Metro 2034

29.03.11

Danas, 29/03/2011


Pisci o kojima se priča: Dimitrij Gluhovski
Ruski izdavači odbili da štampaju roman

Autor: V. Matković

„Dragi Moskovljani i gosti prestonice! Transportno preduzeće Moskovski metropoliten potpuno je nebezbedno, ulazite na sopstveni rizik“, nit je vodilja knjige Dimitrija Gluhovskog „Metro 2033“ (Dereta, prevod: Snežana Kondić). Gluhovski je pre dva dana bio gost Beograda i izazvao je veliko interesovanje čitalaca kojima je strpljivo potpisivao knjige.

Nije nikakvo čudo što romani ovog pisca, kao i on sam, izazivaju veliko interesovanje. Njegova biografija liči na odličan triler. Ima 32 godine, četiri godine je živeo i školovao se u Izraelu, radio je u Nemačkoj i Francuskoj. Bio je ratni izveštač iz Izraela, Abhazije, radio je na Radio Rusiji i na televizijama Dojče vele i Evronjuz. Govori pet jezika. Sasvim dovoljno da ga u nekim ruskim političkim krugovima proglase za špijuna.

Radnja njegovog romana počinje 2033. godine. Čovečanstvo je maltene uništeno. Moskva je pretvorena u avetinjski grad koji je kontaminiran radijacijom i nastanjen čudovištima. Oni koji su imali sreće da prežive kriju se u najvećem protivatomskom skloništu na zemlji: Moskovskom metrou. Stanice su pretvorene u gradove-države kojima caruje užas. Artem je jedan od preživelih koji treba da se probije kroz metro da bi spasao ne samo stanicu na kojoj prebiva nego i celo čovečanstvo.

„Svi ruski izdavači su listom odbili da mi štampaju roman. Rekli su mi da je to mešavina žanrova koja ne zadovoljava kriterijume za objavljivanje“, rekao je Gluhovski i dodao: „Nije mi preostalo ništa drugo nego da roman postavim na internet. Tada o internet književnosti nisam ništa znao. Preko 300.000 ljudi je počelo da ga čita i čekalo s nestrpljenjem na novo poglavlje.“ Zbog velikog interesovanja čitalaca Gluhovski je napisao „Metro 2034“ u kome se pojavljuju neki likovi iz prethodne knjige. I ova knjiga je prevedena na srpski jezik. Priča iz prethodnog romana se nastavlja, stanice su i dalje gradovi-države, a u tunelima vladaju tama i strah. Stanovnici Sevastopoljske - male podzemne Sparte, uz nadljudske napore preživljavaju na svojoj stanici i brane je. Međutim, Sevastopoljska biva odsečena od velikog metroa, i svim njenim stanovnicima preti strašna smrt. Da bi ljudi bili spaseni, potreban je pravi heroj.

Izdavači koji su svojevremeno odbili da štampaju ovaj slojeviti roman verovatno se sada kaju jer je preveden na tridesetak jezika, kao i nastavak. Čitaocima širom planete se ovakav način pripovedanja o zbivanjima u savremenom svetu kroz metaforu moskovskog metroa očigledno svideo. Zato je i nastao projekat u kome pisci iz različitih delova sveta pišu priče na temu „Metro 2034.“

„O podzemlju metroa kojim se svakodnevno voze Moskovljani znaju tek tridesetak odsto informacija. Voziš se metroom i primetiš neupadljiva vrata, a to nisu samo vrata“, kaže Gluhovski i pojašnjava: „To je ulaz u bunker protivraketne odbrane, koji se prostire na deset hiljada kvadrata pod zemljom. Štaviše, za ovaj metro vezano je više gradskih legendi nego za bilo šta drugo u Moskvi. To je naše nacionalno svetsko čudo, poput hidrogenske bombe ili Ostankinskog televizijskog tornja.“
Ovaj odličan i dinamičan SF govori jezikom trećeg milenijuma. Dotiče se večnih tema uništenja, pokajanja i spasenja jezikom koji današnji obezglavljeni pripadnici ljudske vrste razumeju. Zato je Dimitrij Gluhovski u pravu kada povlačeći paralelu između mračne, za sada srećom, fiktivne budućnosti i ovovremene stvarnosti kaže: „Između država koje poseduju nuklearno naoružanje raste nepoverenje, moskovski podzemni život će uskoro preuzeti primat u odnosu na dešavanja na površini, a ljudska imaginacija obe teme nadograđuje živim pojedinostima. I dok se ne izmeni politička slika sveta, dok sve tajno ne postane javno, dok jedna od najvažnijih ljudskih osobina bude radoznalost, teme sveta posle sveta, života nakon Apokalipse i konspirativnih zagonetki biće potrebne aktuelne i zanimljive.“

Milion evra

Ruski savremeni autori postaju sve popularniji. Tako je izdavačka kuća Mono i Manjana upravo objavila roman Ilije Stogofa „1.000.000 evra“. Stogof je danas jedan od najčitanijih, najcenjenijih i najkontroverznijih ruskih pisaca. Često ga porede s Viktorom Peljevinom a ruski kritičari ga već svrstavaju u moderne „klasike“. Ovaj roman je svojevrstan pop-krimić. Iza naizgled jednostavnog triler zapleta krije se izvrsna, duhovita analiza problema sa kojima se susreće čovek u savremenom svetu lišenom smisla. Zasnovan na iznenađenju, neočekivanosti, skandalima i sočnim zapažanjima

Stogof izvrgava ruglu sve što se tiče našeg savremenog i svakodnevnog života. Činjenica da su se ovdašnji izdavači odlučili da nam predstave drugačiju književnost osim dominantne anglo-američke vredna je poštovanja.


Politika, 29.03.2011.


Priča o postnuklearnom svetu

Putin tvrdi da se bori protiv oligarha za pravedniju socijalnu državu, a umesto toga okružio se svojim školskim drugovima, džudo partnerima i poslušnicima,kaže Dmitrij Gluhovski.
Dmitrij Gluhovski
Moskovski metro, nacionalno svetsko čudo, inspiracija gradskih legendi, i u velikoj meri neistražena teritorija koja sadrži tajna podzemna zdanja i bunkere protivraketne odbrane, inspirisao je jednog od najčitanijih pisaca u svetu, mladog Rusa Dmitrija Gluhovskog (1979) da napiše roman u dva dela „Metro 2033” i „Metro 3034”.

Obe knjige govore o postnuklearnoj eri i malobrojnim preživelim ljudima koji obitavaju pod zemljom, upravo u tunelima moskovskog metroa, ratujući jedni protiv drugih, kao i protiv bića koja su mutirala usled radijacije. Gluhovski je juče posetio Grafički atelje „Deretu”, svog beogradskog izdavača, i pokazao da je ne samo zreo pisac već i sjajan sagovornik.

Naime, četiri godine živeo je i školovao se u Izraelu, bio ratni izveštač iz ove zemlje, kao i iz Abhazije, radio na Radio Rusiji, TV Dojče vele i na Euronjuzu, kao specijalni izveštač iz Kremlja. Govori pet jezika.

Ono što je originalno u vezi sa književnim projektom „Metroa” jeste interaktivni pristup Gluhovskog pisanju ovih knjiga. Kako je objasnio, prvi roman nije mogao odmah da objavi i zbog toga ga je postavio na Internet, i to besplatno. Kako su se poglavlja knjige nizala onlaj, čitaoci su počeli da sugerišu određena literarna rešenja, menjajući fabulu. Zamerili su autoru što je „ubio” glavnog junaka Artema, heroja koji se probija kroz čitav metro kako bi spasao svoju stanicu, tako da ga je ipak „ostavio u životu”.

– Knjiga kao Internet i multimedijalni projekat „Metro” postali su inspirativni i za druge pisce, tako da je samo u Rusiji, Belorusiji i Ukrajini objavljeno četrnaest knjiga, nastavaka priče o postnuklearnom svetu. „Metro” se širi i na druge zemlje, pa će Italijan Tulio Evolede objaviti roman o Veneciji i Rimu posle Trećeg svetskog rata. U svojim sredinama isto će učiniti i neki kubanski, indijski, britanski i nemački pisci, kritikujući pre svega našu savremenost, rekao je Gluhovski.

Pokušavajući da žanrovski odredi roman „Metro 2033” Gluhovski se opredeljuje za odrednicu eklektičkog, zbog toga što priča sadrži elemente antiutopije, urbanih mitova i fantastike, socijalnu kritiku.

– Počeo sam da pišem knjigu kada sam imao sedamnaest godina, a završio je sa dvadeset četiri. U osnovi, u nju sam utkao sve što mi se dešavalo, sva osećanja i misli, i primetna je evolucija jezika i simbolike, od prvih do poslednjih poglavlja. Nastavak „Metro 2034” napisao sam posle pet godina. To je bio rizičan poduhvat, jer publika je već imala očekivanja posle prvog dela. Reč je o priči u stilu francusko-američkog noara – objašnjava Gluhovski u razgovoru za naš list.

Kao oličenje nade u sveopštem uništenju, u priči „Metroa 2034” ističe šesnaestogodišnju devojku Sašu, koja je čitav život provela u stanici, zatvorena, zbog oca, političkog egzilanta.

– Moja je ideja simbolično značenje moskovskog metroa, i to ne kao pakla, već kao čistilišta. Čovek uništava svet koji nije stvorio i koji mu ne pripada. Oni koji su preživeli Treći svetski rat i nuklearnu katastrofu prognani su u podzemnu železnicu, kao u čistilište. Zatim su suočeni sa testom u kojem treba da pokažu da su i duhovno napredovali. U takvom okruženju Saša je oličenje druge šanse i nade u budućnost. Međutim, glavno je pitanje može li ona svojom naivnošću promeniti Hantera, čoveka koji ima monstruma i ubicu u sebi – kaže Gluhovski.

– Ako je prva knjiga bila bliska naučnoj fantastici, druga ima religioznu perspektivu iste priče. Prva govori o mutantima koji prete ljudskoj rasi, druga ta ista bića opisuje kao anđele koje je Bog poslao kako bi iskušao čoveka. Ako čovek pronađe način da sa njima sklopi mir, onda zaslužuje spasenje, dodaje zatim naš sagovornik.

Ne izražavajući poverenje u ljudsku prirodu, Dmitrij Gluhovski smatra da su ljudi sposobni za delimične promene samo posle velikih trauma:

– Bio je potreban Prvi svetski rat kako bi bila osnovana Liga naroda, ali prave lekcije iz ovoga rata nisu bile naučene. Nemačka je bila ponižena do nivoa nacionalne traume, koja je zatim stvorila nove monstrume rata. Jedna od najkultivisanijih nacija napravila je najužasnije zločine. Ljudi nisu naučili lekciju ni iz Drugog svetskog rata. Gomila se nuklearno naoružanje koje bi sigurno moglo da uništi čitav svet. Samo je strah od takvog uništenja obezbedio period duge i relativne stabilnosti. Amerikanci se bore protiv nacija koje nemaju nuklearno naoružanje, u Iraku je stradalo toliko civila. Isto gledamo sada i u Libiji, iako je Gadafi pokvarenjak. Ne mislim da je čovek sposoban da uči na sopstvenim greškama.

Gluhovski nastavlja da piše u svom subverzivnom stilu, a predmet njegove osude trenutno je rodna Rusija.

– Putin tvrdi da se bori protiv oligarha za pravedniju socijalnu državu, a umesto toga okružio se svojim školskim drugovima, džudo partnerima i poslušnicima – ističe Gluhovski.

Pre pola godine Gluhovski je objavio knjigu „Priče o domovini” u kojoj, kako kaže, kritikuje i rusku korupciju, cenzuru na televiziji, nameštene izbore, monopol moći, marionetske političke partije u marionetskom parlamentu.

Marina Vulićević


Večernje novosti, 28. mart 2011.

Dmitrij Gluhovski: Nisam vidoviti Orvel


Ruski bestseler pisac Dmitrij Gluhovski o metafori metroa, antiutopiji, objavljivanju na internetu: Junak “Metroa 2034.” poručuje da ipak zaslužujemo spasenje

KADA se pre dve godine na srpskom pojavio “Metro 2033.”, u ekskluzivnom razgovoru za “Novosti”, ruski pisac Dmitrij Gluhovski poručio je: “Srbija ima posebno mesto u mom srcu i veoma me raduje što je moja prva knjiga ugledala svetlost dana baš u ovoj zemlji”. Danas će se, u knjižari svog srpskog izdavača “Derete” u Knez Mihailovoj ulici, Gluhovski, čiji je prvenac do sada preveden na 35 jezika, a samo u Rusiji prodat u pola miliona primeraka, a na internetu ga je pročitalo dva miliona ljudi, družiti sa svojim čitaocima i potpisivati novi bestseler “Metro 2034.”.


* Za šta je metafora moskovski metro?

- Prvoj knjizi je jako teško odrediti žanr. Ima elemente SF, urbane fantazije, negativne utopije, kao i snažne društvene kritike. Ona je istovremeno i slika ruske, postsovjetske stvarnosti, kakva je bila pre deset godina, kada sam pisao knjigu. Posle sedam decenija političke monotonije i uniformnosti, na koju smo bili naterani, odjednom, raspadom SSSR, imali smo situaciju u kojoj su sve radikalne frakcije bile dozvoljene. Druga knjiga “Metro 2034.” nije naučnofantastična, već pruža religijsko putovanje kroz istu priču. I dok u prvoj knjizi moj junak bezuspešno pokušava da spase čovečanstvo, druga nam jasno govori da čovek uvek zaslužuje spasenje i drugu šansu.
SRBI - SRBI su šarmantni, topli, gostoprimljivi, a još uvek su živa moja dečačka sećanja na kontrast između sivog, polugladnog i polupraznog SSSR i ove tada, za nas, zemlje u kojoj cveta kapitalizam, kojom sam bio toliko impresioniran. Sada smo mi zemlja u kojoj cveta kapitalizam, ali i dalje me drži taj topao osećaj kada dolazim ovamo - kaže pisac koji je prvi put u našoj zemlji bio kao desetogodišnjak.


* Kako prihvatate činjenicu da su vaše knjige ušle u svet video-igara?
- Kad knjigu od milion slovnih znakova transformišete u desetočasovnu video-igricu, mnogo toga se izgubi. Najvažnija stvar koju smo postigli ipak je to što smo zainteresovali veliki broj mladih, koji čitaju samo ako ih nateraju roditelji ili nastavnici, da pročitaju “Metro 2033”. To je bila misija ove video-igrice. Jasno je da ona ne može da prenese sve filozofske poruke, ili lirske pasaže, ali može da upali iskru interesovanja za jedan složeniji svet literature. Ova video-igra postala je popularna širom sveta, samo u SAD je prodata u nekoliko stotina hiljada primeraka. Možda bi bila dobra ideja i popularizovati klasike putem video-igrica, poput “Rata i mira”, koji bi mogao da bude izometrijska strategija, u kojoj bi mogli da igrate ili na strani Rusa, ili Francuza, ili “Zločina i kazne”, od koga bi mogao da se napravi dobar “misteri triler kvest”.
PAVIĆ - OD srpskih pisaca, čitao sam, kao i svi, Milorada Pavića, a slučajno je do mene došla i veoma duhovita knjiga Bore Ćosića “Uloga moje porodice u svetskoj revoluciji”. Nažalost, malo je savremenih srpskih pisaca koji se prevode na ruski. Pavić je veliki pisac, a njegov talenat gotovo je jednak Markesovom.

* Da li je pomalo rizično u naslov negativne utopije stavljati godinu? Neki od nas će doživeti 2033, kao što su neki preživeli i Orvelovu “1984”...
- Orvel nije imao nikakvu dilemu da svoj roman nazove “1984”, zašto bih se ja na bilo koji način stideo da stavim tu 2033. u naslov. Nije reč ni o kakvom predskazanju, a, uostalom, to je dvehiljadita godišnjica Isusovog raspeća. To je pravo vreme za proveru da li se čovečanstvo išta promenilo za tih 2000 godina, a odgovor je u samoj knjizi. Nije reč ni o nekakvom globalnom upozorenju, već o pozivu, pre svega mladima, da postavljaju pitanja, a ne da veruju gotovim odgovorima koje dobijaju sa televizije, ostalih medija, od roditelja.
KOSOVO - KADA sam pre četiri godine poslednji put boravio na Kosovu, tamo je bilo veoma haotično i dosta nesigurno. Naravno da sam se bolje i sigurnije osećao u Mitrovici nego u Prištini. Kada je u pitanju Kosovo, moje simpatije su oduvek bile na strani Srba i razumem vašu tragediju zbog pokušaja da se od Srbije odvoji deo zemlje, koju Srbi smatraju svetom.

* Na srpskom bi trebalo da se pojavi i vaša zbirka priča...
- Kratke priče koje su izašle prošlog leta i koje će se pojaviti uskoro u Srbiji, zovu se “Priče moje domovine”. Reč je o referenci na sovjetske patriotske priče za omladinu, kroz ciničnu političku kritiku. Priče na huliganski način opisuju ono što se trenutno dešava u Rusiji. Njihove teme su vezane za teškoće i probleme našeg društva i sve ih dovodim do fantazmagorično apsurdnog nivoa. One govore o cenzuri na televiziji, izbornim manipulacijama, zavisnosti od nafte, ali na jedan pomalo smešan način. Na primer, jedna govori o profesoru geologije koji istražuje u Sibiru i bušeći zemlju otkriva pakao. Niko mu u Moskvi ne veruje, sem jednog čoveka u crnom odelu, za koga se ispostavlja da radi za državnu kompaniju “Gasprom”... Oni pokušavaju da potkupe profesora, ali on ipak odustaje od podzemnih ispitivanja i okreće se astronomiji.

* Da li ove vaše priče po apsurdnosti podsećaju na Harmsove?
- Harms je svoje priče platio glavom, ja se još uvek dobro držim.

M. KRALJ - M. MIRKOVIĆ