Metodologija istraživanja kriminaliteta

01.01.19

Zbornik Matice srpske za društvene nauke - br. 169/2019
Kao što kriminalitet kao pojava nužno prati savremeni razvoj društva, tako i zakonske norme prate još inventivniji načini njihovog zaobilaženja. Ne samo zakoni, nego i pravna nauka (ili pravna misao) uopšte moraju ići u korak s vremenom, kako bi se ove negativne tendencije prevenirale i zaustavile (ili bar pokušale zaustaviti).
Izmenjeno i dopunjeno izdanje monografije Metodologija istraživanja kriminaliteta autora prof. dr Đorđa Ignjatovića ima za cilj da čitaocima predstavi rezultate i razvoj novih istraživanja kroz prizmu metodoloških pristupa u izučavanju kriminaliteta. Pored toga, u delu o metodici izrade naučnog rada, autor izlaže faze naučnog stvaralaštva u činjenju dela dostupnim javnosti, uz prilagođavanje modernim tekovinama koje nove tehnologije nose sa sobom.
Autor ove publikacije je dr Đorđe Ignjatović, redovni profesor na Pravnom fakultetu Univerziteta u Beogradu gde predaje Kriminologiju, Pravo izvršenja krivičnih sankcija i Organizovani kriminalitet na svim nivoima studija i uvodni predmet na prvoj godini doktorskih studija – Metodi naučnoistraživačkog rada i veštine. Svoj dugogodišnji rad u oblastima kojima se bavi, objedinio je, čini se, upravo u ovoj monografiji.
Knjiga se sastoji od dva dela i osam dodataka. U prvom delu, koji nosi naslov „Metodologija istraživanja kriminaliteta”, nakon uvodnih napomena u kojima autor definiše osnovne pojmove koje će koristiti u radu (metod, metodologija, naučna istraživanja, zločin, kriminalitet...), u drugoj celini sledi izlaganje o naučnom istraživanju kriminaliteta. Na ovom mestu polazi se od opštih karakteristika koje svako istraživanje treba da ima, zatim daje osvrt na podatke kojima naučnik treba da operiše, te objašnjava istraživački proces kroz etape. Prilikom obrade metoda i predmeta istraživanja, odgovarajuća pažnja je posvećena teorijskom i radnom definisanju predmeta i istaknuta bliska povezanost istraživanja i dobre teorijske osnove zasnovane na nekim osnovnim pravilima logike (deduktivno i induktivno razmišljanje). Kriminalitet kao složena pojava u doktrinarnom smislu teži objašnjenju kroz teorijski pluralizam o kojem autor govori kao tendenciji savremene kriminologije. Posebno se podvlači značaj proučavanja literature i postavljanja istraživačkog pitanja u naučnoj obradi. Sledi osvrt na istraživačku strategiju i karakteristične epistemiološke škole (empirizam, racionalizam, pragmatizam), da bi se celina o vezi metoda i teorije završila izlaganjem o ostalim fazama istraživanja – postavljanje polaznih pretpostavki i analiza podataka i veza do kojih se došlo s obzirom na konkretnu teorijsku usmerenost istraživača. Nadalje, autor predstavlja određene naučne smernice kojima bi se trebalo voditi ukazujući da je potrebno zadržati objektivnost, racionalnost i sistematičnost prilikom sprovođenja istraživanja, na šta se nadovezuje i deo o uplivu politike u nauku, a naročito ističe značaj etike istraživanja posebno u pitanjima rizika, pristanka, prevare u nauci itd.
Tema treće glave je podela metoda u istraživanju kriminaliteta budući da kriminologija nije izgradila sopstveni metod već ga „pozajmljuje” iz drugih nauka i prilagođava svom predmetu. Ova celina započinje pregledom kako se u literaturi različitih zemalja klasifikuju metodi krivičnih nauka, a nastavlja opredeljenjem za onu podelu koja uvažava način pristupanja predmetu – individualistički, globalistički i metodi srednjeg obima. Nakon toga, prezentovanjem istorijskih i komparativnih strategija istraživanja pravi se uvertira za strategiju predviđanja gde naročito interesantno može biti predviđanje kriminaliteta kao masovne pojave. Evaluativna strategija ukazuje na značaj intervencija u postavljenoj teorijskoj osnovi koje u zavisnosti od rezultata dovode do modifikovane teorije što je od značaja zbog česte promenljivosti u šarolikim društvenim odnosima.
U četvrtoj glavi autor se bavi metodama prikupljanja podataka govoreći u okviru kliničke metode o prognozi pojedinačnog kriminalnog ponašanja, posmatranju s učestvovanjem odnosno anamnestičkom metodu, gde je jedno od interesantnih pitanja „insajdersko” posmatranje, ali i narativna analiza i nenametljiva posmatranja, zatim analiza sadržaja, meta-analiza (kod koje proučavamo rezultate istraživanja drugih umesto da sami organizujemo proučavanje) i mapiranje kriminaliteta naročito zbog postojanja Geografskog informacionog sistema koji u eri razvijene tehnike daje doprinos lociranju „kritičnih tačaka” (opasnih mesta) kriminalnih aktivnosti. Obrazlažu se i metode srednjeg obima polazeći od određivanja uzoraka, preko ispitivanja (intervjui, internet ankete i sl.), do sprovođenja eksperimenata koji katkad mogu biti i moralno dubiozni za šta su kao ilustracija navedeni slikoviti primeri. Primeni statistike posvećena je značajna pažnja zbog činjenice da se ona najčešće koristi pri ukazivanju na stanje kriminaliteta u nekoj sredini. Prilikom obrade tamne brojke kriminaliteta autor navodi i novi metod za njegovo utvrđivanje putem tzv. zviždača, a brojka preuveličavanja u sebi nosi ozbiljan problem koji se ogleda u tzv. fantomskom kriminalitetu. Međutim, ograničavanje samo na „krivičnu statistiku” nije dovoljno da se sagleda kompletna slika jedne rasprostranjene pojave, pa se ukazuje na dobre strane „ukrštanja” podataka te statistike s onima do kojih dolaze drugi organi i subjekti. Ovaj pristup usvaja i novi Zakon o sprečavanju pranja novca i finansiranja terorizma, koji kao obveznike prijavljivanja sumnjivih transakcija poznaje banke, javne beležnike, advokate, revizore itd. U petoj glavi autor posebno izdvaja triangulaciju metoda iznoseći stavove nauke o „kombinovanju” ne samo metoda kao takvih, već i podataka, istraživača i teorija.
Drugi deo pod nazivom „Metodika izrade naučnog rada” posvećen je ukazivanju odnosno podsećanju na to koja pravila bi trebalo imati u vidu pri izradi naučnog rada. Iako ovo nije jedina monografija na našem jeziku koja se bavi ovom problematikom, čini se da takvih dela nije nikada previše, što se vidi u literaturi zemalja koje vrše najveći uticaj u međunarodnoj naučnoj zajednici. Kada se radi o našoj naučnoj produkciji, ova monografija je najsrodnija s knjigama M. Šamića Kako nastaje naučno djelo (iz osamdesetih godina 20. veka) i Z. Popovića Kako napisati i objaviti naučno delo (drugo izdanje 2014), s tim što je prva namenjena prevashodno književnicima, a druga se fokusira na probleme istraživača u prirodnim naukama.
Pišući laganim i možemo reći prijateljskim stilom, već u uvodnim rečima profesor Ignjatović ukazuje na značaj čitanja za pisanje obraćajući se mlađim kolegama. U drugoj glavi svaki naučnik-početnik može identifikovati tip naučnika kome pripada prema osobinama koje poseduje ili im teži (Veber govori o „idealnim tipovima“), dok se treća celina odnosi na jedan od zahtevnijih zadataka koji se stavlja pred svakog mladog naučnika a to je izbor teme i sve što to optiranje nosi sa sobom (mentor, obim, struktura, reference...). Četvrti deo obrađuje rad s dokumentacijom i nakon prezentovanja klasičnih načina, sledi sadržajno i korisno izlaganje o pretraživanju interneta kao savremenom i pristupačnom načinu prikupljanja građe. U petoj glavi autor iznosi najbitnija pitanja u vezi s citiranjem i plagijatom, dajući za to korisne primere. Šesta glava se odnosi na „brušenje” stila i jezika u pisanju radova, budući da bi svaki rad trebalo da bude logički koherentna celina razumljiva čitaocima. Sedma glava ukazuje na „fine radove” koji, mada nisu suviše teški, u momentu zasićenosti mogu dovesti do neprijatnosti pre svega u tehničkoj obradi rukopisa. U osmoj glavi, čitaoci se upoznaju s problematikom publikovanja naučnih radova, a naročito sa značajem rangiranja radova, dobre strukture (u zavisnosti od toga da li je u pitanju članak, disertacija, monografija...), te potrebom da se u pripremi rada za publikovanje rukopisu vraćamo više puta kako bismo otklonili njegove nedostatke. Deveta glava predstavlja zaključak ovog dela i sadrži prikladne smernice za pisanje naučnih radova. Važno je istaći da ove teme nisu od značaja samo za mlade istraživače koji tek treba da uče o pisanju naučnih radova, već mogu biti od koristi i iskusnim istraživačima. Oni će se po prvi put u našoj literaturi sresti s izrazima kakvi su „naučne crne kutije”, „konviktologija”, „avatari”, zatim s komentarom velikog „nacionalnog eksperimenta” s drogama u Kanadi, pitanjem šta povezuje suđenje Ajhmanu, Milgramov eksperiment i rijaliti programe na televiziji (…), ali i primere ozbiljnih posledica metodološki manjkavih istraživanja u kriminologiji („slučajevi” Martinson i Šerman i Berk).
Već letimičan pogled na korišćenu literaturu pokazuje bogatstvo korišćenih izvora. Na 15 strana su pobrojani relevantni radovi, najvećim delom stranih bibliografskih jedinica. Na ovaj način autor je ostao dosledan svom dugogodišnjem radu i težnji da srpskoj naučnoj javnosti omogući uvid u inostrane stavove i ideje, pritom ne zanemarujući ni kvalitetne domaće radove. Naši istraživači se ovako osposobljavaju za primenu stečenih znanja i veština u zemlji i inostranstvu.
Knjiga sadrži i osam dodataka s primerima kriminološkog istraživanja, hipotetičkog okvira istraživanja (novi dodatak u kojem je dat ilustrativan primer kako su evropski kriminolozi postavili polazne pretpostavke u istraživanju koje se bavilo uticajem korupcije na ekonomsku krizu u EU), primene pojedinih metoda, zatim u nauci sve zastupljenijeg internet ispitivanja (novi dodatak), te Etički kodeks kriminologa Srbije, (ažuriranu) kriminološku literaturu i deo o korekturi teksta.
Monografija Metodologija istraživanja kriminaliteta sa metodikom izrade naučnog rada sistematski je koncipirana tako da u potpunosti odgovara svojoj nameni, s jasno izdvojenim celinama i potcelinama. U tekstu su dati brojni i novi primeri inteligentno osmišljenih istraživanja iz oblasti kriminologije i srodnih krivičnih nauka, što može biti inspiracija našim istraživačima da i oni pokušaju na sličan način da pristupe svom predmetu istraživanja. Pomoć čitaocima je vidno označavanje važnih pojmova u tekstu i korišćenje grafičkih prikaza na mestima na kojima je važno vizualizovati predmet obrade. Prvi deo je sadržinski prevashodno namenjen istraživačima u oblasti krivičnih nauka, naročito kriminolozima, dok je drugi opštijeg karaktera i može biti od koristi svim naučnicima bez obzira na usmerenje. Stil pisanja je jasan, razumljiv i prilagođen mladim ljudima kojima na prvom stepeniku nauke nisu potrebni teško shvatljivi filozofski traktati, a s druge strane, izlaganje nije svedeno ni na rudimentarni i laički manir. Zbog svog naučnog i metodološkog doprinosa, radi se o rukopisu koji s uspehom može usmeravati oblikovanje društveno-humanističke misli.
Jovana Banović