvar na mesto.
Na drugoj strani, tamo gde se Eribon oslanja prevashodno na životnu faktografiju, Ven iz Fukoovih dela tumači poziciju čoveka koji – vrlo, vrlo namerno – nije pripadao ni jednoj od „svetopopraviteljskih" kasti, ali koji je suštinski em revolucionisao pisanje i mišljenje ne samo na francuskom jeziku, em bio dosledni zagovornik oprezno-odlučnog reformizma (posle bogatih iskustava XX veka, to je manje kontradiktorno nego što se čini!) u društvima Zapada. I nipošto na kraju: mada ne-poklonik kulta i fetiša pisanja i teksta, Mišel Fuko bio je do srži pisac; njegovo mišljenje neodvojivo je od pojma vrhunske literature, one koja menja svet samim svojim postojanjem, što (i) Ven izvanredno pokazuje. A kako bi drugačije i bilo s piscem Nadziranja i kažnjavanja, onim koji je toliko voleo rečenicu Renea Šara: „Razvijajte svoju opravdanu čudnovatost". Ta jedinstvena ljudska opravdana čudnovatost još će dugo biti iščitavana i istraživana, a ove dve knjige tome su sjajan doprinos, bilo da ih čitate kao uvod u Fukoa, ili pak kao appendix.

teofil pančić

03.11.14 Blic

Svaki biograf Mišela Fukoa mora, pre početka pisanja, da odgovori na nekoliko fukoovskih pitanja. Kako napisati biografiju čoveka koji je tvrdio da život autora ne igra savršeno nikakvu ulogu za razumevanje njegovog dela, te da nam životopis, u tom smislu, o samome delu neće reći ništa? Kako napisati biografiju filozofa koji je uglavnom odbijao da sebe razume kao filozofa i koji se, sasvim prirodno, smatra jednim od najvećih filozofa 20 veka? Kako, najzad, sabrati u jednu knjigu – bila ona i privlačno debeljuškasta – jedan upravo neizdrživo intenzivan život koji se, na trenutke, ne da razlučiti od dela? Drugim rečima, svaki biograf Fukoov mora da ide protiv samoga Fukoa i da za svoj postupak pruži nekakvo obrazloženje. Da li, dakle, život prethodi delu (Fuko je izričit: ne), ili delo prethodi životu (što je pretpostavka od koje svaki biograf, ipak, mora da pođe)?
Jasno da je Didije Eribon, Fukoov prijatelj i dobar poznavalac njegovog dela, odlično znao s čime se suočava, te je, možda upravo zbog toga, prilično hladno prešao preko rečenih dilema, lakonski konstatujući da je i sam Fuko pred kraj života razmišljao o nekoj vrsti autobiografskog razgovora. Eribon počinje da piše neposredno posle Fukoove smrti i to u najživljoj filozofskoj sredini toga doba. Živi su Fukoovi prijatelji i saradnici, živi su i mnogi njegovi profesori, njegovo delo je veliko i neistraženo. Pored svojih slavnih knjiga napisao je desetine, možda i stotine tekstova i dao ko zna koliko intervjua objavljenih na barem desetak jezika (čak i na srpskom). O njegovom životu "svi" znaju sve, ali ga, u osnovi, malo njih poznaje (potresno je Deridino priznanje da ga je šokiralo kada je saznao kakav je bio Fukoov život, u kojoj meri ga je obeležila patnja). Svedočanstva su često vrlo suprotstavljena, a strasti pomešane. Najzad, njegova smrt u 58. godini (1984.) došla je prebrzo.
Eribon je suptilan biograf i zna da je za Fukoov život bitan jedan od izuzetnih trenutaka u istoriji filozofije, kakav se događa u intervalima od nekoliko stotina, ili čak hiljada godina: na malom prostoru se u Francuskoj, u istom trenutku, pojavila grupa velikih filozofa (Delez, Derida, Liotar), među kojima je i Fuko. Svog "junaka" biograf smešta u vrlo određeni kontekst, pažljivo ocrtavajući francusku filozofsku i političku scenu neposredno pre Drugog svetskog rata i posle njega, sve do Fukoove smrti. Taj biografski postupak čini se samorazumljivim, ali nije. Ne samo da Eribon spliće priču o jednom čoveku kombinujući dokumentaristički pristup i pripovedanje, što ga na određenim mestima približava književnosti, nego svoga junaka nastoji da razume kao proizvod određene sredine i kroz njegova dela. Upravo je to snažan fukoovski momenat: ne razumeti delo kroz život autora, već život razumevati kroz delo. U takvom pristupu Eribon se pokazuje odličnim fukoovcem. Jer, Fuko jeste što i njegovo delo. Fuko-čovek ne postoji bez Fukoa-dela.
U tom prepletu života i dela otkrivamo jednog nesrećnog momka suočenog sa sopstvenom genijalnošću, homoseksualnošću i neprilagođenošću, zbog čega će pokušati samoubistvo. Potom susrećemo strasnog čoveka koji će gotovo da izgori u vezi sa genijalnim kompozitorom Žanom Barakeom, povlačeći u plamen i samog Barakea. O Barakeu Fuko piše: "Divan, ružan kao lopov, ludački produhovljen... Sav sam zaprepašćen što osećam kako me poziva da istražim jedan svet koji još ne poznajem, i u kome ću prošetati svoju patnju". Mnogo kasnije, kada se, s mukom, bude otrgao od buktinje-Fukoa (da ne bi izgoreo), Barake, misleći na Fukoa, citira Ženea: "Genijalnost, to je strogost u očaju". Fuko radi kao manijak, ali nipošto nije smerna i asketska figura: ustaje da održi zdravicu i, pre nego što izgovori i jednu reč, potpuno obeznanjen jednostavno se sruši na sto. Vozi dobra kola, ali odveć pogibeljno. Voli dobru hranu (ali se ne goji), žurke i seks. Njegova se genijalnost suočava sa sredinom koja nije u stanju da ga svari (pa ga, u svome ignorantstvu, mrzi). Kada nekoga voli, poput Deleza, spreman je da za njega ruši svaku prepreku. Kada se s nekim posvađa, kao s Deridom, spreman je da zaćuti. Čudesan je govornik i posvećeni profesor. Sarkastičan je, duhovit i oštar. Prezire glupost i ne malo studenata rasplakao je svojim otrovnim komentarima. Pamet nagrađuje potpunom predanošću. Ali kada čita i piše, a čita i piše uvek i stalno (premda se, kao i svaki veliki pisac, vajka kako, eto, ne može više da piše, te bi, eto, mogao i bez pisanja), ispod njegovog pera izlaze neki od najveličanstvenijih filozofskih tekstova. A Didije Eribon je sve to znao.

Ivan Milenković